Не може сваки хирург бити добар хирург, већ само ако има добро срце. Ради тог доброг срца он ће и поступати добро. Неки говоре – ја се трудим да се не приближавам болеснику, пред операцијом. Зато што, ако умре, биће ми тешко. А ја сматрам да пре него што пођемо на операцију, ми треба да заволимо тог болесника. Како би нам он постао близак и драг. Како би ти, када пођеш на операцију, хтео пошто-пото да га спасеш.
Наставите са читањем
Једног дана младић је на улици у пролазнику препознао свог учитеља из основне школе. Пришао је старцу и упита га:
– Сећате ли ме се? Био сам ваш ученик.
– Да, сећам те се као дечака из трећег разреда. Чиме се сада бавиш?
– Предајем у школи. Толико сте утицали на мене да сам и сам пожелео да учим децу.
– Стварно? Баш сам радознао, у чему је био мој утицај?
– Не сећате се? Дозволите да вас подсетим.
Једног дана је мој друг из разреда дошао на час са прелепим сатом на руци који су му поклонили родитељи. Скинуо га је и оставио у фиоку радног стола. Увек сам сањао да имам такав сат. Нисам могао да одолим и одлучио сам да га узмем из његовог стола. Убрзо је тај дечак са сузама у очима пришао вама и пожалио се на крађу. Погледали сте на нас и рекли: „Ко год је узео његов сат, нека га врати“.
Било ме је стид, али нисам хтео да се растајем од сата и нисам признао. Отишли сте до врата, закључали их и рекли да се сви постројимо уз зид, упозоравајући: „Проверићу све ваше џепове, а ви сви за то време треба да затворите очи“. Послушали смо и то је за мене био најсрамнији тренутак у мом кратком животу.
Ишли сте од ученика до ученика, од џепа до џепа. Када сте извадили сат из мог џепа, наставили сте даље да проверавате ученике, до краја. Онда сте рекли: „Децо, у реду је. Можете отворити очи и вратити се на своја места.“ Вратили сте сат власнику и ништа више нисте рекли о овом инциденту.
Тако сте тог дана спасили моју част и моју душу. Нисте ме изружили као лопова, лажова. Нисте чак сматрали је потребно да поразговарате са мном о овом случају. Временом сам схватио зашто. Јер, као прави учитељ, нисте желели да укаљате достојанство младог, још неоформљеног ученика. Зато сам постао учитељ.
Обојица су ућутали под утиском ове приче. Тада је млади учитељ упитао:
– Када сте ме видели данас, зар се нисте сетили овог случаја?
Стари учитељ је одговорио:
– Ствар је у томе што сам и ја жмурећи прегледао ваше џепове.
За викенд сам трчао дуж Воробјовског насипа. Тридесет метара испред мене је жовахно трчало мршаво девојче. Почела је да тражи нешто по џеповима спортске јакне, и одједном су из џепа полетели неки папири на све стране. Она то није приметила, трчала је даље.
Додао сам гас, видим – новчанице пресавијене на пола. Не нешто много, можда око хиљаду – две. Добро је што нема ветра. Спретно сам их сакупио све и кренуо напред да сустигнем девојку. Када се растојање међу нама повећало, а ја се поштено задихао, почео сам да вичем: „Девојко, сачекај!!!“
Због мог дисања, глас ми је звучао некако злослутно и привукао је пажњу пролазника, неки су изгледали уплашили, неки збуњени.
А тркачица се није ни окренуо. Схватио сам да носи слушалице.
Свратила сам јуче до продавнице. У реду испред мене стоји жена са ћерком. Девојчица има око пет година.
– Мама, могу ли ја сама да ставим намирнице на траку? – пита она.
Веома жели да помогне.
Мама је нервозна, можда негде жури или је неиспавана.
– Ајде, али само брже… – каже ћерки расејано.
Девојчица брзо почиње да вади намирнице из колица на траку. Жури. Мама јој је поверила тако велику ствар! Треба оправдати очекивања!!! И одједном…
Пакет са пиринчем пада на под и пуца. Пиринач скоро да се није ни просуо, али је пакет поцепан. Девојчица је замрла од страха. Шта је урадила!
– Ето ти – уздише мама – Знала сам! Па јој повери нешто! Обе леве! Чега год се прихватиш… Треба сада да узмемо нови пакет пиринча! Наставите са читањем
Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 1. део
Отићи да би се вратили
— Недавно нам је стигло писмо од жене. Муж је упорно вређа и то пред дететом, свако мало па говори — губи се из моје куће, али она све трпи: „Трудим се да према њему будем што је могуће боља, а он о мене брише ноге!“, мислећи да тако спашава породицу. Наставите са читањем
Од аутора: И ви можете да од лимуна направите лимунаду!
Отвореност….откровење….откривеност….откриј….
Код свих тих речи је исти корен.
А људи их разумеју другачије.
Једни у том виде наивност и простоту…
Други чак лукавство и корист.
Да ли jе лако бити отворен?
Шта отвореност даје ономе ко је поседује?
Сигурно је да отвореност уништава страхове. Зато што, чим се човек открио – више нема шта да изгуби, „осим својих окова“.
Значи – човек стичу неку слободу.
Но поред тога пролази и испит.
Зато што, за све у овом свету треба платити.
А за отвореност тродупло.
Што је боља душа
то је компликованија судбина
Као минимум, човек ће за своју отвореност добити одобрење, или ће га осудити. Као максимум – завист, са свима последицама које из ње проистичу. Наставите са читањем
Реч је о познатом психологу Стенли Милгрaму и његовом експерименту који расветљава неке мање познате сране социјалне писхологије.
Истраживања психолога Стенли Милгрaма (Stanley Milgram; 1933-1984) су почела 1961 године, три месеца после отварања судског процеса над нацистичким вијним преступником Адолфом Ејхманом. Милгрaма је заинтересовало питање, како су људи могли да испуњавају тако нечовечна наређења да погубљују друге људе. Наставите са читањем
Корепанова Анастасија Александровна
Често људи говоре да никако не наилазе на разумевање. То је посебан тип клијената, који долазе и почињу управао том фразом: «мене нико не разуме». Они се веома боје да ће се и психолог, такође, показати као некомпетентан и неће их моћи «разумети». Када им почињеш задавати питања, Управо се са тим и сусрећеш. Убрзо сазнајеш, да ниси у праву, да ништа ниси схватио, да си као и сви остали, да не схваташ ствари зато што задајеш не та питања, а требао би…
Стоп! Ако не радиш то што ја хоћу, онда ниси у праву. Управо тај принцип руководи сличним људима. Шта се онда добија? Људи који тако много страдају од несхваћености – просто не желе да схвате друге! За њих постоји само један пут развоја догађаја – онај који они хође.
Немојте журити да осудите такве људе. На самом делу они су, најчешће, дубоко истраумирани. Дечије увреде, недостатак љубави и осећање унутарње опустошености постојано требују компензацију. Такви људи погрешно претпостављају да, ако се са њима буду у свему слагали и трпели све њихове испаде (а они ће се постарати да буду сасвим неподношљиви), тада ће то доказати са су они нужни и важни. Значи, није све тако лоше.
Њиховим ближњим уопште није лако, зато што су подвргнути постојаним манипулацијама и провокацијама. Које их с временом измотавају до таквог степена да пропада свака жеља за било какво саосећање, састрадавање, а тим пре за разумевање.
Њима самима «несхваћенима» је неопходно схватити и признати себи у чему је ствар на самом делу. Ма колико топлоте, љубави, бриге, подршке Вам давали људи – сва та енергија одлази у никуда и тако ће бити све док не разрешите свеоје унутарње увреде (конфликте). И нико није обавезан да то решава за Вас. Зато не доводите ситуацију до критичне тачке, обратите се за помоћ специјалисту, који ће вам помоћи отпустити и простити прошло, да би се на крају почели наслађивати садашњим. Постаните срећни Овде и Сада.
Знајте да, ако желите да вас разумеју, и вама самима је потребно научити се разумети и уважавати друге.
Породични психолог – Смелјанец Јулия Андреевна
Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима.
Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава.
„Од претеране контроле изумире поверење“
Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге).
Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.
Да ли је контрола свагда зло?
Вероватно би, док читате те редове, хтели да изразите несагласност, јер постоје ситуације када су брига, управљање и контрола неопходни. И то је заиста тако, постоје малена деца, људи које се налазе у неадекватном стању, нпр. халуцинацији, који угрожавају свој живот и безопасност околине, или почетници у неком послу који се без нас не би снашли. Не могу да преживе без наше помоћи. Тај пример и јесте тај сигнал који раздељује природну/здраву контролу од наметљиве жеље за управљањем другим помоћу бриге о њему.
Прозба о помоћи је први критеријум да је наша помоћ умесна. Чешће је сазависан човек сам намеће, не оставља могућност другом да га замоли, убрзава процес, жури се да «простре сламу», и самим тим не даје могућност другом (свом партнеру, мужу, детету) да сноси одговорност за свој живот и своје грешке. Ми себе обмањујемо када сматрамо да други има потребу за нашом подршком. Ми губимо везу с реалношћу, нама се чини да су унаоколо сви мали и беспомоћни. Без наших инструкција и савета они ће «хаос направити», и много ће се напатити.
Контролишући живот других ми губимо контролу над својим животом.
Важно је схватити то да је оштра потреба држати све и свја око нас под контролом, механизам који се зародио веома давно. Сазависни људи происходе из дисфункционалних породица. Из породица где је нешто нарушило обичан ход развића детета. Могуће је да је неко од блиских боловао (зависност, психичке болести), или су физичке казне била норма, или је неко од родитеља био емоционално хладан. Можда су у породици биле веома жестоке мере васпитавања. У сваком случају механизам је био адаптирајући и обезбеђивао је човеку у тамо неком моменту могућност да преживи, а касније је то постао сценариј, јединствени начин живљења и узајамног односа са собом и другима.
Природно је да су могућности човека ограничене, немогуће је истовремено живети два живота, зато, занимајући се другим људима, ми престајемо управљати сопственим животом. Сазависан човек, подржаван сопственим перфекционизмом, игнорише сопствени умор и од тога се разбољева. У првом реду се нарушава сан, то је сигнал да се човек налази у тешком стресном положају. Његов сопствени, лични живот страда, он губи могућност свог померања по каријерној лествици, зато што се занима проблемима других људи, а не својим. Иза свега тога стоји неопходност у томе, да ништа не осећамо.
Пошто смо навикли да се наша обична преживљавања тичу негативног спектра преживљавања (бол, усамљеност, туга, очајање). Уместо тога да радимо нешто са својим болом у души, сазависан човек се «баца» да спасава другог. Тада код њега постоји илузија да ће спољашња дешавања која га окружују исправити његово, и без тога, тешко дишевно стање. Потребно је само се мало више него обично напрегнути и овај пут ћу добити то потребно задовољење од тога како ја добро помажем другом. При свему томе – ја сам сам заборављен, усамљен, самом себи непотребан човек. Био, јесам и остаћу такав. Све док ми не желимо или не можемо да организујемо свој живот, ми ћемо се занимати животима других.
Начин конторле у породици помоћу осећања.
«Ако не урадиш тако како ја говорим, наљутићу се!», «Не говори баби, узнемриће се», «Како се то понашаш, ти си лоше дете», «Треба да се стидиш свог понашања, безобразниче». Познате су вам те фразе? Ако да, онда Вам је могуће познато и такво стање када се не жели ништа осећати. Зато што се та осећања са оштрим болом забадају у срце, њих је немогуће преживети, неподношљиво је тешко са њима живети. Веома често родитељи користе осећање кривице и стида, као инструмент у процесу васпитања. Жалосно је то када родитељ има само тај начин да би утицао на дете. Тада та осећања излазе из реда обичних преживљавања, неопходних свим људима. Постају бич, начин управљања маленим човеком, јединствени начин утицања на њега. «Мама ће се наљутити на тебе, ако не сакупиш играчке», – таква фраза постаје свакодневни инструмент манипулације маленим човеком.
Укратко речено, ту главна порука маме звучи тако: «Ја ћу престати да те волим, ако не будеш радио тако како ја кажем». И наравно детету је страшно да прихвати одбацивање од стране маме, оно није спремно да буде одбачено од човека од кога у датом моменту зависи његов живот. Сви људи се уче односима са светом кроз први контакт, контакт са својим блиским (значајним људима, по правилу то су његови родитељи). Чему се учи дете у тој ситуацији? Томе, да су његова осећања и жеље неважни, постоји страх, који га тера да дејствује. Да дејствује тако како од њега очекује окружење. Веома често се у својој пракси сусрећем са ситуацијом да је већ поодрастао човек «погружен у самоконтроли». Под контролом су његове мисли, осећања и телесна пројављивања. Размишљати је «лоше», осећати је «непријатно», плакати «стидно». Притом све то живо и истинско, све природне пројаве се пробијају напоље, и сударају се са социјалним стереотипима «мушкарци не треба да плачу», очекивањима блиских «он/она је снажан човек, он/она ће да се избори».
Вероватноћа да ће дете који је одрасло у ситуацији, када се њиме управљало помоћу увреда, покушавати да својим партнером управља на исти такав начин (кроз увреду), је веома велика. Себе ће да контролише, гушиће своју природност, да не би којим случајем изазвао према себи гнев или љутњу других, за њега важних људи.
Многолика контрола
Много се може говорити о том како се пројављује контрола, и примера те пројаве у различитим ситуацијама може бити мноштво. Ради лакшег схватања форме контролирајућег понашања се могу разделити у две категорије. Контрола одозго и контрола одоздо.
Контрола «одозго».
Контрола «одоздо».
Савршено је очигледно да и један и други начин дају могућност да се сачува власт над ситуацијом. Плата за власт може да буде различита. Можемо веома много да се умарамо, да будемо незадовољни зато што други људи не желе да поступају тако како смо ми «за себе» одлучили да они треба да поступају. Огорчење, бес, немоћ – су вечни пратиоци оног ко покушава да контролише не свој, него туђи живот.
Начини да се контрола победи
Овакве начине предлаже Џ. Б. Уанхолд у својој књизи «Ослобођење из замке сазависности».
Начини да се избавимо од тежњи за контролисањем
Извор https://www.b17.ru/article/9711
Ако вам се чланак чини корисним не заборавите рећи хвала.
Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.
Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
Познај себе 