ПРИНЦИПИ ПОНАШАЊА САЗАВИСНИХ СРОДНИКА КАДА ЗАВИСНИК ОЗДРАВЉА ПО ПРОГРАМУ „12 КОРАКА“

1. Имајте пуно поверење у зависника да он зна свој пут опоравка.

Ово је само његов пут, не упоређујте његове поступке са поступцима других људи који оздрављају – свако (укључујући и вас) има свој индивидуални пут опоравка. Ви, као сазависник који оздравља, не можете да разумете његов пут. Ни на који начин не контролишите његове поступке у вези са посећивањима састанака НА, писања корака, комуникације са спонзором, читања литературе НА и др. – то није ваша ствар. Бавите се својим оздрављењем и разговарајте са својим спонзором о својим страховима.

2. Трудите се да се не мешате (ни питањима ни саветима) у личне ствари зависника, чиме му пружате прилику да стекне сопствено искуство – искуство нових односа зависника у опоравку с реалним животом.

3. Трудите се да не постављате питања зависнику о било чему што се тиче његовог процеса опоравка, као ни о његовим личним делима.

Рехабилтиација – Минесотски модел

Минесотски модел, као начин помоћи зависницима, почео је да се обликује у Сједињеним Америчким Државама у Минесоти, крајем 1940-их, у време када је ситуација са алкохолом и наркотицима у земљи постала веома критична. У оквиру овог модела, покушано је комбиновање програма „12 корака“ и достигнућа психологије, психијатрије, социологије и других наука. За овај модел је карактеан индивидуални приступ пацијенту, укључивање целе породице у процес опоравка и укључивање стручњака из редова оних који „оздрављају“, такозваних „консултаната за хемијску зависност“.

СТВАРАЊЕ МОТИВАЦИОНИХ УСЛОВА У ПОРОДИЦИ ЗАВИСНИКА

„Жеља је у својој суштини нешто пролазно и често проистиче из привремених и краткотрајних мотива, зато су покушаји да је побудимо обично узалудни. Мотивација је нешто друго. Наравно, једна од компоненти мотивације је нека врста „жеље“, али због њене друге компоненте – „сопственог интереса“, „користи“ или задовољства због успеха – мотивација је много јача од саме жеље, а пацијент се према њој односи озбиљније… Још један елемент игра важну улогу у мотивацији – спремност на акцију, које може и да уопште не буде присутно код обичне „жеље“. Можемо рећи да је мотивација активна жеља, нешто попут „обавезне жеље“ или нека врста „самообавезе“.

„Опоравак од зависности“ – Ева Војдилло-Осјатинска

Како помоћи особи да пожели да се промени

(Материјал са семинар за рођаке зависника и стручњаке за помоћ зависницима.)

За почетак бих желео да дефинишем оквире изложеног материјала.

1. Желим да вас упозорим да понекад говорим и тешке ствари: пошто ово читате, желите да чујете мишљење стручњака; мишљење о озбиљном проблему, што значи да вас нећу смиравати и успављивати. Поред тога, у оквиру једног чланка не постоји могућност да се размотре хиљаде детаља о појединачним ситуацијама, а у овде разматраним питањима не постоје обрасци који се механички могу применити на било коју ситуацију. Стога ћу покушати да говорим о вектору, о концепту, о ономе што је непроменљиво, без обзира на ситуацију, а много тога може изгледати жестоко и оштро.

О инертности нашег сазнања

Промене у животу почињу променама у сазнању, свести. Када одједном, можда и неочекивано за себе, почињемо да размишљамо другачије него што је то било до сада. И, сходно томе, понашамо се другачије. Али ово није цела истина. Поента је у томе да је код човека све повезано. И мисли, и осећања, и поступци. Тако да одредити што следи након чега често није могуће. Овде се ради о томе да се процес промена у сазнању може покренути након неког неког неочекиваног поступка. Он можда да буде нека врста окидача (тригера). Да, наравно, ако се том поступку посвети довољно пажње, ако га максималн освестимо. Тада освешћен, проживљен поступак може довести до стабилних промена у сазнању. Такве промене утичу на промене у карактеру, а затим и на промену човекове судбине у целини.

Блискост као траума – Жјули Реше

Доктор филозофије, некро-психотерапеут Жјули Реше – о томе да не постоји особа која би била потпуно самодовољна, којој није потребна подршка, која није била трауматизована од њених најближих и који се не налази у доминантним односима. Зашто је идеја о самодовољној, самодовољној и нетраумираној особи – глуп мит?

Жјули Реше

Како рећи „не“ – Типологија „одбијања“

1. Одбијање као прихватање. Особа се у основи слаже са предлогом, али се из различитих разлога не слаже да то учини одмах (формално одбијање попут: „Да ли желите да попијете чај?“ – „Хвала, али не бих да вас узнемиравам“ или „Хвала, сада журим“ или „Идемо сутра у позориште?“ – „Са задовољством, али сутра имам изборни предмет.“)
2. Одбијање као обећање. Особа се у принципу слаже са предлогом, али га тренутно не може прихватити. Овом опцијом се избегава конфликт. На пример: „Молим те, изнеси смеће“ – „У реду, изнећу га чим завршим домаћи задатак.“
3. Одбијање као алтернатива. Овај облик одбијања не утиче на осећања предлагача и омогућава давање алтернативног предлога. „Хоћемо ли сутра на базен? „Не, не волим пливање. Боље прошетајмо шумом“.
4. Одбијање као неслагање. Обично је усмерено на сам предлог или предлагача. Особа јасно ставља до знања да се ни под којим околностима неће сложити. Овде могу бити погођена лична осећања предлагача, може се увредити. Међутим, ова опција драстично смањује вероватноћу добијања нежељене понуде у будућности. „Да ли могу да оставим код вас неке ствари?“ – „Не, не желим да одговарам за ваше ствари“ или „Хајде да побегнемо са последњег часа?“ – „Не, остаћу – желим да поправим оцену.“
   Или можете да не објашњавате разлог свог одбијања: „Дај ми твој телефон да одиграм једну игрицу“ – „Не дам.“
5. Одбијање као сукоб (конфликт). То је крајња опција одбијања. По форми агресивно, може садржати претњу. Ефикасно је у случају грубог негативног спољашњег притиска. „Ако наставиш да инсистираш, мораћу да престанем да комуницирам с тобом.

Типологија „одбијања“ по А.Г. Макеевој

Вера Чехова – Лудолф Мјуллер

На крају драме „Галеб“, на растанку са некада вољеним Треплевом, Нина, главни лик, каже: „Сад знам, разумем Костја, да у нашем послу није битно играмо ли на сцени или пишемо, није главна слава, ни сјај, ни оно о чему сам сањала, већ умети трпети. Умети носити свој крст и веровати. Ја верујем, и мене не боли много, и кад размишљам о свом позиву не бојим се живота“. Треплев јој одговара („тужно“): „Пронашли сте пут, знате куда идете, а ја још увек јурим у хаосу снова и слика, не знајући ради чега и коме је то потребно. Не верујем и не знам које је моје призвање“.
Овде се Чехов користи са три појма, иако међусобно повезана они, ипак, они не значе исто: вера, трпљење и призив.
Реч „трпети“ у овом случају треба разликовати од „страдати“, „патити“.
Патња значи физичко или ментално стање које нам се дешава без нашег учешћа. Трпети значи подносити патњу на начин који је описан код јеванђелиста Луке (Лука 14:27) .

Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Трка

За викенд сам трчао дуж Воробјовског насипа. Тридесет метара испред мене је жовахно трчало мршаво девојче. Почела је да тражи нешто по џеповима спортске јакне, и одједном су из џепа полетели неки папири на све стране. Она то није приметила, трчала је даље.
Додао сам гас, видим – новчанице пресавијене на пола. Не нешто много, можда око хиљаду – две. Добро је што нема ветра. Спретно сам их сакупио све и кренуо напред да сустигнем девојку. Када се растојање међу нама повећало, а ја се поштено задихао, почео сам да вичем: „Девојко, сачекај!!!“
Због мог дисања, глас ми је звучао некако злослутно и привукао је пажњу пролазника, неки су изгледали уплашили, неки збуњени.
А тркачица се није ни окренуо. Схватио сам да носи слушалице.

Опседнута девојка. Ретке фотографије и њена историја

Веома необично лице, зар не?  По једној из верзија, та опседнута демонима девојка истовремено је постала светитељка.
На основу истинитих догађаја у вези са девојком Анелизе Михел, (21 септембра 1952 — 1 јула 1976.) снимљен је филм „Егзорцизам Емили Роуз“.

 

Део обреда изгнања демона је био снимљен на камеру и ти су записи касније били демонстрирани на суду. У отвореном доступу су документоване фотографије.

Уопште, обреди егзорцизма (изгнање демона) се све до сада практикуеје и код католика и православних. Али  чак ни код свештеника нема сагласности о тој теми. Неки од њих заступају чисто медицинску тачку гледишта, неки говоре о феномену опседнутости демонима, но већина њих немају јасног мишљења и избегавају да се упетљавају у такве случајеве. Међутим, постоје свештеници који се специјализују по даном питању и, ако себи поставите за циљ, такви свештеници се могу наћи.
Препуручујем да погледате споменути филм, тамо се даје и мишљења оних који сматрају да је то чисто психијатријски, медицински феномен, и тачка гледишта оних што сматрају да случаји опседнутости демонима излазе из оквира компетенције науке. У целини, филм је биографски и одговара историјским фактима који су познати о Аннелизи Михел (у филму је зову Емили Роуз).