Од дечје исповести до шизофреније – лично искуство

Аутор: Наталија Разувакина.

Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.

Саша сада има седамнаест година и о њему се може написати цела књига. Он је просто невероватан. Да ли знате много деце која са своје две године својевољно до краја стоје на дугим манастирским службама? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која са три године могу да се пробуде усред ноћи и да се моле Бога да не урачуна мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола као због свог, који могу мирно да кажу, као о суседу: „Мама, Бог ми је управо рекао…“.

И то га све не спречава да од старије сестре узме и чита уџбеник физике и математике, да са пет година нашој маци говори о структури атома и проводи вечери са лемилицом у рукама над електронским штампаним плочама.

Али, сада о исповести.

Advertisements

А ви умете да молите за помоћ?…

• Престаните се позивати на права, тамо где можетет замолити за помоћ.

Пример из праксе:

Клијенткиња се жали на мужа, на то како он стално критикује њене методе васпитавања сина. Проводимо један експеримент.

Терапеут: Хајде сада попричај с мужем, као да је он овде!

Клијент: Ти мене уопште не разумеш! Ти си дужан да учествуејш у васпитењу мога, опс!, нашега сина! Дужан си да узмеш на себе део обавеза! Већ сам се уморила од тога да будем ивек ја та лоша и строга! Ти си дужан да са њим будеш строжији! Дужан си ти да га кажњаваш, а не ја! Зато што си ти мушкарац….

(Са сваком новом фразом повисује и тон, израз лица постаје све строжији. То је позиција наредбодавца «учитеља». Дужан-дужан-дужан…… И притом сузе, емоције… Увређена је, жао јој је саме себе, уморна је и опет требовања, дужан си – дужан си – дужан си….. )

„Бојим се да заволим…“ – Историја једне трауме

„… Ви сматрате да моја приврженост компјутерским играма има везе са детињством? И – проблеми у односима с женским полом, да су повезане с тим „опијеношћу игрицама“! Могуће…

Онда то није само мој проблем, него и многих других…

…Сећате се средине 90-тих? Ја се сећам веома добро… Родитељи су, да би прехранили породицу „кренули у бизнис“. Оно што се раније презриво звало „препродавац“, „шверцер“, постало је симбол успеха. Умеће да се превари купац, „да му се ували“ роба, почело је да се цени више него поштење, пристојност. Умеће да се тргује, почело је да вреднује далеко више него било које друго знање. Изгледа да се од тада мало шта променило…

Стајање на исте грабуље. Тужне мисли о терапији односа

По ко зна који пут – на исте грабље…

Омиљена, мени блиска тема – „односи с партнером“, али у исто време, што је и право, та ме тема наводи на тешка размишљања…

………………..

– Па ви сте говорили! – глас… тај исти глас, глух, промукао, као шум воде коју је тренутак раније грчевито испијала.

Млада жена, тек што је изашла из опасних, токсичних односа, у којима је све било – лаж и непоштовање.

– Ви сте говорили да треба бити искрен, да односе треба градити на поверењу и искрености!

Истина, говорила сам… И очигледно је да се нешто непријатно десило…

Личне границе у породици (други део)

Сувише уске или сувише круте границе су такође нездраве. На пример, мајка своју потпуну контролу над животом сина оправдава његовом зависношћу. У оквиру тих граница је немогуће лепо живети и мајка мора да се дистанцира да би однос „продисао“. Супротан пример нездравих односа: син не дозвољава никоме да приђе вратима његове собе, или када мајка на све одговара „не“, само да не би улазила у полемику с њим. Овде има много страха са обе стране и потребно им је зближавање да би открили да можда она „противничка“страна није тако непријатељски настројена.

Личне границе у породици (први део) – из књиге „Ја га Волим…“

Наравно, ви знате да се породица састоји од појединаца, да свако има нешто своје што не припада оном другом. На пример, чак и најблискији човек не сме да прочита писмо упућено мени или да прислушкује мој телефонски разговор, јер су моји односи са другим људима моја ствар. У њима има много дубоко личног, тј. интимног што се тиче само мене и њих. Интимно не значи неприлично. Људи „закључавају“ неке ствари у свом животу, не само из разлога што се боје осуђивања људи, већ пре свега зато што су те сфере живота веома нежне, танане, рањиве и притом могу бити несхватљиве другима.

Писмо оцу

Драги тата! Пишем ти ово „писмо у вечност“. Осећам да ћеш га сигурно примит зато што знам да се веза предака и потомака никада не прекида, већ нас танке, невидљиве нити повезују са целом творевином.

ТИ СИ ВЕЛИК, А ЈА МАЛА

Драги тата! Ти си велик, а ја мала. Ја сам твоја мала девојчица, а ти си мој велики тата. Како ми је тешко било да признам да сам мала девојчица, а не супер важна особа, од које нема нико важнији на свету. Сада знам – ти си заувек старији и мудрији од мене. И ти си мене довео на овај свет да би ми показао његову лепоту и снагу, отворио ми духовна богатства, а не обрнуто. Ја сам само твоја мала кћерка. И за тебе ћу заувек остати таква.

Улоге мушкарца и жене у породици – 2 део

Одговорност и прихватање – улоге мушкарца и жене у породици – Први део

Што више схваташ човека, то га више и прихваташ, више осећаш његове бриге, боље схваташ шта га тачно покреће на поступке, укључујући и оне „лоше“.

Због тога прихватање и јесте женска улога у породици. Безусловно прихватање, мајчинство, женственост.

Сада ове две улоге можемо пренети на сваки пар мушкарца и жене. Мушкарац подразумева одговорност, а жена безусловно прихватање. И када оба партнера максимално поштују ове улоге, њима бива лепо и онима око њих бива лепо.

Узгред речено, то је један од критеријума по којима се види да ли су људи погрешили што су ступили у заједницу. Када се пар спојио на правилној, „квалитетној“ основи, онда и људима око њих бива добро. Побољшавају се њихови односи са околином, они привлаче људе око себе.

Зона психолошког комфора

Да би изашли из зоне комфора неопходно је да се промене наши ставови који нас ограничавају.

Да би човек почео истински да живи и добија радост од самог процеса живљења, он најчешће мора радикално да измени поглед на себе, да схвати какви процеси происходе у његовој свести, на која психолошка уверења се и даље ослања, а који не дају резултате. Усредсређена пажња на себе самог може да се покаже као напоран и болан процес.

Могуће је да се многима неће свидети оно што се спремам да кажем, али ја ћу то ипак рећи зато што је схватање тога крајње важно. То је најтежа истина са којом се моји клијенти морају сучелити пролазећи психотерапију. Могуће је да ће разумевање тога бити тешко и за оне који читају овај текст.

Дакле, ми се налазимо управо тамо где желимо да будемо. Наш живот је леп тачно толико, колико ми сами осећамо да заслужујемо управо то што имамо. Све је просто. Управо сада – ви имате тај посао, те односе, такве приходе у животу које ви сами сматрате за себе допустивим. Другим речима, ви се налазите управо тамо где ви желите да будете. То је реалност.

Ја већ предвиђам неслагања са мном. Ви можете рећи: али то није тако. Ја читам толико разних чланака о психологији и саморазвоју. Ја желим више радости, слободе и материјалног благостања…

Суживот или брак – три животне приче на ову тему

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

„Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.