Mindfulness – у чему је проблем?

 

Најважнија мана популарне праксе mindfulness-медитација јесте искључивање етичког дела. Када будистички монаси медитирају, они тачно знају зашто се то ради. Они желе да постану део света, тј. да постану милостивнији. Боља концентрација им је потребна да би могли пратити кретање своје душе и да не дозволе себи лоше поступке. И све је то нераздвојиво од њихове религије.

Уклонивши религиозно-етички део из медитације, модерни „учитељи“ нуде једноставно спас од стреса и узнемирености, поправљање општег стања и повећање енергије (радне способности). Све су то, несумњиво, веома симпатични задаци и успеси, али какав је њихов коначан циљ и постоји ли уопште?

Јеврејска бајка о љубави

Штука је веровала у љубав. Била је веома романтична. Али, десила јој се таква невоља, једног дана ју је уловио рибар. Штука се ипак није губила наду, рибар је нешто мрмљао за себе, да ће да однесе штуку своме господину, он ће да купи рибу за добре паре! Господин воли штуку! И тако, штуку која се већ гушила, донели су господину. Овај се веома обрадовао. Потврдио је да му се штука веома свиђа. Он воли штуку! Штука је мислила да је спасена, пошто је воле! Наглас причају о томе! Али господин је наредио да је испрже. Он је веома волео штуку. Али уопште не онако, како се она надала…

Тако је и с људима. Речи љубави су исте, али за једне оне значе верност, оданост, поверење и подршку – а за друге, могућност да се засладе, наједе, нахрани себе. А онда може нову штуку да улови или да купи, то није тешко. На свету је много риба које верују у љубав и у речи о љубави. Граде стаклене замке, надају се и чекају. Чекају те речи. А онда схватају да у речи свако ставља свој смисао. Љубав господина према штуци – није љубав. То је само добар апетит и ништа више. И саме речи нису довољне; ипак су важни поступци. Иако се романтичне рибице лове управо на речи. То је и удица и мамац…

Анна Кирjaнова

https://www.stihi.ru/diary/vella3/2019-05-15

Све што ме не убије, чини ме јачим!

Све што ме не убије, чини ме јачим! Тo је рекао Ниче, онда је полудео, а затим и умро. Зато што су то лепе речи, али неистина.

Све што нас не убије тог момента, убија нас помало, неприметно. Убија нашу доброту и поверење. Нежност и искреност. Отвореност, штедрост, ведар поглед и меко срце…. Превара, издаја, ниски поступци, незахвалност, немилосрдност, неправда, могу да нас убију не одмах, већ полако, кап по кап. Истрпећемо, издржаћемо, рана ће зарасти, али ће ожиљак да остане – кожа ће огрубети. И тако постепено том кожом ћеш зарасти, сам не приметивши како се то десило?

И можемо себе тешити – постао сам јачи! Да. Али у души се још једна струна покидала, још један кристални звончић је утихнуо. Нешто или неко је тамо умро у души – добра вила или мали анђео који су били део нас.

Лична молитва

Када живиш у заједници и свакодневни живот је испуњен журбом и стресом, сасвим је неопходно одвојити време за мир, за осамљивање, да би се помолили и срели с Богом у ћутању и покоју. Ако ли не, „локомотиву“ активности нећемо успети да зауставимо и човек постаје  сличан обезглављеним кокошкама.

Мале сестре Исуса[1] имају правило молитве, осамљивања, када су разрешене од обавеза: сат на дан, пола дана у недељи, 1 недеља у години, година на сваких 10 година. Када живиш у заједници, узајамна зависност се повећава, али треба избегавати лошу зависност. Потребно је имати времена бити сам, сам са Оцем, сам са Исусом. Молитва – то је позиција поверења према Оцу, тражење Његове воље, тежња да се живи ради браће и сестара у љубави. Потребно је да свако од нас зна да се одмори и опусти у ћутању и сазерцању, „срцем“ бити с Богом.

„Немој да мислиш да ћеш, издвојивши се мало из активног живота заједнице, нашкодити јој; немој да мислиш да ће јачање твоје личне љубави према Богу ослабити твоја љубав према ближњем. Напротив, то ће је оснажити“[2].

Како емотивно незрели родитељи утичу на живот своје одрасле деце

Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери.

Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.

„Сваки човек – свештена историја“ Жана Вање (предговор)

Анастасија Бељтјукова. Из предговора за књигу Жана Вање „Сваки човек – свештена историја“.

…Жан Вање о свом животу прича као о свештеној историји и помаже сваком читаоцу да на исти начин погледа на властиту биографију.

„Ако вољени и поштовани отац верује у тебе кад желиш да учиниш неки тако очито безуман поступак, онда и ти можеш да имаш поверења у самог себе,“ – пише Жан Вање, причајући о томе како је добио благослов од свог оца, отишавши из мирне Канаде у Енглеску у јеку другог светског рата. Управо на тако безуман поступак – да погледа на себе као на учесника божјег замисла, као на омиљено чедо Божије – и одлучује се читатељ који узме у руку ову књигу. Жан учи да се не бојимо својих слабости и сиромаштва, да се не бојимо да погледамо на своје ране и да видимо у њима праву снагу. Али не ону о којој говори свет, већ ону о којој говори Исус Христ у Заповестима Блаженства.

Шта ми у ствари желимо?

Када покушавамо да се узвисимо изнад других критикујући, окривљујући, осуђујући друге људе?

Када покушавамо зарадити више и више и цео живот проћердамо на „зарадити“ и „како потрошити“? Када девојке раздају своја тела обнажујући се, одлазећи у кревет с разним типовима без размишљања.

Када једемо и не можемо да станемо?

Када зеленимо од зависти?

Када покушавамо да се напијемо до бесвести?

Када истресамо своју љутњу на рођаке и блиске. А понекад и на непознате нам људе? Када правимо сцене низашта? Када тугујемо и живот нам се чини бесмислен?

Ми сви желимо једно. Љубави. Љубави безусловне.

Зла реч рањава јаче него што изгледа

Чути бујицу увреда исто је што и примити гомилу удараца по глави. И то није преувеличавање – наш мозак, како показује компјутерска томографија, не уочава разлику између физичког насиља и словесне агресије речима.

Како се одбранити?

„Многи годинама живе у условима вербалног насиља, али не сумњају да нешто није у реду, зато што су увреде и понижења одавно постали део њиховог живота“ – каже Патрисија Еванс, аутор књига „Како се избавити од вербалне агресије“[1].

Међутим, такви односи наносе озбиљну штету психи човека – наш мозак доживљава вербалну агресију као физичко насиље. „Компјутерски томограм великог мозга, човека који слуша гневне увреде на своју адресу и томограм човека кога само што су ударили по глави, изгледа исто,“ – каже Еванс.

Још две озбиљне последице агресије речима – стална понижења изједају наше осећање личне вредности и слабе пажњу, постајемо расејани, тешко нам се сконцентрисати.

Отвореност или затвореност система. Зависност: породична болест

Породични систем може бити отворен за нове идеје, правила, људе, за било какву нову информацији. Такође, систем може да буде потпуно затворен, замрзнут и окоштао. У затвореном систему се ништа не мења, све се одвија по одавно установљеним правилима. Само се акумулирају незадовољство, бол, болести и трагедије. Живот куца на врата замрзнутог система у виду болнести, али породица не чује важне сигнале и не мења се. Као што је говорио један психолог, удар судбине у чело значи да шутирање у задњицу није донело плода.

Узмимо као пример наркоманију. То је сигнал да су у породици лоши односи између мајке и оца. Нема љубави и међусобног прихватања, напротив, има много контроле. Свако на силу покушава да делује на другог, што сви лоше подносе. Акумулирано је много неисказаног бола. Тај акумулирани бол може даапсорбује у себе једно од деце што се може испољити у виду наркоманије.

Психолог Светлана Продановић о проблему сазависности

https://zebricesrbija.wordpress.com/

Контакт: prodanovicsvetlana@gmail.com

Тел: +381-61-254-1345