Сви односи, тим пре породични односи, су многограни процес од кога сви зависе и који утиче на сваког учесника. Очекујемо да односи буду испуњена љубављу и разумевањем и то на првом месту према нама, зато тако волимо и спремни смо да „упркос свему“, оправдавамо, покривамо, минимизирамо штету.
У међувремену се код чланова породица зависника већ формирало понашање које је препознато као оно које подстиче и потпомаже зависности.
Шта дакле не треба радити, ако је члан ваше породице/близак пријатељ зависник?
Негирати да проблем постоји.
• Он није зависник од алкохола/дроге – само понекад пије/користи наркотике.
• Он не може бити алкохоличар/наркоман јер и даље је запослен.
Алати који ће вам помоћи да примените универзалну истину:
Самопоуздање.
ОКП мисли највише нападају када осете да имате ниско самопоуздање.
Важно је схватити да би наше самопоуздања требало да се темељи на напорима које улажемо, а не на достигнутом резултату.
ОКП мисли су узроковане углавном страхом. Често је овај страх – страх од неуспеха. Када успете да приступите задатку са ставом „Даћу све од себе и резултат ће бити онакав какав треба да буде“, то уклања страх од неуспеха. Тада је резултат често пожељнији него да сте се током читавог процеса фокусирали првенствено на резултат. Једном када овладате овом вештином, она ће вам омогућити да радите оно чега сте се раније плашили.
Говорите. Разговарајте о ономе што вас брине. Не постоји гаранција да ћете бити саслушани, да ће вас разумети, да ће се нешто променити, ако отворите уста и изговорите свој бол речима. Али вреди покушати, јер осим покушаја немамо ништа друго. Управо. У супротном, бол ће остати, али ћемо изгубити шансу да нешто променимо. Због страха да се отворимо и страха губитка другог, долази до редовног, методичног губитка себе.
Разговарајте једни с другима о ономе шта желите. Колико год то глупо, смешно, неумесно, неблаговремено, непримерено било. Разговарајте о ономе што волите. Или о томе, да су гнушање и равнодушност дошли на место нежности и радости. Шта се десило? Сећајте се. Извадите отуда то незадовољство и увреде које су као цигле изградиле зид неразумевања.
Пробијајте се једни према другима кроз срамоту и стид. Идући, седећи, лежећи. Да, било како, само искрено разговарајте. Разговарајте у кухињи, разговарајте телефоном, разговарајте писмима или плесом, само немојте да ћутите једни с другима о важним стварима. О ономе што вас брине. О ономе што морате да обуздате и гушите, да бисте сачували своје „лице“ – маску пристојности.
Говорите искрено. О том, да сте уморни. О ономе што желите. И о ономе што нимало не желите. Говорите о својој љубомори. Да се плашите. О томе да вам се сада чини бескорисним и започињати разговор. Управо тада и започните. Време истиче сваког минута. Сваког сата истиче шанса да нађете блискост с другим и задржите свој интегритет, своју целосност, признајући своја осећања и мисли. Допуштајући својим потребама да говоре, ми допуштамо љубав.
ОКП мисли потпуно владају вама помоћу вашег отпора који је управљен на њих и жеље да их натерате да вас оставе. Када престанете да гоните од себе ОКП мисли и почнете да их прихватате као део себе, оне истог момента губе сву своју моћ над вама („прихватање“ не значи да треба да прихватате лажну информацију коју вам ваш ОКП предлаже, то значи прихватање права да њихово постојање у вашој глави).
ОКП користи два оружја да би вас натерао да му се противите и да на тај начин овлада вама, то су – страх и осећај кривице. Док се бојите својих ОКП мисли или осећате кривицу зато што их имате, ви ћете им се супротстављати и ОКП мисли ће имати приступ извору снаге која им је потребна да би вас контролисле. Једноставније речено: ако желите да ваше ОКП мисли нестану, треба да зажелите да остану.
Знам да је такву универзалну истину тешко прихватити када је први пут чујете, и сасвим је природна реакција – жеља да избегнете и супротставите се ономе што не желите. У другим животним ситуацијама то функционише, али не са ОКП мислима.
Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље.
Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време.
Зашто су нам потребне групе самопомоћи за сазависне особе? А које су то уопште групе? Ова и многа друга питања сигурно ће поставити себи рођаци зависника када се први пут сусретну са питањима о методама лечења и рехабилитацији.
„Шта ће мени групе? На крају крајева, немам ја проблем, већ он“ – тако сматра већина. Хајде да размислимо мало.
Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
Страх од напуштања рађа се из очајања због наше немогућости да контролишемо будућност и да утичемо на поступке нашег партнера, а што сматрамо за нежто животно важно.
Да, ми заиста не можемо да контролишемо будућност, али можемо да контролишемо своје емоције и поступке у садашњости. Можемо, на пример, да убедимо себе да се ова особа лоше односи према нама, да нас не цени, не воли, да је генерално насилна и опасна.
На тај начин обесцењена особа већ престаје да представља опасност за нас, престаје да буде значајна за нас и, сходно томе, лакше је прекинути односе с њом. А ако нема односа – нема ни страха да ће вас напустити, издати. И тако, стичемо илузију контроле над ситуацијом.
Међутим, по којој цени нам се даје та илузија контроле? Отсутство задовољавајућих односа, стални осећај усамљености.
До велике већине рецидива уопште није морало да деђе. Први корак у превентиви рецидива јесте да се схвати, шта је то рецидив, а шта – не. Што више човек зна и схвата шта је то рецидив – то је мањи ризик да га доживи и он му мање прети.
Постоје многе заблуде или митови који људе који су склони рецидивима доводе у стање безнађа. Код многих људи су присутне такве заблуде због чега и поступају као да су истините.
Заблуде о рецидивима стварају зачарани круг и појачавају проблеме. Када те заблуде за вас постану„истина“, ви поступате у складу са њима и никако другачије.
Проблем са заблудама је да оне блокирају ефикасне одлуке, неопходне да би се прекинуо циклус рецидива. Митови о рецидивима стварају зачаран круг и још више повећавају проблеме. Када ти митови постану за вас „истинити“, тада ви почињете да се и понашате као да су истинити. Ови обрасци понашања који нису у складу са оздрављењем заводе вас у циклус рецидива како би митови у које верујете као у истину постали стварност.
