Шта дајемо другима и шта желимо да од њих добијемо?

Комуникација – то је тајна размена, алхемија, вађење злата из руде наших емоција, осећања, покрета и речи.

Магија додира руке другог човека, душе другог човека. Међутим, најчешће је простор наше комуникације загађен. Прљавштина и сиромаштво друштвених мрежа и медији – то је само пола невоље. Кад се сретнемо једно с другим, о чему и како разговарамо? Све је то узајамно повезано. Друштвене мреже нам само показују наше неумеће да комуницирамо. А медији уопште не претпостављају саговорника с оне стране екрана. Али, без саговорника нема ни нас самих. Нажалост, ми и не слутимо да се комуникацији треба учити. Да је разговор – уметност. Комуникација са људима, са животињама, са природом – то и јесте уметност живљења. Без те уметности у нама се ствара  празнина коју ничим не можемо попунити. Тако постепено, неприметно, живот замењује његова сенка, његово унакажено подобије. И ми губимо свако интересовање за живот. Он постаје наметнута навика, понекад весела, понекад суморна. Као кад би кренули на путовање и успут заборавили одакле смо пошли и куда смо се упутили. Али као што знамо, у свакој бајци је увек могуће чудо. Чудо сусрета, комуникације, блискости… Важно је само да ми за то чудо будемо спремни…

философ Андреј Баумејстер (Украјина)

andriibaumeister.com

Шта спречава комуникацију?

Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…

Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.

Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.

            Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:

1. Страхови.

            „Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1]

Игнорисање осећања као социјално одобрен начин самоубиства

(Ово је један ранији текст са мањим исправкама)

Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.

Најтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима.

Сећање на оца Иосифа Фудеља

Фудељ, Иосиф Иванович (1864 — 1918)

У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.

Молитва девојчице

Из књиге „Насамо с Богом“ – Јаноша Корчака, познатог пољског лекара, педагога, писца…

Боже Свемогући, обећала сам мами да више нећу бити безобразна, обећала сам да ћу је слушати. Обећати је лако, али како одржати реч. Плашим се. Трудићу се – веома ћу се трудити. Али зар увек успева оно што желиш? Толико пута сам давала себи реч: од сутра ће све да буде другачије. Можда ће овог пута тако и да буде. Одржат ћу реч – веома желим да је одржим. А Ти Боже Свемогући помози ми. Ти си створио земљу која се врти око своје оси и око сунца.

Ти си створио паралеле, меридијане, полове, полуострва, копна, заливе, брда, равнице и низине. Мноштво животиња, биљака, граните и кварц.

Молитва дечака

Из књиге „Насамо с Богом“ – Јаноша Корчака, познатог пољског лекара, педагога, писца…

Знам да молити није лепо. Али ја не молим Тебе, добри мој Боже, Ти ми не мораш ништа дати – то ми је мој стриц обећао поклонити сат ако будем добро учио. Ти ми само помози: подсети стрица на његово обећање, а ја ћу се потрудити да се понашам лепо. Па стрицу је свеједно када да поклони? Сада или после. Ја сам већ другарима рекао да ћу добити сат, али они ми не верују. Почеће да ми се ругају, помислиће да сам слагао или просто да се хвалим.

ЧУВАЈТЕ БЛИСКОСТ НА СВИМ НИВОИМА

Из нове књиге „Како преживети растанак“

Права љубав не нестаје у потпуности. Она је попут Сунца – час се сакрије, час се поново појави. Тачније, она прелази на нови ниво.

Неопходно је помагати јој да се врати, константно додавати дрвца у ватру љубави: праштати, излазити у сусрет другом без обзира на све. Трудитe се да дистанца између вас не расте. Чим приметите и најмању хладноћу у односима, одмах се потрудите да кренете у сусрет другом, да загревате ваша осећања. Да сами тражите помирење не мислећи о томе ко је крив.

Агресивност после абортуса

Осећај кривице рађа други, секундарни осећај – увређеност. Осећај кривице није пријатан осећај. Жена је несрећна због тога што ју је до таквог стања довео он, кривац, отац детета. У многим случајевима код жене се појављује убеђеност да је он крив. Кривица се пребацује на другу особу бар делимично.

Објективно, то је јасно, пошто у томе има и његове кривице, веома често управо он учествује у одлуци о абортусу, у многим случајевима вршећи на жену притисак.

Истина, често се дешава да је жена без знања оца детета урадила абортус, али такав положај ствари такође је ненормалан и указује или на то да или међу родитељима нема сагласности или се на тај начин показује женин страх. Жена се већ унапред боји да саопшти свом партнеру о својој трудноћи и као „ради сигурности“ одлучује се да је прекине. Такво понашање видимо нарочито онда када жена има већ негативно прошло искуство и у прошлости отац детета се изјаснио против детета које је жена родила, он и даље не преузима своју улогу оца; или када је прошлог пута жена прекинула трудноћу попустивши његовим наговорима и другу реакцију од њега не очекује.

Ентони Хопкинс – најпознатији анонимни алкохоличар

Ентони Хопкинс се спрема да обележи јединствену годишњицу – 44 године потпуне трезвености. Вест је објавио часопис „People“. Он сада може са пуном одговорношћу да изјави да је „срећан што је алкохоличар“. Пре 44 године сер Ентони попио је своју задњу чашицу и од тада ни једном није окусио алкохол. Захваљујући алкохолу, присећајући се говори Хопкинс, он је сво време стајао на ивици понора, знајући да у сваком тренутку може у њега да завири. Каже да је могао да дозволи себи да буде природно чудовиште, тј да буде оно што јесте и да уз то живи духовним животом.

Како се удати и треба ли жена да усинови свог мужа?

Из књиге „ЊЕГОВАЊЕ САОСЕЋАЊА“ – Александра Колмановског

Иако код нас у Русији имамо десет девојака на девет момака, нико не жели да буде баш та десета девојка. Али шта радити ако вам прилазе „погрешни“? Како знати ко је „онај прави“? И постоји ли тајни рецепт помоћу којег се може лакше удати?

Припремила Жана Семјонова

Основни критеријум

Жана Семјонова: А можда треба бити мало једноставнији? Не реаговати одмах на недостатке, већ натерати себе да видимо оно позитивно код људи?

Александар Колмановски: Ја сам уверен да је немогуће „натерати“ себе да заволимо некога. Али заљубљеност је посебна тема. Мислим да је веома важно успети видети свог потенцијалног партнера у непријатним ситуацијама – како се љути, како разговара са људима које не воли, да ли се лако одваја од новца. Видети његове слабости и схватити свој однос према њима – да ли вас то нервира или изазива саосећање? На пример, дешавало ми се да од мушкарца чујем следеће: „Ја тешко подносим женске хирове и сузе. Осим код Јелене. Кад видим њене сузе, одмах имам потребу да је заштитим.“ То значи – само напред!

Мислим да прави изабраник није онај чије нас врлине одушевљавају, већ онај чији су нам недостаци симпатични.