О здравственим разлозима употребе вештачке контрацепције у православном браку разговарамо са Маријом Стајић, лиценцираним едукатором и консултантом из области праћења плодности.
О хормонској контрацепцији, спирали, дијафрагми – понеке од ових информација се по први пут могу чути на српском језику.
Сајт Марије Стајић
Интервју водила Сања Станковић, православни психолог и уредник сајта „Има наде“:
Из наше нове књиге „Како побољшати односе са родитељима“Психолог Лариса Трутаева
Практично сви људи имају проблеме у односима са родитељима. Ви радите са децом код којих су ти проблеми најизраженији. То су деца која су на ивици одлуке да напусте кућу, често долазе из непотпуних породица. Како на децу утичу проблеми које имају у односу са родитељима? Родитељска љубав је веома важна сваком детету, а „нељубав“ родитеља, рецимо, када су родитељи неверни једно другом или се разводе, одражава се на децу. Дете почиње лоше да се понаша и сл. На који начин било какво сипољавање нељубави утичу на дететову личност и на његову судбину у будућности?
Родитељска нељубав се најпре испољава као – одбацивање. То може да буде физичко одбацивање, насиље, агресија према детету или игнорисање детета. У таквим случајевима, дете ће покушати да привуче пажњу на било који начине, нпр. кроз испољавање креативности, позитивних навика или пак испољавање агресивности, све до кршења закона, бежања од куће или покушаја самоубиства. За дете је најважније да привуче пажњу. Наставите са читањем
Много људи долази код мене и углавном проблем није у томе што човек не верује у Бога, већ што не верује у себе. Не види никакву вредност у себи, не види смисао у себи. И ако само успем да му пренесем како ја, полуслеп, неосетљив, глуп, недухован, могу, упркос свему овоме, да видим слику Божију у њему, да могу да верујем у њега, то може играти пресудну улогу. Ту улогу ми можемо да играмо једни према другима, свако за свакога.
То понекад бива врло једноставно, када кажете човеку: „Ти себе не видиш, а знаш шта ја видим у теби. Видим бистар ум, видим велико срце, видим толико других особина.“
Митрополит Антоније Сурошки
Непланирана.2019 – филм (Google диск)
Непланирана.2019 – филм (cloud.mail)
https://yadi.sk/i/Hpt85dxSpsfiXQ
Абби Џонсон, директорица Клинике за планирано материнство, учествовала је у више од 20 000 побачаја и била је активна заговорница закона о праву жене да бира, роди или прекине трудноћу, све док једaн случај из праксе није присилио Абби да радикално промијени своје виђење овог проблема.
Еутаназија. Детективска прича реж. Елена Бродач, по сценарију Александра Ципкина.
Кући сам стигао на вечеру, те вечери спремала је моја жена. Хтео сам да попричам с њом, предстојао нам је тежак разговор и кренуо сам са фразом „Требам нешто да ти кажем ..“ Није ништа одговорила, већ је наставила да кува. Поново сам угледао бол у њеним очима. Морао сам некако даље да наставим разговор и избацио сам из себе „морамо да се разведемо“. Она је само упитала: „Зашто?“ Нисам могао да одговори, покушао сам да избегнем то питање. Онда се она разјарила, почела да хистерише, да баца на мене све што јој је допало под руку. „Ти ниси мушкарац“ – викала је. Више нисмо имали о чему да причамо. Пошао сам у кревет, дуго нисам могао да заспим и чуо сам како она плаче. Било ми је тешко да јој објасним шта се десило с нашим браком, нисам знао шта да јој одговорим. Како да јој кажем да је већ одавно не волим, да је од осећања остала само самилост, а да сам своје срце поклонио Џејн?
Сутрадан сам припремио све документе за развод и за поделу имовине. Жени сам остављао кућу, ауто, 30 % акција од мог бизниса. Она се само подругљиво насмејала, поцепала документе и рекла да јој од мене ништа не треба. И опет расплакала. Мени је исто било жао 10 година нашег брака ипак њена реакција је само учврстила у мени жељу да се разведем. Наставите са читањем
Комуникација – то је тајна размена, алхемија, вађење злата из руде наших емоција, осећања, покрета и речи.
Магија додира руке другог човека, душе другог човека. Међутим, најчешће је простор наше комуникације загађен. Прљавштина и сиромаштво друштвених мрежа и медији – то је само пола невоље. Кад се сретнемо једно с другим, о чему и како разговарамо? Све је то узајамно повезано. Друштвене мреже нам само показују наше неумеће да комуницирамо. А медији уопште не претпостављају саговорника с оне стране екрана. Али, без саговорника нема ни нас самих. Нажалост, ми и не слутимо да се комуникацији треба учити. Да је разговор – уметност. Комуникација са људима, са животињама, са природом – то и јесте уметност живљења. Без те уметности у нама се ствара празнина коју ничим не можемо попунити. Тако постепено, неприметно, живот замењује његова сенка, његово унакажено подобије. И ми губимо свако интересовање за живот. Он постаје наметнута навика, понекад весела, понекад суморна. Као кад би кренули на путовање и успут заборавили одакле смо пошли и куда смо се упутили. Али као што знамо, у свакој бајци је увек могуће чудо. Чудо сусрета, комуникације, блискости… Важно је само да ми за то чудо будемо спремни…
философ Андреј Баумејстер (Украјина)
andriibaumeister.com
Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…
Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.
Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.
Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:
„Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1] Наставите са читањем
(Ово је један ранији текст са мањим исправкама)
Када игноришете ваша осећања, ви игноришете себе. Зашто? Зато што се човек састоји од осећања. Ви сваки дан осећате да те и те емоције утичу на доношење одлука у вашем животу. То је та покретачка сила која стоји иза сваког вашег корака. Игнорисати своја осећања – исто је као и одрицати дисање, одрицати свој живот.
Најтужније је то, што се људи не рађају с таквим умећем, деца слободно изражавају радост, тугу, страх или незадовољство. И вама просто у тамо неком мементу говоре да не би требали да осећате то што тренутно осећате, да сте „просто“ сувише осетљиви, да само нешто „измишљате“, причињава вам се. У том моменту они ваша осећања игноришу, осуђују вас. И тако постепено почињете да верујете, да вам се „чини“ да осећате, постајете „удобан“ представник друштва, престајете да штитите своје границе када их нарушавају и наносе вам бол, више не вриштите када вас психички унизе или погазе. Ваша осећања у том моменту нису идентификована. А ако, не дао Бог, будете протествовали и говорили о своојим осећањима (преживаљавањима), осудиће вас, назваће вас „слабићем“, зато што се то сматра неприличним, нешто горе него ли разголитити се пред људима. Наставите са читањем
Фудељ, Иосиф Иванович (1864 — 1918)
У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим. Наставите са читањем
