„Ако не можете да одлучите како даље да живите, како да пронађете своје право ја, постоји начин (веома непопуларан): треба да се зауставите и да се сетите када вам се десило да сте срели нешто тако лепо да сте остали без речи, зауставили се, заборавили на себе и престали да будете занимљиви сами себи? Сетите се оних тренутака, сусрет са којима је био нешто више од вас самих, који вас је натерао да ћутите, учинио вас живима.“
„Човечанство је научило да буде несрећно на хиљаду начина. Основно питање је како се не препустити очају. Метода је потпуно иста. Морамо се вратити тој радости, којој не знамо узрок, а која нас чини живима, која крије од нас своје разлоге. Ничим је нисмо заслужили. Не даје нам се за добра дела. То је дар и таквих дарова је много. Питање је само једно: да ли смо спремни да будемо захвални или не. Пут је увек један исти – захвалност за оно што нас чини живима.“
Десило се то давно, пре 15 година, тада сам била терапеут почетник и поступала сам онако, како сада не би поступала. На пример, сада на мојој првој консултацији деце, присутство чланова породице је обавезно од почетка до краја. А тада…
Дошли код мене родитељи и буквално «оставили» на консултацију девојчицу од седам година. Првашић у наочарима.
– Она не гледа људе у очи, – рекли су, – и страшно мучи нашу мачку.
– А како учи? – питала сам.
– Учи сасвим нормално, ништа лошије о других, – одговорили су родитељи.
– А има ли другарица? – било је моје следеће питање.
Родитељи су одговорили нешто неразумљиво и изашли, тврдо казавши да с девојчицом нешто треба чинити.
Остале смо насамо. Почела сам разговарати, постављати питања, што се зове, истраживати животну ситуацију. Наставите са читањем →
Не може сваки хирург бити добар хирург, већ само ако има добро срце. Ради тог доброг срца он ће и поступати добро. Неки говоре – ја се трудим да се не приближавам болеснику, пред операцијом. Зато што, ако умре, биће ми тешко. А ја сматрам да пре него што пођемо на операцију, ми треба да заволимо тог болесника. Како би нам он постао близак и драг. Како би ти, када пођеш на операцију, хтео пошто-пото да га спасеш.
Удружење за помоћ породицама зависника ,,Зебрице“, из Краљева, организује онлајн групе помоћи породицама зависника од дроге и/или алкохола путем зум платформе.
У току је сабирање чланова за нови циклус састанака. Циљ састанака је помоћи ближњима да се суоче са сопственим проблемима и да науче како да ефективније помогну ближњем зависнику да крене путем оздрављења. Састанции се одржавају у континуитету током целe године, једном седмично (суботом 19:00) у трајању од 1,5 часова.
Групе воде стручњаци нашег удружења – психолог и психотерапеут Светлана Продановић, психолог Милош Благојевић и консултант монах Киријак. Удружење „Зебрице“ постоји од 2019. године. До сада смо превели више књига о зависности и сазависности; већ годину дана држимо бесплатне онлајн групе помоћи – „Кораци“; од октобра ове године редовно се одржавају састанци за сазависнике у просторијама Храма Светог Саве у Краљеву; оганизоване су онлајн групе за зависнике – „Соколови“. Искуства учесника су позитивна а резултати видљиви.
За све информације обратите се на телефон 0606625577 (Милош Благојевић)
Из књиге Алексеја и Светлане Сопрока – „Са оне стране зависности“.
У свакодневном животу већина људи се прилично неодговорно односи према квалитету своје комуникације. Речима не придајемо посебан значај (осим ако се ради о важном пословном састанку или јавном говору) и не размишљамо о суштини вербалне комуникације. Често (или боље речено, скоро увек) слушамо друге људе крајње непажљиво, одсутно, игноришући половину речи које је изговорио саговорник.
Обично то доводи до тога да своје закључке градимо само на основу сопствених идеја о томе шта је друга особа рекла, а не на основу онога што је заиста покушала да нам пренесе речима.
Из књиге Карла Витакера „Поноћна размишљања породичног терапеута“
Породица је много важнија и јача од једног терапеута, а често и од тима терапеута. Због тога је изузетно важно успоставити добру атмосферу и правила за породичну терапију. Још боље је да се то учини пре почетка саме терапије. Ко иницира први контакт са клиником или породичним терапеутом, може најлакше да разруши терапију и пре него што почне. Поред тога, ова особа обично покушава да промени породицу онако како она жели, што аутоматски код осталих изазива бунт. Чланови породице треба сами да одлучују за себе, а особа која заказује састанак је породични манипулатор. Стога, одговарајући на такав позив, терапеут мора да штити достојанство и независност породице као целине и свих појединачних чланова или подгрупа.
Први контакт: захтев за „састанак са странцем“
Ретко одговарам на захтеве при првом контакту. Жена зове и каже:
– Доктор ми је рекао да је моја астма на психичкој бази, морам да разговарам са вама.
Једног дана младић је на улици у пролазнику препознао свог учитеља из основне школе. Пришао је старцу и упита га:
– Сећате ли ме се? Био сам ваш ученик.
– Да, сећам те се као дечака из трећег разреда. Чиме се сада бавиш?
– Предајем у школи. Толико сте утицали на мене да сам и сам пожелео да учим децу.
– Стварно? Баш сам радознао, у чему је био мој утицај?
– Не сећате се? Дозволите да вас подсетим.
Једног дана је мој друг из разреда дошао на час са прелепим сатом на руци који су му поклонили родитељи. Скинуо га је и оставио у фиоку радног стола. Увек сам сањао да имам такав сат. Нисам могао да одолим и одлучио сам да га узмем из његовог стола. Убрзо је тај дечак са сузама у очима пришао вама и пожалио се на крађу. Погледали сте на нас и рекли: „Ко год је узео његов сат, нека га врати“.
Било ме је стид, али нисам хтео да се растајем од сата и нисам признао. Отишли сте до врата, закључали их и рекли да се сви постројимо уз зид, упозоравајући: „Проверићу све ваше џепове, а ви сви за то време треба да затворите очи“. Послушали смо и то је за мене био најсрамнији тренутак у мом кратком животу.
Ишли сте од ученика до ученика, од џепа до џепа. Када сте извадили сат из мог џепа, наставили сте даље да проверавате ученике, до краја. Онда сте рекли: „Децо, у реду је. Можете отворити очи и вратити се на своја места.“ Вратили сте сат власнику и ништа више нисте рекли о овом инциденту.
Тако сте тог дана спасили моју част и моју душу. Нисте ме изружили као лопова, лажова. Нисте чак сматрали је потребно да поразговарате са мном о овом случају. Временом сам схватио зашто. Јер, као прави учитељ, нисте желели да укаљате достојанство младог, још неоформљеног ученика. Зато сам постао учитељ.
Обојица су ућутали под утиском ове приче. Тада је млади учитељ упитао:
– Када сте ме видели данас, зар се нисте сетили овог случаја?
Стари учитељ је одговорио:
– Ствар је у томе што сам и ја жмурећи прегледао ваше џепове.
Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице.
То је толико одвратна тврдња, лажљива по својој суштини, јер човек је друштвено биће. Уласком у било коју врсту односа ви постајете дужни. Зато што сте дали наду, обећање, запечатили га печатом или речју. На крају крајева, зато што постоји савест.
Пустили сте особу у своје окружење, дозволили сте јој да уђе у ваш живот и ви сте ушли у њен – на тај начин сте се обавезали. Обавезали сте се према њему и према себи. Од једног тренутка, вас више не може да вас не буде брига шта се дешава са човеком – ви сте повезани. Замислите себе као алпинисту и како вичете свом партнеру с којим се пењете: „Хеј, пријатељу, предомислио сем се, уморио сам се, искључујући те – не дугујем ти ништа. „Дугујеш ми, кретену, јер смо екипа“.
Тома Аквински је кључни филозоф европског средњег века, највећи схоластик и најважнији теолог у историји Католичке цркве, где је прозван као Doctor Angelicus, „анђеоски доктор“ и учитељ Цркве. Правци филозофије који се позивају на његов ауторитет и наслеђе, а који се развијају већ више од седам векова, познати су под општим називом – томизам. Главна заслуга св. Томе Аквинског је синтеза и помирење главних праваца европске мисли његовог доба.
Познај себе 