Све што ме не убије, чини ме јачим!

Све што ме не убије, чини ме јачим! Тo је рекао Ниче, онда је полудео, а затим и умро. Зато што су то лепе речи, али неистина.

Све што нас не убије тог момента, убија нас помало, неприметно. Убија нашу доброту и поверење. Нежност и искреност. Отвореност, штедрост, ведар поглед и меко срце…. Превара, издаја, ниски поступци, незахвалност, немилосрдност, неправда, могу да нас убију не одмах, већ полако, кап по кап. Истрпећемо, издржаћемо, рана ће зарасти, али ће ожиљак да остане – кожа ће огрубети. И тако постепено том кожом ћеш зарасти, сам не приметивши како се то десило?

И можемо себе тешити – постао сам јачи! Да. Али у души се још једна струна покидала, још један кристални звончић је утихнуо. Нешто или неко је тамо умро у души – добра вила или мали анђео који су били део нас.

Лична молитва

Када живиш у заједници и свакодневни живот је испуњен журбом и стресом, сасвим је неопходно одвојити време за мир, за осамљивање, да би се помолили и срели с Богом у ћутању и покоју. Ако ли не, „локомотиву“ активности нећемо успети да зауставимо и човек постаје  сличан обезглављеним кокошкама.

Мале сестре Исуса[1] имају правило молитве, осамљивања, када су разрешене од обавеза: сат на дан, пола дана у недељи, 1 недеља у години, година на сваких 10 година. Када живиш у заједници, узајамна зависност се повећава, али треба избегавати лошу зависност. Потребно је имати времена бити сам, сам са Оцем, сам са Исусом. Молитва – то је позиција поверења према Оцу, тражење Његове воље, тежња да се живи ради браће и сестара у љубави. Потребно је да свако од нас зна да се одмори и опусти у ћутању и сазерцању, „срцем“ бити с Богом.

„Немој да мислиш да ћеш, издвојивши се мало из активног живота заједнице, нашкодити јој; немој да мислиш да ће јачање твоје личне љубави према Богу ослабити твоја љубав према ближњем. Напротив, то ће је оснажити“[2].

Како емотивно незрели родитељи утичу на живот своје одрасле деце

Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери.

Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.

„Сваки човек – свештена историја“ Жана Вање (предговор)

Анастасија Бељтјукова. Из предговора за књигу Жана Вање „Сваки човек – свештена историја“.

…Жан Вање о свом животу прича као о свештеној историји и помаже сваком читаоцу да на исти начин погледа на властиту биографију.

„Ако вољени и поштовани отац верује у тебе кад желиш да учиниш неки тако очито безуман поступак, онда и ти можеш да имаш поверења у самог себе,“ – пише Жан Вање, причајући о томе како је добио благослов од свог оца, отишавши из мирне Канаде у Енглеску у јеку другог светског рата. Управо на тако безуман поступак – да погледа на себе као на учесника божјег замисла, као на омиљено чедо Божије – и одлучује се читатељ који узме у руку ову књигу. Жан учи да се не бојимо својих слабости и сиромаштва, да се не бојимо да погледамо на своје ране и да видимо у њима праву снагу. Али не ону о којој говори свет, већ ону о којој говори Исус Христ у Заповестима Блаженства.

Шта ми у ствари желимо?

Када покушавамо да се узвисимо изнад других критикујући, окривљујући, осуђујући друге људе?

Када покушавамо зарадити више и више и цео живот проћердамо на „зарадити“ и „како потрошити“? Када девојке раздају своја тела обнажујући се, одлазећи у кревет с разним типовима без размишљања.

Када једемо и не можемо да станемо?

Када зеленимо од зависти?

Када покушавамо да се напијемо до бесвести?

Када истресамо своју љутњу на рођаке и блиске. А понекад и на непознате нам људе? Када правимо сцене низашта? Када тугујемо и живот нам се чини бесмислен?

Ми сви желимо једно. Љубави. Љубави безусловне.

Зла реч рањава јаче него што изгледа

Чути бујицу увреда исто је што и примити гомилу удараца по глави. И то није преувеличавање – наш мозак, како показује компјутерска томографија, не уочава разлику између физичког насиља и словесне агресије речима.

Како се одбранити?

„Многи годинама живе у условима вербалног насиља, али не сумњају да нешто није у реду, зато што су увреде и понижења одавно постали део њиховог живота“ – каже Патрисија Еванс, аутор књига „Како се избавити од вербалне агресије“[1].

Међутим, такви односи наносе озбиљну штету психи човека – наш мозак доживљава вербалну агресију као физичко насиље. „Компјутерски томограм великог мозга, човека који слуша гневне увреде на своју адресу и томограм човека кога само што су ударили по глави, изгледа исто,“ – каже Еванс.

Још две озбиљне последице агресије речима – стална понижења изједају наше осећање личне вредности и слабе пажњу, постајемо расејани, тешко нам се сконцентрисати.

Отвореност или затвореност система. Зависност: породична болест

Породични систем може бити отворен за нове идеје, правила, људе, за било какву нову информацији. Такође, систем може да буде потпуно затворен, замрзнут и окоштао. У затвореном систему се ништа не мења, све се одвија по одавно установљеним правилима. Само се акумулирају незадовољство, бол, болести и трагедије. Живот куца на врата замрзнутог система у виду болнести, али породица не чује важне сигнале и не мења се. Као што је говорио један психолог, удар судбине у чело значи да шутирање у задњицу није донело плода.

Узмимо као пример наркоманију. То је сигнал да су у породици лоши односи између мајке и оца. Нема љубави и међусобног прихватања, напротив, има много контроле. Свако на силу покушава да делује на другог, што сви лоше подносе. Акумулирано је много неисказаног бола. Тај акумулирани бол може даапсорбује у себе једно од деце што се може испољити у виду наркоманије.

Психолог Светлана Продановић о проблему сазависности

https://zebricesrbija.wordpress.com/

Контакт: prodanovicsvetlana@gmail.com

Тел: +381-61-254-1345

Срећа и бол живљења садашњим моментом

Сећај се да је све људско пролазно, онда се нећеш ни сувише радовати срећној судбини, ни сувише жалостити због неуспеха. (Сократ)

„То је немогуће – рећи ћете ви.“ „Зашто и коме је то потребно“ – рећи ћете ви. „Уморила сам се, лакше ми је да умрем“, – рећи ћете ви. „О каквој срећи ви говорите? Ако је мој син наркоман, а муж алкохоличар?“ – рећи ћете ви. „Ја сам одавно заборавила у ком времену се налазим и шта је то срећа. И постоји ли она уопште…“ – рећи ћете ви и бићете у праву. Шта год сада да кажете, у праву сте. Шта год да мислилите сада, у праву сте. Шта год да осећате сада, то је ваша истина. Све што се с вама дешава у даном моменту, то је искључива истина, чак и ако неко то покуша оспорити. Чак и ако сада из ваших очију теку сузе и тешко вам је, то је најбоље што се може догодити на дани момент у вашем животу. Не слажете се? То је ваше право, ви можете наставити да плачете – и то је прекрасно. Вас чуди или нервира та реч? Прекрасно. Наставите, наставите да плачете, љутите се, можете чак да баците ту књигу. И свеједно, све што се тренутно дешава с вама је веома веома важно, управо за вас и управо у даном моменту вашег живота. Најважније је да сте ви живи, а ако сте живи значи да није све изгубљено.

Kристијана Ф. – Ми деца са станице Зоо

(Ако горе блокирају филм, можете погледати овде https://ok.ru/video/1432771562185)

Kристијана Ф. – Ми деца са станице Зоо (нем Christiane F. – Wir Kinder vom Bahnhof Zoo) је немачки филм из 1981. године, и приказује сцену дроге у западном Берлину 1970-их година, базиран на стварним догађајима из истоимене књиге. Филм веома реалистично одражава развој наркозависности код малолетника. Филм је моментално добио култни статус (који задржава и дан данас), у коме Дејвид Бови, поред тога што игра самог себе, такође и компонује музику за филм, због чега йе филм доживео велики комерцијални успех.

Књигу можете да скинете овде.