Живот је пакао: како депресија отвара очи на свет око нас

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше

Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.

Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.

У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или су ми препоручивали стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. 

Осврћући се уназад, сада разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.

С друге стране, стекла сам дубље разумевање истинске патње других људи. У својој депресији упознала сам се са оном тамном страном света, о којој раније нисам много знала. Отворивши прозор ка новој, тако непријатној стварности, више нисам могла да игноришем патњу и заблуде. Моје искуство није јединствено, али је у извесном смислу било изоштрено, јер сем чињенице да сам обична особа која проживљава душевни лом, ја сам и филозоф. Као филозоф знам да оно што изгледа очигледно није увек тако, и зато захтева пажљиву критичку анализу. Дакле, у позадини онога што сам доживела, почела сам озбиљно да сумњам да је позитивно расположење – здраво, а негативно – искривљено. Можда сам у својој депресији коначно видела свет онакав какав јесте?

Мој научни руководитељ, филозоф Аленка Зупанчић са Словеначке академије науке и уметности, предложила је идеју да свеопшта јурњава за срећом представља једну репресивну идеологију. То ме је поразило: зар може бити погрешно или репресивно желети да свет учинимо срећнијим?

Али, посматрајући себе, морала сам да се сложим са њом. Погледајте око себе и приметићете жељу да сви око нас – и ми сами – будемо стално срећни. А ову неодољиву жељу прати стигматизација супротна срећи – емоционалне патње, попут депресије, анксиозности, туге или разочарења. Емоционалну патњу називамо девијацијом и проблемом, искривљењем које треба исправити – патологијом која захтева лечење. Глас туге се гуши, јер се сматра болешћу.

Америчко удружење психолога дефинише депресију као „распрострањену и озбиљну болест која негативно утиче на то како се осећате, размишљате и понашате“. Сам термин осуђује оболелог и подразумева потребу за лечењем. Тешко је рећи да ли такав став намећу терапеути и медицински кругови или је настао под утицајем преовлађујуће културне парадигме. У сваком случају, већина данашњих метода лечења има за циљ уклањање негативног расположења.

Најпознатија терапија за уклањање негативних мисли је когнитивно-бихевиорална терапија (КБТ), првобитно разрађена за лечење депресије и анксиозности. Заснована је на когнитивном моделу психичких болести, који је развио амерички психијатар Арон Бек крајем 60-их прошлог века. Његова главна теза је да је депресија узрокована негативним стилом мишљења који се назива „депресивно мишљање“. У депресији ми видимо себе беспомоћним, осуђеним на пропаст, непривлачним, инфериорним, безвредним, одбаченим и заслужујућим осуду. Примерима овог негативног погледа на свет могу да служе изрази попут „Бескористан сам и безвредан“, „Нико ме не цени“, „Безнадежан сам јер се ништа неће променити“ и „Ствари могу само да постану још горе“. Бек тврди да када смо депресивни ми користимо „искривљене“ и бескорисне обрасце мишљења. Практичаре КБТ обучавају да препознају и сломе искривљено размишљање како би људе управљали ка срећнијим резултатима.

За време моје депресије, под утицајем пријатеља, отишла сам код когнитивно-бихевиоралног терапеута. Као што видите, нисам се у потпуности опоравила и још увек код себе примећујем депресивно размишљање. Моја осећања према терапији кретала су се од жеље да се поверим себи и терапеуту до иритације на саму ту жељу. Имала сам осећај да ми говоре оно што желим да чујем, прича пред спавање детету коме треба утеха. Морала сам да побегнем од сурове реалности која ме је окруживала. Депресивне мисли су непријатне и чак неподношљиве, али то не значи да оне искривљују представу о стварности. Шта ако је стварност заиста ужасна и будући у депресији исчезавају илузије које нам помажу да то не примећујемо?

Шта ако, напротив, позитивно размишљање пружа необјективно разумевање стварности? Шта ако сам, кад сам била депресивна, схватила нешто вредно што нисам могла научити без да платим такву цену? Шта ако је то био крах илузија – крах нереалног размишљања – и блесак стварности који је заправо изазвао моју анксиозност? Шта ако ми у депресији заправо тачније сагледавамо стварност? Шта ако се и моја потреба за срећом и потреба психијатрије да лечи депресију заснива на истој илузији? Шта ако је такозвани златни стандард терапије сам по себи – успокојавајућа (седативна) псеудонаука?

Савремена психологија признаје свакодневно размишљање у великој мери пристрасним, заснованим на многобројним искривљењима. Али ово признање постоји само у позитивним оквирима. То јест, мејнстрим обичне илузије сматра здравима, ако не ремете позитиван ток мисли.

Савремени концепт позитивних илузија први пут се појавио 80-их у чланку психолога Шелли Таилор са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу и Џонатона Брауна са јужног методистичког универзитета. Позитивне илузије су општа когнитивна искривљења заснована на нереално оптимистичним идејама о нама самима, људима око нас, о ситуацији и свету који нас окружује. Врсте позитивних илузија укључују, између осталог, нереалан оптимизам, илузију контроле и илузорну супериорност, због чега прецењујемо своје способности и квалитете у односу на друге. Студија за студијом показују да су такве илузије уобичајене. Око 75-80% људи оцењују себе натпросечним по готово свим параметрима: академска способноста, рад, непристрасност, срећа у везама, IQ. Међутим, немилосрдни математички закони говоре нам да је то илузија – сви људи по дефиницији не могу бити изнад просека.

Корени модерног тренда позитивности могу се наћи у религиозној прошлости, која је некада људима давала смернице за живот и концепт спасења, нудећи привлачну слику света са срећним крајем. У нашем секуларном свету психологија испуњава празнину коју је оставила религија, пружа објашњења и наду у бољи живот. Заменом религије психологијом многе особине хришћанске традиције остају нетакнуте. Улога консултанта или терапеута и потреба за присуством врло су слични пракси свештеника и традицији исповести. И консултант и свештеник су људи који имају право да вам кажу шта није у реду са вама и како да то поправите. 

(…)

Иако моја депресија након раскида није достигла ниво егзистенцијалног страха, то је било најснажније, фундаментално искуство у мом животу. Оно ме је неповратно променило и траумирало до сржи мог бића, и сада сам генерално тужнија и повученија него раније.

Шта ако је то била цена губитка илузије и могућности бесконачног истраживања саме стварности? Неколико студија показује да су егзистенцијалне патње и ментални поремећаји у порасту широм света, а посебно у модерној западној култури. Можда јуримо срећу управо зато што је више није могуће достићи?

Зачарани круг у којем се налазимо – бескрајна јурњава за срећом и немогућност њеног достизања – само нас још више рањава. Можда би заправо требало прихватити тај виши ниво свести. У нашој меланхоличној природи откривамо да је површно стање среће у основи – начин да се не живи. Психичко здравље, позитивна психологија и методе доминанирајућих терапија попут КБТ захтевају да ћутимо и следимо илузијама док не умремо.

Жјули Реше

У закључку морам да се обратим и вама, драги мој читаоче. Разумем да се код вас, читајући овај есе, сигурно појавила реакција „да, али …“. („Да, живот је грозан, али има много добрих ствари.“) Ово „али“ је аутоматски одговор на негативне, застрашујуће идеје. Под утицајем ових сила активирају се наши одбрамбени механизми. И сама сам се заплела у ово док сам писала есе (и генерално, са тим се сусрећем редовно током свог живота). Без ове заштитне мере вероватно бисмо сви већ давно умрли предавши се самоубилачким импулсима.

Желела бих да дам мали предлог: размотрити одустајање од илузија и удаљавање од позитивности као нови начин истраживања живота и стицања животног искуства, по могућности пре него што наступи самоубилачка реакција. Следећи пут, пре него што своју тугу натопите алкохолом или контактирате вољене особе, пријатеље, терапеуте или било коју другу праксу која потврђује живот, сетите се да су готово све значајне конструкције – од посла до спорта – у основи илузорне. Уместо да бежимо од живота уз помоћ илузија, вреди што је дуже могуће истраживати простор без илузија како бисмо научили како боље поднети стварност неилузорног живота. У случају успеха, ослободићете се лажне позитивности и својих ланаца.