Јулија Борисовна Гипенрејтер
Сврха следећих неколико текстова јесте да помогне родитељима да свесно одаберу своје методе васпитања и комуникације са децом. Поред тога организујемо онлајн курс од шест сусрета раду удубљивања у тематику и практичких вежби.
Пракса показује да је веома важно покушавати практиковати, како бисте доживели прве успехе. Након њих, родитељи настављају да откривају чудесне промене у ситуацијама са дететом, чак и ако им је у почетку све изгледало безнадежно.
У овом делу ћемо говорити о познатим и мање познатим „тајнама“ активног слушања – како успоставити прави и присан контакт са дететом.
Шта је то „активно слушање“ и када је потребно слушати дете?
Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним указивањем на решавање проблема нећете моћи да му помогнете. У таквим случајевима најбоље је – саслушати га. Међутим, не онако како смо навикли. Психолози су нашли и веома подробно описали начин „помажућег слушања“, још га називају и „активно слушање“.
Шта то значи – активно слушати дете? Почећу од конкретне ситуације.
- Ћерка се спрема за шетњу; Мама напомиње да се треба обући топлије, али ћерка се инати: одбија да обуче ту „шашаву капу“.
У свим случајевима када је дете узнемирено, увређено, када је претрпело неуспех, када му је болно, када га је срамота, када се плаши, када сматра да су се према њему понашали грубо или неправедно чак и када је веома уморно, шта треба урадити – Треба показати детету да разумете шта он осећа и проживљава, „слушајте“ га. Ради тога је најбоље рећи, шта тачно по вашем мишењу, дете тренутно осећа. Пожељно је назвати „по имену“ то његово осећање или преживљавање. Дакле, ако дете има емоционални проблем, треба га активно (са)слушати.
Активно слушати дете – значи „враћати“ му у разговору то, шта дете вама прича и притом означити његово осећање:
СИН: Узео је мој аутић!
МАМА: Ти си веома огорчен и љут на њега.
СИН: Ја тамо више не идем!
ТАТА: Ти више не желиш да идеш у школу.
ЋЕРКА: Нећу да носим ту „шашаву капу“!
МАМА: Теби се она баш не свиђа.
Одмах да додам: највероватније да нисте навикли на такав начин разгова па ће вам се такви одговори учинити неприродним. Далеко лакше и природније би било рећи:
- Добро, ништа страшно, поиграће се и вратиће ти аутић…
- Како то да нећеш ићи у школу?!
- Престани да се инатиш, капа је баш лепа!
Колико год, споља гледано , овакви одговори делују исправно, они имају суштински недостатак: остављају дете насамо сa својим осећањима. Својим саветом или критичком примедбом родитељ као да саопштава детету да су његова осећања неважна, не узимају се у обзир.
Насупрот томе, одговори на начин активног слушања, показују да је родитељ схватио унутарње стање детета, и да је спреман, када чује још нешто од њега, да то прихвати. Такво буквално саосећање родитеља оставља на дете посебан пријатан утисак (додаћу да ништа мање, а понекад далеко више, оно утиче и на самог родитеља, о чему ћемо говорити мало касније). Многи родитељи који су први пут покушали да спокојно „озвуче“ осећања детета, говоре о неочекиваним, понекад чудесним разултатима. Навешћу два реална случаја.
Мама улази у ћеркину собу и тамо види неред.
МАМА: Нина, још ниси средила своју собу?
ЋЕРКА: Мама, касније ћу.
МАМА: Не да ти се да је сада сређујеш?
ЋЕРКА (неочекивано се баца мајци око врата): Мамице, како си дивна.
Други случај прича отац седмогодишњег дечака.
Он и син су журили на аутобус. То је био последњи полазак тог дана и никако нису смели да закасне. Успут је дечак молио оца да купе чоколаду, али отац је одбио. Тада је увређени син почео да саботира журбу: заостајао је, гледао на страну, заустављао се због неких „неодложних“ послова. Пред оцем је био избор: Није смео да закасни, а и да вуче сина на силу за рукав такође није хтео. И ту се он сетио нашег савета.
- Денис, – обратио се к сину, – ти си незадовољан због тога што ти нисам купио чоколаду и љут си на мене.
Десило се то што отац уопште није очекивао: дечак је мирољубиво дао оцу руку и брзим корацима су кренуки на аутобус.
Конфликт се не решава увек тако брзо. Понекад дете, осећајући спремност оца и мајке да га саслушају и схвате, радо наставља да прича о ономе шта се догодило. Одраслој особи само преостаје да га и даље активно слуша.
Привешћу пример мало дужег разговора, у којем је мама неколико пута „озвучила“ то шта је она чула и видела док је разговарала са уплаканим дететом.
Мама је заузета послом. У суседној соби се играју њена петогодишња ћерка и десетогодишњи син. Одједном се разлеже громки плач. Плач се приближава вратима, и са стране ходника почиње да се помера квака. Мама отвара врата, пред њом стоји уплакана ћерка са лицем које одражава, а иза ње – збуњени син.
ЋЕРКА: У-у-у-у!
МАМА: Миша те је увредио… (Пауза.)
ЋЕРКА: (наставља да плаче): Због њега сам пала!
МАМА: Он те је гурнуо, ти си пала и ударила си се… (Пауза.)
ЋЕРКА: (Престала је да плаче, али још увек говори увређеним тоном): Не, он ме није придржао.
МАМА: Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала… (Пауза.)
Миша с видним осећањем кривице стоји позади и потврдно клима главом.
ЋЕРКА: (сад већ спокојно): Да… Ја хоћу к теби. (Седа мами на колена.)
МАМА: (кроз неко време): Хоћеш да будеш овде са мном, а на Мишу си и даље љута и нећеш са њим да се играш.
ЋЕРКА: Нећу. Он тамо његову музику слуша која мени није занимљива.
МИША: Добро, хајде идемо, поставићу твоју музику…
Наставиће се…
Запишите се на наш курс „Активно слушање“
Мејл: mlknedjeljko@gmail.com
Телефон: 0648001083
Више о аутору можете наћи на сајту СПОРАЗУМЕТИ.СЕ где можете наручити и веома добру књигу „Како да се споразумете са дететом“.
Познај себе 
