Надахнуће

Свратила сам јуче до продавнице. У реду испред мене стоји жена са ћерком. Девојчица има око пет година.

– Мама, могу ли ја сама да ставим намирнице на траку? – пита она.

Веома жели да помогне.

Мама је нервозна, можда негде жури или је неиспавана.

– Ајде, али само брже… – каже ћерки расејано.

Девојчица брзо почиње да вади намирнице из колица на траку. Жури. Мама јој је поверила тако велику ствар! Треба оправдати очекивања!!! И одједном…

Пакет са пиринчем пада на под и пуца. Пиринач скоро да се није ни просуо, али је пакет поцепан. Девојчица је замрла од страха. Шта је урадила!

– Ето ти – уздише мама – Знала сам! Па јој повери нешто! Обе леве! Чега год се прихватиш… Треба сада да узмемо нови пакет пиринча!

Девојчица плаче без гласа. Не жели ништа више да вади. Она је шепртља. Обе леве. Тако је рекла мама.

– Дајте га овамо, скоро да се није ни просуо, ставићу вам га у целофан и можете га узети, ви сте га поцепали – говори касирка.

– Ми га нисмо поцепали, испао нам је. Сам се поцепао. Потребан ми је читав пакет пиринча! – раздражљиво говори мама.

Сама је пребацила преостале намирнице на траку. И, поред неодобравања целог реда, отишла је по нови пакет пиринча.

– Дајте мени пакет – молим ја касирку, узимам целофански пакет и молим девојчицу, која се скаменила као мумија код касе. – Молим те, помози ми да покупимо пиринач.

Сагнемо се она и ја и заједно скупимо пиринач у целофански пакет, док се њена мама разрачунава са касирком.

– А шта ћемо сада с тим пиринчем, који је ваша ћерка просула?

Мама је спремна да се свађа.

– Код вас су такве ситуације предвиђене и то је урачунато у цену. Шта ми причате! Ја могу случајно сав алкохол полупати и нисам дужна да то платим. А ту један пакет пиринча!

– А ко је за њега дужан да плати? Ја? – бесни касирка…

– Станите, у реду је све. Нема потребе за свађом. Ја ћу купити тај пиринач – кажем ја. – Уз услов да ми ваша ћерка помогне да пребацим намирнице на траку. Она то одлично ради, а мене рука боли.

Девојчина мајка се загледала у мој уверљив поглед.

И као да се освестила  каже:

– Да, Лидице, помози тети… Боли је рука.

Ја, да девојчица не види, показујем „Одлично!“ својом потпуно здравом руком. Лидица као да је оживела. Почиње уредно да пребацује моје намирнице на траку. Труди се. Погледа у маму.

– Како само добру помоћницу имате! – кажем ја Лидиној мами, гласно, да девојчица чује.

– Ма шта говорите, и под зна да очисти и машину за веш да укључи!

– Нема шта, право за удају је! – добацује деда у реду иза нас.

– И њоке сам ти помагала да развлачиш – подсећа стидљиво Лида.

– О, и њоке, па она је просто чудо, а не дете! Кад порасте, неће моћи да се брани од удварача. Ја бих се сам одмах оженио за вашу Лиду, али сам ожењен већ двадесет четири године. А да немам жену…

Сви се у реду смеју. За то време моје намирнице су већ на траци.

Ја их брзо стављам у врећице.

Заједно са Лидом и њеном мамом излазим из продавнице.

– Лидице, а јеси ли ти некад била у Венецији? – питам је ја.

– Где?

– У Венецији.

– Не. У Криму сам била.

– Знаш, ја исто још нисам била. Али сам читала да тамо има трг на ком је много – много голубова. И сасвим су питоми. Седну људима на рамена. И на главу. Људи се с њима сликају. Можеш замислити?

– Супер!

– Хоћеш одмах сад да се нађеш у Венецији?

– Овде? Сада? – чуди се Лида.

– Да! – ја узимам целофански пакет са пиринчем. – Овде и сада.

Удаљујемо се мало од продавнице, где ником не сметамо и ја јој кажем:

– Лидо, малопре си некако слабо испустила рижу. Чак се није расула. Испусти је… да пукне!!! Да се цела распрсне.

Лида се осврће, гледа у маму. Она је већ све схватила, смешка се и клима главом.

Лида узима од мене пакет са пиринчем.

– Право на земљу???

– Право на земљу!!!

Лида радосно пљусне пиринач на под, он се просипа жутим мандаринским поздравом и у исто време…

Небо је поцрнело!!! Како што пише у бајкама!!!

Са кровова, са жица, одасвуда огромно мноштво гладних голубова нагло слећу и кљуцају крај ногу Лиде која вришти од одушевљења.

– Мамаа! Они једу наш пиринач!!! Мамаа, ми смо у Венецији!!!

Ја и мама се смејемо.

– Одлично. Хвала вам. Као да сте ме отрезнили. А данас ми је био баш лош дан… – каже Лидина мама.

– Лош дан сваки минут може да постане добар. Балашки трг сваки минут може да постане Венеција.

– Да, схватила сам – смеје се мама. – Већ је постао…

Стиска к себи Лиду која скаче.

– Ја своју ћеркицу Лиду ником не дам да је дира – каже она.

А девојчица пљешће рукама….

Готово. Овде више нисам потребна.

Вила просутог пиринча, гладних голубова и срећних девојчица је одлетела даље. Имајте на уму, молим вас, да се сваког минута све може променити на боље. Или сачекајте. Или… сами промените.

https://m.vk.com/wall-25421850_440717

Oлга Cавељевa 15. феб. 2019

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.