Реални циљеви и перспективе породице – из књиге „Ја га волим…“

2150040

Мотивација за сопствено оздрављење.

Да ли желимо да он оздрави?

Кажу да породица детету личи на мајчину утробу. У мајчином стомаку дете је расло од заметка до малог човека који сада већ може да дише сам и да се храни одвојено од мајке, и зато га је могуће донети на овај тежак свет. Тако и у породици дете мора прво да научи како да живи тежак живот одраслог човека и тада је могуће пустити га да оде из ње. А знате ли зашто? Да би створио сопствену породицу. Као што у стомаку мамин организам сам припрема храну и заштиту од болести коју даје детету, тако и породица припрема „храну“ за развој детета, смекшавајући и ублажавајући оштрице живота за које дете није спремно и на такав начин га штити од неприлика. Као што су мама и дете једно, али су и одвојени плацентом једно од другог, тако су деца једно с породицом, она улазе у свет заједно с породицом, док су унутар породице од других чланова одвојена личним границама. Као што од мамине љубави и благостања зависи дететово благостање, тако и од љубави у породици и њеног здравља зависи дететово благостање. Наставите са читањем

Advertisements

Треба ли нам Православна психотерапија?

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic

Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Наставите са читањем

У загрљају демона блуда

блуд-720x360Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“ Наставите са читањем

Типичне грешке рођака наркомана

 

Наркоманија је велики стрес за породицу, зато се њени чланови понашају ирационално тиме још више погоршавајући ситуацију. Они покушавају да:

Успоставе тоталну контролу

Родитељи прате сваки корак детета, труде се да га максимално изолују од друштва, траже и ако нађу бацају наркотике, одузимају новац и постављају бесконачна питања. Као резултат тинејџер постаје прекомерно подозрив и домишљат, добија нову мотивацију да набави наркотике на било који начин. А пут за поверљиву комуникацију с њим већ је пресечен. Наставите са читањем

Спасење самоубице

Протођакон Андреј Курајев

У уџбенику Основе православне културе, чији сам аутор, спомиње се и једна епизода, преузета из књиге Владимира Марцинковског, значајног хришћанског мисионара са почетка прошлог века. Као емигрант, он се 20-тих година нашао у Паризу, где се налази и један мост преко Сене, који се у народу називао «мост самоубица». Златна младеж Париза је имала обичај да окончава свој живот, скачући са овог моста. Једном приликом Марцинковски је ишао по овоме мосту и угледао младића, који се очигледно припремао да закорачи преко ивице. Шта чинити? Да зове полицију? Док она дође, момак ће скочити. Да започне с њим философско дискусију? И ово би било бесмислено. На крају се он пролазећи поред тог момака просто зауставио и запитао га: «Младићу, да немате можда нешто новца?» Младић је могао све очекивати, само не питање о новцу. «Да, имам!..А зашто питате?» Марцинковски наставља: «Опростите, момче, али мени се чини да вама паре више неће бити потребне!» Разуме се, младићу није било тешко да закључи да његови франци нису потребни рибама. Тада мисионар наставља: «Знате, ја уважавам ваш избор, – сви смо ми читали књигу «Зли дуси» Достојевског, стога је разумљиво да је по среди поетика самоубиства… Ја нећу звати полицију, то је ваше право, ваш избор. Али, овде низводно има један сиротињски кварт. Могу ли вас замолити да бар на 5 минута одложите извршење ваше интересантне одлуке. Пођите тамо и дајте свој новац некој многодетној породици». Наставите са читањем

Искуство живљења у љубави – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Почнимо од простог примера. Ево, рецимо, Тамара Ивановна. Она има сина Волођу који је алкохоличар. Волођа пије одавно, испробали су разноразне болнице, „најновије“ препарате и многобројна наговарања – све је било узалуд. Пије као и раније и скоро да је све у животу изгубио (изгубио све што је имао у животу). Остали су му само Тамара Ивановна, стан у Москви, и, за сада, живот. Волођа пије на улици, други га часте пићем или сам некако измоли, и не треба му много у задње времe. Долази комшиница и каже: „Онај твој опет лежи, иди по њега“. То значи да Волођа лежи пијан у бари између продавнице и Дома културе: ту је узак пролаз, а насред њега бара. Обично Волођа не успева да пређе преко баре, упада у њу и у ту лежи. Мимо њега пролази сав запослен свет по повратку са посла – срамота. Тамара Ивановна оде до баре, подигне Волођу и одвлачи га кући. Разуме се да јој нико не помаже, а Волођа је мокар и прљав. Тежак је и пијан, а Тамара Ивановна га вуче последњим снагама, само што и сама не падне. Код куће Волођа спава на поду, затим некако устане и пузећи пређе на тросед. Тамара Ивановна му не прилази. Кроз неколико дана све испочетка. Наставите са читањем

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

  1. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човекјесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Наставите са читањем

Полупрозрачни – Како губимо једни друге

Фотограф Ал Лапковскиј је покренуо социјални пројект «#disconnectingconnection» о томе како  претерано кориштење мобилних телефона негативно утиче на комуникацију међу људима.

Наставите са читањем

Послушање духовнику: где је граница?

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Наставите са читањем

Тест на сазависност – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Читајући ову књигу, вероватно се нећете са свиме сложити. Наравно, ваша животна прича је другачија. Обрасци су увек само обрасци, а колико се то односи на вас лично? Међу милионима жена, мама, сестара алкохоличара и наркомана нема потпуно истих. Неке породице скривају алкохолизам ближњег, док о другој породици околина већ одавно зна. Неко једва саставља крај с крајем, док други добро стоје. Некоме се породица распала, док су други успели да сачувају однос поверења са ближњима – наркоманима или алкохоличарима. У неким породицама влада насиље, док су друге исувише заштитнички настројене, да им је фактички немогуће рећи истину. Неко од вас и сам користи психоактивне супстанце, док други уопште не знају шта је то зависничка „еуфорија“… Наставите са читањем