Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

На чему се заснивају партнерски односи?

У брак свако улази са пакетом очекивања и искуством из своје породице порекла. На брачне односе утиче традиција, али и масовна култура. У брак се често улази у заносу, помпезно, уз свадбено весеље као значајан ритуал који преводи млади  пар из фазе забављања у фазу заједништва. Протоком времена, ако су у брак ушли у фази заљубљености, партнери  збацују маске и суочавају се са  реалним особинама оног другог.

Некада то суочавање доводи до новог квалитета у односу, а понекад до мањих или већих разочарања. Са ситним разочарањима се може  живети (нпр. она не кува тако добро као што је причала, а он није тако предузимљив као што се приказивао), али ако су она велика услед непремостивих различитости у системима вредности, схватањима, животним приоритетима, погледима на будућност, васпитање деце и сл, онда се поставља питање да ли је у таквом браку смислено живети.

Могућ је и другачији сценарио – да фунционишу складно, а да се у одређеној временској тачки њихови развојни путеви почну  разилазити, што угрожава њихово заједништво. Ако стање брачног несклада потраје, то доводи  до различитих изобличења – свађа, прељуба, развијања зависничког понашања – не само од алкохола, опојних супстанци, него и од коцке, хране, интернета и сл. Ако у браку има деце, онда су она често утроугљена између родитеља – могу да развију неки симптом, рецимо неприлагођено понашање, деликвенцију, ноћно мокрење и др. Смисао свих тих симптома је да се смањи напетост у односу.

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

Према статистичким подацима, сваки четврти брак у Србији се разводи. Брак се разводи када један или оба партнера одлуче да више не желе да живе заједно и поднесу тужбу за развод брака. То могу да буду  веома болни процеси који некада трају годинама. Ипак, не разводи се сваки лош брак. Мушкарци теже подносе напуштање, а жене су склоније  остајању у лошем браку. Разлози за то су многобројни. Неки од њих су:

Страх од статуса разведене жене коју, посебно у малим срединама, још увек зову „распуштеница”

Егзистенцијални страх – ако немају своје запослење и егзистенцијално су зависне од супруга

Дубоко утиснуте поруке из породице порекла да би жена требало да ћути и трпи, што је нарочито карактеристично за мале, затворене заједнице

Снажан утицај модела рођене мајке која је трпела у браку, нарочито ако тај проблем није освешћен до краја

Уверење да би деца, без обзира на све, требало да одрастају уз оба родитеља

У позадини ових разлога може да буде неразрешен емоционални однос са партером. Kолико год то парадоксално звучало, емоције су те које могу да држе жену у браку. Посебно може да збуњује амбивалентан однос жене према супругу (да га воли и мрзи у исто време), што омета помагаче на плану евентуалног пружања  подршке.

Kада жена ипак излази из брака? Онда када јој је озбиљно угрожена безбедност, а нарочито када је угрожена сигурност деце. Тада нестаје сврха брака.

Насиље у браку

Насиље у браку, ако се изузму манипулативно понашање унутар пара, манипулација децом и вербална агресивност, чему су склона оба пола, у суштини је злоупотреба друштвене и физичке моћи мушкараца над женама, а последично и над децом. Насилник може да врши:

  • економско насиље (ограничавање или ускраћивање новца, контролисање утрошеног новца и )
  • да застрашује (разбија ствари, галами), прети да ће нешто ускратити, да ће је повредити, да ће је убити)
  • да понижава (говори јој да је глупа, ружна, нагони је да се осећа безвредно)
  • да контролише (прати кретање, комуникацију са другим људима, прислушкује, чита СМС поруке)
  • да изолује од других (брани јој контакте са пријатељима, најближом родбином), а затим, ако пружи отпор,
  • примењује и физичко насиље које може да се заврши кобно, нарочито уколико жена одлучи да га напусти.

Новински написи су препуни  садржаја о трагичним судбинама жена које нису могле да се одупру насилнику, а недавно се у Житишту десило вишеструко убиство из страсти које је унесрећило многе породице.

Шта чине институције и да ли довољно чине на плану заштите жена – жртава насиља?

Сигурно је да је неопходно унапредити праксу, боље увезати институције система које се баве овим проблемом. Бесмислено је и незрело прозивати само центре за социјални ради, судство, полицију или тужилаштво. Важна је координисана активност свих институција уз јасне процедуре поступања. Пред том снагом устукнуће многи насилници. У противном, они ће се издићи изнад система. Утопистички је очекивати да би у најидеалнијем друштвеном систему били решени сви случајеви породичног насиља. Понашање насилника је ипак непредвидиво и у екстремним случајевима, какав је онај недавни из Житишта, по бруталности подсећа на терористички напад.

Kоначно, многе жене не излазе из лошег брака из страха да ће њихови партнери покушати насилно у томе да их спрече, што се и дешава. Апелујмо на институције да међусобно уско сарађују у циљу сузбијања породичног насиља, али и на савест и обавезу јавности да пријављује насиље, пружа подршку жртвама и сведочи на суду о насиљу.

Уосталом, у доба племенских заједница, када није било јавних установа, обичајно право је сузбијало сваки облик насиља. У насилном односу нема дилеме ко је насилник, а ко жртва. Да би се насиље  препознало, није увек неопходно експертско знање, него природан осећај за правду.

Шта да ради жена која трпи насиље?

Доношење одлуке о изласку из насилног односа препоручује се онда када даљи останак у браку озбиљно угрожава психофизичко здравље и безбедност жене и деце, посебно када муж прети убиством и испољава патолошку љубомору. То не значи да жена нема право да изађе из насилног односа у некој ранијој фази. Она може да бира да ли ће се прво обратити полицији или центру за социјални рад. У случају физичког повређивања, обраћа се и дежурном лекару. Обично се смешта код најближих сродника и, уколико се претње од стране супруга наставе, она може да поднесе тужбу суду ради изрицања мера заштите од насиља – забрана приближаваја њој, деци, месту становања, радном месту, при чему се свако кршење мере заштите од насиља од стране насилника којем су изречене мере забране третира као кривично дело и кажњава се казном затвора.

психолог Светлана Продановић

Уколико жена нема безбедан смештај у својој средини, има право на смештај у сигурну женску кућу, заједно са децом, где се подвргава третману психичке трауме и где борави до окончања судских поступака. Ако нема сопствена средства, трошкови боравка у сигурној кући се подмирују из локалног буџета, што је брига надлежног центра за социјални рад. Жени нико не може да гарантује стопроцентну безбедност. Kоначно, ни професионалци „помагачи” нису потпуно безбедни у овом послу.

Несигурност производи осећање страха које не би требало да паралише, него да покреће све личне снаге на заштиту живота и тела. Жене – жртве насиља би требало да знају да оне уопште нису слабе. Напротив, оне су изузетно јаке, јер их је лоше животно искуство оснажило, само је важно да оне уз стручну помоћ  то освесте, јер им је, по правилу, због трпљења понижења снижено самопоуздање. Такође, требало би да знају да оне нису криве за распад породице, иако им насилник стално намеће осећање кривице. Породица која је изгубила заштитну функцију и у којој није безбедно живети, изгубила је сврху свог постојања.

Kо брине о мушкарцима који врше насиље?

За крај, ваља одговорити на питање ко брине о мушкарцима који врше насиље. Одговор је јасан. Насилници се могу упутити на третман, али само уколико признају да су били насилни и ако се покају. Уосталом, многи од њих су и сами као деца били жртве насиља и поистоветили се са насилним оцем. За оне друге, без самоувида и без савести, законске санкције једина су опција.

Светлана Продановић, дипл. психолог и породични психотерапеут

 

Advertisements

„ЈА ГА ВОЛИМ…“ – Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана – Шта се догађа са породицом?

Први део књиге „ЈА ГА ВОЛИМ…“ – Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана – увод – Екатерина Савина

Не живи више са женом. Виђају се понекад. Ако назове телефоном, деца немају посебну жељу да разговарају с њим, одмах дају везу мами. Разговар са женом се свео искључиво на разговор о финансијама, плаћање станарине и осталих режија. Остао је и без посла. Отпустили су га већ из треће болнице. Не може да ради. Пије… Трпели су га колико су могли и „замолили га да оде“. Нису ни покушавали да га васпитавају. „Разумеш и сам…“ – „Разумем“.

Сада Сергеј Иванович седи код куће и пије. Све сам разуме и све му је јасно. Много пута су га трезнили његови сопствени пријатељи. Срамота га је више да их зове, али нема новца да оде на испирање. Сам себи не даје инфузију – хвала Богу, професионалац је, зна да доктор не може лечити сам себе, поготово не у таквим случајевима. Другови га отрезне након новог периодичног опијања. Он се месец дана се опоравља, лагано долази к себи. Дође дан који би се чак могао и наслутити, постане јасно да је дошло време за опијање и он почиње да пије. Наставите са читањем

Исповест и психотерапија

Када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је телефон. Назвала ме је моја пацијенткиња, у овом контексту зваћемо је Људмила: „Могу ли да дођем на консултацију заједно са адвокатом?“ Био сам крајње зачуђен. (Они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас велика реткост чак и на суду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за нешто такво ја још нисам чуо). Наставите са читањем

„ЈА ГА ВОЛИМ…“ – Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана – увод

УВОД

На свету постоје предивни људи које јако волим, а то су маме и жене алкохоличара и наркомана.

Оне лако изазивају одушевљење, њихова љубав и подвизи су очигледни. Оздрављењу скоро свих наркомана и алкохоличара у нашем центру претходило је укључивање у програм лечења њихових рођака. Одрасли, најчешће маме и жене у годинама, враћале су се у „школске клупе“, ишле на предавања, писале домаће задатке и училе како да помогну својим ближњима на путу оздрављења. Основна мотивација њиховог укључивања је скоро увек да помогну мужу или сину који болују од алкхолизма и наркоманије. Тек касније се појављује тема о њиховој сопственој патњи која такође изискује помоћ и лечење. Љубав према ближњима их је приморала да забораве на себе, да чине невероватна дирљива дела. Биле су спремне да дају све што су имале и давале су, без обзира на неразумевање и осуђивање од стране свих својих блиских, па и самих наркомана и алкохоличара – и све то само да их спасу. Верујем да, видевши како они „дају живот за ближњег“, Господ оставља у животу њихову децу и мужеве и даје им излечење. Наставите са читањем

Моја мама

Писмени рад Данила из Суботице. 3 разред.

Учитељица је свим мамама из разреда послала као честитку Данилов састав.

Азбука оздрављења (Мамама и женама алкохоличара и наркомана)

Ова танка књижица представља упутство за маме, тате, жене, мужеве и децу, као и за остале сроднике, и искрене пријатеље наркомана или алкохоличара, односно, за све оне који воле своје ближње који су упали у страшну замку зависности. За оне који их воле и због тога их не напуштају, већ се надају да ће им помоћи, што значи да су спремни да предузму одређене кораке.

Као у сваком упутству, овде су врло кратко описана главна правила у складу с којима треба деловати и уобичајене грешке, које се притом чине. Молимо вас да притом имате на уму да ова правила не могу одговарати свима и да упутство неће заменити ни озбиљан рад у групама, ни проучавање литературе, ни молитву. Оно даје само главни правац неопходних радњи које обавезно треба да развијате и прилагођавате својој конкретној ситуацији. Наставите са читањем

О праштању – психолог Михаил Хасмински

Госту у студију је руководилац центра кризисне психологије при патријаршији, Храм Васкрсења Христова, Михаил Хасмински.

Здраво Михаиле. Ви сте православни психолог, заборавила сам да кажем, а то је веома важно, и у вези тога би хтела да поразговорамо о опраштању. До недеље опраштања је остало свега неколико дана. Ми се према томе увек веома формално односимо и припремамо. Већина нас у свом срцу говори да је потребно свима опростити, помирити се са собом и ближњима, али постоје ствари које као да хоћеш опростити, речи изговараш, тражиш опроштај, али свеједно схваташ да то не радиш искрено, не можеш да се ослободиш од тих емоција. Или можда нема потребе ослобађати их се? Можда је довољно рећи другом опрости, и продужити даље? Наставите са читањем

Организација група помоћи наркозависницима

Настављамо тему зависности и сазависности.
Недавно је у коментарима постављено питање – како изгледају групе самопомоћи.
Опит рада православних група подршке у Рибинској епархији (Руска Православна Црква).
Александр Разумов – руководитељ рехабилитационог центра при храму Иверске иконе Божије Матере, град Рибинск

Уважавани оци, драги браћо и сестре, почињемо са нашим вебинаром. Ја се зовем Разумов Александар из града Рибенск (Русија). Наставите са читањем

Резултати недеље – упитник за групе самопомоћи

Вежба „Резултати недеље“ обавља се у циљу профилактике рецидива услед зависности од алкохола или дроге. Рецидив се може одликовати трима карактеристичним својствима:

  1. Процес рецидива на негативном фону – неурастенички рецидив. Карактерише се раздражљивошћу, депресијом, увредљивошћу и другим негативним емоцијама. Општи став је „не могу и нећу да трпим“.
  2. Рецидив на позитивном фону – сањалачки рецидив. Карактерише се лакомисленим, „несташним“ и безбрижним понашањем. Расте унутрашња спремност за конзумацију. Општи став је – „једна ми неће нашкодити“.
  3. Спонтани рецидив. Појављује се као неочекивана и несавладива жеља за конзумацијом изазвана неким спољашњим или унутрашњим фактором. Повезано је с нарушавањем граница (задатак „Границе“ се обавља посебно). Општи став је „немам снаге – желим“.

Наставите са читањем

На који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

Проф. Др. Мила Алечковић одговара на питање: на који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

mila-aleckovic (1).jpg