Три минуте

Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље.

Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време.

Наставите са читањем

Sponsored Post Learn from the experts: Create a successful blog with our brand new courseThe WordPress.com Blog

WordPress.com is excited to announce our newest offering: a course just for beginning bloggers where you’ll learn everything you need to know about blogging from the most trusted experts in the industry. We have helped millions of blogs get up and running, we know what works, and we want you to to know everything we know. This course provides all the fundamental skills and inspiration you need to get your blog started, an interactive community forum, and content updated annually.

„Све знам сама“ или зашто ићи на групе за сазависнике?

Зашто су нам потребне групе самопомоћи за сазависне особе? А које су то уопште групе? Ова и многа друга питања сигурно ће поставити себи рођаци зависника када се први пут сусретну са питањима о методама лечења и рехабилитацији.

„Шта ће мени групе? На крају крајева, немам ја проблем, већ он“ – тако сматра већина. Хајде да размислимо мало.

Наставите са читањем

Жртва Богу или стање жртве. Каин и Авељ. Унутрашњи конфликт

Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.

Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.

Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.

Наставите са читањем

Обесцењивање као заштита од страха од напуштања

Страх од напуштања рађа се из очајања због наше немогућости да контролишемо будућност и да утичемо на поступке нашег партнера, а што сматрамо за нежто животно важно.

Да, ми заиста не можемо да контролишемо будућност, али можемо да контролишемо своје емоције и поступке у садашњости. Можемо, на пример, да убедимо себе да се ова особа лоше односи према нама, да нас не цени, не воли, да је генерално насилна и опасна.

На тај начин обесцењена особа већ престаје да представља опасност за нас, престаје да буде значајна за нас и, сходно томе, лакше је прекинути односе с њом. А ако нема односа – нема ни страха да ће вас напустити, издати. И тако, стичемо илузију контроле над ситуацијом.

Међутим, по којој цени нам се даје та илузија контроле? Отсутство задовољавајућих односа, стални осећај усамљености.

Наставите са читањем

МИТОВИ О ОПОРАВКУ И РЕЦИДИВУ

Из књиге Теренц Горски – Остати трезан

До велике већине рецидива уопште није морало да деђе. Први корак у превентиви рецидива јесте да се схвати, шта је то рецидив, а шта – не. Што више човек зна и схвата шта је то рецидив – то је мањи ризик да га доживи и он му мање прети.

Постоје многе заблуде или митови који људе који су склони рецидивима доводе у стање безнађа. Код многих људи су присутне такве заблуде због чега и поступају као да су истините.

Заблуде о рецидивима стварају зачарани круг и појачавају проблеме. Када те заблуде за вас постану истина, ви поступате у складу са њима и никако другачије.

 Проблем са заблудама је да оне блокирају ефикасне одлуке, неопходне да би се прекинуо циклус рецидива. Митови о рецидивима стварају зачаран круг и још више повећавају проблеме. Када ти митови постану за вас „истинити“, тада ви почињете да се и понашате као да су истинити. Ови обрасци понашања који нису у складу са оздрављењем заводе вас у циклус рецидива како би митови у које верујете као у истину постали стварност.

Наставите са читањем

„Мој муж је почео да се лечи када сам ја у глави средила ствари“

„Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“

„Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“

Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.

„Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.

Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.

Наставите са читањем

Кроз своје веру у човека можете да посведочите и да Бог тако верује њега

Алкохолизам, као и наркоманија, као разврат, као безакоња, углавном се рађа из осећаја инфериорности и из покушаја да се та инфериорност заборави, затрпа или замени нечим. Морамо наћи неки начин да човеку дамо, ма какав он био, свест о његовој важности, достојанству.

<…>

Ако кроз своје веровање у човека можете да му пренесете да Бог може да верује у њега, можете му помоћи. Још мислим да је немогуће од њега створити религиозну особу путем убеђивања. Можда једноставно немам ту вештину, али то је моје уверење.

Срео сам огроман број људи, вероватно неких сто хиљада људи, са којм сам разговарао за ових четрдесет година мог свештенства, и дошао сам до убеђења да је главна тема следећа: човек мора да верује у себе. Све остало је плева. У тренутку када човек поверује у себе – не на глуп начин типа: „Ја могу све“, већ другачије – „у мени постоји нешто толико вредно, толико свето да то морам да штитим, негујем и узрастам!“ – тада му је све могуће. А док човек не верује у себе, тј. све док није пронашао особу која му верује до краја, а то значи да може да посведочити и да Бог тако верује, не може то постићи“.

Митрополит Антоније Сурошки

Разговор „О молитви Господњој“. Москва, 15. маја 1987

Зашто једни друге не разумемо

Често примећујем следећу ситуацију:

једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?

Шта се заправо дешава:

– прва особа је поделила неко своје искуство

друга особа:

– заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања

– није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала

– почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања

прва особа:

– није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)

– била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

друга особа:

     – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.

Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…

Шта учинити да се ово не догоди:

 – упамтите да сте ви и друга особа различити.

 – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.

– немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.

Живот је пакао: како депресија отвара очи на свет око нас

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше

Босх. Силазак Христа у пакао

Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.

Наставите са читањем

НЕ МОРАТЕ да се слажете са мном

Како разговарати са наркоманом о његовој болести?

Већ неколико дана живим и размишљам о фрази Екатерине Савине коју сам чула на лекцији „Православне групе за сазависнике“: „Ја сматрам да си ти болестан, али ти НЕ МОРАШ да се слажеш са мном“.

Господе помилуј, стварно нико није дужан да се слаже са мном. Откуд таква чудна самоувереност у мојој души да сви мисле као ја. Или би бар требали да прихвате моје мишљење.

Поделила сам ову фразу са клијенткињом. Била је огорчена: „Не, ја морам да докажем мужу да је болестан“. Почела сам да се нервирам, да јој доказујем да сам у праву. И зауставила се, јер се ни она НЕ МОРА слагати са мном.

Наставите са читањем