Наставак интервјуа са Сањом Станковић – православним психологом

Интервју са Сањом Станковић – православним психологом – Први део

1. Помаже Бог Сања, настављамо наш интервју.

Из последњег Вашег интервјуа једна ствар ми је одмах запала за око, можда и зато што је ви често наглашавате. Ви кажете да понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Ја помало сумњам у такву краткорочну помоћ. То звучи примамљиво, али да би се исправиле неке ствари мислим да треба мало озбиљнији труд и потребно је време. Рецимо, Ви неком нешто „објасните“, он ће можда климати главом да разуме и да се слаже, може чак и да се чуди како то раније није знао…, али кроз дан два ће наставити да живи по старом, како је навикао, по старим шаблонима понашања и мишљења.

Да, добро сте приметили, поменула сам да је понекад довољно да особа дође на један или два психолошка разговора па да даље може сама. Таман сте ми овим додатним питањем омогућили да пружим мало шири увид у начин на који ја радим.

Најпре, када ме особа први пут контактира (то најчешће бива преко мог сајта «Има наде» и то мејлом) – поред генералних информација у вези са тим где радим, које су цене, ја нудим и могућност свакој особи да, уколико жели, свој проблем пре доласка на разговор изложи детаљно преко мејла. На тај начин постижемо више ствари – ја могу и пре првог разговора да проценим да ли је проблем у мом домену, па уколико није да одмах упутим особу коме да се обрати уместо да долази код мене. А уколико јесте тема за психолошки разговор, тада смо у старту добили на времену када особа дође на разговор – јер нам не оде сат времена само на уводни опис проблема. Особа на тај начин «уштеди» време, а и новац за бар још један додатни разговор, а и многим људима је лакше да писаним путем изнесу свој деликатан проблем због којег желе да дођу.

Затим, понекад је човеку потребно да од мене као православног психолога добије потврду и психолошку подршку да је на правом путу, тј. да оно што је мислио да је решење за проблем – заиста прави правац. Тада у разговору заједнички размотримо са различитих страна проблем, попричамо о неким темама везаним за црквени живот и праксу и на крају сумирамо докле смо дошли и шта су наредни кораци за ту особу. И заиста она надаље може сама, с тим што сада има потврду и подршку да је на правом путу, а такође сада има и искуство психолошког разговора са мном и зна да, ако негде «запне» на свом путу, да може увек да ми се обрати и да дође на разговор, ако буде потребе.

Друга врста ситуација када је мали број разговора потребан је када је особа у некој животној фази када није још увек сазрело време да се озбиљније позабави својим проблемом. Тада особа дође, ми се дотакнемо кроз разговор одређених животних проблема на једном почетном нивоу, зачнемо «први слој», а потом особа оде са личним закључком и искуством колико јој ја могу бити од помоћи и за коју врсту проблема, тако да се често деси да се та иста особа јави поново за месец дана, за 6 месеци или за годину дана – овог пута спремна да крене у дубљи рад на себи.

Трећа група ситуација је када дође особа којој је само потребно психолошко «вентилирање» тј. да може некоме ко је исто у вери да у сигурној атмосфери и дискрецији «издува» из себе оно што јој се у души накупило (најчешће нека љутња у блиским односима са којом особа не зна како да изађе на крај па јој се скупља и скупља док се не осети као лонац под притиском). Тада, када издува све то што се сабијено под притиском накупило у души, а без страха да ће тиме нарушити неки близак однос (са мужем, женом или дететом), тада особа успева да трезвено сагледа ту одређену ситуацију и да сама дође до решења шта даље. Ту је моја улога да потпомогнем да особа озвучи своје мисли и проговори о непријатним осећањима која су јој се накупила и тиме јој олакшам да у безбедном психолошком окружењу поразмисли о томе шта даље да чини.

Четврта група ситуација из моје досадашње праксе је када особа изложи свој проблем у мејлу, затим дође на разговор и заједнички дођемо до тога да је у овом тренутку приоритет да среди неке ствари на духовном плану (нпр. да престане да живи у греху, да оде да се исповеди, да предузме одређене кораке у црквеном животу итд.), па да се потом јави мени уколико је остало нешто што сада засигурно спада у домен психолошког рада на себи.

Из овога јасно можемо видети да православни психолог није замена за духовника, као што ни духовник није замена за психолога (то је тек једна важна тема – јер се дешава да особе несвесно «користе» исповест да би заправо тражиле од духовника психолошку помоћ и подршку за психолошки проблем који их дуго притиска уместо исповедања својих грехова и тражења помоћи и савета од духовника за борбу са грехом, што је и смисао ове Свете Тајне).

Такође, из ове ситуације можемо видети да у мом начину рада нема психолошког прорађивања искључиво ради прорађивања, нити у функцији умиривања савести. Дакле, ако је примарни узрок проблема на духовном плану (свесно остајање и истрајавање у неком греху) тада, док се човек покајањем и исповешћу не очисти од греха и не донесе искрену одлуку да са тим грехом барем покуша да престане разумевајући да је ту епицентар његовог проблема – нема сврхе да код мене троши ни време ни новац.

Јер, догађа се понекад да особа жели да психолошким прорађивањем покуша да умири своју савест због греха којег не жели у срцу да се заиста одрекне, као и да пригуши здраво и спасавајуће осећање кривице које га води ка стварном решењу проблема и животном бољитку. Мени професионална и хришћанска савест не допуштају да у таквом психолошком процесу будем саучесник и помагач.

То је још једна од разлика између православне и секуларне психологије – у смислу да секуларни психолози (многи нехотице) прихватају улогу да буду «умиривачи» здравог осећаја гриже савести и да на тај начин нуде психолошку подршку особи да остане у греху или да одложи покајање за већ почињени грех (нпр. абортус).

Дакле, ово су примери неких ситуација у којима је један или два психолошка разговора довољан.

Има, наравно, и оних ситуација где није довољно неколико разговора, већ вишенедељни и вишемесечни процес, када је потребно да људи буду спремни за дубљи рад на себи.

2. Православни лако признају да су грешни, док признати да имају психичких проблема је изгледа поприлично теже. Мада, ако гледамо хришћански, имати психички проблем није грех. Хришћанин треба да се боји и стиди само греха. Још ми се чини да од тог признавања себи да „ја имам проблем, не знам да се понашам, не знам да градим односе с људима“ тек и почиње право покајање. То би значило да је човек искрено видео проблем код себе, и да жели да се промени, више не жели да живи као пре. Док само признавање типа „да, грешан сам у свему“, не мора да значи да ће човек нешто променити, нити да то жели. Колико често је „грешност“ у ствари психолошки проблем који не жели да се призна, док се у исто време човек годинама као „каје“?

Ја немам искуство да сви, па чак ни да већина православних особа лако признаје да су грешни и то са правилном свешћу шта бити грешан заиста значи.

Али, чини ми се да разумем на коју скупину људи конкретно мислите – на особе које само на речима често кажу „ја сам најгрешнији, ја сам најгори“, а да тиме заправо прикривају своје одсуство жеље да се заиста суоче са чињеницом да имају неке психолошке и комуникацијске проблеме који задају муку и тој особи, а понајвише њеним ближњима у односу са њом?

Уколико сте на то мислили, једино што могу да кажем је да такве особе ретко затраже да дођу на психолошки разговор, што је и разумљиво – јер оне користе спасавајућу веру у функцији неке своје психолошке игре.

Најчешће ми се обраћају управо ближњи таквих особа, њихови чланови породице, који увиђају да проблем постоји и које увиђају да се иза тог, наводно православног, паравана крије нешто друго.

3. Недавно сам превео један текст о емоционално незрелим људима. Тамо се наводе следећи основни признаци емоционалне незрелости: 1. Ако нешто иде како не треба, увек је туђа грешка. 2. Емоционално незрели људи уопште не виде како се сами понашају у односу према другим људима. 3. Емоционално незрели људи себе сматрају жртвама. 4. Њихови односи често нису дуговечни.

Шта се догађа када емоционално незрели људи постану верници? Да ли ти проблеми нестају аутоматски?

Да ли сте имали прилику да радите с таквим људима или сте их сретали у цркви? Можете ли укратко рећи како тече њихово уцрковљење? Како се развијају односи тих људи са осталим верницима, свештеником и на крају крајева с Богом?

Рекла бих да постоје две групе емоционално недовољно зрелих људи у цркви.

Прва од тих група људи, која одговара опису који сте у питању изнели, ретко ће затражити помоћ православног психолога, тако да њих готово да и не виђам на психолошком разговору, а ако и дођу, они брзо одустану од психолошког рада на себи. Мислим да се са њима далеко више сусрећу свештеници тако да је најбоље питати њих.

Друга група људи, ја их не бих назвала емотивно незрелим, јер то звучи као нека фиксирана дијагноза.

Више се ради о томе да тим особама недостаје вештина контакта са собом.

Ту мислим, пре свега, на контакт са својим осећањима, на разумевање чему осећања служе, зашто их је Бог дао (а дао их је), како изаћи на крај са непријатним а интензивним осећањима на правилан начин.

Контакт са собом (својим осећањима, потребама, жељама, животним уверењима, страховањима, катастрофичним очекивањима….) је вештина која се учи. Као учење страног језика.

Није компликованије од тога.

Ето, Ви сте, рецимо, поред српског научили и руски језик. Како сте га учили? Најпре сте почели да усвајате фонд речи, што више речи којима бисте тачно на страном језику рекли оно што желите, дакле – не уопштено, не магловито, већ што прецизније да се изразите на руском.

Тако почиње и учење контакта са собом – учимо речи које тачно означавају одређена осећања, правимо речник за осећања.

Затим, надаље учите и нека правила како се сачињава реченица на страном језику, како су те речи међусобно повезане у реченици.

Аналогно томе се може научити и како су осећања повезана са нашим потребама, како да разликујемо шта су нека наша ирационална животна уверења, а шта објективне чињенице у некој ситуацији. Учимо како да јасно изразимо другој особи шта нам је заиста потребно, како се заиста осећамо и шта друга особа може конкретно да учини да бисмо имали блискији однос.

Дакле, уколико нека особа види да има потешкоћа да изађе на крај са својим емоцијама, потешкоћа да изрази себе другоме на прави начин, да често наилази на компликације и конфликте у односима са блиским људима, колегама на послу, осталим окружењем, у успостављању блиских односа – то је прави разлог да се обрате психологу и да уз помоћ психолога те тешкоће превазиђу. То се заиста може научити и штета да се особа годинама мучи и пати у вези са нечим што се може исправити.

4. Можете ли још навести укратко, који су конкретнији знаци да се верник треба обратити психологу, а не свештенику?

У претходном питању сам већ поменула проблеме који су комуникацијске природе, који су повезани са односима са блиским и мање блиским људима – како поставити добре границе у односу, како бити близак са неким, али не бити и зависан од особе.

Затим, још једна велика тема са којом се сусрећу свештеници са својим парохијанима, а за које би најбоље било да, уколико виде да се парохијани тешко носе са тим дуже време, да их упуте психологу је – тема туговања због смрти блиске особе. Уопште, тема жаљења повезана са неким губитком – рецимо, жена доживи спонтани побачај и почне туга да је веома притиска, почињу да се јављају страхови, несаница, присилне мисли. Психологија туговања добро препознаје да неодтугована туга има тенденцију да се пројављује кроз страхове и присилне мисли.

Затим када се особа сусреће са дилемом у вези са доношењем неке важне животне одлуке, када је у некој животној кризи или на животној прекретници.

То су све разлози због којих се особа може обратити психологу и кроз разговоре добити могућност да заједно са неким сагледа са различитих аспеката оно што је мучи и добије подршку за даље.

5. Шта ако у породици верника постоји проблем наркоманије или алкохолизма. Је ли довољно ићи у цркву и молити се или треба предузимати још неке кораке и обратити се психолозима на пример? Шта са проблемом сазависности? Људи у цркви на то не обраћају пажњу. Када жена са сузама у очима престоји целу службу, молећи се за сина алкохоличара (или наркомана). Је ли то све што може да учини? Да ли је тој истој жени потребна психолошка помоћ? Превео сам неке текстове о сазависности и сматрам да је то озбиљан проблем. Обично такве жене, такође, не желе да иду код психолога, не желе да науче како да помогну себи, осталом делу породице и самом алкохоличару. Постоје групе подршке за такве људе, које су се показале врло ефикасне, ми их организујемо на нашем сајту. Зар се треба ограничити само молитвом у таквим случајевима којих уопште није мало?

Слажем се са Вама да је таквим људима чији ближњи болује од неке врсте зависности потребна и психолошка помоћ. А, уколико су у питању верујући људи, у том случају је православна психолошка помоћ прави избор.

Осврнућу се на једну јако важну ствар поменуту у вашем питању, а то су такозване групе подршке.

Мислим да код нас у црквеном животу генерално недостају групе подршке.

Једна врста су психолошке групе подршке – где верујући људи који се сусрећу са различитим психолошким недаћама могу да дођу и у организованом групном разговору (који води психолошки саветник или психолошки обучени свештеник) поделе своју муку, саслушају проблеме других, међусобно подрже, добију психолошку подршку и оснаже се правим информацијама како би могли да раде на свом проблему. Та мрежа подршке од стране себи сличних нам је преко потребна у нашим парохијама, јер је самоћа, осећај изолованости и немогућности да се подели свој проблем оно што доводи до погоршања стања душе до стања које особе описују као неподношљиво тешко, као неиздрживо.

Мислим да су нам преко потребне психолошке групе подршке за људе који су изгубили неког блиског, који се суочавају са неком врстом болног губитка. У Америци имамо православне свештенике који су прошли кроз психолошку обуку да буду саветници за туговање и они воде такве групе при својим парохијама. Наглашавам да су у питању православни свештеници. Такође, при парохијама тамо су ангажовани и психолошки саветници из редова мирјана за вођење оваквих група. Таква парохијска активност представља и велику помоћ и самим свештеницима, јер би се они на тај начин растеретили од тога да им се парохијани често обраћају управо због психолошких потешкоћа, уместо за духовно саветовање, исповест и борбу са грехом.

Такође су нам при парохијама или црквеним организацијама на нивоу епархија преко потребне и психосоцијалне групе подршкегрупе подршке за православну децу, за православне младе, као и за људе који су у годинама када треба да заснивају бракове – таква организована окупљања сличних по узрасту и животној фази, група истомишљеника, група људи који су на истом путу би смањиле осећај изолованости који православна деца и млади итекако осећају у својим школама и школским вршњачким групама.

Овај проблем је код нас у Србији све уочљивији, како одређене анти-вредности продиру све дубље у наше друштво. Све је већи јаз између православних особа и оних који бирају промашене животне «вредности», што као последицу има све већи осећај изолованости православних младих у свом школском и другом окружењу и неопходна им је јача повезаност и организовано дружење са вршњацима који су на истом животном путу – Христовом путу.

Дивно би било да при некој црквеној организацији или при некој парохији постоји могућност да православни младић или девојка долази једном недељно на неки састанак своје парохијске групе где ће бити у односу са себи сличнима, делити у групи себи сличних оно што им је важно, размењивати доживљаје, искуства, емоције, потешкоће, лепе догађаје итд.

Ово што сам поменула није нека нова ствар – таквих сличних активности има широм православне дијаспоре и при српским црквама у дијаспори тако да добар модел постоји и можемо ми у Србији пуно тога да само применимо по моделу који би нам сасвим одговарао.

Дао Бог да такве групе подршке при нашим парохијама постану стварност.

31 thoughts on “Наставак интервјуа са Сањом Станковић – православним психологом

  1. Sofija

    Dobra ideja je da se pri nekom hramu, npr. posle liturgije, odrzavaju sastanci parohijana koji imaju slicne probleme (eto-npr. zivot sa zavisnikom ili tuga za bliskim clanom|) a da su tu prisutni pravoslavni psiholog i svestenik…To bi bilo jako poseceno jer je potrebno!..Bez obzira na redovnu ispovest, ljudi zele i drugaciju vrstu olaksanja kroz razgovore i savete kao putokaze za borbu sa svakodnevnim brigama i problemima..Ali i ovo malo pravoslavnih psihologa sve vise misli samo na zaradu, a ja predlazem da se ti sastanci naplacuju samo simbolicno, npr. 200 din, sto svako moze rado da odvoji za spasonosne `seanse`..Prostorije postoje, nista nije komplikovano za ostvarenje, samo da svestenik ima volje i vremena a psiholog da ne smatra da gubi vreme i novac..Pa zajedno i stari i mladi, jedni drugima na pomoc a svestenik i psiholog svima za spasenje! Pitajte Sanju sta misli Pozdrav

    Свиђа ми се

    1. upoznajsebe

      Zdravo Sofija. Vasa ideja je vrlo konstruktivna i meni se vrlo dopada. Kontekst u kom bi se takva jedna grupa odrzavala je izuzetno dobar. To je liturgijski kontekst, kao ranohriscanske agape- zajednicarenje u ljubavi. Iskreno verujem da je najbolji moguci grupni rad za hriscane onaj koji se oslanja na liturgiju.
      Ja ne znam u kom gradu zivite i kojoj crkvenoj zajednici pripadate, ali bih svakako, ukoliko je to ostvarivo, vrlo rado ucestvovao u ostvarenju Vase zamisli.
      Ja sam teolog i savetnik transakcione analize, radim individualno i vodim grupe.

      Свиђа ми се

  2. Мург Аутор чланка

    Хвала Софија на одзиву, подршци и предлозима.
    Слажем се са вама и Сањом да су групе јако потребне. Нећемо одмах осуђивати психологе, да само мисле на зараду. Чак и светски прихолози не желе да раде само да би узели новац од клијента, свима је битно да се виде плодови њиховог труда, иначе се и они сами лоше осећају и падају у депресију. Тим пре верујући психолог сигурно не мисли само о заради. Ту играју улогу више фактора. Један од битних фактора јесте и то што исти ти психолози немају подршку од верника и свештенства. Као што видите, ви сте једини ко се јавио. Ви пишете да просторије постоје – то је добра вест, можда можемо још понешто да организујемо. Пишете, „само да свештеник има воље“ – да, надамо се да ће се наћи и такви. Верници са својим свештеником треба најпре да се договоре, да убеде свештеника за такво нешто и да га упознају лично са психологом. Видећете да то неће ићи тако лако. Ја сам обавестио Сању и друге психологе са сајта о вашем коментару, можда ће бити још одзива. Из вашег коментара се не види где ви живите, у ком граду, да би се могли организовати.
    Ја лично имам искуства у вођењу сличних група. Већ дуже време код нас постоји скајп група чији систем рада се лако може пренети на групе уживо. Предлажем вам да нас контактирате преко мејла или скајпа. Кроз кратко време можемо вас обучити како да организујете групе у вашој парохији. Позив важи и за остале заинтересоване. Ја и даље радим све бесплатно, као што видите, не мисле сви само на личну зараду :). Свако добро вам желим.

    Liked by 1 person

    1. Anima Mundi

      Ne slažem se sa ovim delom da vernici treba da lobiraju sveštenike i psihologe. Svako prema svojoj volji i savesti.
      Lepo je pročitati da ima ljudi kao što ste vi koji su posvećeni pomaganju drugima a da za to ne uzimaju novac. Neka vam Bog da snagu da istrajete.

      Свиђа ми се

      1. Мург Аутор чланка

        Анима, имам утисак да сте ви мало изврнили моје речи. Ако свештеник није нешто одушетвљен са предлогом организовања група, зар не треба покушати ипак организовати нешто? По мом мишљењу, није лобирање наћи троје људи из парохије и замолити свештеника да вам ипак уступи просторију, иако он рецимо није одушевљен идејом. Један проблем је што људи сами не знају шта им група може пружити. Други је преблем што људи нису ни свесни да имају озбиљан проблем, мисле нико им не може помоћи, они већ ионако раде све што се може… Већи је грех ништа не предузимати, ако већ има људи којима је потребна помоћ. Ако се неко мисли састајати само да му прође време, такве групе се брзо распадну или се претворе у клубове оговарања. Да ће ићи тешко са свештеницима знам из личног искуства. Питао сам неколико свештеника да организуйу при свом храму ништо слично. Најчешће се добије одговор „видећемо“, и на том се заврши. Нажалост свештеници се и даље плаше „тих психолога“ и не воле да им се неко петља у посао. А што то може помоћи људима, није принципијално, и раније се живело без група, зар не?… Данас сам био са једним младим, перспективним свештеником. Раније сам му причао о групама, а он каже да код својих парохијана не зна за случајеве алкохолизма у породицама, или неке друге зависности. Да, ђакон има проблема са алкохолом, али шта да се ради, „видећемо“… Служи у граду и нема ни једне породице са проблемом зависности? Нисам му нешто поверовао…
        Да закључим. По мом мишљењу и из искуства група у Русији, иницијатива треба да иде од верника. Ако свештеник сам подржи, супер, ако не, онда они сами треба да се организују. У питању је ипак лично здравље и здравље целе породице. У крајњем случају свештеници не одговарају ни за то да ли верници иду код зубара или не.

        Свиђа ми се

        1. Anima Mundi

          Мург, жао ми је ако сте стекли такав утисак. Није ми то намера. То је дошло из доживљаја који не мора бити правилан да верници треба да буду ти који ће да буду упорни у смислу да буду посредници. Као да врше нешто што би могли да назовемо притиском. Далеко од тога да не треба исказати иницијативу. За успешност исте нема никаквих гаранција. Сами сте написали на какве све препреке сте наилазили и наилазите. Није ми то непознато. Бавим се неком другом врстом посла. Ти послови укључују групни рад. Повремено или врло често је потребно бити мађионичар и држати људе на окупу, а истовремено се не наметати ни на који начин. Веома захтевна улога. Оно што јесте отежавајућа околност, поготово у мањим срединама је што ни парохијани сами не желе да „баце карте на сто“. Ако ме разумете? То руши „савршену“ слику које нема. Наш народ „прљав веш“ крије ко змија ноге, поготово ако говоримо о проблемима разних зависности и осталих патологија од које болује и пати породица у целини и појединачно а то се онда преноси и на остале поре друштва, као епидемија. Тако је, Мург, човек не може ни да потражи ни да добије помоћ уколико не призна да има проблем и уколико исти и не жели да реши. Слажем се са вама да је самоорганизовање један од паметнијих избора. Шта да се ради, ако црква не жели да уступи своје просторије, могуће је да појединци то желе. Не знам да ли ћемо се сложити али сукоб сујета појединаца (могући већ поменут анимозитет свештенства према психолозима) не сме да представља камен спотицања за конкретне активности. Ова ваша последња реченица ме је насмејала. Уколико добро тумачим, написали сте је у шаљивом тону.

          Свиђа ми се

  3. biljanapetrovic576

    Психолошка помоћ при цркви је одлична идеја. Као лекар и коуч, као и психолошки саветник на супервизији, пружам бесплатну помоћ, у складу са својим могућностима. Одлична идеја!

    Свиђа ми се

  4. Sofija

    Ja sam iz Beograda.
    Nisam ocekivala ovakve komentare i zao mi je sto sam napisala da se pravoslavni psiholozi okrecu zaradi, ali gde god pozovem odmah cena 2500-3000 dinara ( a gde obican svet u Srbiji da izdvaja toliko? Nije tu dovoljna jedna poseta ili jedan razgovor, a znam bar u svojoj familiji koliko njih ima ozbiljna pitanja i ozbiljne probleme a ni u snu taj novac..Kad se za dete jedva odvoji toliko, za zimske cipele npr., kako ce za razgovor o problemima? To je ovde, za obican svet, ipak mnogo)..
    Svestenika imamo odlicnih u nasem Hramu Svetog Jovana Vladimira i sigurna sam da bi pristali da prostorije gde drze casove veronauke ili kaligrafije, oslobode i za duhovne razgovore, pa i da ucestvuju zajedno s nekim pravoslavnim psihologom. Dovoljno bi bilo da na kraju liturgije najave da se ko zeli moze zadrzati u parohijskom domu i slusati `predavanje` na temu npr. `Kako izdrzati sukobe s tinejdzerom u kuci` i da slobodno postavljaju pitanja psihologu i svesteniku (da se narod polako `oslobodi` da kaze sta ga muci)- pa odziv bi sigurno bio neocekivano veliki. Zasto to tvrdim? Zato sto neke prijateljice i ja, kad god se zavrsi liturgija, uvek imamo osecaj da je negde najbolji deo bio kad je svestenik drzao propoved `svojim recima` i kad nam zagreje srca, al` onda kraj i razlaz, jedva ih uhvatimo u prolazu da pitamo nesto i svaki dalji razgovor se svodi na `zakazi ispovest` i slicno..Nema se vremena, ni prakse, da se malo duze prica s ljudima a njihovi saveti su nam tako dragoceni u zivotu..
    Bio je jedan svestenik Branko u maloj crkvi u Velikom Mokrom Lugu koji je okupljao parohijane odmah posle liturgije nedeljom i svi donesu po nesto: litar soka, kafe, keksa, postavi se sto i druze se ljudi, prica se o svemu, kuci im se nije islo..Al oca Branka vise nema, s njim se i to izgubilo, a na drugom mestu toga mozda i ima ali po manastirima..Ne hvatajte me, molim Vas, za svaku rec, nisam ja sve u pravu, ja sam samo jedna zena pomalo umorna od `rasudjivanja` svakog dana i sekunda kako s decom, majkom, muzem, kako sa sobom, i samo bih zelela pravu pomoc, bar po nekad… Bog nam pomogao 🙂

    Liked by 1 person

    1. upoznajsebe

      Sofija Vase mi se ideje zaista dopadaju 🙂 U crkvi Ruzici jako cesto se odrzavaju predavanja na teme koje su Vama znacajne. Mozete se raspitati i tamo posecivati predavanja dok nesto nase ne organizujemo 🙂 Ja vodim i jednu iskustveno edukativnu grupu u Beogradu sa jos jednim kolegom teologom i psiholoskim savetnikom i naplacujemo simbolicnu cifru, tako da i tu mozda mozete dobiti to sto vam je potrebno. A administrator ovog sajta Мург vodi jednu grupu samopomoci koja je potpuno besplatna.
      Kucajte i otvorice se, trazite i bice dato 🙂

      Свиђа ми се

        1. upoznajsebe

          Sastanak grupe je svake druge nedelje, traje 2-2,5 sata, u Beogradu na Banjici u okviru Agape razvojnog centra. Edukativna je jer ja i moj kolega sa kojim vodim grupu delimo nasa znanja iz domena psihologije i psihoterapije a ticu se svakodnevnog zivota, podsvesti, komunikacije, emocija, ponasanja itd. A iskustvena je jer ,,teorija“ koju dajemo clanovima grupe nije samo gomilanje znanja vec i efikasna tehnika u procesu promene a samim tim i poboljsanja kvaliteta zivota. Tako da clanovi grupe mogu, a ne moraju, da dele na koji je nacin sve to njima znacajno, da li i kako primenjuju nova saznanja i slicno. Nadam se da sam odgovorio na Vase pitanje, ukoliko imate jos pitanja budite slobodni da ih postavite, a ja cu vrlo rado odgovoriti. 🙂
          Ne verujem da ce se Murg ljutiti jer je on i inicijator ove diskusije 🙂

          Свиђа ми се

  5. Мург Аутор чланка

    Хвала Софија на предлогу. Филип се већ јавио, он живи у Београду као и Сања. Надам се да ћете нешто успети организовати. Хоћу да појасним да је једна ствар „предавање на тему“, а друго „групе подршке“. Обоје је битно и корисно, али се они у многом и разликују. Да би се неко ослободио да каже шта га мучи ипак је мислим погоднија група подршке са мањим бројем људи, у окружењу људи са сличним проблемима… Ако је присутан психолог, то може да буде и психотерапеутска група или опет предавање, нешто информативног карактера.
    Ја хоћу да обратим вашу (и других читаоца) пажњу на „Групе самопомоћи“, на којима није неопходно да присутствује ни свештеник, ни психолог. (Они обично немају времена или психолог захтева неку новчану надокнаду). Психолог или свештеник се могу позвати по потреби и жељи. Таква група од само 3-4 члана је већ сасвим функционална. Састанци могу да се одржавају и више пута недељно. Утврди се регламент провођења састанка, још нека правила групе, пронађе се одговоарајућа литература. Те групе су се показале веома ефективне и најлакше их је организовати. Највећи је проблем просторија, а највећа је предност што су сасвим бесплатне. Постоји пракса да на првих неколико састанака дођу чланови са стране да помогну организовати те прве састанке…
    Свако добро вам желим Софија. Обраћајте се к нама.
    Ми радимо на том да пружимо реалну помоћ људима.

    Свиђа ми се

    1. Anima Mundi

      Pominjete grupe u kojima imate iskustva i da se to može preneti i na grupe uživo. Kakve su to grupe samopomoći? Ko ste vi? Možete li u komentarima da prenesete svoja iskustva? Možemo li da čujemo i glasove učesnika pomenutih grupa?

      Свиђа ми се

      1. upoznajsebe

        Мург Vam moze dati bolje informacije u vezi sa grupama samopomoci. Ja imam iskustva sa vodjenjem grupa drugog tipa, iskustveno-edukativnih kao i radionica. Ja sam kao gost prisustvovao jednoj grupi samopomoci koju vodi Murg i mogu Vam preneti neka svoja licna iskustva i zapazanja, ako to zelite. Sto se tice ljudi koji su ucestvovali na grupama njihovo javljanja ovde zavisi od njihove volje. Ako zele slobodno mogu da podele svoja iskustva, neki od njih su verujem videli ovaj tekst i komentare. U nekom ranijem komentaru sam se sturo predstavio. Ja sam teolog, psiholoski savetnik, bavim se savetovanjem, koucingom i psihoterapijom, vodim i grupe i radionice. Mozete posetiti i moj blog na kom pisem. Srdacan pozdrav

        Свиђа ми се

        1. Anima Mundi

          Вама, велико хвала на одговору. Питање је било упућено аутору блога, Мургу. Хвала вам и на детаљном представљању, као и на исказаној препоруци за групу. Верујем да ћу одвојити време да прочитам понешто и са вашег блога. Лепо би било да чујемо још људи који су, као и ви, присуствовали раду групе. Истовремено, ако Мург жели, било би дивно да пружи одговоре на нека од постављених питања. И ја вас срдачно поздрављам.

          Liked by 1 person

        2. Мург Аутор чланка

          Хвала Филипе.
          Ради се о групама самопомоћи на принципу 12 корака о којима има поприлично текстова и на овом истом блогу. Групе се лако модификују у православне. Фактички ништа не треба ни мењати, а може се убацити рецимо Симбол вере и Оче наш. Можете мало да погледате текстове у вези група 12 корака и сазависности, па ако буде конкретнијих питања, пишите. Мени су лично групе много помогле у одређеном периоду живота, пре 3 године отприлике. Групе би препоручио свим људима, без изузетка… Не знам конкретно шта још да напишем, групе су општепозната ствар, само код нас још нису толико распрострањене. Постоје разне злоупотребе „тренинга за лични развој“, вероватно и вас то плаши, али то је нешто друго. Групе 12 корака су озбиљна удружење која имају своју мрежу по целом свету и имају своја правила која су и установљена да се група не би претворила у секту или нешто слично. Ево једног правила – у групи нема вође, неког ауторитетног лице. То правило такође штити групу од разних манипулација ос стране неког ко се издваја активношћу. (При модификацији групе у православну, ако је присутан свештеник, то правило може да се искључи и да свештеник ипак буде то ауторитетно лице, мада сумњам да је то нарочито корисно). То правило (као и већина других) је веома битно и игнорисање може озбиљно да угрози постојање саме групе и њену корисност. Један од разлога због чега сам се заузо да ја, праволсаван, црквени човек, оснујем једне од првих таквих група код нас јесте тај што у групи постоје они који су старији и они чувају ред у групи. Они предају правила групе новопридошлим. Ти старији, као што знате, због људске слабости и осталог, могу поприлично да утичу на новије ако су новији подложни утицају. Могу да утичу, како на њихово оздрављење, тако и на формирању погледа на свет (конкретније, рецимо на избор религије). На пример, алкохоличар после оздрављења почиње духовно да се буди, духовно буђење јесте и део његовог оздрављења. Ако му је помоћник (наставник) будиста највероватније ће му саветовати своју религију и свог „бога“. Зато мислим да је јако битно, да се у групе на почетку укључи што више православних људи и да се групе одржавају при православним храмовима. Касније би и наставници новим члановима били православни људи и све може да крене другим током. Ако ми то не урадимо, групе ће свакоако доћи код нас, као што је дошао и интернет рецимо. Проблема са алкохолом и наркоманијом ће бити све више и наша деца ће имати за наставнике ко зна кога. У свету и у Русији такође је опште прихваћено да алкохоличар после рехабилитационог центра обавезно посећује групе АА. Државне установе шаљу људе у те групе. Један од критеријума да ли је неки рехабилитациони центра шарлатански или не, јесте тај, да ли клијенте после прођеног лечења упућује на групе самопомоћи. Ако не – значи да нису професионалци. Мислим да се тај критеријум може применити и код нас.
          Надам се да вам је бар мало јасније.
          Свако добро вам желим.

          Свиђа ми се

          1. Anima Mundi

            Мург, хвала вам на труду и свим подацима које сте изнели. На уложеном времену, исто тако, хвала. Да бих стекла ширу слику, како ви кажете, потребно је да прочитам текстове на вашем блогу, јер да вам постављам додатна питања сада, немогуће је, без основних података.

            У праву сте, потпуно сте у праву, постоји увек та бојазан да то није нека секта. Не могу да кажем да код мене постоји, али можда у другим људима може да се јави. Кад су људи ослабљени, подложни су којечему. Но, да не филозофирам, јер би се одговор одужио, а ја желим да поштујем и ваше и своје време, баш као и људе који посећују вашу страницу и читају.

            Немали број пута сам имала прилике да се уверим како изгледа “повраћај” лица које се злопатило годинама у канџама неке врсте зависности и, знате, да ли се радило о нпр. будизму или православљу, врло често се дешава да се претходна зависност замени фанатизмом у вери, као новом зависношћу. Просто, само се замени, као једна чини ми се лажна сламка спаса. Ми ту онда имамо ситуацију да то није излечење, већ само супституција зависности. То је нешто што сам као обичан посматрач увидела. То је сада кратак осврт када се ради о сложенијим проблемима зависности.

            Захваљујем вам се на указаном поверењу и томе што сте јавно оставили свој контакт телефон. Потпуно разумем вашу жељу да останете анонимни, јер ваши разлози су ваша ствар. Исто тако, и ја желим да будем анонимна из личних разлога. Ваш број телефона сам прибележила. Пре тога имам довољно материјала да прочитам да бих стекла нешто више увида и можда и поставила нека смислена питања.

            Неизмерно ми је драго када чујем да је свакоме, као и вама, програм помогао (причам напамет јер не познајем детаље, али радост то изазива). А за то је потребан огроман лични труд и рад. Јесте ми јасније након што сте изнели неке појединости, те и своје ставове. Желим и ја вама свако добро.

            Свиђа ми се

            1. Мург Аутор чланка

              Хвала вама што сте ми дали прилику да и ја нешто кажем. Већином преводим туђе текстове. Ви сте у вашим коментарима заметили неколико битних ствари и проблема који постоје у духовном животу. На сајту има доста разних текстова, надам се да ћете наћи нешто корисно и у себе. Стиче се утисак да ви нисте само посматрач и да се разумете у психологију, вероватно због вашег занимања, рада са људима. Група је између осталог и место где се може отворено разговарати на такве теме као што су религиозна зависност, конфликти на послу… Немојте се изгубити, потребни су нам људи. Наш тим има много планова. Бог.

              Свиђа ми се

              1. Anima Mundi

                Хвала вама на угодној размени размишљања. Толико тога тек имате да искажете, нескромно вам то говорим. Сада туђи текстови, а ако Бог да и ваши текстови. Ви се надате, а ја истовремено верујем да толико тога доброг и корисног има у текстовима које сте превели и у које сте уложили времена и труда. Посматрач увек, трудим се с будном пажњом, јер волим људе. А где је љубави, ту смо оно што јесмо. Надам се да вам неће звучати пренаглашено – толико пута, свакодневни су то изазови – спознати и волети божанско у човеку. Није на мени, као ни на било коме да суди, али велики су то изазови и нимало једноставни. Вероватно се донекле и разумем у психологију, мада сам највише наклоњена филозофији, а није ли она изнедрила психологију?! На неки начин, пре ће бити да одлазим, мада сам присутна, али и одлазак је реверзибилан процес. А ко се није изгубио, тај и није живео. Истовремено, наличје је и да се пронашао. Дуалност је вечита и неминовна појава у животу човека. Но, кажем вам, моје филозофирање може да заузме и превише драгоценога простора. Имајте планове, али, ако дозвољавате, имајте и разумне сумње и преиспитивања, јер Бог је режисер. Бог с вама. Свако добро!

                Свиђа ми се

        3. Sofija

          Dajte neki sveobuhvatniji opis kako se i sta radi na tim grupama samopomoci.. Inace, obavezno cu posetiti i predavanja, razgovore u crkvi Ruzici, a zanima me i ponuda raznih vrsta pomoci sa Vaseg bloga `upoznajsebe`..Sve odlicne informacije, i hvala svima 🙂

          Свиђа ми се

          1. upoznajsebe

            Opet ce ovde Murg biti korisniji sagovornik jer vas interesuju grupe samopomoci 🙂 Ja vodim grupe koje su drugacije strukturisane, mada sa istim ili slicnim ciljevima. A psihoterapija, savetovanje i koucing su opet na treci nacin strukturisane a opet sa istim ili slicnim ciljevima. 🙂

            Свиђа ми се

          2. Мург Аутор чланка

            Не знам како то да урадим – свеобухватно. Размислићу још. Можда и напишем један одвојен чланак или ћу нешто превести. До тада о групама можете да причитате следеће. Први текст је писао јеромонах из Белорусије. Ради у рехабилитационом центру „Анастасис“, при православном манастиру. Погледајте још понешто од њега.
            https://poznajsebe.wordpress.com/2014/08/10/anonimna_udruzenja_samopomoci/
            (управо сам видео да је исти чланак (с наставцима) постављен на највећи руски православни сајт https://azbyka.ru/zdorovie/alkogolizm-v-seme-pravoslavnym-xristianam-ob-al-anon)

            https://poznajsebe.wordpress.com/2014/08/27/pravoslavnim_hriscanima_o_aa/

            А овде, на нашем сајту https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна имате понешто литературе, више на енглеском језику.
            Можете да дођете код нас на групу – петком пре подне у 10:00.
            Толико за сада. Чуејмо се још, надам се.

            Свиђа ми се

              1. Мург Аутор чланка

                Био сам поставио на погрешно место овај коментар.

                Ја сам организовао ту групу. Даље је ја не водим, него сви заједно доносимо одлуке и трудимо се око организације колико ко може. На групи нема ауторитетних лица, тј. вођа, у вашем смисли речи. Због недостака адекватног другог израза у нашем језику, на састанку постоји служење „Вођа групе“, али само за један састанак и сви учесници се мењају у тој улози редом. Овде имате нека правила групе. https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Правилник
                Наша група није група за алкохоличаре (АА). Није ни група за људе који су живели или живе са зависником (Ал-Анон). Ал-Анон – живе групе постоје у Београду, сајт им се затворио. Чуо сам да постоји страница на ФБ затвореног типа. bgirena@ikomline.net је контакт адреса Ирине, њиховог члана.
                Због недостатка живих и скајп група чланови Ал-Анон могу да дођу и код нас.
                Наша група се зове – Деца одрасла у алкохолној или другој дисфункционалној породици (ADULT CHILDREN OF ALCOHOLICS – је званичан назив таквих група). А ко су та деца можете прочитати овде:
                Деца одрасла у дисфункционалној породици
                Признаци нездраве (дисфункционалне) породице
                Ми на групи откривамо свој индентитет (мада није обавезно), нормално се дружимо и ван групе. Постоји тај „принцип анонимности“ за спољашње, који води порекло од АА група. (Све води порекло од АА група. Разлике постоје, али организација, принципи, традиције су за све исте). Неки од чланови нису хтели да се зна да су алкохоличари, што је сасвим разумњиво. Увидели су да је штетно за опоравак и када почну на сав глас да говоре о свом оздрављењу и уопште о групама… и тако је настао тај принцип који „чудно звучи и ко зна због чега је уведен“. Ево и ви сте овде анонимни, Софија може бити сасвим измишљено име. Нико не воли да се зна да он има неких проблема и да посећује тамо неке сумњиве групе…
                Међу првим коментарима сте рекли да сте „umorna od `rasudjivanja` svakog dana i sekunda kako s decom, majkom, muzem, kako sa sobom, i samo bih zelela pravu pomoc, bar po nekad…“. Искрено се надам се да ћете нешто наћи за себе. Јавите се Филипу, он је млад и перспективан. Ја вам могу понудити те скајп групе. Ако желите да код вас у парохији организујете такве или сличне, свеједно би требало да се негде прево обучите. То је све што могу да понудим за сада. Свако добро желим.

                Свиђа ми се

  6. Повратни пинг: Наставак интервјуа са православним психологом Сањом Станковић – APPVS

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.