Анонимна Удружења самопомоћи

 Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака

Аутор: свештеник Евномје (Белорусија) 7.8.2014, 20:35

У сфери штампе и видеопродукције тема алкохолизма, као и других зависности – заузима мање од једног процента. У црквеним школским уџбеницима о њој влада потпуно ћутање. Тако већина православних свештенослужитеља и хришћана имају веома нејасну представу о природи болести и њеној сложности. И скоро да нема ништа о већ постојећим удружењима за указивање помоћи зависницима и њиховим ближњима. Нису изузетак ни делатности удружења узајамне помоћи као што су Анонимни Алкохоличари (АА), рођаци и другови алкохоличара (Ал-Анон), Анонимни Наркомани (АН) и други. Зати је разумљиво да када чланови даних удружења дођу у православни храм с молбом да им се изнајми простор за сабрања (састанке) и да им дају подршку кроз информисање заинтересованих лица међу парохијанима, они се сусрећу са елементрним неразумевањем.

  • Као прво – а зашто су те групе уопште потребне;
  • Као друго – када се појасни да удружење не припада ни једној конфесији, но при том говоре о Богу, «Онако како Га ми схватамо» – Није ли то секта.

Ако свеједно неко од парохијан-а(-ки) се и појаве по нечијој препоруци у групи, неретко они (обично су то жене – рођаке алкохоличара), због својих стереотипа, очекују да ће тамо бити неке молитве, молебни, отчитка (молебан за истеривање демона) или нешто томе слично. И будући неприпремљени они једноставно не разумеју и не могу да прихвате рад групе који се уопште не води тако како се очекивало. Таква парохијанка је очекивала присуство свештеника и молебан, а уместо тога – неки разговори са чудним ритуалима, типа упаљене свеће и држање за руке. «Како то може помоћи мом мужу (сину), и није ли то секта?» – појављује се код ње питање. А ако се у даној групи, како обично и бива, сва «работа» своди само на разговоре и жаљење себе пред другима – у новопридошлог ће одбојност бити веома снажна…

Циљ дане публикације је да представим принципе рада и живота удружења служитељима Цркве и тим православним хришћанима који се сусрећу са проблемом алкохолизма у оквирима свог црквеног служења или у својој породици. Реч ће ићи о удружењима АА и Ал-Анон, као мени најбоље познатим.

Ја нисам опуномоћен да иступам у њихово име, и износим само своје лично разумевање њихове делатности. Дани текст проистиче из детаљног изучавања унутрашње литературе удружења и из неколико година активног са њима сарађивања.  Основа с којом се упознава придошли у удружење је такозвани програм духовно-личносног развоја «12 корака». Ево тих корака.

  1. Признали смо да смо немоћни пред алкохолом и да нисмо могли да управљамо својим животима.
  2. Поверовали смо да Сила јача од нас самих може да нам врати здрав разум.
  3. Донели смо одлуку да своју вољу и своје животе препустимо на бригу Богу, како га ми разумемо.
  4. Без страха смо се истражили и направили свој морални инвентар
  5. Признали смо Богу, себи и другом људском бићу праву природу својих грешака.
  6. Постали смо у потпуности спремни да допустимо Богу да уклони мане нашег карактера.
  7. Понизно смо га замолили да уклони наше мане.
  8. Направили смо листу свих особа које смо повредили и постали вољни да им се извинимо.
  9. Директно смо се извинили свим људима које смо повредили, где год је то било могуће, осим уколико би то повредило њих или неке друге људе.
  10. Наставили смо да правимо свој морални инвентар и кд год смо погрешили одмах би то спремно признавали.
  11. Kроз молитву и медитацију тражили смо све бољи свесни контакт с Богом, онако како га ми разумемо, молећи га само за спознаванбје његове воље за нас и снагу да ту вољу прихватимо.
  12. Имајући духовно буђење као резултат предузимања ових корака, покушали смо да пренесемо ову поруку осталим зависницима, и да духовне принципе примењујемо у свим областима свог живота.

При површинком изучавању програма «12 корака» у читатеља који тражи помоћ може да се сложи илузија: «Да, ја сам већ уради-о(ла) половину корака, а за осталу половину ће ми бити потребно још две недеље. И те анонимне групе ми нису за то потребне». Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада по корацима од чланова у групи – тада му постане смешна његова наивност, схватајући колико је још потребно труда, и како се тешко савлађују ти кораци, особито први, без обзира на њихову простоту.  Сложност прихватања програма је у његовом настројењу на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања одређеног времена за рад на њему. Породична болест алкохолизма се пројављује у свакодневним делима, реакцијама у понашању, мислима, осећањима, одражава се и на религиозну сферу. А за то је неопходна постојана пажња над себом и анализа свог опита. Веома је корисно, и чак потребно, поделити своје позитивно и негативно искуство са другима који се налазе у том истом програму, изучавати литературу удружења у којој се одражава веома богат опит чланова других група. А већина нас није привикла на унутарњи рад на себи и чак немамо представу о њему.

То је као и у Цркви: меже се научити посту, поклонима, читању светоотачке литературе, знати наизуст вечерње и јутарње молитве – но при том уопште не знати да изађеш на крај са својом раздражљивошћу, гневљивошћу, жељом за оговарањем. Уместо реалног праштања – научити се да гушиш и скриваш од самог себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разарају човека. Регуларно се исповедати – а одавно заборавити радост истинског очишчујушћег покајања. Зашто? Спољашње је свагда лакше. А наша је цивилизација данас управњена на то да би учинила од нас екстраверте, орентисане на спољашње, без било каквог знања унутарњег света и духовних закона. И у том плану духовни опит православља и опит удружења (АА) је веома сличан, јер окрећу човека према сопственом срцу, уче га како обрести цел-ост, цело-сност ума и срца.

У погледу односа програма 12 корака с православљем може се рећи и више. Програм «12 корака» је могиће разумети као приводећи механизам који помаже да се разуме закон Јеванђеља и опит отаца Цркве – човеку васпитаном одвојено од религиозне културе и с болесним мишљењем, због свог алкохолизма или увучености у алкохолизам блиског човека. Да разуме и научи да га примењује у свакодневном животу. Другим речима се програм може назвати – мост према Цркви.

Суштинска разлика је да: програм не може да приведе к обожењу, к том Царству Христовом које је по речима писма «унутар вас», и које ће се у пуноћи јавити о Његовом Другом Доласку. Но то и није задатак програма. Он припада земној равни и само може да припреми човека к поиску(тражењу) вертикале, може да укаже на њено постојање – но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље проучимо програм – он сав призива да се он прерасте(превазиђе) и да се иде даље. Он побуђује религиозну жеђ (у оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље је то – пут религије. А умеће бити чесним, опит самоанализа и критике, чему обучава програм, помажу да се у религиозној сфери прави мање грешака и да се брже чупамо из заблуда којих је тако много у нашим представама о православљу.

Покушаћу да укратко изложим основу програма.

Зависност, по изразу оздрављујућух алкохоличара је – «бунт својевољности». Формира се противпостављање себе свету који нас окружује, који се види у црно белим бојама, без прелазних тонова. Све је дужно да се врти око мене. Постоје два мишљења «моје» и  «неправилно»(туђе). «Ја пијем зато што…» (даље следи набрајање разлога по кијима испада да су криви сви осим самог алкохоличара). Чак и када човек увиди своју зависност својевоља продужује да дејствује – «ја сам се сам изборио». То и јест пројављење Адамовог греха у нама – «будите као богови». Зато је тако тежак и тако неопходан први корак: признати – и прихватити (не само умом, већ целим својим бићем) своју немоћ пред алкохолом (наркотицима), да живот одавно не можемо да контролишемо, и све унутра и уокруг је изашло испод контроле: «Ми смо признали своју немоћ пред алкохолом, признали смо да смо изгубили контролу над собом».

Исто то може се рећи и о првом кораку у програму за ближње зависника. Они су многе године принели на жртву ради алкохоличара: време, здравље, новац, социјални интерес и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици као спасатељи: «Он ће без моје бриге да пропадне!..» И сада признати и прихватити да су на самомо делу и они исто тако беспомоћни као и зависник, није мали удар по осећању «незаменивости» и «неопходности». Но ако часно посмотримо на ситуацију – њихов сопствени живот, исто као и самог зависника је одавно ван контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве и они се претварају или су се већ претворили у додатак к болести. И само после потпуног сазнања и прихватања тог факта могућ је старт к новом животу.

Да, тај корак говори о добродетељи смирења. О неопходности да престанемо сматрати себе «спремним борити се до краја». Ако не престанем да се уздам на то «ја сам(а)», нећу моћи, признавши свој пораз, да се обратим и истински затражим помоћ. Ако још остане нада да ћемо се «сами изборити» или «сами се некако зауставити» – ми се не можемо истински открити за Бога. То је сазвучно хришћанству. Ја не могу сам да победим грех и његове последице (смрт), и зато ми је потребан спаситељ. Не наставник или морални учитељ, већ управо – Спаситељ. Но да би ја прихватио Спаситеља потребно је пре тога да схватим да сам смртно болестан грехом. А ако ја «нисам крао, нисам убијао, живим као сви» и уопште, мање више ја сам пристојан човек – ја могу да примим Христа као учитеља древности, чак и као Бога – но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати ако се ја не осећам као онај који тоне? Зато и наслеђују царство Христово сиромашни духом – ти који знају о себи да су пали па зато и траже спасење. Управо сазнање немогућности да се својим силама «спасимо од потопа» – омогућује човеку који је одрастао у нерелигиозној или формално-обредној православној средини да обрати свој поглед према Небу. Он још може да не зна какав је Он – Бог, но срце га – зове. А у удружењу он ће да сретне људе који су већ прошли (одрадили) одређени пут и који говоре за себе да «нисам ја – Бог», него постоји Сила више нас која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено гледати на реалност, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (други корак). Свако од нас достиже ту Силу по мери која му је дана. Но у програму се једнозначно говори да је то – Личност која је способна да прими наше молитве и спремна да нам изађе у сусрет. Новопридошли види те промене које су произашле и происходе у животу тих људи, – и схватају: то, што они говоре – је истина. «Нека ја за сада на знам шта је то Сила, но Њу треба прихватити, Њој се вреди поверити». Тако човек излази из свог панцира и постепено се открива Сунцу. И тада ће он видети как се и њега дотиче преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, коју он сада смело може да назове – Бог, којему учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (трењћи корак) – је важан момент. Почевши да оздрављају зависници, као и чланови њихових породица су се убедили на личном опиту да њухова воља није само болесна – она је постала инструмент у рукама болести. Зато било какав покушај оздрављења «снагом воље» је само самообмана. И потребно је да се учимо одрицати се од ње подчињавајући себе савршеној и благој вољи љубећег Бога. Тако програм у потпуности подводи к Јеванђељу – «одреците се себе … идите за Мном»; «сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо».

А даље креће мукотрпан рад над собом. У зависника, за све године употребљавања накупило се не мало преступа против ближњих и сопствене савести. Осећања кривице и стида су били толико јаки да су желели искључити своју свест, побећи од себе – кроз продужење употребљавања а затим продужити поново газити преко своје савести и преко бола својих ближњих. Погледати у очи свим тим «блокадама» је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање, да он није сам, и да постоји Бог, чија је Љубав изнад грехова, и да нема грехова које је немогуће опростити – тек је сада могуће, ослањајући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно се загледати у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад на востановљењу (поновном успостављању) своје личности.

Притом зависници и чланови њихових породица често откривају да је алкохол у ствари – само надводни дио леденог брега, и да је не ретко употребљавање алкохола помагало да се сакрију дубока личносна и унутарпородична противречења. Ближњи зависника откривају за себе да је алкохол био само повод да се пребаци кривица за своју нестрећу на оног који пије. У ствари је узрик несреће – у њима самима, они просто нису умели, а често су се и бојали да се препусте срећи, да буду срећни. И сада се свима њима открива огромно поље за рад над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, опет се ту може пројавити бивши начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека «одступања» уназад су практички неизбежна. У вези с тим, на даном путу веома су корисне руке и очи друга који већ познаје тај пут. Његова помоћ ће бити незамењива. Тако се појављује, поред групе, појам руководства (учитељства), тј. предавање опита «од срца срцу». Продужују се кораци скроз до дела покајања (сравни с проповеђу св. Јована Крститеља) – обештећење где је то могуће – и све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит предаје онима који још страдају од болести: «имајући духовно буђење као разултат предузимања ових корака, покушали смо да пренесемо ову поруку осталим зависницима, и да духовне принципе примењујемо у свим областима свог живота».

Без обзира на то што програм води к религиозном опиту, сама удружења која раде по програму, принципијално се држе са стране од било које конфесије. У томе постоје три позитивне ствари.

Прво: у противном случају та удружења би лако могли постати једна протестантска организација или да се чак изроди у секту.

Друго: то обезбеђује да се, не увлачећи групу у религиозне спорове и пажљиво се односећи према (без)религиозним убеђењима других, сачувамо од било каквих насртаја на сопствену религиозну самоидентификацију.

Треће: захваљујући својој незаражености протестантизмом, програм је откривен традиционалним конфесијама, у том реду и православљу. Тј. при обезбеђењу групне ванконфесионалности, појединачном њеном члану је лакше да прими хришћанство.

Зато, с моје тачке гледишта, пожљено би било кад би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би им изнајмљивали просторије при храмовима за потребе састанака. И кад би када их позову сами били спремни – да поделе са групом постојећи у православљу духовни потенцијал. Сами свештеници ће такођер од тога имати користи – постојаће место где се, са мирном савешћу, може упутити неко ко страда од алкохола и многобројне маме и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом који тражи много пажње и стрпљења. А затим – и парохија ће се попунити новим активним члановима…Пример такве позитивне отворености – је семинар «Анастасис» који се проводи већ неколико година у Белорусији у месту Жировићи, у оквиру којега многи чланови удружења са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се према њима већ одавно без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадњу са удружењима је успоставио игуман из Даниловског манастира Јона Зајмовски (http://metanoia.msdm.ru/o-nas/sotrudniki-tsentra.html).

Преведено са форума православних психолога http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2554

*Интернет ресурси код нас у Србије су:

www.aasrbija.com

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна

 

Advertisements

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.