Бол невољене деце

„Ако звезде сијају – значи, то је некомепотребно? Значи, неко хоће да оне постоје?“

А шта, ако не? Ако су се звезде упалиле, а оне не требaју никоме?

Нина се брзо кретала и брзо је говорила. Обично је говорила много и ватрено, речи као да је испаљивала. Њене очи би тада гореле. Гореле су све време док смо причали у мом кабинету. А јуче је дошла код мене празна. Као да су из ње истресли апсолутно сва осећања, оставивши у њој само тугу и равнодушност. Нина је села у фотељу и процитирала горе наведене речи Мајаковског. И упитала је: „Реците ми, може ли човек волети – и престати да воли? Бива ли тако, уопште? Пошто ми се то не дешава први пут. Свиђа ми се особа, веома. Када га видим најежим се. Осећања нарастају, постају све јача и јача, а онда, одједном, се све гаси и човек, према коме је била усмерена сва та бујица осећања, наједанпут ми изгледа толико туђ, да се чак и близак однос с њим чини немогућ. Осећам у себи разочарење, празнину и кривицу. Нећу нове односе – зато што знам да, или ће ми особа од самог почетка бити непривлачна, или ће се с моје стране све прекинути на пола пута. Тако је било и са мојом првом љубављу. Тако је било и са мојим бившим мужем. А сада ево и са њим… Реците ми, јесам ли ја нормална?“

Одговор је у ствари био на самој површини. Одговор се налазио у самом њеном питању, у наведеном цитату. Али, психолог није енциклопедија која даје готове одговоре. Само онај одговор „ће одговарати“, који човек сам себи да.

Ми причамо. Цртамо на папиру три линије – три сценарија њених односа, са три потпуно различита, нимало слична један на другог, мушкарца. Сценарији који су једнако почињали и једнако се завршавали. Нина се сећа појединости из својих првих односа. Затим – других, затим – трећих.

„Не, та три мушкарца немају ништа заједничко. Ох, стани, имају! Први и трећи личе спољашње. И не само то – боже, колико међу собом имају заједничког. Узраст, воле исто, навике, уверења, начин како говоре, очи… Очи, као код мог оца… Да, као рођене, добре очи…

А муж – не, не личи на њих нимало. Сасвим друга особа. Он је старији од мене и на почетку се понашао тако брижно, увек сам се осећала као дете поред њега, као девојчица… Боже, поново – тата? Како то? Зар сам зато у њима видела себи блиске људе и тако се јако везала за њих?“

„А с оцем, какав ти је однос?“ – питам ја.

„Ма никакав. Обожавала сам га. Дивила сам мусе. А он ме није ни примећивао. Била сам веома усамљена у детињству, и он и мама су били тако хладни, заузети само собом. У неком тренутку осетила сам се потпуно непотребном и на све сам заборавила. Уместо љубави појавила се равнодушност и, некако, све ми је свеједно постало. Одрасла сам, појавили су се другови, другарице, удварачи, никог посебно нисам волела, уопште, мало ми се ко свиђа од мушкараца. Дружим се с њима, многи покушавају прећи из пријатељске зоне у блискије односе – али, мени то не треба, мени је све свеједно. Само та три мушкарца су ме нечим заинтересовали и мислим да сам сад схватила, чиме.

А осећања, зашто се они гасе?

Причамо о осећањима. Извлачимо их на површину, именујемо их, истражујемо њихову динамику, разгледамо као под лупом. Важно нам је да уочимо на ком месту наступа тај „прекид“. И ево шта види Нина.

Било јој је тако болно, тада, када је била одбачена, невољена ћерка. Тако болно да чак сећања на то изазивају сузе. Нина је морала још у детињству да искључи све своје емоције, да не би осећала бол. Мала Герда која је у својој тридесет и некој постала – Снежна Краљица.

Срећући те људе (који је заинтресују, изгледају као „рођени“, „своји“, од првог сусрета и пре правог познанства), код Нине се запали цео тај пламен осећања који је она некад угасила у себи. И Снежна Краљица почиње да се „отапа“ у загрљају вољене особе. И одвози га на својим саоницама у своје одаје да га тамо „љуби до смрти“. Тог трена на њеном небу „неко пали звезде“. И Нина почиње да верује, некако једва – једва се нада да је то „некоме потребно“. И тада, на врхунцу својих сопствених емоција, Нина одједном нагло осети да то – ником не треба. Обезвређивање: „Што ће то онда мени?“ Разочарење: „Значи, то није тај човек.“ И финална точка. Позната хладноћа унутра, удаљавање и самоћа.

У сва три случаја није било поновљених ситуација – у односима са сваким мушкарцем разочаравале су је различите ствари.Тако је њена прва љубав био сувише љубоморан и то ју је узнемиравало, гушило, вређало, пошто је Нина била максимамалиста, „ако воли – онда воли до краја, ти си љубоморан, значи не верујеш ми, значи да чак и не разумеш колико сам твоја!“ Муж је обезвређивао њена осећања, није био довољно брижан с њом, у неком моменту се пробудила са осећајем празнине у себи. А трећи мушкарац… Она се
као восак топила у његовим рукама . Она је дрхтала као птица од сваког његовог додира. А он је био тако отворено равнодушан према њој да се и с њим ускоро угасила као свећа. „Осетила сам одједном да је све узалудно. Све што ја осећам, преживљавам, делим с њим. Ја сам непотребна…“

Тако су се три различита сценарија, са три различита човека, завршили са једнаким „гашењем“ по уобичајеној шеми за Нину: „Мене не воле онако како је мени потребно – довиђења.“

Психолог Викторија Сандо

Мили, драги родитељи… Зар Ви мислите да се деца могу искварити љубављу и прихваћањем? Колико нам само у кабинет долази људи – великих, јаких, достојанствених управника и спортиста, сигурних у себе бизнис-лејди на високим штиклама, зрелих мушкараца и жена са проседом косом на слепоочницама. Кад бисте Ви само могли замислити како изгледа њихов бол – бол невољене деце, који су некад давно осетили да вам не требају. Нису од оца или од мајке осетили да су прихваћени. Одрасли су осећајући се као сирочићи и скитају се сада великим светом са малом надом да ће се огрејати у нечијем наручју, срести се са рођеном душом, да ће бити неком потребни, примећени, важни, за неког посебни. Они сами, не схватајући то, руше своје односе у корену због страха и незнања како да се зближе, због страха да ће се осетити одбаченим и невољеним. Због свог повишеног осећаја рањивости и повређености.

Мили, драги, одрасли „дечаци и девојчице“. Верујте ми. Ако се на небу звезде пале – значи то је некоме потребно. Значи то јепотребно – у првом реду, Вама!

А зашто? Одговора може бити хиљаду. И сви они су само унутар Вас.

Желим вам много љубави обостране.

https://www.b17.ru/article/117887/