Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Онда сам остала сама, драги ме напустио. (стоп!!! Нема потребе да ме опет жалите, сада не пишем о томе) И једна од првих мисли је била… „без њега ми не треба дете“ и негде од 30-те недеље живеле смо одвојено, некако паралелно једна поред друге, ја сама за себе – Марусја у стомаку сама за себе… Сви су ми говорили – причекај, видећеш када родиш… Онда 13 сати порађања и… у принципу ништа… брига, нега, дојење, мењање пелена, масаже, шетње, осмеси, гугутања… присиљавала сам себе… убеђивала себе да сам жена и да имам мајчински инстинкт… дужна сам да је волим… али могу рећи искрено… нисам је волела… није било никаквог мајчинског инстинкта… однос као према мачету, или штенету… мало, мило и слатко… После три месеца по први пут сам осетила топлину према њој, које раније није било… По први пут!! Али притом… уопште се нисам узнемирила када је код мене, и поред свих адитива, после пола године нестало млека за дојење… тако сам постала слободнија и могла сам се на дуже растајати с њом. И тек сада, када је мом пиленцету година и 7 месеци… могу рећи да је лудо волим… до лудила… и нека већ мрзим Машу и Медведа, а Лунтик је мој крвни непријатељ број један, нека су ми руке као код носача кофера, и спавам свега три сата на дан. ЈА ЊУ ВОЛИМ!!!!!!!!!!!! Пре сам је могла оставити са дедом и побећи на кафу са друштвом, а сада се за викенд не раздвајамо. Када сам је по први пут оставила цео дан у вртићу, физички сам осетила КАКО ми недостаје… И онда чему све то исповедање…
Девојке, драге, лепе… Ако и ви тренутно немате сличне емоције… не прекоревајте себе!! Не изједајте се од кривице… Нема потребе… Просто, за сваку од нас, МАМУ, постоји своје време кад ће постати Мама са великим почетним словом… не на физичком већ на емоционалном плану… Некој од нас је за то довољно да види тест за трудноћу, а некој да проживи с тим сићушним створењем неколико месеци… Нисмо дужне да осећамо исто… Свака има своје време… имамо право да будемо какве јесмо! Имамо право да не волимо… то је живот… основно је разумети да, ако немате еуфорију од додира са том мрвицом од месец дана, то не значи да сте ви чудовиште, морална наказа. Ви сте свеједно најдивнија на свету мама!!! Будите срећни због тога што имате сада… све ће доћи у своје време – сигурна сам. Ето… сад ме критикујте, а ја идем гледати Лунтика.

Коментари


Lenorka 9 јул 2012, 01:20 , Москва
Прочитала сам и замислила се. Ја сам волела од првог дана. Али ми се чини да се то осећања у пуном смислу раскрило тек код трећег детета. Таква љубав – невероватна, животворећа. После порођаја Она, та љубав, се просто сручила на мене. И заједно с њом, као побочни ефект, и љубав према другим људима, деци, свету. Научила сам да саосећам, састрадавам.


Оља 5 мај 2011, 00:57 , Калининград
Хвала!! сад ми је мало лакше!! дуго ли ће ме држати…


Valeriya 5 април 2011, 22:36 , Москва


Хвала за текст. Много ми је лакше сада.


Марија 5 фебруар 2011, 21:35 , Литкарино
Хвала вам! Како ми је то све блиско! Код мене су се осећања према детету појавила тек у 5-6 месецу, а до тада је углавном било осећање кривице „ја не волим своје дете“.

jurik 4 фебруар 2011, 14:23 , Королев


Одличан текст! Хвала вам што сте написали о томе!

Naranja 30 јануар 2011, 02:57 , Москва
Хвала, апсолутно си у праву! Ја сам такође љубав осетила до краја тек после годину дана, а првих годину дана никаквих емоција није било, чисто осећање дуга. И ужасно осећање сопствене ништавности због това. А сада се некад ноћу будим (мада сам вечно неиспавана) и мазим се с њим, заљубљена до ушију.

Јулја 28 јануар 2011, 16:19 , Мурманск
Хвала, написала си тако добро, као што сам је хтела у своје време, али нисам знала како. А сада га волим више од свега на свету!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!)))))))))))))


fi-fa 21 јануар 2011, 19:29 , Москва
Ја лично ништа посебно у тексту нисам прочитала. Мислим да код већине мама осећање љубави према детету долази не одмах с првим његовим криком. Сада размишљам и мислим да сам своју мрвицу заволела не одмах, а када, не могу рећи. Појавом малог чуда у кући нашла сам се у шоку, зато сам радила све као на аутомату и бојала сам се да не погрешим нешто и нешто се деси том малом бићу. Живот као да се преврнуо наглавачке. А потом, живот улазу у нови колосек и почињеш да схваташ да то чудо ти још и волиш, а не само да бринеш о њему.

Максинјамсик 22 јануар 2011, 16:39 , Мурманск
Нисм ни претендовала на неку премију…
Сада схватам да то уопште није било са првим криком, и првом речју… САДА… али пре годину дана… две… када су сви около говорили, да сам ДУЖНА да је волим… а ја то нисам осећала, изгледала сам себи као неко морално чудовиште, просто нестворено за то да буде мајка…

Надежда 21 јануар 2011, 01:55 , Мурманск
Жења, одличан текст!!! Ти си права паметница и нема за што да те критикујемо. Напротив, мислим да си многима отворила очи, дала ново дисање, убила масу комплекса и највероватније разбудила љубав код оних што „не воле свје дете“! Веома користан и мнеима нужан текст!!!
За себе не могу рећи да је била и секунда, када нисам волела своје дете. Ја сам волела своје дете још до зачећа, зато што сам много желела да имам децу и веома сам се бојала да их нећу имати (посебно када су доктори почели да дају своје грозне дијагнозе…) и када је тест показао да сам трудна, немогуће је да вам предам то КАКО се променио свет унутар мене!!! Морално сам постала мама исте те секунде (ево и сада седим и плачем) и ту исту секунду сам завелела сваку кљетку мог будућег малиша.
Све ми волимо своју децу, просто, ти си правилно рекла „Ми нисмо дужне да осећамо исто… Свака има своје време“.

Лесја 21 јануар 2011, 00:21 , Санкт-Петербург
Хвала вам ОГРОМНО за текст! Мислим да ће многи с олакшањем одахнути 😊 Ја могу рећи да је код мене било скоро идентично. Муж ме, наравно, није напустијо физички, али психолошки сам остала један на један с постпарталном депресијом, недостатком млека, незадовољством рођака што се родила девојчица а не дечак, итд. итд. И чинило ми се да иза свих обавеза – као на аутомату рађених, нисам осећала реалног детета. Просто се у глави укључио програм – „брига и њега новорођеног“. Често сам размишљала да мајчинство, изгледа, није нешто моје. Мада сам до порођаја сматрала другачије. Лично ја сам радост мајчинства сама однеговала, често уз бол и труд. Али зато сада, (ћерка има 2 године) често просто тонем у љубави и нежности према својој принцезици. (што не искључује и нападе љутње и остало). И размишљам, како нам је лепо удвоје. Како је она славна, паметна и лепа. Како је волим и како ми је празно без ње.

https://m.babyblog.ru/community/post/psy/556318

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.