Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић

психолог Светлана Продановић

Светлана! Као прво желим да Вам се захвалим на стручној и моралној подршци око превода књиге Е.Савине „Ја га волим“ где сте ви стручни лектор. Можете ли поделити са нама Ваше утиске о књизи? Имали сте прилику да детаљно радите на преводу текста, мислим да је то нешто више него просто читање књиге.

Благодарим Вам на похвалним речима!

Кроз преписку са Вама на тему православне психологије, дотакли смо се појма сазависности и ја сам препознала да људи често улазе у такве односе са другима, претежно у оквиру породице. Схватила сам шири смисао концепта сазависности-зависности од других. Када сте поменули могућност учешћа у преводу књиге, нисам ни слутила да ће мој ангажман бити тако обиман. Мислила сам да ћу се само повремено укључивати, како бих проналазила најподесније психолошке изразе. Међутим, аналиризала сам књигу слово по слово, са јасном потребом да она буде што разумљивија широј читалачкој публици. Када се ради о превођењу и лекторисању текста, то је далеко другачији ментални процес него када се књига чита спонтано. Усмерен си и на форму и на садржај, стално померајући пажњу са једног на друго. Покушавала сам да нађем најподеснији израз, метафору, реченичну конструкцију, како би се сачувао дух књиге, односно делотворност и лековитост мисли генијалне ауторке Екатарине Савине. До мене је стизао преведен текст који је требао „брусити“. Морам да се захвалим преводиоцу Ивани Мунђа, као и Вама, на огромном труду који сте уложили у превод текста, јер је садржај који је доспевао до мене био мени довољно јасан да ме је прецизно наводио на логична решења. Пред собом сам имала и оригиnални текст који сам консултовала кад год сам имала неку логичку недоумицу и тај процес одгонетања смисла ме је посебно радовао, иако је моје знање руског језика пасивно.

 Књига је одлично конципирана. Основу чинe теорија о сазависности и „Програм 12 корака“ који је првобито искључиво био намењен лечењу зависника. Што је најважније, књига је у целости проткана православном духовном мишљу. Иако сам тек недавно почела да се интересујем за православну психологију, ово лекторско и читалачко „путовање“ кроз књигу можда представља моју иницијацију у свет православне психологије. Ауторка Савина по свему судећи има лично искуство сазависности и зато је њен израз тако снажан. Она књигу посвећуjе особама које пате од сазависности у односу на своје ближње-зависнике (наркомане, алкохоличаре), било да су у питању њихови супружници или деца, понекад родитељи. Имају потребу да их претерано контролишу, занемарујући свој живот и друге чланове породице. Њихова сазависност (зависност од патолошког односа са ближњим) доприноси одржању хомеостазе, односно онемогућава ближњем-зависнику да преузме одговорност за своју зависност и да отпочне процес лечења. Ако и крене да се лечи, сазависник га својом претераном бригом и контролом враћа у патолошки однос. Савина објашњава како је тешко допрети до сазависника јер су они дубоко убеђени да чине праву ствар за свог ближњег-зависника, брину о њему, жртвују се… С друге стране, она пажљиво, постепено, на врло духовит и пријемчив начин разоткрива механизме понашања сазависника, без осуђивања, и тако их „безболно“ разоружава и освешћује, нудећи им веру у Бога као утеху и отпуст од потребе за „суперконтролом“ живота. С тим у вези, ова књига има велико психотерапеутско дејство.

Коме ће књига бити од користи? Да ли је књига намењена ужем кругу људи са специфичним проблемима или се може препоручити ширем кругу читалаца? Књигу су похвалили и преводилац и лектор, рекли су да је књига за њих била јако корисна, мада они сами не живе са алкохоличарима.

По мом скромном мишљењу књига је универзална. Она је у ширем смислу намењена свим људима који желе да унапреде своје међуљудске односе. Такође је корисна свим помагачким професијама, нарочито социјалним радницима, психолозима, педагозима. Теорија сазависности је универзална категорија, тиче се међуљудских односа генерално. У ужем смислу, књига је намењена сазависницима и професионалима који ће се бавити њиховим третманом. Корисна је и самим зависницима. Сазависници, а такође и њихови ближњи-зависници, би требало да разумеју феномен сазависности, како би могли да разумеју образац односа у којем су, а из којег би требало да изађу. У практичном смислу, замисао је да се сазависници и њихови ближњи-зависници, истовремено подвргну третману, програму „12 корака“ за сазависнике, односно зависнике, уз један од важних услова – да су спремни да се препусте Божјој вољи. Зато је важно нагласити да је књига посебно корисна свештеним лицима и мислим да би свака православна светиња требало да је има у својој библиотеци. Она у себи интегрише секуларну психологију и православно духовно наслеђе и отвара могућност сарадње световног и духовног света.

Ви планирате да распространите и примењујете своја знања о сазависности, да оснујете групе подршке за сазависнике. Можете ли нам рећи нешто више и томе, какве активности имате у плану?

Већ сам имала једну радионицу о сазависности у оквиру „Породичног савеовалишта“ при центру са социјални рад. Упркос слабом одзиву, (ретко ко жели да призна да има тај проблем) радионица је одлично прошла. Жене жрве насиља често заузимају позицију сазависности, из жеље да промене супруга или прикрију од света његову нарав и тако продужавају агонију. У неком следећем браку ризикују да уђу у сличан однос… Да ли је то случајно? Проблем сазависности је дубоко лична прича и захтева третман, као и свака друга зависност. Могућности за рад су многобројне. Групни рад са женама, жртвама насиља, је можда најизвеснија прича, јер дуго година радим у социјалној заштити и знам да дисфункционали, па и насилан партнерски однос често има два краја, иако то што говорим није нимало популарно. У сваком случају волела бих да радим са особама чији ближњи пате од болести зависности.

У нашим међусобним контактима сте ми неколико пута отприлике рекли како ви за себе не можете рећи да сте православни психолог. Јесам ли ја погрешио што сам вас поставио на сајт „Православни психолог“ и какве су ваше мисли после скоро годину дана дружење и упознавања са православном психологијом?

Ја заправо нисам школовани православни психолог (код нас такве школе и нема), а кроз контакте са Вама сам схватила да је програм едукације за православне психологе који Ви конкретно похађате веома обиман и захтеван. Имам ту срећу да ми достављате литературу и предавања у електронској форми. Доста тога сам збиља и научила… Не знам да ли сам, са овим нивоом познавања области православне психологије, достојна тог звања. Можда је најпоштеније да кажем да осећам припадност фамилији православних психолога и да ми је њихово учење веома блиско.

Шта вас привлачи православној психологији, а што једном психологу може бити од помоћи у раду са људима?

Пре свега, ја сам у свом животу доживела прекретницу, пре неких пет година, када сам осетила снагу молитве. Тада сам схватила да је психологија без духовне вертикале не само банална него и опасна, нарочито у ово доба посмодерне када се све релативизује и нормализује, а Его се предимензионира и човек се поставља у центар свемира.

Знам да већ радите са православним клијентима и то већином из иностранства. Опште је познато да праволсавни људи немају поверења у секуларне психологе, претпостављам да сте се у то и сами уверили. Радећи са православним људима, како ви сада гледате на то њихово неповерење? Да ли је оно оправдано? Можда то зависи од врсте проблема са којим се човек сусрео.

Сваки добар психолог ће уважити религиозност свог клијента, у то немам сумње. Проблем можда може да буде на нивоу личних уверења и вредносних оријентација психолога, ако се терапијске интервенције заснивају на њима. И поред најбоље воље тешко је бити потпуно неутралан, јер психотерапија подразумева употребу себе.

Ја својим клијентима у уводном представљању кажем да нисам школовани православни психолог и нисам приметила да им то смета. Чак им отворено кажем да сам спремна да учим од њих, ако су дуже од мене у вери. Мислим да људи цене искреност.

У којим областима је највећи јаз, ако га уопште има, између светске психолгије и православне? Каква су ваша запажања на ту тему?

Разлике су у односу према сексуалности (хомосексуалнизам, прељуба), однос према светости брака, према себи и својим моћима (једно је ослонити се искључиво на своје снаге и у том смислу јачати Его, а ддруго је имати свест о својим слабостима и ограничењима и Божјој свеприсутности). Православна психологија се у целости ослања на духовно православно наслеђе, јер православље је древна психотерапија. Још једна важна ствар – православна психологија се бави проблемима страсти, разних врста, укључујући и гордост коју неке области секуларне психологије негују, као што је позитивна психологија, life coaching. Речју, секуларног и православног психолога разликује однос према Богу и то не декларативни, него суштински.

Хвала вам.