Здрава породица и породица у невољи – из књиге „Ја га волим…“

2150040

Књига намењена Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Попричаћемо о томе како изгледа мање или више здрава породица. Моћи ћете да увидите неке јаче стране ваше породице, али и мане које се могу исправити док још није касно.

Дакле, главна функција породице је да васпита и омогући сваком њеном члану да се оствари у својој целовитости. А ви, наравно, знате да се човек састоји од душе, њеног вишег дела, тј. духа, и тела. Одгајити  човека значи васпитати га целовито, укључујући све његове делове. Најважнији је дух и зато је неопходно да се човек научи духовном животу. Шта то значи?

То значи да ја нисам центар света. Не остварује се све што пожелим. У центру света је Бог, а ја сам са Њим некако повезана и зависим од Њега. То је просто чињеница мог живота, чак и ако ми се то не свиђа или ја то не знам. Оно што је за мене добро Бог ми и даје и Он боље од мене зна шта је добро, а шта није. Слично је и са човеком који лута по шуми и коме се чини да иде у правом смеру зато што се испред њега кроз дрвеће пробија зрак сунца, али се са хеликоптера јасно види да то није крај шуме, него веома опасна мочвара. Али ми имамо среће што имамо телефонску везу са тим хеликоптером и зовемо: „Да ли могу овуда?“. Из хеликоптера одговарају: „Не, не иди туда“. – „А куда да идем?“ – „Надесно, тамо где су јелке и борови“. – „Али тамо нема пута!“ – „Има, и тамо је крај шуме“. Тај „телефон“ је наша савест. Ако је слушамо, изаћи ћемо из „шуме“ и нећемо упасти у мочвару, тј. решићемо све своје животне задатке и нећемо упасти у замку „мочваре“ ка којој нас све време води наше незнањe.

Научити човека да слуша своју савест могуће је само на један начин и то ако му покажеш како ти слушаш своју. Када ти пред њим будеш доносио тешке одлуке – тј. „борове“, а не будеш бирао примамљиве „мочваре“, он ће бити задивљен и запамтиће то. Осим савести, постоје још и духовни закони, као и други закони, физике или права, које треба познавати да би они радили за тебе, а не против тебе. Можете правилно користити утичницу и лепо живети, а можете их хватати мокрим рукама и због тога „добити по прстима“. Научити човека духовним законима важније је од учења закона физике или математике, зато што је духовна сфера главна и од ње зависи све остало. И овде, такође, можете да научите другог само ако сами знате те законе, и добро би било да то не буду „лекције“ типа: „Није лепо лагати маму!“, већ да покажете сопственим примером: „Покварила сам твој плејер, извини“.

Да ли ви сами знате те законе? Наравно да знате, јер су вас васпитали добри људи! Присетимо се неких од ових закона: срамота је лагати (можда није у овом тренутку срамота, али ће касније сигурно бити); не узимај туђе; молитва и вера су веома важне и вредне поштовања; срамно је вређати слабије од себе; добро побеђује зло; увреде треба опраштати… Узгред да вас питам, да ли се слажете са сваком од ових тврдњи? Нисте сигурни, зависи од околности? Онда би и ви требало да идете у школу вере и молитве, где се проучавају духовни закони и доказује да они заиста „функционишу“. Та школа се зове Црква и без ње свима нама лична уверења веома зависе од околности. Али, ако не изградимо у себи правилан систем духовних закона, који одговара реалној духовној природи света, нећемо успети да „изађемо из шуме“, односно да спасимо своју душу.

Зато и не можемо да васпитамо своју децу како би и они спасили своју душу… Зар нисте, између осталог, узели ову књигу у руке зато што имате озбиљних породичних проблема?

narkoman.jpgПородица негује такве вредности као што су љубав и милосрђе, јер је неопходно припремати се за старост. У случајевима када су важније „околности“ – на крају и добијамо толико напуштених, старих особа. Ја сматрам да ако је мајка цео живот радила, достизала одређене резултате чиме је била и преокупирана, док су деца била у јаслицама – обданишту – интернату – колеџу у Енглеској, када остари дочекаће је веома добар старачки дом. А како само не бисмо волели да нас задеси оваква праведност… Можда ће неко други успети да научи њену децу правилном животу? Такође је потребно васпитати децу тако да цене труд и знање и онда ће они да раде са задовољством, а не „за новац“ и читаће књиге, а неће гледати „Фарму“ или неки други скарадни шоу програм. А још треба и показати да је лепота од Бога, да је у њој савршенство којег нема у било којем корисном, али ружном предмету или поступку. Толико тога треба учинити и знати… Шта радити? Просто живите по тим законима, чак и кад вам је веома тешко, а то ће видети остали чланови ваше породице, сигурно ће видети, биће задивљени и запамтиће. Тада ће имати и превише разлога да буду задивљени.

Закони духовног живота једноставно треба да постану правила породице у којој живимо. Веома је важно да то васпитање буде истинско, а не само спољашње и на речима. Рецимо, ако ваш син донесе нечију јакну кући, треба одмах наћи њеног власника и вратити је. Једноставно,  не може се  носити „нађена“ јакна, зато што се у вашој породици не узима туђе. Или ако се ваша мачка омацила, отац неће подавити мачиће, већ ћете их збринути и свима им наћи добре власнике, јер ви „одговарате за своје домаће“, и ваш отац није садиста. Притом, ако друге породице поступају другачије, то нема значаја за вашу породицу. То што су комшије подавиле своје мачиће, може да у вама изазове само тужну запањеност и жељу да следећи пут спасите од њих друге мачиће, а не да промените ваша убеђења.

Идемо даље. Човек се састоји и од нижег дела душе, од способности да мисли и да осећа, а то значи да породица мора да васпитава те способности, да се осећа и мисли! Способност да се осећа развија се кроз заједничко проживљавање истих тих осећања, а за то је потребно умети изражавати их. На пример, мајка би требало да уме да плаче од туге због неког или да се радује наглас. Отац може да се уплаши, али тако да не изгуби своје достојанство или да се наљути тако да истог момента пожелиш да вратиш време уназад. Отац, такође, може да плаче, али не од страха пред шефом, него ако угине вољени пас; и мама може оштро да прекине налет ружних речи и да утиша неког од домаћих, извинивши се… Мајка и отац васпитавају дете када га радосно дочекују; показују да су увређени и бесни када лаже; плаше се за њега у тешким тренуцима. То је све васпитавање осећања и њиховог изражавања и зато обавезно треба изражавати своја осећања тако да оно што се види споља тачно одговара ономе што се осећа унутра, а да притом то не уништава ни самог човека, ни оне око њега.

Ево, на пример, раздражљивост. То је неспособност изражавања својих непријатних емоција, њихово истресање на свакога ко се нађе у близини: од пролазника до наших најближих. Раније се васпитавању мирног и здравог односа према себи и околини посвећивало много пажње, када би се појавило неко осећање оно би се некако задржавало у себи и проверавало на адекватност. Човек је тражио одговарајући начин за изражавање емоција, а обично га није налазио одмах и на тај начин се васпитавало умеће владања собом. То уопште није потискивање и замрзавање својих осећања, већ владање њиховим изражавањем, тако да не би страдало човеково достојанство, а ни достојанство оног ко је поред њега. Деца су била окружена таквим уравнотеженим људима, који су умели да владају собом и захтевали су то од других. Још су људи умели и да препознају у себи грех, што је снажно растеривало маглу у глави због беса на друге и давало им снаге да се моле за њих и за себе, грешне. Раздражљивост је слабост, а не искреност и спонтаност. Погледајмо пример.

savina

Екатерина Савина

Данас ме је позвала мајка наркомана и питала: „Је л’ мој син код вас у центру? Данас сам му дала 1000 рубаља зато што је рекао да ће доћи код вас да се лечи“. Ја одговарам: „Не, нисмо се ни договарали“. Мајка одмах почиње да виче у слушалицу како она сад све схвата, како је он поново обмануо, како је још и из болнице изашао раније и узео од ње таблете за друга и сада она разуме, све разуме, и како је он такав гад… Ја све то не желим да слушам, зато што она искаљује свој немоћни бес у моје уши, а ја нисам та која ју је обанула. Ја прекидам ту вику, а она онда раздражљиво започиње нову туру, говорећи како она сада све разуме и како он и није имао намеру да се лечи, и да је узео трамадол за друга… Ја је поново прекидам и укратко објашњавам да је за наркомана који се не лечи новац – искушење, да је трамадол опијат и да се може користити уместо хероина и питам је зашто му је дала те тaблете. Она не констатује, настављајући са својом галамом. То није њена истина, већ слабост. Наравно да тако неће помоћи сину и зато сам је посаветовала да за сада не комуницира са сином и да то препусти оцу који је „урачуњивљији“ у тој ситуацији и позвала сам је код мене на консултације. Она је обећала да ће доћи, али није дошла, јер је далеко лакше викати него мењати нешто код себе.

Била би искренија да је видно уплашена упитала – где је њен син сада? Нормално би било да је њену увређеност и гнев зауставила њена сопствена кривица за незнање или глупост: како је могуће да мајка наркомана не зна те основне ствари о новцу и трамадолу? Била би спонтанија да је, на крају крајева, уздахнула и села на столицу тамо на другом крају линије. Али за све је то потребна спремност да се нешто чује и прихвати, а то је тешко и нема се времена за то и зато су се њен страх, увређеност и гнев свалили на мене као бујица, њој се просто „смучило“ и она је то сасула мени у уши. Ако је и у односима са сином она увек таква, не чуди ме што је не доживљава као здраву особу и избегава комуникацију са њом. Здравог човека не обузима мучнина.

Васпитавање ума – је образовање које тако тежимо да пружимо својој деци, а она не желе увек да га прихвате. Али то није диплома о образовању, није престижна високошколска установа, није одлично познавање, на пример, брокерског пословања. То је буквално образовање ума, тј. обучавање способности да се мисли и учи, и опет мисли, и решавају различити задаци, тако да физика више не буде страна богословљу, док ерудиција обухвата цео систем знања, а не служи за решавање укрштених речи. Од „логоса“, тј. „речи“ је проистекла реч „наука“ (на пример „психо-логија“ – наука о души), и притом је то једно од Божјих имена. Уска специјализација, ма колико била згодна за решавање конкретних задатака, осиромашује људски ум и приликом сваке специјализације треба пре свега научити мислити. Из тог разлога сваки човек, по мом мишљењу, треба да учи и математику и музику (хвала мојим родитељима). Да, уметност се, такође, учи, значи да је укључен и разум, а то је исто васпитавање ума. А математика пружа толико радости и сврсисходности да има много простора за осећања. Људска душа је, заиста целостна.

Почели смо да говоримо о култури. Васпитан, културан човек је онај који је узео из руке другог човека штафету оног огромног васпитања душе које је било створено пре њега. По Лоренцу Валу (XV век, Ренесанса) да би се васпитао културан човек у његовом животу треба да постоји 5 „услова“:

  • Жива комуникација са људима из културних кругова
  • Књиге
  • Место
  • Време
  • Слободно време(!)

Притом је прво најважније. На тај начин се култура преноси лично, као рукоположење свештеника, и ако не постоје личне везе међу људима, на месту прекида ће се појавити бирократа, односно човек без културе, који зато има власт.

И тек сада смо стигли да опишемо последњи по важности део човека – његово тело. Из неког разлога већина родитеља сматра да је најважнији део њихове бриге дететово здравље, као и њихова исхрана, одећа, благостање, које се првенствено схвата као материјално обезбеђивање, а, такође, да и њих науче томе. На ту област одлази сав наш труд. Нажалост, овде смо изгубили битку, јер су наши и ваши напори да сачувамо здравље деце разбијени у парампарчад због њихове наркоманије или алкохолизма, а испоставило се да су њихове душе недовољно заштићене. Наркоманија и алкохолизам – су болести које су се обрушиле на нашу децу и ми ту нисмо ништа више криви него за остале болести. Али ако сте чак и уз помоћ ове мале књиге ви сазнали нешто ново о себи, значи да нисте учинили све што сте могли и били дужни да учините приликом васпитавања своје деце. Сви ми смо их васпитавали онако како су и нас васпитавали и нисмо могли да пружимо више од тога… Нисмо могли? А шта је са нашом сопственом способношћу да учимо? Хвала Богу сада можемо много тога да променимо.

Све наведено се не тиче само деце, већ сваког члана породице: мајке, оца, а чак и старијих поколења. Сви се ми мењамо и остварујемо пуноћу своје личност у породици. Често сам са великом радошћу гледала како су се родитељи мојих пацијената мењали заједно са њима, како се чудо формирања личности у породици одвија истовремено код више блиских људи. Често су промене почињале управо од родитеља мојих пацијената, они су постајали другачији, комплетнији, схвативши своју истинску дубину и смисао свог живота. Тек тада су могли да то и пренесу својој деци.

Али вратимо се здравој породици и на то како она васпитава своју децу. Које су њене важне карактеристике?

За децу у породици постоји неколико веома важних ствари.

Као прво, у породици постоје правила (рефлексија, поштовање општих закона, сећате се?). Ако живиш по правилима, све ће бити у реду. Она стварају безбедност и ред и живот постаје предвидљив, што је веома важно. На пример, у мојој породици се обично долази кући до дванаест сати увече и ако се неко задржи, обавезно се јави да упозори, у супротном породица није потпуна, појављује се забринутост. Ствар није чак ни у томе што се ноћу свашта може догодити, већ у томе да макар једном дневно треба да видимо једни друге, а овде нема човека… Зато се трудимо да спавамо код куће. Наравно, дешава се да неко отпутује негде и разне друге околности, али постоји правило и ако се оно крши – појављује се забринутост. Ми не вичемо једни на друге и не претурамо по џеповима, зато се подизање тона сматра као нешто нездраво, а торбу можете оставити било где у кући и са било чим унутра, јер нико ништа из ње неће узети. Прво правило није било тако очигледно важно и било је потребно укоренити га у нашу породицу, што се није десило одмах. Друго и треће правило су били очигледни, никада о томе нисмо ни разговарали, али нам је било јако чудно када видимо њихово одсуство у другим породицама.

            Правила могу бити различита, али је веома важно да она буду у складу (макар и прећутно) са законима природе: духовним, физичким и свим другим законима. Ако се правила нарушавају, наступају негативне последице. Ако си пошао да поправиш утичницу, а ниси искључио главни прекидач, може да те удари струја. Можда те и неће ударити, али зато и постоје правила, да би се некако означио безбедни „колосек“. Управо из тог разлога се у породици инсистира на поштовању правила.

            То је веома важно. Правила су заснована на објективности, она не представљају самовољу старијих, и зато је потребно смиравати своје „жељице“ и научити стављати себе на друго место. Ако научиш да слушаш, твој живот ће бити не само безбедан, већ и са правилном перспективом:  ја нисам најглавнији, главно је – ван мене. Има и нешто важније од мојих жеља и мог мишљења – зашто мора да буде онако како ја желим? Узгред, у пракси се управо тако уче закони природе, од струје до закона љубави. Стога, кршење правила треба обавезно да има своје последице. Најбоље је ако те последице природно произилазе из кршења правила: због шрафцигера у неискљученој утичници ударила га је струја и изазвао је кратак спој. Ако нема последица, ако се „туђе не узима“, али „нови“ мобилни телефон, који нико није купио, родитељи „нису приметили“ или је очева псовка такође остала непримећена, ове лекције ће се сигурно научити брже од било каквих „проповеди“: дозвољено је красти, а псовати је сасвим нормално. Вероватно, сви већ знамо како покушаји да „извучемо“ наркомана из свих непријатности доводе само до тога да следећи пут непријатности буду још веће. Мора доћи до суочавања са последицама.

Али постоји једна финеса: за децу последице треба да буду такве да на њима могу да уче. На пример, родитељи су забранили детету да се игра на улици где пролазе аутомобили, али мајка не треба да га кажњава за кршење овог правила. Она треба да пази на то сама, обезбеђујућу детету безбедност, јер у супротном неће имати ко да се игра. Бесмислено је тући дете зато што је излетело на улицу. За њега ће то изгледати овако, зла мајка је једноставно одједном скочила на њега, који је безбрижно трчао за лоптом, и почела да се дере и да га бије;  за њега је веома тешко повезати једно са другим. Мајка треба да пази, мада је то тешко. То је као сигурносно уже у циркусу: ако акробата погреши док је на висини, он се неће разбити, јер је везан помоћним конопцем, и други радник из арене ће га лагано спустити. Сва деца знају: „У случају да се нешто деси, мама ће ме сигурно спасити“.

spat_na_divane_v_chey-nibud_gostinoyУ животу зависника овде се крије једна од главних замки. Психолошки незрели наркомани или алкохоличари ризикују, уверени да ће „у случају нечега мама или неко други… и све ће бити у реду“. Али, то није тачно. Ближњи наркомана и алкохоличара немају толики утицај на њихов живот. Ми не можемо да их заштитимо од предозирања, епилептичних напада, психоза, затвора и много чега другог. Ми смо дужни да им на време дозволимо да то осете, не да им кажемо, него да им дозволимо да осете на својој кожи; да не глумимо „свемогуће“ родитеље какви смо били у њиховом детињству (заправо ни тада нисмо били свемогући). Тада ће они почети да осећају опасност и биће боље заштићени, трудећи се да не крше исте те природне и друштвене законе.

Тужан и прост пример је моја пацијенткиња Оља, драга девојка, наркоманка у ремисији. Добро јој иде, одавно је “чиста”, удала се и многи њени познаници ни не знају да је она прошла кроз тешке тренутке. Све би било добро, али временом су , за разлику од ранијег веома активног периода, почели да слабе њени напори око личног оздрављења. Све ређе и ређе је долазила на састанке групе АН и све се мање бавила својом душом. Вођење црквеног живота није заживело, иако се молила како је знала, кући – не знам како. Оља је почела да нестаје из куће уз различите изговоре и када се враћала није била под дејством психоактивних супстанци, али је њен супруг ипак посумњао да нешто није у реду, и убрзо се испоставило да га је варала. Он јој је све опростио, јер су то биле само неке безначајне везе са стране, док „у њиховој породици постоји велика љубав“. Оља је плакала, кајала се, тражила помоћ, почела поново да иде на састанке АН, али ускоро се опет навече није вратила кући. Опет скандал, муж ју је напустио, оставивши јој стан, деце још нису имали. Она га је уз надљуске напоре вратила кући, али је за месец дана поново дошла код мене: „Ја га волим, а он је опет отишао, ја га много волим, јуче сам била као луда, а сад желим да га вратим, знам да сам ја крива, али ја не могу без њега“ итд. „Ја, ја, ја“… све је готово, прошло је доста времена од тада и сада су раздвојени. Сигурносног ужета нема, нико је неће спасити, а љубав такође умире. „Љубав је умрла, да ли разумеш? Не може се баш све вратити назад…“.

У здравој породици је могуће научити радовати се. Звучи парадоксално, шта ту има да се учи? Али то је важан елемент васпитања. Ради се о томе да је управо радост повезана са оним шта је човеку важно, шта он цени и воли, тј. са његовим системом вредности. Систем вредности се преноси са човека на човека и то је најважнији део културе. Ако се васпитање детета своди на то да га нетерате да учи и на кажњавање његових пропуста, онда ће оно израсти у намрштеног, „правичног“ смарача. У дететовом животу мора обавезно да постоји радост, коју треба посебно осмислити. Треба умети организовати весеље или отићи у јесен у шуму и запалити логорску ватру. Веома је важно испричати шта вас је обрадовало да би и деца могла да се радују заједно са вама. Радост је реакција душе на оно што је заиста добро и зато се Господ радује нашем покајању, а Богородица је Радост свих који тугују.

Радост је чудесно осећање, оно је једно од два најранија осећања  – плач и осмех су дететове прве емоције. Али касније треба учити радовати се ономе што је заиста добро и разликовати то од свакојаког простаклука. Погледајте рецимо хумор, пошто се управо у смислу за хумор и начину његовог испољавања одражава васпитање човека. Сви су чули за истанчани, енглески хумор (он је пре карактеристичан за одређену групу људи него што је то национална особина); хумор алкохоличара и наркомана који се разуме и цени управо у тим круговима; ужасан, али не и смешан, простачки хумор жуте штампе и ТВ-а. Хумор зависи од система вредности: на пример, у круговима који су орјентисани на задовољење примитивних егоистичних потреба, на постизање задовољства на нивоу инстинкта, хумор се обично своди на простачке вулгарне шале, на сексуалне теме или исмевање слабих (вицеви о „Чукчима“ или инвалидима). Управо на томе, како се људи радују, се види њихова духовна основа.

Научити неког радости је могуће само на један начин – ако се радујемо заједно, преносећи ту способност на нашу децу. Оно што је недостајало мојим пацијентима у детињству јесу, управо, радосни родитељи. И сада их треба научити да се радују као да поново уче да ходају. Ево како их ми једноставно и учимо томе: идемо заједно у шетње, смејемо се у групама и радујемо се једни другима, зато што једна од највећих радости јесте човек који оздравља. Али, мало смо се удаљили од теме.

Вратимо се на нашу здраву породицу. Дакле, да би деца расла здрава у сваком смислу, у породици морају да постоје правила која одражавају природне законе  човека и света, и одговарајуће последице услед кршења тих правила. Деца морају бити безбедна и за то су одговорни родитељи, док одрасли сами сносе одговорност за своју безбедност. Пошто породица живи заједно, онда и правила важе за све (закони су такође исти за све!): деца се угледају на родитеље и на њиховом примеру уче шта значи бити одрастао. Родитељи, као неку врсту жртве, предају деци своје искуство одрастања и чине то с љубављу. Ако тога нема, ако из неких разлога деца (сирочићи, деца из непотпуних породица или породица алкохоличара, односно наркомана) то не виде или виде, али не у потпуности, онда она одрастају на неки начин оштећена. Не проживевши детињство, они не могу нормално да одрасту, стављају на себе маске одраслих, усвајајући само неке црте које им одговарају. То ћемо видети у даљем тексту када се будемо упознали неким од улога деце у сазависној породици.

5bdd6087020a8c8593907a51e12da48f.jpgСве је то речено са практичним циљем. Хајде да пробамо да схватимо колико је здрава ваша сопствена породица. Ево неколико карактеристичних особина здраве и нездраве породице, тј. породице која се нашла у невољи.

Здрава породица Нездрава породица

1. Отворена комуницакија. „Здраво, како је било данас? Како си ти? Данас нисам најбоље“

1. Затворена породица, нејасни, неодређени односи, разговара се само о проблемима. По принципу: „Не говори, не осећај, не веруј“
2. Међусобно подржавање: „Морам да се посаветујем с тобом“ 2. Одговор на све је „не!“. Тражење мана, исмејавање, кажњавање
3. Међусобно уважавање и сарадња. “Тимски рад“ 3. Манипулације (покушаји да се управља другим), удруживање једних против других, саботирање
4. Поверење: верујемо у оно што нам говоре. Ако смо у недоумици, директно разјашњавамо своје сумње 4. Нема поверења, подозревање, узајамна прорачунантост. „Знам да он уствари…“
5. Квалитетно проведено време у породици. Планирање одмора, породични ручкови, дружење, разговори о новостима 5. Свако живи сам за себе. „Немам кад да причам с тобом“. Увече само телевизор
6. Васпитана узајамна одговорност. Одрасли син може да дође кући иза поноћи, али, обазирући се на породични мир, избегава то, или барем унапред упозорава на то 6. Међусобна равнодушност или претерана заштићеност. „Имам толико посла још ми само фале неки разговори, не дрогира се и супер! Ма какви његови проблеми!“ / “Он се неће снаћи без мене, треба све да проверим“
7. Моралне вредности о којима се може разговарати. „А шта су то беле лажи?“ 7. Систем вредности који не подлеже разматрању (црно – бело, ти си лош, ја сам најгори или најбољи и др.)
8. Породичне традиције. „Ми се сваке године окупљамо за годишњицу бабине смрти, зато сутра нећу моћи да прошетам с вама“ 8. Пороцичне традиције се не поштују нити постоји потреба за њима. Не славе се празници, осим кад се мора. Хвала Богу, сви су отишли
9. Отворена духовност која се поштује. „Не сметај мами док се моли“ 9. Одсуство општих духовних вредности и свести о њима. „Шта ћеш у цркви, боље иди одмори“
10. Поштовање приватног живота сваког члана породице. Нема прислушкивања разговора 10. Задирање у туђи приватни живот. Да бих сазнала истину и могла на време да одреагујем, сва су средства дозвољена
11. Отворено, али суздржано изражавање љубави. Љубавни односи су као рођендански поклон: лепо паковање које сви виде, јасно је да је то поклон, али садржај види само слављеник и не мора никоме да га покаже… зато што поклон припада само њему. 11. Нема изражавања љубави, нема пољубаца, загрљаја, јер је то „за жене“. Изражавање емоција замењују хладна прорачунатост и логика, може да се покаже само оно што се да објаснити
12. Цени се служење другима. „Када му је рођендан, ја се радујем више од њега, поготово ако нађем поклон који ће му се свидети“ 12. Не цени се служење другима. „Где пише да сам ја дужна да ти доносим чај? Кад си ти мени донео?“
13. Отвореност за помоћ. „Мама, хајде да прошетамо, треба ми да попричам с неким“

13. Неприхватање туђе помоћи. „Не износи прљав веш да други виде! Ко се тужи тај се ружи. Сам мораш да решаваш своје проблеме!“

Можете да наставите овај списак… Шта вам се чини нездравим у вашој породици? Шта бисте хтели да промените? Ако увидимо шта нас боли у нашим породичним односима и схватимо шта је „норма“, биће нам лакше да дођемо до ње.

Дакле, формулисаћемо укратко неколико карактеристика здраве породице. Здрава породица:

  • уме да пронађе правилан баланс између јединства и индивидуалности сваког њеног члана
  • подржава позитивне породичне традиције
  • учи разликовању добра и зла
  • подржава своје чланове
  • остаје флексибилна у тешким тренуцима
  • има позитивну међусобну комуникацију
  • има духовну димензију

Ове карактеристике можемо сматрати за циљеве које себи поставља оздрављујућа породица. Ако приметимо позитивне промене, можемо почети да се радујемо, јер наша породица оздравља.

usunovlenie

Оставите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.