Мотивација за сопствено оздрављење.
Да ли желимо да он оздрави?
Кажу да породица детету личи на мајчину утробу. У мајчином стомаку дете је расло од заметка до малог човека који сада већ може да дише сам и да се храни одвојено од мајке, и зато га је могуће донети на овај тежак свет. Тако и у породици дете мора прво да научи како да живи тежак живот одраслог човека и тада је могуће пустити га да оде из ње. А знате ли зашто? Да би створио сопствену породицу. Као што у стомаку мамин организам сам припрема храну и заштиту од болести коју даје детету, тако и породица припрема „храну“ за развој детета, смекшавајући и ублажавајући оштрице живота за које дете није спремно и на такав начин га штити од неприлика. Као што су мама и дете једно, али су и одвојени плацентом једно од другог, тако су деца једно с породицом, она улазе у свет заједно с породицом, док су унутар породице од других чланова одвојена личним границама. Као што од мамине љубави и благостања зависи дететово благостање, тако и од љубави у породици и њеног здравља зависи дететово благостање.
Вероватно се овде може навести још аналогија, што се у одређеној мери односи на остале чланове породице: „Сви смо ми помало коњи и свако од нас је на свој начин коњ“[1], тј. дете. Можда нисмо сви успели у потпуности да одрастемо у породицама својих родитеља и у нама све до старости, чак и у најзрелијем добу, живи малишан коме је потребна брига, заштита и припрема за живот. Неки други део наше личности одраста и «брине» о малишану и, када тај део недостаје, ми га сви тражимо у блиским људима у нашој породици. За моје одрастање у много чему је заслужан мој муж. Породица нас у неком смислу «порађа» читавог живота.
Здрава породица је она која обавља своје функције. Само она породица у којој постоји љубав која повезује и чврсто спаја у једну целину може да одгаја дете и компензује недостајуће одраслим члановима. Притом у њој постоје границе између појединачних чланова. У здравој породици постоји „љубавна дистанца“[2] на којој се једино и може видети „величина“ другог човек. Пошто су то духовни појмови, они се, уствари, не могу разумом дефинисати, за њих не важе логички закључци „зато што…“ и „из тога следи…“, они се могу само описивати и показивати.[3] У претходним главама смо већ описивали љубав и границе личности. Наставићемо да их описујемо и на тај начин ћемо моћи да се интуитивно приближимо освешћивању смисла тих појмова.
У нашем случају љубав и границе могу означавати неке једноставне ствари.
Љубав према ближњем алкохоличару или наркоману не зависи од тога да ли се тренутно испољава његова болест, тј. да ли тренутно конзумира алкохол и дрогу или не. Она је безусловна и не зависи од околности, не само у том смислу да се љубав «не смањује» у случају злоупотребе психоактивних супстанци, него и да се «не повећава» у супротном. Она није замењена са жалошћу или саосећањем, већ гори увек истим пламеном.
Љубав се разликује од помоћи у невољи и од поноса за успехе вољеног бића: у првом случају реч је само о саосећању, а у другом о реализацији сопствених амбиција кроз ближњег. Љубав пре означава такву повезаност и јединство да ми не дозвољава да мирно спавам ако ми је син у опасности, као да опасност угрожава и мене; и тиха радост због његове среће коју осећам као топлину коју ми он преноси просто зато што она из њега исијава, док сам ја поред њега. Тако бисмо описали појам „близак човек“. Притом постоји јасна разлика између „његове“ опасности и среће и „мене саме“. Тако се његов доживљај опасности разликује од мог, он осећа страх и тугу, а ја забринутост и унутрашњу тежњу да му помогнем, и баш зато ја могу снажно да се молим Богу за њега, чак и ако он сам не може. Ми смо двоје засебних људи, али у исто време смо и блиски.
Љубав је захтевна – мами је неподношљиво када се син понаша подло. На пример, због крађе или трговине дрогом отац може да направи такав «карамбол» који ће син запамти за цео живот. Подлост мужа може да натера жену да га напусти, јер не може више да поднесе његову близину. Човек бива избачен из породице, а раскид је само спољњи показатељ онога што се већ догодило унутар ње. Чини нам се као да је некакав подлац заузео место човека кога волимо и ми то не можемо да поднесемо. У таквим ситуацијама је могуће борити се за вољено биће.
Љубав нас тера да оставимо човека у сопственој невољи ако он упорно одбија да се из ње избави. Потребно је допустити човеку да пострада од сопствених грешака да би се удаљио од њих као од беде која уништава њега самог, а и целу његову породицу. Тако мајка мог пацијента није предложила сину да побегне од судске пресуде, а постојала је таква могућност, када је постало јасно да ће син бити осуђен на неколико година затвора због дроге, зато што би у том случају син „изашао сув из воде“ и ужас злоупотребе психоактивних супстанци би се наставио још већом силином. Она је болно преживљавала његов затвор и по изласку из њега, свим срцем. То је за њу било тако тешко и лакше би било сакрити сина од закона. Али љубав није само – како је лакше, већ шта је боље за њега и за све нас.
Љубав допушта човеку да живи сопствени живот, не намећући своје мишљење. Изгледа као да нас наша «различитост» од вољеног раздваја од њега, а тако желимо да мислимо и поступамо истоветно. Али ако ми волимо не себе у њему, не свог сина или мужа, већ њега самог, другачијег, онаквог каквог смо га заволели када смо се тек упознали, онда ћемо му и дозволити да буде другачији. Тада децу не воде на силу у музичку академији на концерте, ако она желе да гледају „цртаће“; тада дете може да се заљуби у учитељицу и да то каже мами; тада одбеглом наркоману из рехабилитационог центра не говоре: „Идеш да се урадиш“. Чак и ако се то покаже као грешка, то је његова грешка и треба му дозволити да буде оно што јесте.
Љубав започиње све испочетка и изнова опрашта онолико пута, колико има те љубави. Колико може да се верује? Онолико колико се верује. А када се не верује, љубав о томе отворено говори. На пример, Ксјушини родитељи јој нису давали новац, једноставно јој објашњавајући због чега. А кући се враћала изнова и изнова. То, наравно, не значи да је љубав „слепа“ и да верује у оно чему се не сме веровати. Ако оставите новчаник на телевизору у стану са наркоманом који не оздравља, само ћете га испровоцирати и ништа друго. Нема смисла говорити: „А ја сам ти веровао…“. Отац је морао да зна да се син данас није ништа изменио у односу на јуче. Стара прича о Мустафи[4] базира се на чињеници да је Мустафа оздрављао од свог старог начина живота и баш зато је Антон Семенович имао поверења у њега и није погрешио.
Човек који воли, веома се боји да се уплиће у живот ближњег својим различитим схватањем себе и живота, он жели да подели са другим своје искуство, не намећући то и не дајући савете директно: „А ти уради тако…“ или прикривено: „Ја сам имао овакав случај…“. Он увек осећа да је другачији и зато не прилази превише близу другоме, дозвољавајући му да неки део свог живота држи само за себе .Љубав постепено зближава људе, ублажавајући оштре разлике међу њима на такав начин да се они, остајући и даље различити, уклапају као пузле, и то је процес који се одвија током читавог живота. Зато љубав уме мудро да заобиђе „оштре“ углове различитости.
Љубав подразумева поштовање вољеног човека и зато је недопустиво ухођење, претресање ствари, читање писама и СМС порука, прислушкивање разговора и „хватање у речи“, јер ми нисмо инспектори. Чим заузмемо став „желим да знам истину“, „имала сам најбољу намеру“, можемо заборавити на љубав. Преузношење над мужем или сином са ставом „ја сам паметнија, исправнија и одговорнија“ немају много везе са љубављу.
Љубав се исказује кроз мноштво малих поступака. На пример, телефонски позив: „Ја већ идем кући, а ти?“; вечера се крчка на шпорету, чак и када сте веома уморни, али то не доживљавате као обавезу, већ као своју жељу; тежак разговор о истини уместо неповерљивог ћутања или одсуства жеље да се било шта зна; константна радост када чујете вољени глас и одговорите му; осећај целовитости и јединства када сте заједно и недостајања када сте раздвојени; куповање поклона за рођендан и многе друге ствари. То је огромно платно живота извезено многим бодовима у виду поступака. Какав мотив ви везете?
Љубав је жртва. То је велики или драгоцен део мог живота који ја са радошћу или болом, али свесно и промишљено поклањам вољеном човеку. На пример, то је моја професија које се одричем када одлазим са мужем на његов дугогодишњи службени пут. То су мој мир и одмор које жртвујем да бих неговала вољено биће у болести. То је безбедност коју жртвују рођаци наркомана. То је благостање, душевно или материјално, којег се одричу ближњи наркомана или алкохоличара ради њих. Ја се дајем бесплатно, без очекивања награде или барем признања, зато што га волим. Али не дозвољавам да моја толико драгоцена жртва буде бачена у блато и занемарена. То је такође карактеристика љубави.
Екатерина Савина
Љубав се понекад тестира на крајњу издржљивост. Не, ми сами не би требало да је искушавамо „док не пукне“, љубав је крхка супстанца, последње и најверније средство. Због ње смо понекад спремни и на смрт. «Љубав јака као смрт» (Песма над песмама. 8, 6). То добро знају ближњи наркомана и алкохоличара: исцрпљени, они настављају да воле и да својом љубављу греју оне који би се без њих смрзли. То је љубавни подвиг, али у њему нема никакве славе: љубав не може да живи другачије, ако је ближњи на ивици смрти. Мама мог пацијента, најтежег могућег наркомана, годинама чека његово оздрављење. Њу је скоро уништилито ишчекивање, иако се труди да сачува себе, прихватајући сву могућу помоћ. Помоћ није свемогућа, а здравље је једно. Али она не може да га не чека и да болно не преживљава његов пад. Она се саветује са мном и са пријатељицама из група, трудећи се да не троши драгоцену снагу на сазависност. Али то је истинска љубав, поуздана и верна. Њен син, схватајући то, труди се колико може, враћајући се и покушавајући да оздрави изнова и изнова.
То су само нека од размишљања о љубави и породици, а ми ћемо се вратити на њихово описивање. Хајде сада да направимо малу дигресију да бисмо се договорили око основних појмова: шта је то породица?
[1] В.В. Мајаковски „Добар однос према коњима“
[2] Р.М. Рилке: „Одједном схватамо да међу најблискијим људским бићима и даље постоји бесконачна дистанца. Прекрасан заједнички живот може да почне само ако постигну љубавну дистанцу између себе, што свакоме даје прилику да види оног другог у целости са небом у позадини“. И још код Јесењина: „Лицем у лице се не може видети лице. Велике ствари се виде на дистанци (велико се види тек са растојања)“.
[3] Човек се састоји од тела, душе са њеним осећањима и разумом, и духа. Пошто човекова структура има хијерархију, тј. њени делови су подчињени један другом од мањих ка већим, тако је разум подчињен духовној сфери, духовни појмови се не могу дефинисати и проучити у потпуности разумом, али се могу описивати и показивати. Тако се у породици која такође има хијерархију млађи потчињавају старијима и зато старији могу да не објашњавају млађима зашто су поступили овако, а не онако, и могу да им показују да управо треба да се поступа. И да признају своје грешке, ако их учине.
[4] Мустафа – јунак аутобиографске „Педагошке поеме“.
А.С. Макаренко и јунак филма „Оспособљавање за живот“ по горепоменутој причи је лопов-уличар који је у поправном дому, радној заједници Макаренка започео живот изнова. Погинуо је, штитећи новац заједнице, који му је поверио Макаренко.
Познај себе 