Азбука оздрављења (Мамама и женама алкохоличара и наркомана)

Ова танка књижица представља упутство за маме, тате, жене, мужеве и децу, као и за остале сроднике, и искрене пријатеље наркомана или алкохоличара, односно, за све оне који воле своје ближње који су упали у страшну замку зависности. За оне који их воле и због тога их не напуштају, већ се надају да ће им помоћи, што значи да су спремни да предузму одређене кораке.

Као у сваком упутству, овде су врло кратко описана главна правила у складу с којима треба деловати и уобичајене грешке, које се притом чине. Молимо вас да притом имате на уму да ова правила не могу одговарати свима и да упутство неће заменити ни озбиљан рад у групама, ни проучавање литературе, ни молитву. Оно даје само главни правац неопходних радњи које обавезно треба да развијате и прилагођавате својој конкретној ситуацији.

Многи од нас су већ много пута покушавали да наговоре и да приморају наркомана или алкохоличара да се лечи или да реши проблем на неки други начин. Уколико вам је то већ пошло за руком и ако се ваш ближњи више не дрогира и не пије, него живи нормално, а не да само трпи „суморну трезвеност“, ова књижица вам није потребна. Она је управо за оне којима то није пошло за руком: где без обзира на све напоре родбине и самих зависника оздрављење није наступило. Можда ћете сазнати за други начин деловања који ће уродити плодом.

Алкохоличар или наркоман је човек који одређено време (оно не мора обавезно бити дуго) конзумира алкохол или дрогу – и који је изгубио контролу над конзумацијом. То се огледа у систематском погоршавању његовог живота и живота његових ближњих,  управо из разлога што он пије или се дрогира. Ово се назива зависношћу од опијата – хемијском зависношћу. Речи „алкохоличар“ или „наркоман“ могу се односити на сваког, па и најпоштованијег и најугледнијег човека уколико није у стању да контролише конзумацију. Због тога се у његовом животу логично дешавају разне невоље и непријатности, све озбиљније и озбиљније, које он не може да заустави. Бивају паузе, живот се сређује, али ускоро све опет креће низбрдо. Губици су све већи и већи. Зависан човек обично негира своју зависност или је само делимично признаје: „психолошка постоји, а физичке нема!“ – али чињенице говоре саме за себе. Наркоман или алкохоличар је доспео у замку зависности. Он не управља својим животом. Њиме управља жеља за наркотицима. Уколико му се не помогне, то ће га убити, намучивши претходно и њега самог и његову породицу, а ако му се помогне на прави начин, живеће дуго и срећно. У томе ће му помоћи ако научи одређене технике и не користећи притом никакве психоактивне супстанце. Наркоманија и алкохолизам су болести и човек није крив због тога што се разболео, али он одговара за то хоће ли зауставити болест и почети да оздравља. И мушкарци и жене болују и оздрављају од зависности и због тога се изрази „он“ и „она“ у нашој књизи користе потпуно равноправно и могу се местима заменити. Зависност се брже формира код жена, али и оне једнако успешно оздрављују као и мушкарци.

Болест алкохолизма или наркоманије не дозвољава човеку да живи трезвено. Она јача из дана у дан и никад не јењава. Зато када наговарамо, вичемо и захтевамо наши поступци немају смисла. Ми захтевамо да наркоман престане да се дрогира, а његовим животом управљају болест и жеља за наркотицима. То је исто као кад бисмо болесном човеку рекли: „Немој да кашљеш, овде има деце!“ Алкохол и дрога су постепено толико прожели и испунили његов живот да му је он постао толико мрзак без њих да су они постали његова главна вредност у животу. Ужасавамо се кад видимо како се уместо вољеног човека појављује чудовиште: само што то није син, већ његова болест. Она је заиста чудовишна и син се не види од ње. Глупо је наговарати болест, треба је зауставити и син ће онда већ моћи почети да оздравља.

Једино што може све да промени јесте потпуна и беспоговорна трезвеност, без икакве употребе наркотика који иоле мењају стање свести, иначе неће бити никаквог успеха. Али наркоман или алкохоличар управо то и одбија, јер њиме господари зависност. Зато и морамо да почнемо са следеће три ствари:

Важне напомене:

• Најбоље је када цела породица делује сложно. Зато се не треба дословно држати неке тачке наведене у „границама“ како би, на пример, и баба могла да је се придржава. Али ако немате савезника у породици, вреди да почнете да се трудите и сами како би наркоман или алкохоличар, а уједно и други сродници видели истину.
• У томе се тешко може истрајати до краја и због тога треба да обезбедите себи подршку и помоћ: постоје групе помоћи рођацима алкохоличара или наркомана Ал-Анон и Нар-Анон. Осим тога, имате пријатеље и ближње који вам могу дати потребну снагу и код којих можете огрејати душу, имате Цркву и посао на којем сте поштовани… Јачајте свој систем подршке!
• Најбоље је да се одмах на почетку не решава питање „Ко је крив?“, јер је сада актуелније: „Шта да се ради?“ – а на ово питање су већ одговорили многи људи који су овим путем ишли пре вас – повежите се с њима и будите у контакту!
• Никад немојте заборавити на то да у вашој породици постоје и други људи: деца, супруг, мама и тата… Никад немојте сав свој живот посветити оздрављењу зависног члана породице – и другим укућанима сте потребни колико и њему! А и они вама…

Ваш брат, син, муж алкохоличар или наркоман је тај болестан члан породице и у невољи је. Човек толико жели да „подметне леђа“, да преузме на себе део његовог терета и да његову несрећу види једноставно као искушење за целу породицу: победићемо то, учинићемо напор и после ће све бити добро! Међутим, то је погрешно, зато што „коњички јуриш“ породице у циљу отклањања последица конзумирања опијата ни у ком случају не лечи зависност! Ако породица враћа дугове наркомана – он се управо због тога поново задужује. Зна да је породица платила и да ће опет платити! Речи мало вреде ако дела говоре другачије. Што пре се негативне последице зависности свале на леђа самог наркомана или алкохоличара, тим пре ће почети његово оздрављење. И тада, у прецесу оздрављења можемо и треба да му помажемо.

Будите опрезни. Дрога и алкохол доводе до насиља у породици! Треба да се побринете за своју безбедност и за безбедност својих ближњих. Треба да се постарате и одговорни сте за то да ваш дом буде безбедно место за све укућане. Алкохоличар или наркоман не може да одговара за то, јер није у стању да здраво управља својим поступцима.

Физичка безбедност: Треба да имате план деловања у случају насиља:

• Начин да лако изађете из куће;
• Увек треба да носите са собом кључеве од куће, аутомобила (уколико га поседујете) и новац за случај крајње нужде;
• Комшиница код које можете да побегнете;
• Родбина или пријатељи код којих можете да преноћите;
• Одлука да радије избегавате сукобе, него да их изазивате или да се „борите до краја“;
• Одлука да назовете 194 (служба хитне помоћи) или 192 (полиција) у случају потребе.

Ово је веома важно уколико живите сами са зависним човеком или ако гајите малу децу. Упамтите: не можете да рачунате на то да због љубави према вама наркоман или алкохоличар неће бити и насилан према вама. Безумље зависности га може толико заслепити да не схвата шта ради покушавајући да се домогне опијата. Ви и ваши ближњи не треба да постанете жртва овог безумља.

Правна безбедност: Конзумација, чување, транспорт и предаја дроге другом лицу су противзаконити поступци. Било какво учествовање у томе може имати озбиљне последице по вас и по вашу другу децу, чак и ако нисте знали шта радите. Алкохол и дрога често доводе до злочина и уколико се човек налази у стању опијености док чини злочин, то представља отежавајућу околност на суду.

Побрините се да документа која се односе на некретнине, возило и друге скупе ствари буду недоступни зависнику док не оздрави. Склоните новац, злато и друге вредне ствари, боље је да их однесте из куће.

Нисте обавезни да отплаћујете кредите које узимају ваши ближњи. И не само то, то је крајње непожељно, јер наркоман треба да осети какве су последице његових поступака. Нека службеници и запослени у фирмама за наплату дугова с њим разговарају, а не са вама. Он у том случају треба да пренесе на вас и своја права на део стана – уколико их има, а у крајњем случају, и право на пријаву боравка на датој адреси. Тако ће платити своју неодговорност за узимање кредита. И тада, наравно, ни ви ништа нисте дужни да платите банци: неотплаћени кредит је њихов ризик – видели су коме дају новац.

То што ваш ближњи има пријаву боравка у вашој кући не значи да има право да живи у њој под свим условима. Уколико својим поступцима доводи у опасност вашу безбедност и минимално благостање, можете га лишити тог права – фактички (физички му забранити улазак), а затим и правно. У групама Нар-Анон и Ал-Анон се можете чути сведочанства о успешности описаних корака.

Дужни смо да заштитимо себе и своју породицу. То не значи да имамо права да престанемо да се бринемо о ближњем и да га напустимо. Можемо и треба да му помогнемо да оздрави, али не да настављамо да му помажемо у његовом конзумирању опијата. Али у свим околностима треба да се трудимо да останемо у контакту с њим.

Правна безопасност представља један пример, и то не једини, главног принципа здравог става породице који се зове – дистанцирање. Кад наш ближњи упадне у невољу ми обично остављамо све своје послове и хитамо да му помогнемо. А шта ради алкохоличар када родбина трчи за њим с намером да га зауставе у пићу? – Хвата флашу и бежи. Не само зато што алкохол за њега има вишу вредност, у питању је и инстинкт: јуре ме – значи треба да бежим. И реду, ако смо га стигли и ухватили, налазимо га „прљавог“: пијан је, љут или лаже… Али погледајмо себе: и ми смо изгубили емоционалну трезвеност, и ми смо лажљиви и љути. Ко сад треба „да се опере“ и како ми можемо да му помогнемо у том стању?

Покушајмо да учинимо нешто на други начин: ближњи је доспео у невољу, а ми не остављамо своје послове (и они су такође важни!), говоримо му истину о њему и с љубављу у души га чекамо, чак га и зовемо да дође код нас. Он неће: не може да замисли живот без алкохола или дроге. у том случају он остаје очи у очи са својим начином незавидним живота због конзумације опијата, последице његовог пића га сустижу и он постепено почиње да увиђа да живот с алкохолом и није тако леп! Долази код нас зато што му је лоше с алкохолом, моли за помоћ и ми му с радошћу помажемо, без примесе злурадости и надмоћи. Он нам после тога нуди половично решење: хајде да ја и даље пијем (не у тој мери), а ви ћете наставити да ми помажете! Ми то одбијамо доводећи га пред тежак избор: или не пијеш и сви живимо заједно, или пијеш – и остајеш сам у томе, а ми те чекамо да дођеш и да започнеш процес свог оздрављења. Може се десити да он дуго лута тамо-овамо и да се премишља, али ако се будемо чврсто држали своје одлуке и ако га будемо верно чекали, могуће је да ће доћи и да ће све бити у реду… ако успе.

Може се десити и да не успе… Али зар има неког резултата уколико јуримо за њим и уколико се заједно с њим налазимо у његовој зависности? Кад бисмо могли да га спасимо на било који начин, ми бисмо то учинили. Али искуство хиљада људи, као и наше лично, показује да то није могуће. Значи, треба да поступамо другачије и да будемо стрпљиви.

Кад су нам у групама Ал-Анон или Нар-Анон саветовали да „пустимо“ ближњег или да се „дистанцирамо“ ми смо то доживљавали као свој неуспех или издају ближњег: „Како могу да живим свој живот кад мој ближњи пропада, па ја га волим! Толико сам се напатила због њега! Наставићу да се борим!“ Нисмо схватали смисао речи „дистанцирати се“. Смисао је у томе да ми не одбацујемо потпуно алкохоличара или наркомана, већ да престајемо да болесно контролишемо његов живот. Учимо да не будемо жртва његове зависности, престајемо да патимо бесмислено и омогућавамо зависнику да сам крене путем оздрављења – што му у том случају обично и полази за руком.

Дистанцирајући се од зависностим ми учимо да:

• не дозволимо да нама управља или да нас контролише други човек;
• не радимо уместо њега оно што он сам треба да ради;
• не стојимо човеку на путу како бисмо спречили да се деси несрећа;
• не изазивамо невољу;
• не оправдавамо и не покривамо другог и да не примамо на себе оптужбе уместо њега;
• довољно бринемо о њему, а да га притом не размазимо;
• не будемо мета његових увреда;
• иза дроге видимо човека који пати од болести настале услед дрогирања. Учимо да будемо самилосни.

Ми не одговарамо за његов живот, него за свој. Заиста одговарамо за своје поступке и немамо оправдања уколико смо „прљави“, уколико смо напустили све своје послове и друге људе. Време је да се бавимо собом. Не у смислу да „волимо себе“, већ у смислу да „се оперемо“ и да напокон бар делимично постанемо онакви какви треба да будемо.

Узгред речено, тада ћемо и њему послужити као пример… ако се не будемо дичили својим оздрављењем.

Ми се дистанцирамо од зависности, од живота у којем су присутни алкохол или дрога, а не од свог ближњег. Како онда да сачувамо љубав према њему, како да не постанемо сурови? За то постоје средства, која су проверена вишевековним искуством:

 

1. Молитва. „Мајчина молитва диже са дна“ – давно је изречена истина. Ако сте верник, сигурно се молите за ваше ближње и знате како се то ради. Али ако не знате, шта вас спречава да сазнате? Треба само доћи у храм или на предавања група Ал-Анон, Нар-Анон или у наш центар и питати: како се треба молити за алкохоличара или наркомана? Сигурно ће вам много помоћи, можете узети оно за шта имате снаге и започети молитву. Можете и треба да се молите сами, онако како вам душа налаже, али ће вам бити лакше уз помоћ других људи. На тај начин ћете сачувати љубав према њему, а Бог ће вам помоћи обома. Пробајте!
2. Мала добра дела. Не смемо повлађивати свом ближњем, тј. да му допуштамо да чини, а и сами да чинимо оно што се не сме чинити. Зато му нећемо дати џепарац, нећемо га обући од главе до пете у нову одећу („започети нов живот“ са старом зависношћу) итд. Али донећемо му с радошћу шољицу мирисног чаја, пожелећемо му лаку ноћ, направићемо му колач који воли, благословићемо га при изласку из куће, поделићемо с њим своју радост, подржаћемо га осмехом… То много значи!

Ако тако будемо живели, искрица наше љубави се неће угасити. Ко зна, можда ћемо дуго чекати, али, али у једном тренутку ће приметити да је вољен…

У борби са алкохолизмом или наркоманијом свог ближњег често бивамо толико опседнути тежњом да га натерамо да оздрави, да заборављамо да је људско биће, престајемо да га доживљавамо као личност. Видимо само себе, свој циљ. На пример, најважније је видети популарног певача или глумца пре свега као личност, а не алкололичара или наркомана. Изгубивши способност да видимо личност ближњег, губимо и контакт са њим, а заједно с тим и могућност да му помогнемо. Да ли то значи да ми тереба потпуно да се дистанцирамо од своје малолетне деце која конзумирају дрогу и алкохол? Не, наравно, ми смо одговорни за њих док не одрасту. Свако сазрева у своје време. Али ако сувише дуго штитимо децу, ми им не допуштамо да сами преузму одговорност за свој живот и они никако не могу да одрасту.

Чак и ако је наркоман или алкохоличар тинејџер, ми се учимо да разликујемо где је наша одговорнст и ми можемо нешто да променимо, а где је одговорност његова, када смо ми немоћни.

У том случају „дистанцирати се“ значи да ће наша деца стећи искуство, проживљавајући последице својих поступака. Ми се не одричемо својих обавеза, а тим пре ни љубави, али нећемо да будемо саучесници у зависности. Ми их пуштамо од себе, престајући да се свађамо, да их прекоревамо и критикујемо за све, схватајући природу њихове болести. Они нису као друга деца! С обзиром да смо ми родитељи, одговарамо за своју малолетну децу, између осталог и пред законом, али нисмо одговорни за њихову болест. Не оправдавајући и не одобравајући конзумирање алкохола и дроге, настављамо да будемо родитељи пуни љубави и настављамо да васпитавамо своју децу. Као што је познато не постоје лака деца.

Схватићете да сте се дистанцирали од алкохоличара или наркомана када:

• се код вас појави искрено саосећање према њему
• ако вам упућују конструктивну критику, а вас то не погађа и не вређа, већ у њој видите повод за усавршавање
• вас буду неправедно осуђивали, а ви се не осетите кривом
• почнете да примећујете смешне ствари у животу и да им се смејете
• дозволите себи да плачете и да се тога не стидите
• научите да испољавате свој бес, не уништавајући ни себе, ни друге

 

Ви сте се дистанцирали када сте истински постали свесни колико је вашим вољенима потребно да живе самостално, да греше, да се суочавају са последицама својих грешака и да их исправљају. И све ће то они чинити не ради вас, већ ради себе.

Ускоро ће вам се вратити осећај сопственог достојанства, на смену тог суманутог терета одговорности за цео свет. Све ће доћи на своје место, попримивши реалне размере. Ви ћете волети, веровати у могућност да Бог може помоћи вашој породици и надаћете се излечењу.

Шта је то излечење? То је способност алкохоличара или наркомана да живи без дроге или алкохола, на такав начин да се он сам радује том животу. Тада ће он подржавати своје излечење.

То се може постићи у три етапе:

1. Престанак конзумирања било које дроге (укључујући и медицинске препарате који мењају стање свести) и алкохола. Ако алкохоличар или наркоман може то да учини сам, нека уради и то у веома кратком року (недељу дана). Ако не може, потребна је медицинска помоћ, укључујући коришћење психоактивних препарата у прво време, али њен циљ је да учини подношљивим стање без разноразних супстанци у организму. Изузев ако ваш ближњи има и неко друго психичко обољење (шизофренију, епилепсију…). Ако говоримо само о наркоманији или алкохолизму, циљ лечења је потпуно одрицање од свих психоактивних супстанци. Стратегију лечења не бира пацијент, већ лекар у договору са пацијентом. „Самолечење“ је наставак наркоманије.
2. Курс рехабилитације. У зависности од облика рехабилитације, то може да буде професионални рехабилитациони центар или неко друго удружење за помоћ зависницима који у свом психотерапеутском преграму не користе никакве препарате, који има за циљ да научи наркомана и алкохоличара да живи без супстанци. Ваш ближњи је то одлично умео пре него што је постао зависан, али сада не уме. Томе га не може научити неко ко сам није зависан или нема искусио превазилажење зависности, макар то био лекар, психолог, рођак. Може му помоћи само онај наркоман или алкохоличар који је у процесу оздрављења, који из искуства зна где је камење спотицања и како се зависност развија. Ако се нађе много таквих људи, онда ће ваш ближњи кроз комуникацију са њима сигурно наћи неопходно искуство за себе и повероваће му зато што се оздрављење преноси као пламен са свеће на свећу. Стога рехабилитациони програм мора да укључује минимум неколико лечених наркомана или алкохоличара који су специјално обучени за рад са другим људима, који су трезни барем годину и по-две. Добро би било да програм укључује и стручњаке који нису зависни, њихово искуство је веома важно.

Постоји неколико модела рехабилитационих програма:

1. Минесотски који ради по програму „12 корака“, уз коришћење психолошких елемената за обучавање, притом је програм „12 корака“ главно средство за излечење
2. Терапеутска Заједница у којој је то окружење лечених наркомана основна терапеутска снага, програм „12 корака“ може бити укључен и не мора
3. Религиозне општине где су најважнији молитва и тежња да се живи у складу са вером. („Хришћански“ центри не постоје, постоје православни, увек при храму или манастиру; католички; протестантски, са често крајње секташким тенденцијама; муслимански; познати су такође и будистички и неоиндуистички „ашрами“ – будите опрезни!)

Сви модели имају своје специфичности, сви центри су различити и у групама Нар-Анон или Ал-Анон чућете много о њима из прве руке; сакупите информације, упознајте се са њима сами! Веома је важно у какав центар ће доспети ваш ближњи.

3. Ресоцијализација (рехабилитациона подршка) – то су групе подршке, пре свега, Анонимни Алкохоличари или Анонимни Наркомани, које чине важан део излечења; групе подршке у рехабилитационим центрима; породични клубови и друштва трезвености и др. Излечење је налик на питому биљку коју треба заливати и неговати, она сама неће расти! Тај део је веома важан, јер ако је оставиш, увенуће и пропашће. Истовремено је потребно обнављати и друге запостављене делове свог живота: породичне односе, посао, школовање или студирање, физичко здравље и др. Ако почнете да се бавите тиме у првој или другој фази, јасно је да не можете очекивати успех – обновљену породицу или јетру поново ће задесити нови рецидив. Време за такво обнављање долази у ресоцијализацији. Понекад се дешава да наркомани и алкохоличари, прошавши кроз прву и другу фазу излечења, одмах започињу трећу. То је могуће, али је доста тешко. У групама заиста људи једни са другима деле своју снагу, веру, наду на оздрављење, искуство, укључујући и оно искуство стечено у различитим центрима, и настављамју да граде своје оздрављење цео свој живот.

Оздрављење је интересантан и стваралачки процес, али уопште није једноставан. Као и у сваком послу, неопходно је прво сазнати шта су урадили они пре вас. Постоје предавања и групе при рехабилитационим центрима за рођаке алкохоличара и наркомана; можете доћи на индивидуалне консултације; постоји много литературе. Групе Нар-Анон и Ал-Анон окупљају ближње и пријатеље наркомана, односно алкохоличара; они такође имају много корисних информација на основу искуства стотина хиљада људи. Радећи по програму „12 корака“ (истом оном програму за лечење зависника), они помажу једни другима својим личним искуством, подршком и снагом духа. Постоје групе верујучих мама и жена наркомана и алкохоличара, које уједињује заједничка молитва и црквени живот.

Постоји још једно практично запажање које може бити веома важно за вас. Дешавало се да наркоман или алкохоличар дуго није могао да почне да се лечи или је био веома неуспешан у томе. Из неког разлога никако да се догоди то излечење у виду покајања за пређашњи зависнички начин живота. Многи родитељи су у том случају почели да размишљају о свом покајању; не о томе где су погрешили у васпитању сина или ћерке, већ о целом свом животу. Они су одлучили да почну од себе, схватајући да су наркоманија или алкохолизам само – једна грешка, а у њиховом животу је такође било озбиљних грешака. Након одређеног времена живота у цркви обрадовале су се видећи промене у животу свог детета. То је и природно, с обзиром да је породица један читав организам и излечење једног члана породице доприноси излечењу другог.

Ако се ваш ближњи опоравља, то је заиста дугоочекивана срећна вест! Али вашем односу је, као и раније, потребна разборитост и здрав смисао. Наша способност да подједнако поклањамо љубав, пажњу и подршку свима у породици ублажава штету коју је проузроковала зависност. Нема потребе „пазити“ на леченог наркомана или алкохоличара и бринути о њему. Оно што је заиста важно, јесте способност породице и пријатеља да не одлучују за њега и да не преузимају одговорност која се односи директно на њега. Ми не треба да га штитимо од рецидива – то је било бескорисно док је конзумирао, а такође и сада. Сви ми одговарамо за последице својих поступака. Трудећи се да контролишемо ситуацију, водећи рачуна о сигурности и добробити ближњег, бринући се или играјући око њега, ми му не дозвољавамо да стоји на сопственим ногама. Сви се на различите начине навикавају да живе трезно и обично је за то потребно време. Жеља за наркотицима и потешкоће при решавању проблема не пролазе само зато што је човек престао да пије или да се боде. Тако и наш покушај да пробудимо у леченом алкохоличару или наркоману његову одговорност за себе, такође може потрајати неко време. Али ако допустимо онима које волимо да преузму на себе одговорност за свој живот и добробит, то ће им помоћи да што пре стану на ноге и поврате своје достојанство.  Чак и ако не буду радили све како ми желимо, ми ћемо то прихватити. Рецидив је непожељан сценарио у лечењу и управо против њега је и усмерен наш труд. С обзиром да враћање из оздрављења на поновно конзумирање (процес рецидива) може потрајати неко време (10-15 дана), породица још увек трезном наркоману или алкохоличару може дати до знања, као „поштено огледало“, да су се појавили забрињавајући симптоми; да га подсети на границе које су, као и раније, актуелне. Али, наравно, не може породица да се излечи уместо њега, као што не може ни да га спречи да поново конзумира. Међутим, рецидив није потпуна катастрофа. Пре свега, сада вам неће успети да безбрижно мислите да не постоји пут ка излечењу. Рецидиву се нико не радује и скоро увек делује разочаравајуће. Рецидив је са друге стране пројављивање грешки у току лечења, и то не само једне грешке. Сада их је могуће приметити и исправити и почети поново оздрављати. Почињемо поново од прве етапе, а друга иде већ драстично брже и потпуније, а можда можемо почети одмах од треће – то зависи од тога колико је трајао рецидив и колико је изгубљено током њега. Важно је да породица алкохоличара и наркомана зна да је излечење могуће, али да нема човека који не греши. Важно је да он нађе у себи храбрости да се подигне и почне поново. У томе можемо помоћи ближњем својом вером у успешност његовог излечења и, као и раније, строгим границама,  као истинско огледало приказујући зависнику-ближњем оно што се догађа и одржавајући контакт с њим. Породица такође треба да нађе у себи храбрости да поново започне пут дистанцирања, примењивања тврде љубави и молитве за целу породицу.

Породица је огромна снага која помаже у лечењу наркомана или алкохоличара уз услов да се та снага примени на прави начин. Поред тога, многе маме и тате су на том путу научили нешто ново. Љубав јача у искушењима, и тешка времена дају могућност раста не само зависнику-ближњем, већ осталим члановима породице. Стрпљење, љубав, вера и храброст се рађају и расту у породици, а невоља која је задесила вашу породицу може да се претопи у смисао. Нека вам Бог помогне у томе.

Азбука оздрављења.pdf