Архиве категорија: љубав

Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Наставите са читањем
Advertisements

Својим односом према човеку ми му помажемо или му не помажемо…

dinaraНаш однос према човеку му помаже или му не помаже. То се може појаснити на оваквом примеру: „Два човека путовала планинама и одједном се пред њима открила широка провалија. Наставите са читањем

12 Корака тврде љубави

  1. Немоћан(-на) сам да спречим сина / ћерку да се дрогира. Обраћам се за помоћ љубећем Богу.

Родитељи наркомана придржавајући се програма „12 корака“ признају да су немоћни у борби против наркоманије и да нису у стању да исправе живот другог човека. Признати своју немоћ не на речима, већ на делу, уопште није једноставно. Већину нас просто запањи та мисао – „Оставити дете да се суочи с проблемом један на један“. Јер ми нисмо у стању да проблем сина или ћерке одвојимо од свог проблема. „Морам нешто да урадим с њим / њом. Ако се он / она и даље не мења, значи треба још више да се потрудим“, – сматра мајка наркомана. Родитељи су уверени у то да се ствар још увек налази у њиховим рукама, треба само више да грде, прете, да буду упорнији, да моле итд. И одједном, први корак им предлаже да „Отпусте и да признају своју немоћ“.

Наставите са читањем

Мамини синови

„ОСТАВИЋЕ ЧОВЕК ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ…“

(Глава из књиге Аномалије родитељске љубави – Игуман Евменије

Случајеви емоционалне и психолошке незрелости код одраслих мушкараца, њихове неспремности да ступе у брак, данас нису реткост. Може се са сигурношћу тврдити да њихов број расте. То је повезано са сложеним механизмима породичног живота, на пример, са одсуством браће и сестара, претераном брижношћу мајки, безначајношћу очева и њиховим другоразредним положајем у породици (или њиховим психолошким уклањањем из активног породичног живота), јачањем појава матријархата у нашој култури, феминизацијом просвете. Наставите са читањем

Да ли ви уопште схватате како је вас тешко волети, ако ви сами себе не волите?

Од аутора: Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како је вас тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења.

Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…

Ево и зашто: Наставите са читањем

Љубав према ближњем и брига о себи

Понекад ми задају овакво питање (а некад сам га и сама задавала другима) – како спојити бригу о себи и љубав према ближњем? Све изгледа доста једноставно, важно је слушати себе, бринути се о својим потребама, радити оно што ти се хоће, а не оно шта „треба“. С друге стране, значи шта, треба да постанем егоиста? А шта са заповешћу о љубави према ближњем и „ко хоће да узме од тебе кошуљу, подај му и хаљину“? Поред тога, људи имају потребу за нашом помоћи и бригом, а као прво наши ближњи – деца, супрузи, родитељи, другови. Што су ближи односи, то је теже одредити границе. Који део свог времена могу да потрошим на себе, да се моја деца не би осећали напуштени (одбачени)?

Понекад на такве сумње одговарају, да следујући својим потребама, човек ни у ком случају неће постати егоиста, него ће, напротив, постати све хармоничнији. Не мислим да је то истина. Уопште, за психички здраву индивидуу природно је желети безопасност и комфор и не хтети жртвовати своје интересе ради других. А љубав и самопожртвованост – је нешто више него психолошко здравље, то је више од природе.

Па ипак брига о себи не противречи љубави и самопожртвованости. Пре ће бити да су то различити нивои човечије реалности. Способност бринути се о себи, својим потребама и границама, говори о психолошком здрављу, а способност притеснити себе у својим потребама ради другог – о духовном здрављу. И они не сметају, него помажу једно другом, но само ако их не мешамо међусобно.

Старајући се да угодимо свима укруг и не бринући се о себи, човек „прегори“, губи способност да се радује и воли. Тада место љубави заузимају дуг, кривица, гнев… Таква самопожртвованост је – само илизија.

Научивши слушати себе, бринути се о себи и постављати своје границе, ми наравно ризикујемо да у себи откријемо „егоисту“, довољно лењивог и несклоног духовном усиљу (напору). Но зато се ослобађамо од илузија. И ако притом, поред здраве лењости, ми ипак донесемо одлуку да ограничимо себе у својим потребама ради другог, умеће да слушамо себе помоћи ће нам да избегнемо многе опасности на том путу. На пример, да опет не „прегоримо“ када буде потребно побринути се о другима, жртвујући неке своје потребе.

психолог Татјана Кошелскаја

https://www.b17.ru/article/71696/

© Познај себе

Када нема ресурса за љубав

Одрасла Деца Дисфункционалних Породица

Одговор на публикацију Не умем да волим 

Аутор: Јеромонах Агапије

испНе умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад…
Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици?
У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата.
За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком. Наставите са читањем

Добри, фини, безотказни људи.

Проблем добрих дечака и добрих девојчица, који ником нису потребни, без обзира на сву њихову доброту, је толико популарна да је не можемо заобићи. Сваки други клијент, (клијенткиња) – јесте човек који страда од своје безотказности, од тога што не може да увреди (тј. не може да се не сагласи с мишљењем, предлогом, прозбом) другог човека.
svjatТо су дечаци који «не пију, не пуше, не псују», но притом остају вечни таоци (затвореници) френдизма. То су девојке, жене, које су «добре, верне, честите, пристојне и које спремају укусну чорбу», но којих вечно «поматросјат и бросјат[1]». То су људи који не умеју да узврате истом мером, трпе лоше понашање према њима, унижења, хамство и чекају од увредиоца да се исправи, да се раскаје, зато што «ВИДИТЕ ЈА САМ ДОБАР!» То су људи, који својом добротом, пристојношћу, безотказношћу, неосветништвом заслужују, зарађују, одрађују макар капљицу љубави и одобрења. И…. трпе фијаско!

Али ЗАШТО? Наставите са читањем

Не умем да волим…

Како волети Бога, а не бојати Га се? – пита читатељка у писму пуном питања о духовном животу.

не умем да волим

У редакцију (www.pravmir.ru) је стигло писмо од наше читатељке:

 «Вероватно су писма слична моме већ пристизала у вашу редакцију, може бити и многа, но ја вас свеједно молим да ме саслушате и одговорите.

Најпре желим да се захвалим целој вашој редакцији. Тек је годину дана од мог уцрковљења и на вашем порталу налазим одговоре на многа за мене важна питања.

А сада о оном што ми не да покоја. Ствар је у томе што се ја бојим Бога. Ја знам да постоји појам страх Божији, но свеједно ја би хтела да волим Оца Небеског, а не да Га се бојим. А ја не осећам ту љубав. Ја само желим да волим.

Знате,  ја из детињства сматрам да мене нико просто тако и неће никада волети и да није ни дужан. Да је љубав потребно зарадити, што ја заправо и покушавам. И ево ја сам дошла у цркву зато што је тамо Бог, Који воли све просто тако. И ја хватам себе на том да се ја и у цркви занимам истим тим – покушавам да зарадим ту исту љубав. Све време се старам да будем добра. Сагрешим ли, осећам да сам лоша, и од тога ми је лоше. А у моменте када осећам (и уопште не ретко), да ме Господ заиста воли, ја мислим да свеједно то не заслужујем.

Разумно је запитати себе: «А сама ти – волиш?» Не, уопште нисам уверена у то да волим, о том сам већ писала.

А где је узети, ту љубав? Само се молити за њу и трпељиво чекати? Вероватно тако. Но то осећање – «дужна сам да бидем добра» је на самом делу неиздрживо. «Дужна бити добра» – није исто што и искрено волети.

Опростите, писмо испало мало сумбурно. Још једном вам благодарим за ваш портал и за то што вам се може писати.“

Извор: www.pravmir.ru/ya-ne-umeyu-lyubit/

Одговор свештеника – Када нема ресурса за љубав

Умеће чувања љубави залаже се у детињству

Куда одлази љубав?

download
Који су узроци развода и растанака? Зашто љубав одлази, нестаје? Највероватније зато што ми бивамо савршено неприпремљени за њен долазак. Ми одрастамо у породицама у којима родитељи ништа не говоре деци о суштини љубави, савршено не умеју да изразе своју родитељску љубав према деци како би деца осетила срећу од тога што су они вољени.
По свуда деца у својим породицама могу да посматрају само „анти-љубав“ – свађу, мржњу, стремљење да се под било коју цену истрајава на своме и да се свете свом увредиоцу. При том духовна основа истинске љубави се подрива, зато што, сагласно Јеванђељу, Љубав је свагда жртвена, она „…се не преузноси, не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло… (1 Кор. 13, 4-5).
Сви родитељи који се обраћају за помоћ дечијем психологуу, говоре да они, наравно, воле своју децу и чине све неопходно за њих, но ту се поставља питање шта они под тим подразумевају. При краћем разматрању показује се да они воле не тако како је Христос заповедио, него тако како умеју, реализујући позицију родитељског егоизма, а брину се они у првом реду не о души детета, него о томе, како га нахранити, напојити, поставити у кревет и проверити да ли је домаћи урађен.
Треба ли се чудити томе што у таквим породицама израстају инфантилна деца-потрошачи (потребитељи), који имају осакаћено самољубље, комплекс ниже вредности (непуноцености) и подављено духовно достојанство човека. Отискујући се на пучину самосталног живота, млади, момци и девојке, имајући такво окрњено, дефектно самосазнање, стреме се да построје свој лични живот „на песку“ жеђи за самоутврђивањем, гордости и сујете (тшчеславија).
„Недољубљени“ у детињству сопственим родитељима млади људи маштају о томе да нађу такву љубав при којој ће од љубљен-е/ог да добију нежност, бригу, пажњу и материјално благостање. Док истинска љубав свагда тражи могућност да се да другом, да посвети блиском човеку и себе и свој живот. Грешка у поставкама и очекивањима у односу на свој будући породични живот у младих бива тако велика да се фактички већ на свадби може предсказати скори развод.
Дело је у томе што после познанства, на првом етапу узајамних односа млади људи осећају истинску привлачност и интерес једно ка другом. Појављује се заљубљеност која их очарава, буквално „омађија“ младића и девојку. Буквално све: спољашњи изглед, мисли, речи и поступци, – чине се интересантним, прекрасним. Сви најбољи душевни квалитети се примећују и пројављују у општењу, и то је за обоје веома вредно.
У то се време лако и слободно дише, хоће се свему веровати и тако је лако давати узајамна обећања. Чини се да ће та сказка да траје на сав живот… Но не! После кратког периода, отприлике 2-3 месеца, само што почне реалан заједнички живот с његовим неминовним проблемима и бригама о конкретним ситуацијама, идилија се прекида.
На површину испливава оно све најгоре, све ниско, све оно притајено, што се чувало у урвинама „несвесног“, које је било напуњено још у раном детињству. Почињу свађе, конфликти, који су у многом условљени лошим васпитањем, личносном незрелошћу и психолошким траумама задобијеним од родитеља. за време свађе свако од младих људи очекује да ће га други поштедети, сажалити се на њега и поћи му у сусрет, уступити му у нечему и схватити га, но то се не догађа зато што се двоје самољубивих људи никада не могу договрити.
Што чешће бивају конфликти, то брже одлази наша љубав. Нажалост, бивамо савршено неспремни да прихватимо тај Дар Божији. Ми не схватамо и не ценимо шчедре божанске „дарове“ који нам се дају у аванс, рачунајући на то да ћемо једном да дорастемо до схватања њихове суштине.
Неопходно је имати у виду то да до истинске хришћанске Љубави ми треба још да дорастемо. Сав живот требамо да се учимо таквој Љубави, преодолевајући свој егоизам и самоотвержено служећи једно другом.

 
Други чланци Аутора:
Да би вратили љубав, треба да победимо свој егоизам
Растанак – је школа храбрости, познања смисла живота и истинске љубави
Да би помогли човеку да преживи растанак, помузите му да гледа на ствари са духовне стране
Ирина Мошкова, кандидат психологических наук   Ирина Мошкова, кандидат психолошких наука
© Perejit.ru
http://www.perejit.ru/main/why_it_left?id=47