Архиве категорија: Ј.Б.Гиппенрејтер

Чудеса активног слушања – Шта нам смета да слушамо дете?

 Дванаест против једног, или шта нам смета да слушамо дете.

Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?  Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како? – Први део

Родитељи који покушавају да се науче активном слушању жале се на велике потешкоће: на ум им долазе само одговори на које су навикли, – све, осим неопходног.

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

На једном из групнх занимања замолили су родитеље да напишу како би одговорили на овакву жалбу ћерке:

  • Тања више не жели да се дружи са мном. Данас се она играла и смејала са другом девојчицом, а на мене није ни погледала.

Ево какви су били одговри:

  • А ти покушај прва њој да приђеш: можда ће и тебе да прихвате.
  • Вероватно си ти сама у нечему крива.
  • Наравно да је то веома увредљиво, но може бити да је Тањи интересантније са том девојчицом. Боље је да јој не намећеш своју дружбу, него нађи себи другу другарицу.
  • А ти предложи Тањи да се поигра са твојом новом лутком.
  • Не знам шта радити. Поклони им нешто.
  • Тако често бива у животу. Старај се да те то много не погађа.
  • А да се вас две нисте свађале?
  • Остави се кукање. Боље, хајде да се поиграмо.

Родитељи су се веома задивели када су чули да ни један одговор није био исправан. У последња два десетљећа психолози су одрадили веома важан посао: идентифицирали су типове традиционалних родитељских одговора – истинских препрека на путу активног слушања детета. Показало се да их има дванаест! Хајде да се упознамо с тим типовома аутоматских одговора родитеља, а такођер и са тим шта у њима чују деца.

  1. Наредбе, команде: „Одмах да престанеш!“, „Почисти!“, „Изнеси канту!!!“, „Брзо у кревет!“, „Да то више нисам чула!“, „Умукни!“.

У тим категоричким фразама дете чује нежелење родитеља да проникне у његов проблем, осећа неуважавање његове самосталности (независност).

Такве речи изазивају осећања бесправности, а такођер и одбачености „у беди“.

Као одговор деца се обично противе, „мрмљају“, инате се, увреде се.

МАМА: Вова, одевај се брже (команда), каснимо у вртић!

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: Не измишљај! (Наредба). Колико си се већ пута сама облачила!

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту!

МАМА: Нови трикови! Дедер, одмах да си се обукла! (Опет наредба.)

ВОВА: Неће да се закопча.

МАМА: Неће да се закопча – тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна.

ВОВА: (Плачућим гласом): Ти ниси добра…

А разговор се могао развијати сасвим по-другому:

МАМА: Вова, одевај се брже, каснимо у вртић.

ВОВА: Не могу сама, помози ми.

МАМА: (зауставља се на минуту): Не можеш сама.

ВОВА: Кошуља ми се не свиђа, нећу ту.

МАМА: Не свиђа ти се кошуља.

ВОВА: Да, деца су се јуче смејали, говорили да је за бебе.

МАМА: Теби је било непријатно. Разумем. Хајде да обучемо ову другу!

ВОВА: (с олакшањем): Хајде! (Брзо се облачи.)

Приметимо да је у том разговору први одговор маме на речи детета („Не можеш сама“, „Не свиђа ти се кошуља“) управљен на то да се дете заиста саслуша, она хоће да чује његове одговоре, а не само своје наредбе. Као разултат син радо прича о свом истинском проблему, и мати је спремна да га прихвати. Ако се разговор одвија на први начин, онда ће се неизбежно појавити следећи тип родитељских фраза.

  1. Предупређења, упозорења, претње: „Ако не престанеш плакати, ја ћу отићи“, „пази да не би било још горе“, „Ако се то још једном понови, узимам кајиш!“, „Не дођеш ли на време, сама си крива“.

Претње су бесмислене ако дете тренутно преживљава нешто непријатно. Оне га само загоне у још већи тупик.

Тако је на крају првог разговора мама прибегла к претњи „тако ћеш и поћи, да сва деца виде како си неуредна“, после чега су следиле сузе и испади дечака на мамину адресу.

Јесу ли вам познате такве сцене? Бива ли тако, да као разултат ви реагујете још јачим затезањем обруча, још једном претњом, криком?

Претње и упозорења су лоши још и тиме што, при њиховом честом понављању деца на њих привикну и престају да реагују на њих. Тада неки од родитеља прелазе са речи на дело и брзо пролазе пут од малих казни ка већима, а понекад и жестоким: заинаћеног дечака „остављају“ самог на улици, закључавају му врата, рука родитеља се хвата за кајиш.

  1. Држање моралних поука, придика: „Обавезан си да се понашаш како приличи“, „Сваки човек је дужан да се труди“, „Дужан си да поштујеш старије“.

Обично деца из таквих фраза не сазнају ништа ново. Ништа се не мења од тога што они слушају већ „сто први пут“. Они осећају притисак спољашњег ауторитета, понекад кривицу, понекад досаду, а најчешће све то скупа.

Дело је у томе што се морални темељи и етика понашања васпитавају код деце не толико речима, колико атмосфером у кући, кроз подражавање понашања одраслих, пре свега родитеља. Ако се у породице сви труде, уздржавају од грубих речи, не лажу, деле домаће послове, – будите уверени, дете ће знати како да се правилно понаша.

Ако он нарушава „норме понашања“, онда треба погледати, да се неко у породици не понаша исто тако или на сличан начин. Ако тај разлог отпада, онда највероватније дејствује други: ваше дете „излази из оквира“ због свог унутарњег неспокојства, емоционалног неблагостања. У оба случаја поучавање речима је – најмање успешан начин да се ствар реши.

Хоћу да вам испричам реалну историју.

tetka

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Родитељи двоје деце, Ани је девет година а Васи тринаест, одлазе две недеље на пословно путовање. У дом се на то време досељава мамина сестра, њихова тетка, са својом дванаестогодишњом ћерком Леном. Формира се прилично „експлозивна смеса“ из троје деце „тешког“ и „пред-тешког“ узраста). Васја и Ана тугују за родитељима, појављивање сестре-рођаке са својом мамом не олакшава ствар, пре ће бити да је супротно: деца преживљавају осећање љубоморе и зависти („са њом је мама, а са нама није“), које се излева у жељу да је задиркују па чак и  увреде.

Мада се све троје много играју заједно но често ничу спорови и свађе у којим се рођени брат и сестра уједињују против Лене, која неретко плаче. Тета се стара да буде „правична“, да не стаје ни на чију страну. Њеним малимј рођацима то мало шта помаже (маме свеједно нема), а њеној ћерки се све време чини да мама стално штити „њих“, а не њу. Малени ад скоро достиже свој врхунац. Деца се свађају испред телевизора – који програм да гледају. Васја снажно уара своју рођаку право у лице, она пада громко ридајући. Њена мати притрчава из суседне собе, затиче сцену: Васа и његова млађа сестра гледају уплашено но опрезно, „спремни на бој“, Лена лежи на поду громко плачући. 

ТЕТА: Шта се десило?

ЛЕНА: Он ме је уда-а-рио по лиц-у-у!

ТЕТА: (обраћа гневан поглед на Васју):!!!

АНА: Она је укључила, он је пребацио програм, и она је опет пребацила, и тада ју је он ударио… овако… (Показује).

ТЕТА: (негодујући на Васу): Ударио си је право у лице!

ВАСЈА: Да.

ТЕТА: Да ли ти је познато да ни при каквим условим не смеш ударати човека у лице?!

ВАСЈА: Познато ми је!

ТЕТА: Ти знаш да је то највећа увреда коју можеш нанети човеку – ударити га по лице?!

ВАСЈА: Знам.

ТЕТА: Знао си и свеједно си то урадио. Урадио си то намерно.

ВАСЈА: (изазивачки): Да, намерно. (И бежи.)

Кроз 15 мин чуеј се нови талас ридања Лене:

„Он ме не пушта у собу и нешто тамо ради са мојим луткама“. Тета иде у собу, Васе већ тамо нема. Са лутке је скинута одећа и разбацана на све стране, а најдража лутка је исчезла. На требовања Лене, помешаних с плачем: „Где је моја лутка? Врати ми лутку!“, Баса одговара: „Не знам, нисам је дирао“. 

Тета чека повратак родитеља како би им саопштила о ужасном понашању Васе. За њу нема сумње да он заслужује „добру лекцију“ и разјашњење свега у присутству свих.

Мама свеједно претпоставља да поразговара са Васом насамо. Беседа се продужила више од сата. Васа часно прича све како је било (лутка се брзо „нашла“ испод Лениног кревета), и између осталог пројашњава се да се он осећао несрећан и загнан, „сви су на њега нападали“ (у школи, како се касније показало, је такођер у то време било непријатности).   

Кроз два дана он неочекивано прилази к тети и моли је да она не мисли да је он лош и зао, просто на њега у последње време „наилази“ такво стање. Тета с Леном су остали у гостима још недељу дана, и у те дане односи међу децом су били намного спокојнији. 

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Та историја покреће много питања о правилима, о границама дозвољеног, о кажњавању и др. Но ми их сада нећемо разматрати да се не би удаљили од наше главне теме – о дејству словесних поука и проповеди. Мада је тета и дала дечаку исправну примедбу о неприкосновености лица другог човека, она на њега није произвело жељени ефект, она га није „исправила“ ни „научила“, него само гурнула на још један зао, осветнички поступак.

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Насупрот томе, уместан разговор матере, која је могла да послуша сина, на магичан начин га је смекшао.

Значи ли то да са децом не треба беседовати о моралним нормама и правилима понашања? Уопште не. Ипак то треба радити у спокојним минутама, а не у ужареним условима. У последњем случају наше речи само долевају уље на ватру.

  1. Савети, готова решења: „А ти узми и реци…“, „Зашто не покушаш…“, „По мени, требао би поћи и извинити се“, „ Ја би се на твом месту осветио“.

Као правило, ми нисмо шкрти на сличним саветима. Више од тога, сматрамо својимм дугом давати их деци. Често приводимо за пример себе.

„Када сам ја био у твојим годинама…“ Свеједно деца нису склона да се прислушкулу ка нашим светима. А понекад они отворено устају против: „Ти мислиш тако, а ја по другому“, „Теби је лако говорити“, „И без тебе знам!“.

Шта стоји иза таквих негативних реакција детета? Жеља бити самосталним, сам доносити одлуке. Па и нама одраслима није свагда пријатно слушати туђе савете. А деца су далеко осетљивија од нас. Сваки пут, саветујући што-то детету, ми као да му саопштавамо да је он још мал и неискусан, а ми умнији од њега, унапред све знамо.

То је позиција родитеља – позиција „с висине“ – раздражује децу, а главно је, одузима код њих жељу да даље причају о свом проблему.

kak

У следећем разговору отац није избегао сличну грешку.  У суботу навече син у приметно подављеном расположењу слуња се по кући.

ОТАЦ: А што си ти тако кисел?

СИН: Тако, немам воље ни за шта.

ОТАЦ: Пођи прошетај, баш је лепо време.

СИН: Не желим да шетам.

ОТАЦ: Позвони Миши, одиграјте на шах.

СИН: Шах ми је досадио, а и Миша је данас заузет.

ОТАЦ: Узми неку књигу читај!

СИН: Добро је оче, што си се закачио. Не разумеш ти мене. (Улази у другу собу, затвара врата.)

Резултат слика за Двенадцать против одного, или что нам мешает слушать ребенка

Разговор је пошао другачије, када се отац сетио метода актвног слушања. Кроз неко време он улази у собу сина, седа поред њега. 

ОТАЦ (положивши руку на плеће дечака): И даље си у лошем расположењу.

СИН: Да, лоше.

ОТАЦ (поћутавши мало): Немаш воље ни за шта.

СИН: Ма да, а још и тај реферат.

ОТАЦ: Задали су ти да припремиш реферат.

СИН: Да, за понедељак, на тему Старо-грчки митови, а књига нема, одакле ћу да спремам?

ОТАЦ: Размишљаш где наћи материјал.

СИН: Управо то, нигде… (Пауза.) У ствари имам једну идеју, код Коље кући – имају енциклопедију.

ОТАЦ: Супер, тамо ћеш наћи на ту тему.

СИН: (сад већ живље): Сада ћу да га назовем.

Зове га, договарају се о књизи, говори: „А потом ћемо да прошећемо“. 

Како често деца сами долазе до онога што смо им ми пре тога саветовали да покушају. Но они сами треба да донесу одлуку – то је њихов пут ка самосталности. Веома је важно давати деци такву могућност, мада је то, наравно, теже него дати савет.

  1. Доказивања, логички аргументи, нотације, „лекције“: „Време би било да научиш да пред јелом треба опрати руке“, „бескрајно си расејан и ето правиш грешке“, „Колико сам ти пута говорила. Не слушаш – сама си крива“.

И овде деца одговарају „Остави ме на миру“, „Мени је тако добро“. У најбољем случају они нас престају слушати, и настаје то што психолози називају „смислена баријера“ или „психолошка глухоћа“.

Kak Kisa

Отац и петогодишња Вера иду по прољетној улици. Снег се топи, на тротоару су локве. Вера пројављуеј повишен интерес ка локвама и снежним наносима.

ОТАЦ: Вера, ако будеш газила по води смокрићеш ногед. Ако смочиш ноге твој организам ће се охладити. Ако се он охлади лако можеш да добијеш инфекцију. Треба да заш да је у пролеће град пун микроба.

ВЕРА (гази опет у локву): Татице, а зашто је у оног декице који је прошао нос тако црвен?

  1. Критика, изговори, оптужбе: „На шта то личи!“, „Опет си све урадила како не треба!“, „Све је то због тебе!“, „Узалуд сам се на тебе понадала“, „Вечно ти!“.

Ви сте вероватно већ спремни да се сагласите с тим да такве фразе не могу да одиграју никакву улогу у васпитању. Оне код деце изазивају или активну заштиту, контра-напад, одрицање, злобу, или униније, подављеност, разочарење у себе и у своје односе с родитељима. У том случају код детета се формира низак осећај личне вредности (ниска самооцена), он почиње да мисли да је он и на самом делу лош, безвољан, безнадежан, да је баксуз. А ниска самооцена порађа нове проблеме.  Вера неких родитеља у васпитачко значење критике заиста је безмерна. Само се тако може објаснити да у понеким породицама примедбе, у комбинацији с наредбама, постају главна форма општења с дететом.

zapret

Хајде да истражимо шта дете може слушати у току дана: „Устај“, „Докле ћеш се ваљати?“, „Погледај како ти је закопчана кошуља“, „Синоћ опет ниси сложио ормар“, „Не лупај вратима, малиша спава“, „Зашто опет ниси извео кера (ниси нахранио мачку)? Сам си је заметао, сам се и брини“, „Опет је хаос у соби!“, „Домаће задатке, наравно, ниси урадио“, „Колико сам ти пута говорила да опереш посуђе за собом“, „Већ сам се уморила да ти напомињем за хлеб“, „У шетњу нећеш поћи док не…“, „Колико би могао да висиш на том телефну?“, „Да ли планираш да једном одеш у кревет на време?!“

mace

Помножите те реченице на број дана, недеља, година у које дете све то слуша. Добићете огроман багаж негативних утисака које дете чује о себи, и то добијених од самих блиских људи. Да би некако избалансирао то бреме њему предстоји једино да доказује себи и родитељима како и он нешто вреди. Први и најлакши начин је (он је, узгред речено, по узору на родитељски стил комуникације) – подвргнути критици требовања самих родитеља.

Шта може да спаси ситуацију ако се она у породици сложила управо на такав начин?

Први и главни пут – постарајте се да обраћате пажњу не само на негативне, него и на позитивне стране понашања вашег детета. Немојте се бојати да ће речи одобрења покварити ваше дете. Нема ништа тако погубно за ваше односе од таквог вашег мишљења. За почетак нађите у току дана неколико позитивних повода да упутите детету пар добрих речи. На пример:

„Хвала што си ишао у вртић с млађим братом“, „Добро је што си дошао када си и обећао“, „Свиђа ми се да спремам заједно с тобом“.

Понекад родитељи мисле да дете и тако зна да га они воле, па зато мисле да није обавезно говорити му позитивна осећања. То уопште није тако.

Ево једног горког признања једне једанаестогодишње девојчице. „Моја мама мене не воли, ја то тачно знам. Проверила сам то много пута. Ево на пример, ових дана јој је Олег (старији брат) поклонио цвет и он му се осмехнула. Јуче сам јој ја, такођер, купила цвет, однела јој и пажљиво пратила на њено лице: мени се није осмехнула. Тако да сада тачно знам: Олега она воли, а мене – не“.

Долази ли вам у главу да деца тако буквално тумаче наше понашање, речи, изразе лица? Да ли свагда рачунамо на то да деца гледају на свет у црно-белим тоновима, или је безусловно – да, или везусловно – не?

И још питање: а ми сами, да ли би преживели у условима постојаног бомбардовања критиком од стране нашег најближег човека? Зар не очекујемо од њега похвалних речи, зар не би туговали када их не би било?

  1. Похвала. После свега реченог, вероватно ће звучати неочекивано и чудно препорука да се дете не хвали. Да би се разабрали са тим, наизглед, противречењем потребно је схватити танку, но важну разлику међу похвалом и подршком (подстицајем) или похвалом и одобрењем. У похвали свагда постоји елеменат оцењивања: „Па то си просто геније!“, „Ти си наша најлепша (најспособнија, најумнија)!“, „Ти си тако храбар“.

mami cvece

У чему је лоша похвала-оцена? Као прво, када родитељ често хвали дете, оно ће ускоро почети да схвата да, где је похвала, тамо је и квалитет. Хвалећи га у једним случајевима, осуђују га у другим. Као друго, дете може да постане зависан од похвале: очекује је, тражи је.

(„А зашто ме данас ниси похвалила?“). И на крају може да почне подозревати да нисте искрени, тј. хавлите га због неких својих разлога.

СИН: Никако ми не иду та слова!

МАМА: Ма шта причаш, прекрасно си их написао.

СИН: Није истина, намерно тако говориш, само да се ја не би нервирао!

А како реагвоати на успех или исправно понашање детета?

domaci

Боље од свега јесте да му просто кажете ваше осећање. Користиет заменице „ја“, „мени“, уместо „ти“. (Ја – саопштење)

ЋЕРКА: Мама данас сам из српског добила одједном две „петице“!

МАМА: Баш се радујем! (Уместо „Како си ти моја паметна девојчица!“

СИН: Заиста сам лоше урадио?

ОТАЦ: Мени се тако не чини. Насупрот, мени се свидело (то и то). (Уместо: „Ма не, Урадио си то сјајно, као и свагда!“)

Ево дела из писма мајке које је пристигло у редакцију „Учитељске новине“, где се штампао материјал наших лекција.Читала сам много чланака и књига о васпитању деце. У некима од њих сам сусретала савете да се деца хвале, но они су ме много смућивали.

Ствар је у томе да сам сама кроз то прошла. Мене су у детињству много хвалили.

На то се веома брзо навикнеш, и мене је раздражавало и огорчавало то што, када сам поодрасла, нису баш увек давали похвалне оцене за помоћ по кући и остало. У школи, на универзитету ваћ нисам могла без похвалних речи – просто ми је нестајало снаге, ништа ми се није дало радити док други не примете. А ако не примете окретала сам леђа, ако ћете ви тако, онда ни ја нећу ништа да вам радим.

Но, за своју главну беду сматрам то, што и сада, у својој двадесет и седмој години ја од било којег задатка којег ставим преда се, од било којег посла, очекујем на крају не разултат, него похвалу. И ево тек сада сам прочитала у „Родитељској газети“ (напокон!) реалан одговор: „Баш се радуејм што си тако урадила“ (а не „Ти си моја паметница!“). Зашто сте тако касно дали конкретан пример? Као правило сви се оправдавају како су у свакој породици другачији односи, не треба тако, овако исто. А како треба?

Давајте више конкретних примера, нисмо ми баш тако глупи, касније ћемо сами да проналазимо нова решења, урачунавајући односе, породицу итд. Сами ћемо налазити одговоре. Но пример је неопходан. Бар један, и то је боље него ништа. Хвала вам, већ сам сама била почела хвалити ћерку (мада сам и осећала у души колебање, сећајући се свог опита), хвалити, хвалити, хвалити „Ти си моја нај, нај…“, „Види како си ми …“

  1. Прозивање, исмевање:  – Наставиће се

«Гиппенрейтер, Юлия Борисовна Чудеса активного слушания»: АСТ; Москва; 2014

(Поштовани читаоци било би веома пријатно и корисно прочитати неки од ваших успеха да у пракси примените овде прочитано. Унапред хвала.)

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како?

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како?

Разговарати са дететом. Како? –  Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. 

    Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?     Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Анотациja

Активно слушање – је уникална техника општења уведена у нашу културу познатим психологом Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Активно слушање је неопходно свима, оно помаже да се оствари истински, дубоки контакт родитеља с децом и одраслих једно с другим, да би се уклонили конфликти који се појављују и да се сазда топла атмосфера узајамног прихватања.

У овом издању, читатељи ће наћи руководство, корак по корак, ка савлађивању уметности активног слушања, одговоре на питања која се најчешће појављују и мноштво примера из живота, у којима се пројављује „магија“ тог психолошког метода.

Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?

Први део  –  Како слушати дете

Шта је то „активно слушање“ и када је потребно слушати дете?

Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. Истина, не онако како смо навикли. Психолози су нашли и веома подробно описали начин „помагајућег слушања“, још га називају и „активно слушање“.

Шта то значи – активно слушати дете? Почећу од конкретне ситуације.

  • Мама седи у парку на клупи, притрчава јој њен трогодишњи малиша у сузама: „Узео је мој аутић!“

auti'

  • Син се враћа из школе, са врата баца торбу на под, на питање оца одговара: „ја тамо више не идем!“

kapa

  • Ћерка се спрема за шетњу; Мама напомиње да се треба обући топлије, но ћерка се инати: отказује да обуче ту „шашаву капу“.

У свим случајевима када је дете растројено, увређено, претрпело неуспех, када му је болно, стидно, страшно, када су се према њему понашали грубо или неправедно чак и када је веома уморно, шта треба урадити – учинити како би схватио да ви знате за његова преживљавања (или стање), „слушајте“ га. Ради тога је најбоље рећи, шта тачно по вашем мишењу, дете тренутно осећа. Пожељно је назвати „по имену“ то његово осећање или преживљавање. Поновићу речено краће. Ако дете има емоционални проблем, требамо га активно саслушати.

Активно слушати дете – значи „враћати“ му у разговору то, шта је он вама причао, при том означити његово осећање:

СИН: Он узео мој аутић!

МАМА: Ти си веома огорчен и љут на њега.

СИН: Ја тамо више не идем!

ТАТА: Ти више не желиш да идеш у школу.

ЋЕРКА: Нећу да носим ту „шашаву капу“!

МАМА: Теби се она баш не свиђа.

torba

Одмах да додам: највероватноје да нисте навикли на такав начин одговорања па ће вам се такви одговори показати неприродним. Далеко лакше и природније би било рећи:

  • Добро, ништа страшно, поиграће се и вратити…
  • Како то да нећеш ићи у школу?!
  • Престани да се инатиш, капа је баш лепа!

При свом наличју правичности тих одговора они имају општи недостатак: остављају дете насамо с његовим преживљавањима. Својим саветом или критичком примедбом родитељ као да саопштава детету да су његова преживљавања неважна, не узимају се у обзир.

Насупрот томе одговори на начин активног слушања показују да је родитељ схватио унутарњу ситуацију детета,  и да је спреман, када чује о њој више, да је прихвати. Такво буквално саосећање родитеља оставља на дете савршено посебан утисак (додаћу да ништа мање, а понекад далеко више оно утиче и на самог родитеља, о чему ћемо да поговоримо ниже). Многи родитељи који су први пут покушали да спокојно „озвуче“ осећања детета, говоре о неочекиваним, понекад чудесним разултатима. Привешћу два реална случаја.

ћерка

Мама улази у ћеркину собу и тамо види неред.

МАМА: Нина, још ниси средила своју собу?

ЋЕРКА: Ну мама, касније ћу.

МАМА: Теби се баш неда да је сада средиш.

ЋЕРКА (неочекивано се баца око врата матери): Мамице, како си дивна

Други случај прича отац седмогодишњег дечака.

Он и син су журили на аутобус. Аутобус је био последњи и никако нису смели да закасне. Успут је дечак просио да купе чоколаду но отац је отказао. Тада је увређени син почео да саботира журбу: заостајао је, гледао на страну, заустављао се због неких “неодложних“ послова. Пред оцем је био избор: закаснити не сме, а вући сина на силу за руку њему се такође није хтело. И ту се он сетио нашег савета.

  • Денис, – обратио се к сину, – ти си се растројио због тога што ти нисам купио чоколаду, растројио си се и љут си на мене.

Десило се то што отац уопште није очекивао: дечак је мирољубиво дао оцу руку и брзим корацима су кренуки на аутобус.

син

Конфликт се не решава увек тако брзо. Понекад дете, осећајући спремност оца и мајке да га слушају и схвате, радо наставља да прича о ономе шта се догодило. Одраслом остаје само то да га и даље активно слуша.

Привешћу пример мало дужег разговора, у којем је мама неколико пута „озвучила“ то шта је она чула и видела, беседујући с плачућим дететом.

мамаи ћерка

Мама је заузета послом. У суседној соби се играју њена петогодишња ћерка и десетогодишњи син. Одједном се разлеже громки плач. Плач се приближава маминим вратима, и са стране ходника почиње да се помера квака. Мама отвара врата, пред њом стоји ћерка са болним лицем и у палчу, а позади – збуњени син.

ЋЕРКА: У-у-у-у!

МАМА: Миша те је увредио… (Пауза.)

ЋЕРКА: (наставља да плаче): Он ме је срушио!

МАМА: Он те је гурнуо, ти си пала и ударила си се… (Пауза.)

ЋЕРКА: (Престала је да плаче, но још увек говори увређеним тоном): Не, он ме није придржао.

МАМА: Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала… (Пауза.)

Миша с видним осећањем кривице стоји позади и потврдно клима главом.

ЋЕРКА: (сад већ спокојно): Да… Ја хоћу к теби. (Седа мами на колена.)

МАМА: (кроз неко време): Хоћеш да будеш са мном, а на Мишу си и даље љута и нећеш са њим да се играш.

ЋЕРКА: Нећу. Он тамо његову музику слуша, а мени није занимљиво.

МИША: Добро, хајде идемо, поставићу твоју музику… 

на коленима

Додатна правила активног слушања

Тај дијалог нам даје могућност да обратимо пажњу на неке важне особине и допунска правила разговора на начин активног слушања.

Прво. Ако желите да саслушате дете, обавезно се окрените к њему лицем. Веома је важно да се његове и ваше очи налазе у истом нивоу. Ако је дете мало, седните око њега, узмите га на руке или на колена, можете да га лагано привучете к себи, прићи или примакнити своју столицу к њему поближе. Избегавајте да комуницирате с дететом налазећи се у другој соби, окренувши лице судопери или шпорету, гледајући телевизор, читајући новине, седећи обесивши се на крај фотеље или лежећи на каучу. Ваш положај у односу на њега и ваша поза, су – први и најјачи сигнали о томе, колико сте спремни да га слушате и чујете. Будите веома пажњиви према тим сигналима које дете било ког узраста врло добро „чита“, чак и ако тога није ни свестан.

на столици с

Друго. Ако разговарате с узнемиреним или огорченим дететом, не треба му задавати питања. Пожељно је како би важи одговори звучали потврђујуће.

Кухиња

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Ти си се на њега наљутио.

Могуће неправилне реплике:

  • А шта се десило?
  • Ти шта, наљутио си се на њега?

Зашто је прва фраза родитеља успешнија? Зато што она одмах показује, да је родитељ настројен на „емоционалну фреквенцију“ сина, да га он чује и прихвата његово огорчење, у другом случају дете може да помисли, да родитељ уопште није с њим, него као спољашњи учесник интересује се само „фактима“, и само пита о њима. На самом делу то може и да не буде тако, и отац може задавајући питање потпуно да саосећа сину, но дело је у томе што фраза, оформљена као питање, не одражава саосећања.

Рекло би се да је разлика између потврдне и упитне реченице сасвим незначајна, понекад је то само нијасна у интонацији, а реакција на њих бива веома различита. Често на питање „Шта се десило?“ огорчено дете одговара „Ништа!“, а ако ви кажете „Нешто се десило…“, детету бива лакше испричати о оном што се десило.

Треће. Веома је важно у беседи „направити паузу“. После сваке ваше реплике најбоље је да мало сачекате. Сетите се да то време припада детету, не оптерећујте га својим претпоставкама и закључцима. Пауза помаже детету да се разабере са оним што преживљава и да истовремен осети да сте ви поред њега. Добро је направити паузу и после одговора детета – може бити да ће оно нешто да дода. Схватити да дете још није спремно да чује вашу реплику, могуће је по његовом спољашњем изгледу. Ако његове очи гледају не у вас него у страну, „унутра“ или у даљину, то продужите са ћутањем – у њему сада происходи веома важан и нужан унутарњи рад.

Четврто. У вашем одговору је такође понекад корисно поновити, шта и како сте ви схватили да се дегодило с дететом, а  потом означити његово осећање. Тако се одговор оца у претходном примеру могао састојати из две фразе:

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Не желиш да се с њим више дружиш. (Понављање оног што је чуо.)

СИН : Да, не желим.

РОДИТЕЉ (после паузе): Ти си се на њега наљутио. (Означавање осећања.)

Отац

Понекад се родитељи плаше да ће дете њихово понављање његових речи схватити као подругивање. То се може избећи ако се искористе друге речи са истим тим смислом. У нашем примеру реч „играти“ отац је заменио са „дружити“. Пракса показује да ако ви користите чак и исте фразе, но при том тачно погађате шта дете преживљава, он као правило не примећује ништа необично, и беседа се успешно наставља. Наравно, може се десити да као одговор ви не погодите сасвим тачно шта се десило или осећање детета. Немојте се тим смућивати, у следећој фрази он ће вас исправити. Будите пажљиви према његовој исправки и покажите да сте је прихватили.

Тако на примеру с двоје деце мама је тек из трећег пута погодила, шта је произашло с девојчицом и њеним братом. (Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала“.) После тога девојка се одмах успокојила.

Три разултата активног слушања

Хоћу још једном да напоменем да ми нисмо навикли водити разговор на начин активног слушања, веома је необичан за нашу културу и овладати њиме уопште није једноставно. Свеједно, тај начин ће брзо да освоји ваше симпатије, чим увидите разултате које она даје. Њих је по крајњој мери три. Они, такође, могу да служе признаком да сте успели да правилно слушате дете. Набројаћу их.

  • Изчезавају или по крајњој мери много слабе негативна преживљавања детета. Овде се показује предивна законитост: раздељена радост се удвостручује, а раздељена жалост се умањује на двоје.
  • Дете уверивши се да су одрасли спремни да га слушају, почиње да говоре о себи све више: тема беседе (жалбе) се мења, развија се. Понекад се у једној беседи неочекивано разматра цело клупко проблема и огорчења.

на спавање

Мама полаже четверогодишњу Машу на спавање, девојчица проси да поседи са њом.

ЋЕРКА: Мамице, још само капљицу, само мало-мало!

МАМА: Машице, већ је касно, сва деца спавају.

ЋЕРКА: Цео дан сам сама па сама, нећу тако више.

МАМА: Цео дан си се са децом у вртићу играла… (Напомиње активно слушање.) Ти се осећаш усамљена…

ЋЕРКА: Да, деце је много, а маму у вртић не пуштају.

МАМА: Теби је досадно без мене.

ЋЕРКА: Да, досадно ми је, а Саша Петров се туче.

МАМА: Ти си на њега љута.

ЋЕРКА: Он је моју играчку сломио!

МАМА: И теби је жао…

ЋЕРКА: Не, ја сам њега гурнула да ми не ломи играчке, а он је мене ударио са штапом по леђима.

МАМА: Било је болно… (Пауза.)

ЋЕРКА: Да, болно, а тебе нема!

МАМА: Ти си хтела да те мама утеши.?

ЋЕРКА: Ја сам хтела с тобом поћи…

МАМА: Поћи… (Пауза).

ЋЕРКА: Ти си обећала да ћеш нас, Игора и мене, водити у зоолошки врт, ја све чекам и чекам, а ти нас не водиш!

Како често ми остављамо децу насамо с товаром разних преживљавања својим одлучним „Касно је!„, „Време је за спавање“, у то време када би неколико минута слушања могли истински успокојити дете пред сном. Многи родитељи причају како им је активно слушање помогло да по први пут установе контакт са својом децом.

Ево примера из књиге Т. Гордона.

на окупу

Отац петнаестогодишње девојчице, вративши се с родитељског курса, где се упознао с начином активног слушања, нашао је своју ћерку у кухињи како ћаска са својим школским другаром. У доста неприличним тоновима су разглабали о школи. „Сео сам на столицу, – говори потом отац, – И решио сам да их активно слушам, ма чега да ме то буде стајало. Као разултат деца су се разговорила, нису затварали уста два и по часа, и за то време сам о својој ћерки сазнао више него за неколико претходних година!“ 

  • Дете само напредује у решавању својих прблема.

мама и кћи

прича

Приводим скоро дословно причу младе жене – слушатељке наших курсева:

Мојој сестри Лени је четрнаест година. Она понекад долази код нас у госте. Пред једним од њених долазака мама је позвонила и казала да је Лена упала у лоше друштво. Момци и девојчице у том друштву пуше, пију, измамљују једно од другог новац. Мама је била веома узнемирена и молила ме је да покушам да некако утичем на сестру.

У разговору с Леном, креће реч о њеним друговима. Осећам да јој се расположење квари.

  • Лена, видим да ти није баш пријатно говорити о свом друштву.
  • Да, и није баш.
  • Но ти имаш истинску другарицу.
  • Наравно да имам – Галка. А остали… Не знам.
  • Ти осећаш да те остали могу подвести.
  • Нажалост, да.
  • Ти не знаш како да се према њима односиш.
  • Да…
  • А они се према теби добро односе.

Лена бурно реагује:

  • Не баш, чини ми се. Када би се они према мени добро односили, не би ме терали да позајмљујем од суседа новац за вино, а касније да просим од маме да бих вратила.
  • Да-а. Ти сматраш да нормални људи тако не поступају.
  • Наравно да не постипају. Ето Галка се не дружи са њима и учи добро. А ја чак ни домаћи немам времена да урадим.
  • Ти си почела да учиш лошије.
  • Учитељица је чак и кући звала, жалила се мами.
  • Мама се, наравно, веома узнемирила. Теби је ње жао.
  • Ја веома волим маму и не желим да се она узнемирава, но ништа не могу са собом да урадим. Мој карактер је мени постао ужасан. За ситницу почињем с разним грубостима.
  • Ти разумеш да је грубост лоша, но нешто унутар тебе подстиче те да кажеш грубост, да увредиш човека…
  • Ја не желим никога да вређам. Напротив, мени се све време чини да мене хоће да увреде. Све време ме нечему уче…
  • Теби се чини да родитељи тебе вређају и уче…
  • Ну да. Затим, ја схватам да они хоће што боље и делимично су у праву.
  • Ти схваташ да су они у праву, но не желиш то да показујеш.
  • Да, они могу помислити да ћу их ја у свему и свагда слушати.
  • Друштво из компаније такође не желе да слуашају своје родитеље…
  • Они њих чак и обмањију.
  • Чак и обмањују. Ако обмањују родитеље, то шта их кошта да обману и другове…
  • Да-да! Сада сам схватила. Они су ме за новац обманули: а да врате и не помишљају. Уопште они су ми досадили, и ја ћу им у очи рећи какви су.

Лена је отишла дома. Кроз неколико дана звони мама.

  • Оља, Лена ми се извинила. Рекла је да је све схватила. И уопште је постала други човек – ласкава, добра, са старом компанијом се не дружи, чешће седи дома, ради домћи, чита. И што је најважније – сама је веома задовољна. Хвала ти!
  • задовољна

Још два изванредна разултата

Упознали сте се са три позитивна разултата који се могу увидети (један од њих или одједном сви) при успешном активном слушању детета већ током беседе. Но родитељи постепено почињу да откривају још најмање два изванредна разултата.

Прво: родитељи саопшавају као о чуду, да деца сами довољно брзо почињу активно да слушају њих (родитеље). Прича мама четворогодишње Надје.

Једног дана седамо за сто да једемо, ставила сам пред Надју тањир с храном, но она се одвраћа, неће да једе. Спуштам поглед и размишљам како исправно да кажем. Но ту чујем речи ћерке:

НАДЈА: Мамице, ти ћеш се расплакати сада…

МАМА: Да, Надја, ја сам огорчена зато што ти нећеш да једеш.

НАДЈА: Ја разумем, ти си се увредила. Ти си спремала јело, а ја нећу да га једем.

МАМА: Да, ја сам веома жељела да се теби свиди јело. Баш сам се трудила.

НАДЈА: Добро, мамице, све ћу да поједем све-све до последње капљице.

И заиста – све је појела!

јело

Друго: Промена се тиче самих продитеља. Веома често, на почетку рада на задацима о активном слушању, они препричавају нека своја непријатна преживљавања. Ви говорите, – обраћају се они к психологу, – да активно слушање помаже схватити и осетити проблем детета, поговорити с њим по души. У то време нас учите начину и методу како то радити. Учите да градимо фразе, изабирамо речи, држимо се правила. Какав је то разговор „по души“? Испада сува техника, и при том неудобна, неприродна. Речи не долазе у главу, фразе испадају кљасте, измучене. И уопште – нечасно је: ми желимо да нам дете открије нешто сакривено, да се отвори, а сами „примењујемо“ према њему неке чудне технике“.

Таква или приближно такве примедбе често имамо прилику да чујемо на првих два-три занимања. Но постепено утисци родитеља почињу да се мењају. Обично се то дешава после првих успешних покушаја водити беседу с дететом по-другому. Успех даје крила родитељима, почињу другачије да се односе према „техници“ и истовремено примећују у себу нешто ново. Они откривају да су постали осетљивији према потребама и проблемима детета, лакше прихватају његова „негативна“ осећања. Родитељи говоре, да с временом почињу да налазе све више трпљења, мање се раздражују на дете, боље виде како и од чега му бива лоше. Испада тако да „техника“ активног слушања постаје средство преображења родитеља. Ми мислимо, да је примењујемо ка деци, а она мења нас саме. У томе је – њено чудесно скривено својство.

Што се тиче неспокојства родитеља у односу према уметности, „пријема“ и „техника“, да би га  преодолели помаже једно упоређивање које често приводим на курсу.

Добро је познато да балерине почетнице многе часове проводе на вежбама, далеко не природним с тачке гледишта наших обичних представа.

На пример, оне вежбају позиције при којима се стопала стављају под различитим угловима, између осталог и под углом од 180 степени.

балерина

При таквом „изврнутом“ положају ногу балерине требају да слободно држе равнотежу, ходају, прате покрете руку… И све је то нужно да би оне играле лако и слободно, не размишљајући већ ни о каквој техници. Тако је и са навикама општења. Они су с почетка тешки и понекад необични, но када овладате њима, „техника“ исчезава и прелази у уметност општења.

Домаћи задаци

Задатак бр.1

Пред вама је таблица у којој треба да попуните графикон „Осећања детета“.

У левој колони наћи ћете описане ситуације и речи детета, десно напишите каква су, по вашем мишљењу, код њега осећања у даном случају. Још не морате да размишљате о вашем одговору.

Ситуација и речи детета
Осећања детета
Ваши одговори
   1.
„Данас када сам излазила из школе, дечак-хулиган ми је избио новчаник и све из њега се просуло“.  
Огорчење, увреда
Увредили су те и ти си се веома огорчила.
   2. 
(Детету су дали инекцију, плаче): „Доктор није добар!“
   3.
(Старији син – мами): Ти њу свагда штитиш, говориш „малена моја, малена“, а мене никада не жалиш“.
   4.
„Данас на часу математике ништа нисам схватила и рекла сам то учитељу, сви су ми се смејали“.
   5.
(Дете је испустило чашу и она се разбила): „Ој!!! Моја шољица!“.
   6.
(Улеће на врата): „Мама, знаш шта, данас сам први написао и предао контролни!“.
7.
„Како сам смотана, заборавила сам да укључим телевизор, а тамо је био продужетак филма!“

Задатак бр.2

У суштини је то продужетак првог задатка. Запишите у трећој колони ваш одговор на речи детета. Означите у тој фрази осећања која (по вашему мишљењу) он осећа (погледај пример).

Напомена. Исправне одговоре на тај и претходни задатак наћи ћете на крају лекције.

Задатак бр.3

Почните то да радите и у вашем посведневном општењу са дететом: примећујте моменте његових различитих преживљавања, када је он увређен, узнемирен, када се боји, када не жели да ради нешто, када је уморан, љут, радостан, нетрпељив, страсно увучен… И називајте та осећања у вашем општењу с њим. Немојте заборављати о наративној (не упитној) форми ваше реплике и о паузи после ваших речи.

kak 3

Питања родитеља

ПИТАЊЕ: Да ли дете увек треба активно слушати? На пример, јуче је син дошао кући у исцепаним хлачама. Њему свеједно, а ја у очајању: треба нове куповати! Зар је требало и овде да га активно слушам?

ОДГОВОР: Не, не треба. Када је детету „свеједно“, а ви преживљавате, то је ситуација супротна тој коју смо имали у виду до сада. Како у том случају реаговати расудићемо у следећој глави.

Други случај када није потребно активно слушати – јесте питање типа: „Мама, колико је сати?“ Не би било лепо одговорити: „Ти хоћеш да знаш колико је сати…“

вопрос

ПИТАЊЕ: Да ли је обавезно, слушајући дете, одговарати дугим фразама?

ОДГОВОР: Уопште није обавезно. Једна мама пише: „Моја ћерка дошавши кући прича, уста не затвара, о свему шта се десило. Мени остане само да климам главом и говорим да-да“.

причалица

Та мама се понаша природно и сасвим исправно. Када је дете препуно утисака, говори „не затварајући уста“, све у чему оно имају потребу, – то је ваше присутство и пажња. Психолози то називају „пасивно слушање“ – пасивно, наравно, само спољашње. Овде се користе кратке фразе и речи, узречице, просто мимички знаци, који говоре о том да ви слушате и да се одазивате на дечија осећања: „Да-да..“, „Аха!“, „Заиста?“, „Испричај ми још…“, „Интересантно“, „Тако си и рекао!“, „Види-види…“, „И шта онда?“, „Предивно!“, „Тако и треба“ итд.

Кратке речи су згодне и при разговору о негативним преживљавањима.

У опери „Снегурочка“[1] постоји сцена-дует: к старом цару Берендеја прилази девојка. Она се жали на то како ју је вољени оставио, заволео је Снегурочку. Лију се горке речи девојке, а мудри старац меко одговара: „Причај, причај…“, „Причај, девојчице…“, „Причај, мила…“, „Причај, слушам те“. Није ли то заиста право очаравајући пример уметности слушања, који нам је дошао из дубине народне културе! А мудре бабушке[2] које нам сада свима недостају, – нису ли и оне теко слушале?

ПИТАЊЕ: А како слушати дете, ако се нема времена? Како да га прекинемо?

ОДГОВОР: Ако немате времена боље је не почињите. Потребно је да имате неку резерву слободног времена. Од започетих и прекунутих покушаја слушати дете, оно може само да се разочара. Најгоре је ако добро започети разговор родитељ нагло прекида:

  • Васја, време је ићи кући.
  • Тата, молим те још само мало!
  • Ти би хтео још мало да се поиграш… (Активно слушање.)
  • Да, тако је занимљиво!
  • Колико још?
  • Ну, бар пола сата?
  • Не може, то је превише. Одмах кући!

понављање

При понављању сличних ситуација код детета може да нарасте само неповерење ка оцу, и покушај активног слушања он почиње да оцењује као начин уласка у поверење, да би га потом јаче ударио. Такве грешке су посебно опасне ако код вас до сада није било доброг контакта с дететом, и ви чините тек прве кораке ка његовом успостављању.

ПИТАЊЕ: А шта ако активно слушање не помаже? На пример, пре неки дан говорим ћерки: „време је да радиш домаћи“. А она  одговара. „Не, још није време, не могу сада, не да ми се“. Ја њој: „Теби се сада не да…“ Она: „Да, не да ми се“, – тако и није села за домаћи! 

ОДГОВОР: То питање помаже да се разјасни једно често погрешно мишљење родитеља, као да је активно слушање – начин да се од детета добије то шта ви од њега хоћете. Уопште не, активно слушање је – пут установљења бољег контакта с дететом, начин да се покаже да га ви безусловно прихватате са свим његовим отказима, бедама, преживљавањима. Да би се појавио такав контакт можда ће бити потребно неко време, током којег ће се дете убедити да сте се ви почели пажљивије односити према његовим проблемима. Ако, напротив, он посумња да ви рачунате да на неки нови начин утичете на њега „у своју корист“, тада ће противљење вашим покушајима само да се појача.

Одговори на питања 1 и 2

Могући одговори родитеља:

  • Увредили су те и ти си се веома растројила.
  • Тебе боли и ти си се расрдио на доктора.
  • Ти би хтео да ја и тебе, такође, штитим.
  • Било је веома непријатно и увредљиво.
  • Уплашио си се, и много ти је жао шоље.
  • Одлично! Видим да си веома задовољан.
  • Много ти је жао…

[1] «Снегурочка» – руска бајка, Снегуљици но без патиљака.

[2] Бабушка = баба, на руском

«Гиппенрейтер, Юлия Борисовна Чудеса активного слушания»: АСТ; Москва; 2014

Чудеса активног слушања –  Шта нам смета да слушамо дете – Други део