Знаш шта ја видим у теби?

Много људи долази код мене и углавном проблем није у томе што човек не верује у Бога, већ што не верује у себе. Не види никакву вредност у себи, не види смисао у себи. И ако само успем да му пренесем како ја, полуслеп, неосетљив, глуп, недухован, могу, упркос свему овоме, да видим слику Божију у њему, да могу да верујем у њега, то може играти пресудну улогу. Ту улогу ми можемо да играмо једни према другима, свако за свакога.

То понекад бива врло једноставно, када кажете човеку: „Ти себе не видиш, а знаш шта ја видим у теби. Видим бистар ум, видим велико срце, видим толико других особина.“

Митрополит Антоније Сурошки

О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак?

Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести.

Троугао Карпмана у хришћанској средини. Жртва

Ирина је прошла већ све свештенослужитеље и духовнике, жалећи се на свог агресивног мужа. За другарицу да и не говоримо – без жалби на супруга не пролази ни један разговор. А Ирина се заиста трудила: и подчињавала се мужу, бринула је о њему, Трудила се око интимних односа, децу васпитавала, спремала храну. „А њему све то није довољно, а шта ја добијам заузврат?…“

Сви су жалили Ирину. Њен муж Олег је заиста био поприлично жесток човек. Није је тукао, али је могао да одговори врло грубо, да се задржи на послу и да се не јави, похвалама је није мазио. А њихов највећи проблем је био у том што је Олег увек био у праву. У односима са женом се до краја борио за своје интересе. Ирина је дуго уступала јер мужа треба поштовати и слушати, али је периодично и бунтовала. Пролазиле су године, а ситуација се није мењала: Ирина се и даље старала око мужа, али се истовремено и жалила на њега, Олег је и даље „истеривао“ своје.

Консултанти телефонске линије поверења „Добра реч“ су направили подробнији портрет хришћанина у улогзи жртве.

Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

Расуђивање о објављеним текстовима, као нпр. «Само не преступајте границу!», обично се претвара у тражење криваца. Зато објављујемо запис са блога познатог публициста Наталије Холмогорове, посвећену разматрању преблема и његовог решења, а не тражења криваца. Нико није крив, но проблем постоји. Читајте у чему проблем види Наталија.

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о том како разним забранама и страшилкама неуротизирају маладе људе у цркви, између осталог и у вези секса.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и неуспешна историја уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. 😦

Одмах да кажем, да ни у ком случају не «нападам на цркву», нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се одстраним и да расуђујем спокојно.