Архиве категорија: хомосексуалност

На који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

Проф. Др. Мила Алечковић одговара на питање: на који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

mila-aleckovic (1).jpg

Стратегија помоћи тинејџеру који није сигуран у сопствену сексуалну оријентацију

Упутство за родитеље и наставнике

 Резултат слика за Сценарий гомосексуального развития.

Актуелност питања

До пре неколико година о питањима тинејџерске хомосексуалности у нашој литератури није било могуће наћи ништа друго осим чланака једног  академика који је пропагирао „сексуалну разноликост“. Постојале су и брошуре у којима се осуђивао содомски грех, али се ништа конструктивно није нудило.

Данас је ситуација нешто боља: изашла је књига „Спречавање хомосексуалности: Водич за родитеље“ – ово је неопходан информативни приручник за свакога ко се бави радом са омладином, као и пастирским деловањем, и вероватно, једина књига на руском језику која нуди конкретна упутства у ситуацији када је откривена (по)тешкоћа око самоопредељења код детета. Ипак, ниво јавне свести друштва о размерама проблема и о начину  како да га реши, остаје  и даље изузетно низак.

Међутим, према иностраној статистици, 25%, односно, сваки четврти тинејџер сумња у своју оријентацију; 10%, односно, сваки десети је увучен у истополне везе, и тек 1-3% су у хомосексуалном односу током целог живота. Статистика ће бити још трагичнија ако додамо оне који касније постају транссексуалци, односно сањају о промени пола. Дакле, најмање 7%  младих је увучено у хомосексуалност случајно, а број ових људи ће се повећавати на рачун младих који сумњају у себе.  Ово је огроман број са којима је неопходан рад. Па чак и међу онима од 1-3%  који стално осећају хомосексуалне склоности, има и оних који не желе да живе као геј и  не прихватају хомосексуалност као део себе, тако да ови људи такође улазе у ону групу којој треба указати помоћ.

Задаци ове публикације не подразумевају давање потпуне информације о хомосексуалности. Ми  овде не анализирамо ни етичку страну питања, не разматрамо хомосексуални начин живота и специфичности које се у том животу појављују, не разматрамо ни терапију за одрасле. Даље  ћемо се дотаћи питања као што су узроци  хомосексуалности, симтоми проблема код тинејџера и њихова суштина, питања правилне и неправилне реакције родитеља, комплексне помоћи тинејџеру, и прогнозе о терапији.

 Сценарио хомосексуалног развоја

 Савремени научници се слажу у мишљењу да хомосексуалност није условљена само једним узроком, јер у сваком конкретном случају постоји низ  личних узрока; сваки човек има свој пут у геј живот. Истовремено, може да се одреди сличан сценарио у складу са којим долази до склоности човека ка хомосексуалности.

  1. Осетљива природа

Данас са сигурношћу можемо да кажемо да не постоје гени који су одговорни за развој хомосексуалности. Међутим, повећана осетљивост и рањивост постављени на нивоу биологије, детету могу да створе тешкоће у комуникацији са људима који га окружују, нарочито са родитељем истог пола, а необичан развој структуре мозга плода може створити предиспозицију за нестандардно понашања (као што је случај са леворукима).

  1. Неуспех формирања односа са родитељем истог пола

Шта се има у виду? На пример, дечак не успостави добре односе  са оцем, не жели да личи на њега, психолошки је ближе мајци, а можда чак има више него близак однос с њом. У будућности ће му бити тешко да се осећа сигурно као мушкарац. Такође и девојчица која не осећа емотивно контакт са својом мајком, може да осети недостатак женствености и да тежећи за њом почиње да се приклања другим женама.

То не мора обавезно да прерасте у хомосексуалност, али одређена рањивост ствара се управо овде.

Разлога за отуђење између родитеља и детета може бити више. Ако су родитељи  очекивали дете супротног пола, и васпитавали новорођенче као да је то тако, (нпр. отац васпитва девојчицу – у  несташка). Како је горе већ наведено, родитељ и дете могу да имају различите темпераменте, и њима је тешко да разумеју једно друго  –  родитељ је некако и присутан, али са дететом контакта нема, поготово ако дете има старијег брата или сестру који у већој мери испуњавају очекивања родитеља.

Утицај могу да имају и животне околности – на пример, због болести или одсуства оца (родитељи се разводе), дечак може да проводи много времена само са усамљеном мајком која га доживљава као правог пријатеља и комуницира са њим као са мужем рушећи границе личности детета. Дешава се и елементарно занемаривање родитељских обавеза које се искључиво своде на то да се обезбеди материјално, уз потпуну равнодушност за то шта се догађа у животу детета. Овде се такође могу умешати  и друге важне особе које могу да пољуљају сигурност детета у себе као дечака, или девојчице.

  1. Немилост у друшву вршњака

Рану адолесценцију карактерише  стремљење детета да осети припадност одређеној средини, култури – у овом узрасту нисам важан „ја“, већ „ми“; истовремено се са овим буди  и сексуалност. Овде је посебно осетљив тинејџер код кога још од детињства у родитељском дому није формирана позитивна личност себе као дечака или девојчице. Овде ће се ова неопредељеност толико појачати да може да прерасте у настојање да недовољно поштовање самог себе компензује кроз посебно блиске односе са особама свог пола (формира се такозвани. „репаративни драјв – порив“). Међутим, дете и из добре породице може да буде рањиво: претпоставимо да дечака у школи малтретирају због његовог изгледа, слабе физичке кондиције, муцања, неуспеха, и тако даље, или се он једноставно не уклапа у школски тим… Он се повлачи у себе и расте као да је одбачен. Природно је да ће маштати о пријатељству са успешним дечком. Њему може неко веома да се допада, и за тинејџера, несигурног у себе, постоји вероватноћа да ће ово осећање помешати са осећањем заљубљености и да ће почети да машта о интимности. За хетеросексуалну љубав он једноставно још није довољно зрео. Треба напоменути да су романтична пријатељства са припадницима истог пола, у принципу нормална и природна за тинејџера, док неадекватна реакција од стране родитеља може заиста да се претвори у проблем.

  1. Мода

Појам морала у модерној култури је обесмишљен. Тинејџер интензивније  „истражује“ ко  је он, укључујући и његову сексуалност. Медији често „геј“ начин живота представљају у врло привлачном светлу. Многи идоли младих не устручавају се да се изјашњавају о својој нетрадиционалној оријентацији. Имитирати гејеве је престижно и кул, па чак има и хетеросексуалаца који се облаче и понашају као геј. У западној социологији они се називају метросексуалци.

Постоје тинејџерске субкултуре у којима се интензивирају испољавања  блиска хомосексуалности – на пример, „баггерство“.Тинејџер може да проба хомосексуални однос да би опонашао свог омиљеног идола, што се покаткад догађа услед несрећног брака родитеља, па чак и у склопу занемарљивог броја позитивних примера породичног живота. У овој ситуацији сваки тинејџер, тим пре тинејџер који је несигурнији у себе,  осетиће дезоријентисаност.

  1. Завођење, властита изопаченост. Несигурност тинејџера у себе може неко да искористи. Према статистичким подацима више од 60% хомосексуалаца сексуални живот почиње пре 16-те године. А сваки сексуални чин на одређен начин „програмира“ мозак на то на који начин да се дође до задовољства. На исти начин утиче и одговарајућа порнографија. На тај начин особа у пракси себе  убеђује да је „другачија“, а немајући другог искуства, почиње да се идентификује као „геј“.  Ако пак тинејџер, већ несигуран у себе  доспе  на геј журку, њему други мушкарци поклањају већу пажњу –  и он добија оно о чему је страсно маштао, мада то можда никада и није повезивао са сексом. Међутим, неки хетеросексуални млади људи, који су се заситили обичних односа, зарад „различитости“ могу да пробају истополне везе.
  1. Страх од односа са особом супротног пола због несигурности или трауме.

Треба напоменути и то да је за неке хомосексуални однос психолошки мање проблематичан од односа са особом супротног пола, поготово ако је тинејџер у претходној хетеросексуалној вези претрпео неуспех. Тежња ка сексуалном односу са особом истог пола код девојака може да се развије  и као реакција на сексуалну трауму – силовање.

  1. Понекад се хомосексуалност јавља само као симптом друге болести, на пример – шизофреније.
  1. Настанак хомосексуалности са духовног становиштва

У овој публикацији духовне аспекте хомосексуалности не разматрамо детаљно; само ћемо напоменути да се са становишта Православног аскетизма већ и неке помисли (о  хомосексуалности) сматрају  као нешто што је спољашње природе у односу на личност и оне изазивају стање помрачења ума особе која нема навику да  живи са Богом.

Карактеристике периода адолесценције су: појачан страх, нестабилност поимања сопствене личности, наговарање и настојање да опонашају друге…, и овде тинејџер може лако да се превари.

Зато је много важно да се делује превентивно – појачати здраво  поштовање самог себе,  формирати нормалну представу о љубави и породичном животу и стално пратити одступања у току развоја. А ако су се проблеми појавили,  сваки појединачни случај треба анализирати посебно и утврдити  шта је довело до овога.

Симптоми проблема.

Родитељима је могуће да увиде забрињавајуће знаке уколико се скупило неколико симптома као што су:

  • када особа потенцира да је припадник супротног или „другог“ пола,
  • манири (гестови, боја гласа),
  • облачење у одећу супротног пола,
  • избегавање спорта везаних за такмичења (на пример – фудбал), појава агресије (код дечака), давање предности да за партнере за игру бира искључиво припаднике супротног пола,
  • специфично друштво или, напротив, уопште нема пријатеља,

чудно понашање (на пример, необјашњив одлазак),

  • анализа посећених веб страница и други „материјални докази“,
  • откривање самог себе, тзв. „coming out“.

Истичемо да појава једног од наведених симптома још увек не потврђује право стање проблема, и може бити у вези са тим, на пример, да дете игра различите друштвене улоге пробајући их на себи.

Ако је проблем и даље присутан, важно је да се утврди колико је дубок:  да ли потиче из детињства, да ли има везе са озбиљним променама личности од последица трауме, да ли је привлачност стална, да ли се једноставно јавља као тренутна мода – такозвана транзитна хомосексуалност. На ком нивоу се то појављује: да ли само на нивоу фантазије, романтичне заљубљености,  или пак  постоји зависност од порнографије; тајни контакти, односи са сталним партнером, па чак и склоност ка геј окружењу.

Шта чини компоненте хомосексуалности.

Хомосексуалност се често поима веома сужено, тек као ствар оријентације или склоности ка особама истог пола. Међутим, терапеути третирају хомосексуалност као сплет проблема укључујући:

  1. питање односа према прошлости (трауме и увреде),
  2. комплекс инфериорности (негативна перцепција о свом телу, сопственим способностима, однос према себи у односу на вршњаке, негативан став према себи у целини),
  3. неспособност да изгради пријатељске односе и да буде свој у друштву особа истог пола, непостојање заједничких интереса и рада,
  4. питање личне зрелости (неспособност да регулише сопствено унутрашње стање – на пример, да отклони лоше расположење, да опрости, или, напротив, да се слободно радује; да адекватно изрази своје сопствене мисли, осећања, жеље, и да поступа у складу са њима),
  5. изопачене представе о љубави и породичном животу,
  6. оптерећеност сексуалним питањима,
  7. одсуство правог циља и смисла живота.

На ово се могу надовезати пратећи проблеми као што су:

  1. зависност (алкохол, храна, секс)
  2. депресија и покушај самоубиства,
  3. страхови.

Стратегије помоћи од стране родитеља

 Реакција родитеља

Обично се могу уочити три врсте реакције:

  • Прихватање и одобравање

Овај приступ пропагирају неки психотерапеути Удружења родитеља „Дуга“, на сајту лесби.ру. Приступ није конструктиван уколико осим очигледног занемаривања морала, овај приступ не узима у обзир могућност да тинејџер у овакво окружење може бити случајно увучен и уколико гура тинејџера у начин живота који је тежак и несумњиво глуп.

  • Силом одвођење код психијатра на критички разговор, или негирање постојање проблема

Овај приступ доводи до отуђења и противречи здравом приступу: не може се човек насилно принудити  да се измени, а у тинејџерском периоду то ће пре свега довести до протеста и снажнијег нежељеног понашања.

  • Прихватање детета, али не и охрабривање хомосексуалног понашања и геј начина живота

Ово је најконструктивнији приступ који претпоставља покушај да се схвати и исправи ситуација прилазећи комплексно његовом решавању.

Комплексан приступ решавању проблема

Родитељ који се суочава са хомосексуалношћу свог сина или ћерке и који жели да помогне детету да ово превазиђе, данас се  суочава са супротним струјама: против њега ће бити медији и многи представници  психолошких друштава, као и геј окружење. Стога је крајње важно да он у својој жељи да исправи ситуацију, не буде сам, да би помоћ била системска и обухватала све стране живота тинејџера.

Од родитеља зависи да ли ће у ситуацију бити увучени:

  • Старија браћа и сестре, као и остали чланови породице. У њиховој моћи је да заштите млађег од подсмеха међу својим вршњацима и да подстичу здраво понашање, у најмању руку да не подстичу настраност.
  • Вршњаци. Управо од окружења у великој мери зависи какав начин живота ће да изабере тинејџер, а родитељи могу предузимати посебне напоре по овом питању – подстицати да дете проводи време у здравом друштву, на пример, да код своје куће организују дружења сина или ћерке са пријатељима, да уплате за учешће детета у спортским секцијама или позитивном правом одмору.
  • Свештеник. Он не би требало да буде психотерапеут, али може да помогне, ако буде подржавао наду у промену и водио ка општењу са Богом у молитви и Светим Тајнама. То неће бити решење питања, већ његово уклањање превођењем проблема на други план, када човек буде живео не само попут животиња искључиво питањима секса, већ као духовно биће које себи поставља питање морала и смисла живота. Уосталом, искусни духовник  може помоћи у успостављању реда у духовном животу адолесцента кроз обучавање његових основа аскетизма. Родитељи ће имати користи од комуникације са свештеником ако им успе да уз његову помоћ у датој ситуацији увиде позив да размотре односе и да своје дете повере Богу.
  • Педагози. Од њих се тражи да створе позитивно окружење за дружење и да формирају односе у оквиру васпитања (на пример, у тинејџерској или омладинској организацији при Цркви). Управо однос у васпитању може бити озбиљна помоћ тинејџеру који је несигуран у себе. Правилно организована друштвена средина мора да постане здрава алтернатива геј журци.
  • Психотерапеути. Од њих се очекује да помогну родитељима да се боре са сопственим неадекватним реакцијама и да изграде план деловања, као и да процене дубину проблема и да помогну детету да постепено разради питања од којих се намотава клупко под називом хомосексуалност.
  • Родитељи, који су се суочили са сличном ситуацијом.

Комуникација са њима је пожељна ради међусобне подршке и размене искуства.

  • Посебно је питање однос родитеља са геј-пријатељем или геј-пријатељицом детета.

У литератури која третира ово питање подвлачи се  да је боље познавати ову особу и са њом одржавати топле односе, него игнорисати да она постоји  – и због узајамног разумевање родитеља и детета, а и због евентуалне помоћи том тинејџеру.

Модел комуникације родитеља са тинејџером

Од родитеља се тражи, пре свега, да  не изгуби контакт са тинејџером – да га саслуша и по могућности да промени своје понашање тако да са дететом буде више емотивне блискости, пажње и одобравања, посебно од стране родитеља истог пола. Због тога родитељ треба да:

а) смањи критику у односу са дететом,

б) стрпљиво „освоји“ сина или ћерку, скупљајући капитал позитивних узајамних односа  почињући од обичних поздрављања, разговора за доручком, све до решавања озбиљнијих питања. Према истраживању социјалних психолога, да би се створило позитивно окружење за комуникацију – на пет позитивних узајамних  односа не сме да постоји више од једног негативног,

в) пажљиво се посветити питању када му се дете обрати,

г) наћи заједничко поље интересовања.

Овде је правило следеће: позитивно охрабрење делује боље од казне или критике (ипак, то не значи да се све може пустити  да се ствари одвијају саме по себи и да се само „скине прашина“ са детета – здрава дисциплина, на пример, у односу на Интернет увек је потребна). Родитељима је боље да тинејџеру  не изливају своја осећања о хомосексуалности и да за то нађу неку погоднију особу, иако став родитеља дете треба да зна. Родитељ супротног пола би се, по правилу требало мало да повуче и да јасније изгради емоционалне границе са сопственим дететом.

Да ли ће тинејџер у будућности водити хетеросексуални живот,  зависи од више фактора: прво – од његове личне жеље, а такође и од дубине проблема, од сложености, квантитета и квалитета рада на  промени ситуације. Родитељи треба више да науче о хомосексуалности, да пронађу и искористе све могуће изворе подршке да се дете само мења, и, упркос свему, да своје дете воле. Последње у себе укључује  далеко више од пуке жеље да „исправи“ његову оријентацију.

Стратегије помоћи од стране наставника

Не гуши, не расправљај се,

 поштуј младу личност,

учи и промовиши здраве навике.

Човек који не влада специјалним начином психотерапије по питањима хомосексуалности, а бави се радом са младима или се консултује  са психологом, педагогом или вођом младих, ипак може да укаже праву помоћ тинејџерима који осећају привлачност особа истог пола.

 Однос наставника са родитељима

Наставници пре свега морају да схвате у каквој се стресној ситуацији налазе родитељи, тако да комуникација треба  да почне управо од њих. Да би их умирили и вратили „тло које им се измакло испод ногу“, неопходно је да им се објасни следеће:

  1. Постоје различити приступи питању да ли је хомосексуалност нормална или не… Лично ментор се придржава традиционалне тачке гледишта где је боље да се хомосексуални развој личности спречи;
  1. Ово није трагедија, тинејџер не мора обавезно да има психолошке проблеме: можда се он једноставно обрео у „окружењу“, или на тај начин изражава протест против родитељског система вредности, или пак није сигуран у себе и још увек се тражи… Уопште, за тинејџерски узраст карактеристична је посебна привлачност према људима свог пола;
  1. Чак и ако дете активно учествује у геј – животу, оно има могућност да се промени; терапија проблема пола једнако је ефикасна као и код других поремећаја психе; ипак окретање на страну хетеросексуалности тинејџеру не треба да буде наметнуто споља, већ то треба да буде његов сопствени избор; чак и ако нема жеље да се ради у том правцу, тинејџеру се може помоћи да се адаптира у друштву научивши га да се ефикасније носи са несигурношћу, немирима и стидом.
  1. Може да се догоди да родитељи такође имају свој удео одговорности за формирање нетрадиционалне оријентације тинејџера, али не стоји да све треба да се припише васпитању и да родитељи криве само себе; у формирању оријентације учествују бројни фактори које треба подробније упознати. Уосталом, треба се упознати са целокупном доступном литературом по овом питању.
  2. Родитељи који се налазе под стресом не могу да помогну детету. Пре свега, прво они сами треба да „дођу себи“, да постану извор смирености и добар пример личних односа. Зато родитељи треба да размисле о свеснијем учешћу у црквеном животу, пре свега, ради себе самих, а можда да размисле и о сопственој терапији.
  3. Рад са дететом најбољи је када је свеобухватан (дотиче све области живота) и ослања се на што је могуће већи број помоћника;
  4. Родитељи имају право да очекују да ће настаник са њима да дели запажања око општег тока промена, али да ће при томе од њих сачувати личне појединости из комуникације са тинејџером.

Родитељи и наставници су савезници у лечењу, тако  да заједничко учешће, спремност да саслушају питања адолесцента и да адекватно реагују, а понегде и да нешто мењају,  снажно утиче на ток процеса лечења.

Рад наставника са тинејџером

Основни принципи

Фактички, пред тинејџером стоје следећи задаци:

  • Повећати самопоуздање као дечака, девојке,
  • Размотрити однос према љубави и сексуалности,
  • Прећи на зрелије односе и квалитетан начин живота.

Ефикасна помоћ тинејџеру могућа је само ако има поверење у ауторитет одрасле особе. На формирање таквог односа утиче неколико фактора:

  1. Однос са уважавањем и пажњом, избегавање осуђивања,
  2. Детаљна анализа особе у целости и узроци његовог нестандардног понашања,
  3. Обучавање у односу на одговарајуће особине личности,
  4. Умесно откривање самог себе,
  5. Способност да понуди реалну примамљиву перспективу у ширем контексту,
  6. Пажња, подршка, одобравање,
  7. Енергија радости и топлине у међусобним односима.
  1. Однос са уважавањем и пажњом, избегавање осуђивања

Пре свега, неопходно је да тинејџер схвати да се нико не спрема да га осуђује  и „преправља“. Према њему се односе као према слободној личности, спремни да га саслушају да би схватили да ли му нечим могу помоћи. О овоме се може причати ако је тинејџер скептички расположен,  али ако пак постоји макар мало основног поверења, ако му наставник прија, то се може применити само ако је у тајности. Веома је важно за наставника да тинејџер покаже значај проблема. Боље је да он или она сада нешто испричају, јер ако осете неодобравање, почеће да крију. Чак и ако наставник жели да изнесе неко мишљење, важно је да то не иде „из главе“ и апстрактне етике коју тинејџер може да одбије, већ да то иде из срца.Тинејџер мора да се увери и  да јасно буде свестан  да је прихваћен без обзира на то какве га мисли опседају, и чак да то не зависи од његовог понашања. Али то не значи да је наставнику свеједно: једноставно, он ће бити или  радостан или ће ликовати када види успехе тинејџера, или тужна због њега и заједно с њим, када наставник сазна за његове падове. Тинејџера треба упознати да ће  све што је рекао остати између њега и наставника, осим када он или она стреми ка суицидном самоуништавајућем понашању. То ће родитељима бити  саопштено.

У процесу разговора верујућем наставнику ће помоћи молитвено обраћање Богу.

Генерално можемо да кажемо да је задатак прве фазе комуникације –  спријатељити  се са тинејџером и без осуде пажљиво га саслушати – то је први корак да би се стекло поверење.

  1. Детаљна и свеобухватана анализа детета, као и анализа разлога за његово нестандардно понашање

Само ако упознамо тинејџера испитавши га, можемо нешто да предложимо и да га саветујемо. Важно је да се добије што више  потпуних информација о следећим питањима:

  1. Колико су дубоки проблеми тинејџера (несигурност у себе и маштања – зависности – реални односи – увученост у „окружење“ и сопствени геј идентитет), затим здравствени проблеми и психолошке трауме,
  2. Како он лично на то гледа,
  3. Како је покушавао да се избори,
  4. Како на то гледа породица,
  5. Прича о породици. Какви су односи у породици, разговор појединачно са сваким чланом, кога он воли и ко мисли да њега воли, – на кога може да се ослони?
  6. Да ли има пријатеље, ко су они?
  7. Каква су му интересовања, бави ли се спортом, како он види будућност, шта је смисао његовог живота?

Током сусрета важно је да га  наставник слуша повремено чинећи примедбе које омогућавају да се проблем  сагледа из другог угла, нудећи своје искуство или очигледне моделе и шеме.

  • Обучавање у односу на одговарајуће особине личности

Обучавање као циљни процес треба да прати потребе те особе, да буде у складу са његовим нивоом развоја и особинама његове личности. Важно је да се код тинејџера формира представа о:

  • Реалностима геј живота и проблемима у вези с њим,
  • Особине праве љубави као и њених сурогата,
  • Узроцима настанка хомосексуалности и потреба које се помоћу ње задовољавају,
  • Варијантама здравог задовољавања потреба особе, о предодређености мушкарца и жене, о предодређености или циљу брака,
  • Значају тешкоћа у формирању личности.

Временом треба више  „играти на престизање“ и преузимати иницијативу у разговору, да би извели тинејџера из концентрисаности на проблеме и  да сагледа живот у ширем контексту. У том циљу, посебно се препоручује да се мање прича о хомосексуалности као таквој, или је уопште   не треба помињати док тинејџер сам о томе не покрене разговор.

Важно је научити тинејџера да преформулише проблеме чинећи их једноставним и решивим. Тако, од глобалног осећања „све је безнадежно“ треба прећи на следеће кораке:

  1. конкретан разговор о стању (Ти си се заљубио? И, како је?)
  2. са њега скинути маску трагичности (Добро, то још ништа не значи, то се многима догађа у тинејџерском узрасту; ову фазу чак и психолози издвајају када се тинејџеру допадају особе његовог пола),
  3. покушати открити узроке (Шта ти мислиш, зашто ти се свиђа дечак? Да ли је код тебе све у реду што се тиче друштва уопште? Да ли си усамљен? То је увек лоше. Како излазиш на крај са усамљеношћу? Зашто ти се допао баш он? Да ли волиш спорт ? Да ли си сигуран у себе?),
  4. Покушати да тинејџер открије праве жеље и лажна решења (Шта ти желиш из односа са њим? Да ли ти је потребан секс са њим? Да ли те маштање о блискости с њим уствари умирује или те само тера да се још више осећаш несрећним?)
  5. Одредити путеве етапног решавања ове и сличних ситуација у будућности (Како се спријатељити са њим и уклонити маглу тајности? Шта учинити ако се по глави мотају нечисте мисли? Када се осећаш сигурним у себе, како се то постиже?).

Не мора се обавезно изградити  комуникација по овој шеми, али овако или другачије ове ставке треба размотрити.

Генерално, добро би било научити тинејџера да јасније спознаје себе, свој унутрашњи емотивни свет, да разликујемо чему његово срце истински стреми од лаких начина добијања задовољстава, да активније учествује у формирању сопственог живота, да сам крчи свој животни пут, а не да буде жртва околности.

  • Прикладно причање о себи (од стране наставника)

Тинејџеру може бити интересантно како су други преживљавали сличне тешкоће и са каквим  се тешкоћама у животу сусретао лично наставник. Савет је само један: разоткривање самог себе мора да буде прикладно како би се одржало поверење и пренело искустава, али, за то време не одлазити од решавања проблема са којима се суочава тинејџер. Можда би овде требало понудити: нека сведочења других особа, као и литерарура са заједничким планом – као поклон или као домаћи задатак.

  • Способност да понуди реалну дипадљиву будућност у ширем контексту

Како би се тинејџер ишчупао из хомосексуалног окружења, треба га  увући у праву позитивну активност, било да је то учење, занимљив и користан рад, комуникација у друштву пријатеља, спортске и туристичке активности, културни и духовни развој. Размислите шта се од наведеног свиђа лично вама, а што би могло да се допадне њему. У пракси то значи да ће  наставник ређе користити реч „мора“, „треба“, а више предлагати  да би тинејџер доживео осећај стваралачке слободе. Основни критеријум је сада – да се понуђено решење допада и тинејџеру и наставнику. Ослањајући се на позитивно, може се постићи далеко више, него се једноставно  „борити“ са негативним.

Међутим, неке врсте активности разликују се у односу на ниво његове корисности. Дакле, ако говоримо о спорту, за дечака ће најкориснје бити тимске игре, борба, али како је тинејџер често несигуран у себе па му за почетак треба предложити  појединачни спорт или у паровима. Такође ће корисно да буде овладавање мушким занимањима – као што је поправка аутомобила, рад са инструментима, и тако даље. За девојчице, исто тако може да буде сликање, кулинарство, шивење одеће, плес, чување деце, и слично.

  • Редовна пажња, подршка и одобравање

Осећајући буру у свом организму што се тиче свог пола, тинејџер пати због недостатка поверења, а и немогућности да се некоме повери. Он то некад  маскира лудом храброшћу једноставног младића (девојчице „Буч“), или се пак огради од света заједљивошћу, филозофирањем и привидном грубошћу,  а некад просто тихо тугује и чека на евенуално дружење, не скрећући на себе пажњу. Међутим, дубоко  у себи ће то увек бити оно исто мало дете, жељно љубави. Зрео човек који би успео да изгради мостић до срца таквог тинејџера, мора да буде свестан ове рањивости, и  да једноставно искреним речима охрабри свог штићеника.

Овладавајући сопственом вештином у оквиру овладавања разних спортова и занимања која су адекватна за његов пол, у пријатељској комуникацији и превазилажењу тешкоћа, тинејџер ће све више и више бити сигуран у себе и осећати се успешнијим у свету мушкараца и жена.

Ипак, он ће такође очекивати  и охрабрење, тако да се не треба штедети на похвалама, или просто да му се напомене како је он важан, како је добар сам по себи, чак и без онога што је постигао. Добро је ако се наставник при свом одобравању понаша природно имајући на уму да може да говори на многим језицима љубави – поклонима, лепим речима, загрљајима, помажући на разне начине и једноставно, временом проведеним заједно са њим.

Једини услов је да се пажња мора указивати редовно, не од случаја до случаја, према расположењу. Може да се утврди одређени распоред састанака, и да се наставник редовно подсећа и помиње тинејџера у молитви.

  • Енергија топлине и радости у односима

Најбољи показатељ да се ствари крећу у добром правцу биће то да тинејџер „процветава“:  радостан је, почиње да ниже успехе, овладава новим  врстама делатности – расте – и мисао о привлачности  престаје да буде доминантна тема у његовом размишљању.

Ми не знамо каква ће бити даља судбина тинејџера, који пут развоја ће да изабере за себе. То зависи од више фактора, о којиме некад ни професионалац не зна све. Али, односи са наставником у будућности ће за њега бити нека врста оријентира и  тачка одбројавања у односу на то какви, у принципу, могу да буду људски односи, док искуство и знање које је добио у процесу комуникације са наставником, биће му користан да би формирао нови и зрелије поглед на живот.

Како учествовање у животу Цркве може тинејџеру да помогне у решавању проблема

Јеванђеље, живот Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, Његово учење и љубав, који су потврђени делима, Његова жртва за наше грехе – ето шта мотивише већину људи да потражи другачији живот, да иде против својих жеља, да се бори са навикама, да се мења у односу на ближње, и, да остављајући иза себе увреде, неповерење и страх –  живи у нади.

Управо у црквеној заједници учимо се пријатељству, а многи у себи откривају неке своје талената. Овде се стичу прави учитељи и пријатељи.

Учешће у богослужењу, ако је правилно организовано (тј богослужење јасно и умерено), преображава тинејџера. Аутор је био сведок како су хулигани и кавгаџије постали доброљубиви и отворени, како су они, који су несигурни у себе, стицали смирење и спокојство после молитве, Исповести, Причешћа. Промене се односе и на унутрашње стање: смањење страха, неповерења, заокупљености фикс-идејама. То омогућава да се граде здравији односи са вршњацима и, на тај начин, да су учврсти на свом пољу. Али, како да се до тога доведе тинејџер?

Ово питање не може да се решава механички: не треба од самог почетка  познанства тражити од њега да у потпуности учествује у црквеном животу. Тинејџеру би  улазак у цркву требало да буде слободан. Док он не види плодове црквеног живота у животу наставника, он неће чути сведочење, неће видети очи умивене сузама покајања озарене радошћу сусрета са Господом и неће му бити  јасно чему све то.

Он може имати много предрасуда према Цркви. Ове предрасуде се најбоље уклањају Самим Јеванђељем. Можда ће тинејџеру бити компликовано да Га чита сам, зато га треба позвати у омладинску групу, где се  чита Јеванђеље, дискутује, где се организују заједничка путовања и  ходочашћа. Добро је ако се та група састоји од оних са којима се тинејџер већ спријатељио у неким другим активностима.

Теолози кажу да се спасење човека постиже заједничким деловањем Бога и човека. Када неко покушава да некако помогне тинејџеру, мора да се сети управо тога  да то  треба да чини заједно, заједно са Богом. Наставник помоћу Јеванђеља може да се моли и да себе  проверава да ли се он  у том правцу креће заједно са штићеником, да ли је потребно да предузме управо  оно што је планирао, или је потребно нешто друго. Треба поштовати слободу штићеника, не наметати исправан начин живота, већ сведочити и умети  сачекати. Не треба се бојати грешака: оне су неизбежне, а Господ за њих зна и исправља  их. Треба се бојати само једног: да заборавимо да све оно што чини наставник, не чини због јачања морала друштва, не ради мира мајки и очева, не да би наставник остварио успех… Ово се чини лично ради човека, ради  његовог правог квалитетног живота и његове радости у Царству Божијем.

В.С.Стрелов, педагог и научни уредник превода „Упутство за родитеље за спречавање хомосексуалности“ (објављено у часопису „Православна Гимназија, №3, 2009.)

http://www.overcoming-x.ru

 Превод са руског: Танкосава Дамјановић

Отворено писмо мајкама чији синови страдају од хомосексуалне привлачности

Многе мајке се такође труде да ограде синове од боли. Звучи парадоксално но, управо то их и рањава. Без обзира на то што, могуће је, мајка мисли да чини сину добро, на самом делу причињава му штету.

Припремио Ричард Рапп

Мушкарци који страдају до хомосексуалне привлачности, причају типичне историје о својим матерама. Као психотерапеут који је имао опит рада са више од двесто људи са сличном проблемима, у име синова обраћам се мајкама, да би боље могле да схвате нужде своје деце. На самом делу сличне потребе су универзалне за све дечаке и мушкарце. У писму се говори о томе шта је сваком сину потребно од своје мајке, и, шта је она, у складу с жељама мојих пацијената, дужна да зна оп њему.

Драге маме,

Могуће је да сте заметиле да је вашим синовима тешко да отворено изражавају своја осећања и да вас моле за помоћ. Разлог тога је тај факт што они имају осећај кривице, боје се да вас не рене својим речима. Сагласно томе, о чему ће и бити реч у писму, постоји много разлога због којих осећај кривице игра тако велику улогу у њиховом животу. Зато, ако вам чак буде и болно слушати те речи, ја верујем да ће корист од примљене информације да буде много пута већа од вашег бола због оног што сте чули.

Синови с хомосексуалним наклоностима често имају амбивалентан однос према својим мајкама. И то се не дешава зато што су они недовољно блиски са својим мајкама, него, заправо, обрнуто, – зато што су синови били превише блиски са њима. По ко зна који пут моји пацијенти ми причају да су њихове мајке, уместо обичне материњске љубави, долазиле до тога да су их прекомерно ограђивале, превише бринуле. И када се дечак не може успешно оделити од своје мајке у емоционалном плану, он не успева потпуно да прими сву пуноту своје мужествености (мушкости) и да се идентификује с мушким полом. Ако дечак више себе асоцира с мајком, сестрама и с девојкама, него са оцем, браћом и момцима, он ће, природно, да себе више види као девојку него младића. И управо зато у мушкараца хомосексуалаца постоји тако много другарица, они боље разумеју девојке и њухова осећања.

Таквим људима је далеко комфортније налазити се у друштву девојака него дечака. На самом делу, на последње хомосексуалац гледа као на представнике супротног пола. Ето из ког разлога њега тако привлаче мушкарци, уместо девојака. Он жарко жели да преко другог мушкарца испунио тај недостатак мужествености у њему.

Хајде да погледамо на који начин мајка – чак и ненамерно, не знајући за то, – може да смета процесу одељења сина од ње. Свеједно је дечаку неопходно да се одели од вас. Понављам: главни задатак вашег сина се састоји у томе да се одели од матере и да постане мушкарац. Он ће једном морати да вас остави и да нађе другу жену. У древним списима Старог Завета о том је казано с максималном прозрачношћу: «Оставиће човек оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој» (Постање 2,24). На жалост, многи синови никада нису могли да ступе у савез са женом зато што је за њих матер свагда била на првом месту.

Ево узрока проблема.

Број 1.

Дечак сматра својом обавезом бринути се о вама – не као син, него као муж. Мушкарци, пацијенти с којима ја радим свагда су се осећали дужни да играју улогу мужа својим матерама. Само размислите! Ако сте несретне у браку – није важно из којих разлога, – како је лако у сину наћи замену за мужа! И ви сматрате сина идеалним мушкарцем на свом животном путу. « Идеалним», зато што сте га ви формирали од детињства таквим мушкарцем, о којем сте свагда маштали. То само младог човека загони у ловушку (замку).

Када он увиди да га матер воли више него мужа (у неким случајевима већ од три године), он упада у безизлазну ситуацију. Дечак такође зна да је могуће да га отац не воли због тога, што га још више одаљује од оца. Па и не само из тог разлога, и због тога, такође, што он схвата да, ма како да се он старао да замени мужа својој матери, његов труд је зараније осуђен на пораз; осећа дубоко у души да он у својих 8, 10 или 11 год. још није мушкарац. Зато такви дечаци сувише рано почињу да се узнемирују и брину, да ли је довољно у њих мужествености. И на крају крајева, син пада у окове кривице, бојећи се да вас остави због друге девојке, да вас тиме рани и изнова учини несрећном и усамљеном.

Шта може да извуче сина из сличне замке? Одговор је очигледан. Ако сте несрећни у браку – није важно из којих разлога, – решавајте проблем не увлачећи у њега сина. Расправљајте се с мужем, истресите свој гнев и бол на мушкарце, поразговарајте о проблему с другарицом, потражите помоћ у свештеника или у психотерапеута који се занима проблемима брака, но не мешајте сина, схватите да он има свој сопствени живот. Имајте на уму да ће он морати једном да вас остави. Ваш син се никад није женио с вама, зато се престаните према њему понашати као да је он то урадио.

Број 2

Други проблем о којем су ми стотине пута говорили моји пацијенти, састоји се у томе, што су се мајке плашиле да својим синовима дозволе да се понашају по мушки. Хајде да поговоримо о томе, шта то значи: са дечацима се требомо опходити као са представницима мушког пола, што и јесу, и дозволити им да се изражавају у складу с тим. Озбиљна последица фанатичког феминизма јесте тај факт што се према дечацима односе с презиром само због тога што се они понашају по мушки. Једно од највећих жеља феминисткиња се састоји у томе да учине мушкарце што сличнијим женама. На такав начин мајке веома рано могу да почну ту машту да претварају у стварност. Прво чега лишавају дечаке су пластични пиштољи, мачеви, аутићи, и тенкови. Када маме чине нешто слично оне апсолутно прозрачно говоре својим синовима да је мужественост – нешто лоше, да су агресија и такмичење – такође, нешто лоше, убеђујући их у то да је мушка природа неизбежно зла сама по себи.

Рећи ћу исто то простим речима. Агресија – је основна црта мушке природе и није зло. Када се дечак игра полицајаца и лопова, та се игра заснива на томе, да се добри момци боре с лошима. И то је добро. И заиста: играчке као оружје помажу дечаку да практикује борбу с лошим момцима. Хтеле то феминисткиње или не, но апсолутно сви мушлкарци осећају да се њихова уникална улога састоји у томе да штите жену и децу. То помаже мушкарцу да себе види као мушкарца, када је самоуверен, када се осећа наоружан, када га уважавају због тога што штити друге. И тако ако сте икада даровали вашему сину «барбику» уместо пластичног пиштоља, исправите то – извините му се за то што сте га разоружали. И ако ваш дечак још није одрастао, идите и купите му за Божић мач за игру, а затим га похвалите како се он са њим бори.

Многе мајке се такође труде да ограде синове од боли. Звучи парадоксално но, управо то их и рањава. Без обзира на то што, могуће је, мајка мисли да чини сину добро, на самом делу причињава му штету. Ја не говорим да је то прекрасно, када дечак истегне лигаменте на фудбалском игралишту, но Бог зна да то, у исто време, није ни лоше. Зглоб ће зарасти, а дечак ће схватити да се понео поприлично мушки, трпећи бол. На такав начин он добија добру животну лекцију. И заиста то ће му помоћи да се осети више мужественим. Како мушкарци тако се и дечаци често хвале својим ранама због којих су морали да претрпе бол, када су падали са дрвета, са крова, или када су играли фудбал и ударио их нападач. Све је то део природе освајача. У ствари трпљење бола је главни заједнички именитељ мушког понашања по целом свету. Што је племе више познато ратоборношћу, то су болнији и крвавији ритуали које обављају његови чланови. Типично је ударање бичем, наношење жигова ужареним жељезом, резање прстију, и чак такви када избијају зубе, пију крв, и обрезују новорођенчад, а такође и провођење без хране и пића током много дана.

Зашто мушкарци тако поступају с дечацима? Они слично чине ради тога како би их до своје смрти успели васпитати као ратнике који ће моћи да штите жене и децу. То је уважавано заниимање за мушкарце. Ако ви тако не сматрате, онда просто погледајте мушке филмове. У њима они свагда упадају у битку и спасавају жене. Па био то Џемс Бонд или ко други, улога мушкарца се састоји у томе да је он војник целог живота, и подразумева се да му наносе ране. И тако, како да поступају маме? Чак и ако се ви не занимате и не интересујете спортом, у сваком случају, упишите вашег сина у неку секцију и дајте му до знања, да вам је драго видети га како се он такмичи са другим момцима. И када почне да се пење на дрво не одговарајте га. Ако се будете беспокојили и одговарали га, само ради тога да се не би повредио, то ће за њега бити најужаснија рана. Дечаци, које други дечаци бране од грубог окружења, осећаће се различитим од њих, слабима, видеће себе као смотанке. И све се може завршити тиме да никада неће успети да постану довољно самоуверени, како би заслужили уважење жене.

Број 3

Сада ћу да наведем последњи разлог, који ми је тешко и помињати. Немојте да саблажњавате своје синове. Сувише многи од мојих пацијената говоре како су њихове матере шетале по кући без грудњака или чак потпуно обнажене, или су се купале са њима скоро до њихове дванаесте године. Једна мајке је чак пренела свој кревет у синовљеву спаваћу собу (и спавала је код њега током 10 година). Како већ знате, мушкарце сексуално узбуђују визуални стимули, зато ће синови да примећују ваше тело, и у исто време ће се тако много стидети тога што се сексуално узбуђују због вас, тако да се могу заувек удаљити од жена. Једном ми је двадесетогодишњи млад човек рекао, да, чим погледа на женске груди, он помисли на своју матер, и то га је страшно мучило. Како сам и раније говорио, ако сте несрећни с мужем или имате проблем у сексуалном животу – не увлачите у то вашег сина. Њему је суђено да проведе свој живот с сопственом женом и да буде потпуно удовољен сексуалним односом с њом. Метере које саблажњавају своје синове могу да им унаказе природну привлачност према супротном полу.

Завршићу чланак приводећи последњи пример тога шта је дечаку нужно од матере. Џерри (име је измишљено) је седео у фотељи у мом офису држећи главу рукама и плачући. Без обзира на то што је момак био довољно крупан, да би могао да игра полузаштитника у рагбију (Џерри је био средњошколац), он се увек осећао различитим од осталих младића. «Ја нисам хтео да будем мамин синчић, – ридао је, – хтео сам да будем син свог оца или просто мушкарац, но оца никада није било кући поред мене, а мама се свагда користила мојом помоћи у решавању својих проблема. Она ме је чак терала да је држим за руку». Није чудо што се код Џеррија у петнаестој години формирала привлачност ка свом полу. Он је завидео другим мушкарцима и хтео је да добије то што они имају: независност и различитост од жена. Џери је еротизовао своју жељу за блискошћу с другим младим људима, а такође се отказао од сексуалних жеља и односа са женама. После две године терапије он се више не осећа као мамин синчић, као некада. Његова хетеросексуална привлачност је изашла из тамнице и он се осећа уверенији у своју мушкост више него икада. Но свеједно ми понекад говори, као и многи други: «Да се само мама другачије према мени односила… Ја сам само хтео да она уважава моје границе и да ми просто дозволи остати дечаком».

Знам једног мушкарца с вишим образовањем (има око 30 год.), који се жали да му матер звони на посао по пет пута на дан, да би просто брбљали. Наравно већ се можете досетити шта би јој он требао рећи, – и сличне речи ће је ранити, и он ће се испочетка осећати кривим. Свеједно се надам да ће успети да реши проблем. Ако мама сама не прекине, он ће морати да је сам замоли да престане са позивима. Мама просто треба да нађе неког другог с ким би могла да се чује сваки дан.

Блискост и одељеност

По молби свих мушкараца са којим сам радио, разрешите да вам заблагодарим за то што сте не просто прочитале дано писмо, него и прихватиле то што је у њему речено. Ти мушкарци не мрзе своје мајке, него их истински воле. Но синови ће завелети матере још више када се међу њима буде чувала већа дистанца. Звучи апсурдно но, истинито је. Ако желите да будете ближе к сину дајте му више слободе. А ако желите да он развије своје природне жеље у односу на жене, тада му дајте добар пример жене. Ако сте емоционални по природи, постојано се бринете, све контролишете, раздражујете се, ако имате честе нападе нервозе или имате неке друге сличне проблеме, онда се обратите специјалисти за неопходну вам помоћ. То не само да ће побољшати ваш живот, него и живот вашег сина, и учиниће однос с другим женама привлачнијим за њега.

Неоспорно је да синови имају потребу за матерама. Особито у прве три године живота дечаку је потребна постојана материнска брига као основа за осећање безопасности и поверења према животу (свету). Но он не треба да и даље остане у сличној зависности. И матер није дужна да постојано њанчи сина. Један двадесетогодишњи клијент је рекао да га матер све до сада зове надимком «сунце моје». Без обзира што се њој то може чинити забавним, то одузима мужественост код њега. Ако се матере буду односиле према синовима као према мушкарцима, тада ће се они тако и осећати.

Опет вам се захваљујем што сте прочитале то писмо. Ако вам је представљена информација причинила бол, размислите о чему та бол говори. И постарајте се да одредите какве измене би било могуће извести у вашем животу, како бисте га учиниле бољим и за вас и за сина. Ви сте за њега драга жена и свагда ћете то и да останете. Ви можете са сином чак и да опсудите писмо и идеје представњене у њему, ако вам се чини да ће то помоћи. Ако, ипак, решите да поговорите с њим, онда га уверите да ћете прихватити све што он каже. Помозите му да се избави од могућег осећања кривице, да би вам се могао открити. Ако будете уважавали сина и остављали му слободу, ваши односи могу да постану још блискији и јачи него било када, без обзира на то што ћете у већем степену да будете одељени једно од другог. Блоскост и —- одељеност. Управо је то и потребно синовима од својих матера, било да им је пет година или четрдесет. И они ће вас заволети још више ако ви будете таква мама.

С уважењем, Рик Рапп.10 новембра 2005 г.

http://overcoming-x.ru/podrugam-zhenam-materyam-gomoseksualov-alan-medinger.html