Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести.

Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1. део – Ф. Е. Васиљук

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања?

Исповест и психотерапија

Када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је телефон. Назвала ме је моја пацијенткиња, у овом контексту зваћемо је Људмила: „Могу ли да дођем на консултацију заједно са адвокатом?“ Био сам крајње зачуђен. (Они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас велика реткост чак и на суду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за нешто такво ја још нисам чуо).