Милост и истина у психотерапији (Ф.Е. Васиљук)

Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице.

Молба

Молба (прозба) је један веома суптилан психолошки „организам“ који захтева дуго и деликатно педагошко обликовање у детињству. У овом су организму спајени у семантичко јединство нада и поверење, смирење и достојанство, искреност и самоспознаја, поштовање и вера, унутрашња потреба и слобода.

Ако само један од ових „органа“ изађе из строја, молба се претвара у своју супротност. Без наде, човек уопште не моли; без поверења он не моли другог, већ га тестира; без смирења не моли, већ захтева; без достојанства не моли, већ мољака; без схватања о унутрашњој неопходности онога што моли, о својој потреби за тим – не моли, већ тера каприц; без вере у несебичност другог – нуди трампу; без поштовања његове искрености – нуди мито; без признања његове слободе – лукаво манипулише или грубо уцењује.

Фјодор Ефимович Васиљук

Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести.

Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1. део – Ф. Е. Васиљук

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања?

Исповест и психотерапија

Када сам приступио изради овог реферата, зазвонио ми је телефон. Назвала ме је моја пацијенткиња, у овом контексту зваћемо је Људмила: „Могу ли да дођем на консултацију заједно са адвокатом?“ Био сам крајње зачуђен. (Они који познају савремени руски живот, схватиће ме: адвокати су код нас велика реткост чак и на суду, а тек да неко иде на психотерапеутско саветовање са адвокатом – за нешто такво ја још нисам чуо).