Архиве категорија: форум

Помозите да заборавим дечка

 

Форим православних психолога


Аутор: Пуговка 9.8.2015, 17:48


Веома ме боли душа. Немам снаге. Волим дечка а он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем – а потом отказ по стопедесети пут. Унутра у себу осећам огроман бол, све ме притиска страшном силом. Не могу да схватим шта он хоће. Када ме не би узнемиравао и давао знаке пажње, када не би пројављивао интерес, ја би га разумела (не воли ме човек, шта да радиш?). А он ме постојано дира право у срце, срце ми је буквално самлевено.

Те ми је писао о својим девојкама… какву ће да ожени… фото слао… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину. Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама. Не могу да схватим зашто не могу да ме буде баш брига за њега и да му затворим врата пред носом. Једном сам се присилила и прекратила општење с њим, годину дана се нисмо виђали.

Вратила сам се на интернет, но због страха поновног бола не јављам му се и не желоим контакта зато што немам снаге да издржим све те клацкалице „те потребна сам му, те нисам, те хоћу, те нећу“, ја од тога веома страдам… а он напротив све време покушава да сазна како се ја према њему односим, и само што сазна – изчезава, давајући ми до знања да немам чему да се надам и да он са таквом ненормалном никад не би пристао да живи. А ја потом сва лежим у сузама, не могу себи доћи. Не разумем зашто човек такво нешто ради. Шта да радим како би постала равнодушна према њему? Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.


Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 10.8.2015, 21:36


Пуговка, здраво!
Препиручујем Вам да прочитате материјал на сајту Пережит.ру.

Пре свега требало би да прочитате део «Љубвна зависност»[1]:

http://www.perejit.ru/main/zavisimist

С уважењем Елена Громова.


Аутор: Пуговка 16.8.2015, 21:46


Здраво Елена. Велико вам хвала за одговор.

Само ми реците због чега одмах сазависност?
Ја сам њега отпустила, и то давно, мада и до сада нешто осећам према њему, мени није болно од тога што њега нема у мом животу (мада не одричем да понекад жалим по том поводу, но успокојавам себе тиме, што је њему вероватно боље без мене… и то је све).

И то он тражи односе, а не ја, но он има веома лошу особину – да причињава бол другима старајући се да их увреди речима, уједа за «живу рану» (због тога сам га и отпустила – нисам у стању да трпим изругивања – ето од чега ми је болно, а не од тога што «ја хоћу да овладам њиме и како би он био само мој, а он мене не жели видите» – не – он није моја ствар и ја не претендујем на владање њиме и не насрћем на његову вољу и слободу, ја мислим да, ако би и вас речима увредио човек кога ви волите, вама би такођер било болно (увредили бисте се) – зар је то сазависност? Мени се чини да је то сасвим нормална реакција). Ја страдам од његових увредљивих речи.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».

Не разумем зашто човек тако поступа? Можете ли ми помоћи да схватим?
Не гајим наду да ће се он икад према мени односити заиста на леп начин. Фундамента за односе не видим. Ја сам поставила тачку. Жао ми је што је такав. Значи није човек за мене.


Elena Gromova Аутор: Елена Громова 18.8.2015, 15:49

 


Здраво, Пуговка!

Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)

Само ми реците због чега одамах сазависност?

он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем …
… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину.
Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама.
Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».
Пуговка, то што Ви пишете и јесте форма сазависних односа. То су нездрави односи у којима је неиздрживо налазити се, и из којих је тешко изаћи.
Ви такођер пишете:

Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)

Ја сам њега отпустила, и то давно….

Пуговка, Ви и сами знате да Ви покушавате себе да натерате да у то поверујете. Но то није тако. Када бисте ви њега давно отпустили, не би било тако болно и Ви не бисте саздали тему «Помозите да заборавим дечка»
Пуговка, ја вам још једном препоручујем да се упознате с материјалом «Пережит.Ру». Тамо можете да комуницирате на форуму с онима који су били у сличним проблемима.

Такођер вам препоручујем да прочитате књигу В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
С уважењем, Елена.


Аутор: Пуговка 30.8.2015, 16:02


Здраво, Елена.

Хвала вам велико на одговору.

Да, у праву сте, нисам отпустила.

Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?
Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).
И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља.

Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.

Он уноси лепту у рушење наших односа, зато што су тамо зацикљени људи – у њих – практично у свих – као у некој игри врти се једна те иста плоча «а можда је у питању трећи… сто-посто је у питању трећи… » они су му то тако набијали у главу да му се клин у глави направио – он је искључиво убеђен да код мене постоји неко трећи, и ја их зато трпети не могу – бесна сам на њих, уместо да ствар размотримо, они сваком по седам страница напечатали и брзо обома «У њега (ње) постоји трећи», само ретки јединични случајеви се тамо старају да заиста разумно и адекватно оцене ситуацију – њих је веома пријатно читати и у њих се заиста можеш мудрости научити, а већина дејствују по шаблону – као да раде на штампарском заводу… они чак ни питања не постављају него одмах пресуду изричу.

Мене то раздражуеј. А највише ме раздражује када пише дечко (муж) да је вређао девојку и она је прекратила све односе са њим и објаснила разлог (увреде, непажња, равнодушност) и да такав однос убија све топле односе према њему… он све то поставља на форум, а они опет «нешто је ту чудно… вероватно је у питању трећи» – и то је све – мени од таквих пресуда мозак хоће да прсне, зато што је код мене иста таква ситуација и када би дечко прекратио своја изругивања нада мном, ја се не би бојала да градим са њим односе, но он како се види сматра да поступа исправно (ето ти неверна беднице, прими по заслузи), а ја гледајћи на његово лоше расуђивање још се више одстрањујем од њега. И тако се ми све више и више отуђијемо једно од другог.

Покушавала сам (по мери својих могућности) да докажем своју исправност, а потом ми је тако тешко постало, до суза, и срце само што ми није прсло – више ми је досадило – изменити је ту ништа и никако не могу, постојано се понижавати и доказивати – све је то много ниско (да сам ја бар нешто крива, онда да, ја би просила опроштај и умољавала га, а тако… не разумем због чега на коленима да пузим? Ради чега? Ради тога што су једни убеђивали, а други чак и не знајући истину просто је све прогутао (прихватио)? – некакав апсурд и лудило.
Ја би желела помирити се, но само кад помислим да то тако може цео живот да буде – свака жеља пропада. Једна половина мене хоће обновљење односа, размишљам, када би се према мени односили по-другом онда би све било добро (он се понаша са мном тако зато што је унутра сложио такво мишљење о мени, и мисли да је он у праву у својим закључцима, а у ствари све то није тако), а друга страна видећи апсурдност ситуације, – не жели – зато што се боји – страх је зауставља.

И зато и настају клацкалице – те му поверујем (када се према мени понаша пристојно) и почињем да му се приљепљујем, а он почиње нагло да ме одбија или вређа или пише да се код њега друга девојка појавила (при чему не знам да ли је то истина… да ли то пише из злобе, или стварно има нову везу – но то да је он у последње време у потрази, то је тачно) и ја се због свега тога од њега ограђујем.
Не знам да ли би он тражио другу девојку када не би био тако уверен у своју «правоту» у односу према мени.

Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?


Elena Gromova Аутор: Елена Громова 31.8.2015, 15:40

Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)

Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).

И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља…

Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?

Здраво Пуговка!
Да, то није једноставно, но реално постоји шанса и смисао градити нормалне односе. И то је могуће при жељи само једног човека: Вас.

Само до тога треба доћи. За такво нешто Ви треба да сте спремни на дуг рад над собом са психологом.
А шта ћете после тога да одлучите: да градите са својим младим човеком друге, здравије односе или се растати са њим – то је већ друго питање.
Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)

Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.

Пуговка, група сајтова «Пережит» састоји се не само из форума где постоји живо општење, него и из корисних материјала и чланака, на које, надам се, «нисте кивни».
С уважењем, Елена.


Аутор: Пуговка 31.8.2015, 19:34


Здраво Елена!

По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална – ја просто немам средстава за тако нешто, а књигу коју сте ми посаветовали ја већ читам, – веома ми се свиђа како се Аутор обраћа к читаоцу, а такођер ми се свиђа лакоћа излагања материјала. Хвала.

И користан материјал и чланци групе сајтова «пережит» такођер читам… на њих ја нисам «кивна» )))) ја сам већ писала да су они веома корисни за развој душе и к њима се веома позитивно и благодарно односим.

Много вам хвала за одговор.


Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 1.9.2015, 11:14


Цитата(Пуговка @ 31.8.2015, 19:34)

По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална.

Здраво Пуговка!

Ако немате финансијских могућности да радите са психологом – Ви можете да ступите у удружење анонимних сазависника. То је бесплатно.

Мада «онај ко жели да нешто промени – тражи начине, а онај ко не жели – тражи разлоге (оправдања)»…))

Можда да нађете могућност отићи бар на први састанак са психологом или да нађете психолога или психолошки центар где су пријеми бесплатни или где је опција да се остави прилог колико ко може.
С уважењем, Елена


Аутор: Пуговка 6.9.2015, 23:27


Здраво Елена!

Ево читам књигу и полагано анализирам (размишљам, расуђујем) и нелетела сам на ове речи.

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи. Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија. Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

То је управо оно што са мном просходи! Како ми је све то блиско и како све, као да је о мени писано. Ја сам до сусрета с њим била савршено други човек. Управо нежна и умиљата, а у општењу с њим сам се тихо почела превраћати у емоционалног инвалида!!!!! Но Слава Богу, још се нисам коначно превратила у њега и остало је још мало топлине и њежности у мени, но посла над лечењем душе је нажалост много!
Не желим да за све њега окривљујем, и не стремим се да себе оправдавам – сада ја, пре свега, желим да се разаберем, како да научим нормално да живим, а не да тражим кривца – криви смо обоје!!! то је и тако јасно – но ја сам у већој мери крива пред собом – зато што сам предала саму себе!!
И Слава Богу што сам послушала савете мудрих људи (и раније, до вас, и вас између осталих) и мада нисам осећала њихову исправност и била сам сумњичава, но свеједно сам послушала и почела да радим над својом ситуацијом. И мада раније никако нисам могла да нађем то шта ме је држало за њега, данас сам схватила – то је на ничему основана вера у то да ће код нас све бити добро, наивно се надајући «ех, кад би…» да ће та илузија једном постати реалност.

Ето то је то због чега сам се, донекел као и разумевајући да ми ти односи радост не приносе, свеједно због нечега држала за њих, а при том савршено не схватајући «због чега се држим за њих ако ми они не одговарају… и због чега се не могу од њих одлепити? Шта ме држи? Ако ћете искрено, у последње време сам себи често задавал то питање, но не нашавши одговор, сматрала сам да ме то љубав држи поред њега. А то није истина. Нећо да одричем своја нежна и добра осећања према њему – они су заиста постојали – и заљубљеност и њежност и самоодрицање и жеља да са њим поделим нешто светло и радосно и да му помогнем, но они су на жалост уништени (у односу према њему).
И читајући те речи «Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе» и размишљајућжи над њиховим смислом – схватам да ја са њим више не желим да имам никакве однесе. Наивно је и глупо мислити да они могу бити добри – то је илузија.

Огромно вам хвала за помоћ! Дуго је трајао мој пут к почетку оздрављења, но тек сада почињем да осећам да оздрављење почиње.
Узгред речено, чак је добро испало што су га форумчани од мене одбијали, типа не везуј се за такву свакакву, намазану (тј. такву каквом ме је он њима описао) – раније сам се дивљачки вређала на такве ствари, до суза, а сада разумем да је све произашло тако како је и требало – успело је, форумчани, и сами не знајући, спасили (оградили) су мене од њега, а не њега од мене. Слава Богу за све! И вама сам веома благодарна и свима ко ми је помогао по том питању!!!


 

Elena Gromova  Аутор: Елена Громова 7.9.2015, 13:28


Здраво Пуговка!
У Славу Божију! Искрено се радујем што сте на крају нашли и изабрали прави пут!

Желим Вам смелисти и мудрости у дубоком раду над собом!

Бог да Вам је у помоћи!
С уважењем, Елена


[1] https://poznajsebe.wordpress.com/2014/07/03/ljubavna_zavisimost_kao_podmena/

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2899

Муж пије – не знам шта да радим.

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

 Аутор: Irinka

Објављено:  (6 аугуст 2015 у 01:28)

Блог: Помозите ми

Здраво свима. Хтела бих Вас замолити за помоћ, код многих oд Вас је вероватно слична ситуација као и код мене. С мужем живим 17 година. Напијао се и до свадбе, но нисам мислила да ће то тако да буде. Нико ме није ни упозорио. Волим га и даље само што осећање почиње да се притупљује. Вероватно ће према мени полетети камења, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе. Свих 17 година муж се периодично опија.

После друге смене пије са колегама и дешава се да долази кући тек пред јутро. Може да код друга остане по два дана. Но описаћу последњу годину. Пиће – то је беда… Може током недеље да пије помало, а у петак да почне и до недеље да се не трезни. Било је случајева да до понедељка, до ручка, није могао да устане на посао (с посла га још нису истерали). У те дане може да оде и да тамо негде са неким пије. Месец дана назад је обећао да 100 дана неће уопште да пије, издржао је свега месец дана, за тај месец ни једном се нисмо свађали. После тога када је узео да пије није знао стати, рекао ми је да се њему такав живот не свиђа, и да ће он да живи тако како се њему свиђа, и он неће да престаје да пије, и уопште он сву недељу чека викенд да би се напио.

Схватила сам да не могу ништа да урадим и да се ситуација неће изменити. До тада сам све испробала и викала, свађала се, ћутала, молила, плакала. Бесмислено, све један те исти одговор, а шта сам ја то урадио, осим што сам попио. А бива да пије по 2 – 3 дана у које уопште не бива с породицом, ја сама с децом седим кући зато што ће он доћи пијан и ако ме не затече кући, не смем да се вратим. Када пије губи интерес к породици, са децом уопште не општи и са мном такође.

Последњих 7 дана – у уторак је узео три флаше, потом у четвртак једну и у петак 3, у понедељак 6 флаша и додао вотку, а у уторак је изашао са посла и пио, дошао је у 4 навече пијан, његовој мами је био рођендан, а он јој није чак ни честитао зато што је пио. И опет, по његовом речима, он ништа страшно није урадио. Помозите молим вас, мени је потребна помоћ да би се избавила од сазависности, уморила сам се и постојано ми је присутна депресија. Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога. Хвала свима.

Коментара(61)


  Zhanna 6 аугуст 2015 у 02:09

Здраво, Irinka  Ја сам Жанна, жена алкохоличара.

«Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога.»

Ти ћеш се вероватно смејати, но тако је било и јесте у свих нас с невеликим нијансама . Сећам се како сам сама пре пола године прилетела овамао, с том истом молбом: спасите, помозите… . Да…., тада ми није било до смеха.

«Вероватно ће према мени полетети камење, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе.»

Исто то  сам се и ја бојала, да ће рећи «сама је изабрала», како смо само све исте  . Но тога се сигурно не требаш бојати и оправдавати се није потребно, све смо ми овде у истом положају. Мени је веома драго што си овде, знадеш, хоћу да ти кажем да су до нас хиљаде жена прошле тим путем и сада се ми можемо користити њиховим непроцењивим опитом, како би живели радосним животом.

Тренутно после скоро пола године у Ал-Анону могу да говорим те речи са увереношћу, а раније се сав мој живот састојао у праћењу колико је муж попио, тресла се пред сваким његовим запојем, тражила сакривене флаше по кући, брррр, страшно је и сетити се :). Сада ја ЖИВИМ , пре сам само преживљавала, не бројим дане до његовог запоја, мени је изнова занимљиво живети и занимати се собом, а мој вољени алкохоличар – он је и сам, испоставило се, у стању да се брине о себи, види како је занимљиво, што се мање ја тресем за њега, то је боље и мени и њему.

Irinka, теби је потребна литература по програму, можеш наћи у твом граду групу Ал-Анон, они вероватно имају, или наручи поштом, адресу имаш на сајту, а док не набавиш, ја сам читала све редом на форуму и писала девојкама, мене су веома силно подржали, потом сам почела да радим по програму 12 Корака, обавезно се присаједини групи, ако има жива група то је супер, ако нема или ниси у могућности да посећујеш, постоји грипа овде на форуму.

Грлим те.


  Taya    6 аугуст 2015 у 08:03

Здраво, Irinka. Моје име је Настја и код мене је до била слична ситуација. Овде се немој бојати никога. Нико те овде неће осудити. Овде се сви радују теби. И радо ће ти сви помоћи. Шта ти можеш да урадиш у таквој ситуацији. Ти можеш само да спасаваш себе. Њега не можеш. У то сам се сама убедила не једном. При том се мој алкос (други брак) напија до таквог стања да се понекад плашим да нећу стићи позвати хитну.

Но само моје спасатељство ничему није привело. Да и више од тога, испало је да сам ја за све и крива. На самом делу све то није тако, сва алкохоличарева оправдавања, сва његова осуђивања – јесте удобан начин оправдавања свог алкохолизма. Он хоће да пије – он ће и да пије. А ти требаш да мислиш о себи.

Почни да примењујеш 12 корака и желим ти добар пут!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 08:43

Ја му говорим да је болестан и да треба да се лечи. Као одговор само слушам како ја од њега правим, ни сам не зна кога. Да ја не доносим кући плату и да без њега не бих имала ништа. Само видите, он вероватно заборавља да ја такође зарађујем и то ништа мање од њега. Уговорила сам да купимо кола, мислила сам да ће мање пити, ништа се није променило.


  Fler  6 аугуст 2015 у 08:06

Иринка, поздрав!

Ево адресе група:  град Нижниј Новгород,

група «Надежда»

место: ул. Шевченко, 1 Б

време: четвртак – 18.00

г. Нижниј Новгород,

Група «Вера»

место: ул. Сергеевскаја, д. 25а, Храм Сергеја Радонежского

време: субота – 13.00

г. Нижниј Новгород,

група «Спасение»

место: Сормовскиј рајон, ул. Щербакова,

д. 2а (Воскресна школа при Спасо-Преображенском храму)

време: петак – 19.00

Овде на сајту има твојих земљака. Драги нижегородци , одазовоте се: новичок је пришао!

Шта се тиче «Дуге», за то се обрати администрацији сајта и увешће те у састав групе.

Свеједно вам је пре свега најпре потребно набавити литературу Ал-Анон. То ћете најлакше урадити на групи (реалној, живој), обично тамо постоји литературе у резерви.

Књиге су ти потребне зато што се у групама Ал-Анон (и у «Дуги» такође) ми занимамо по нашим Ал-Аноновским књижицама. Њих је уопште потребно читати сваки дан. Тако да што је пре могућ,е приходи на сабрања у Нижнем.

Желим ти добар попутни ветар!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 08:52

Здраво Ирина! Мене зову Љуба, мој муж такође пије))). Знадеш шта ћу ти рећи? Да, оставимо њега, пјаног! Испричај нам о себи! Колико ти је година, каква су ти интересовања, шта волиш и о чему машташ? Ти веома мало живиш својим животом, а веома много његовим. Тренутно, можда, ти о свом животу мало шта можеш да испричаш. Но размисли, како би ти желела да живиш. Због чега да оздрављујеш? Желиш ли да будеш срећна, радосна и слободна (од мушких пијанки, контроле и бројања флаша, које је он испразнио)? Да ли ти сама желиш да живиш пуним животом, независно од тога пије ли твој муж или не? Ако «да», онда welcome! Добро дошла у Ал-Анон!


 Irinka  6 аугуст 2015 у 10:06

Мени је 36 година и имам двоје прекрасне деце. Ја везем гоблене и веома волим свој посао. Жеља имам, само што се све не испуњавају. Хтела бих да путујем. А оздрављивати хоћу зато што сам се већ уморила бити у таквом стању постојано, хоћу да као породица живимо независно од његових пијанки и да не падам у очајање. Да деца не гледају зло и са сузама у очима матер.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 10:10

И још хоћу више се смејати и бити своја као и раније.


  Toby  6 аугуст 2015 у 10:27

Поздрав, Irinka!

Радујем се што те видим овде. Ја сам такође жена алкохоличара, мада он тренутно не пије. Но алкохолизам је – болест неизлечива, смртоносна и прогресирајућа. И не подчињава се НИКАКВОМ мом контролу и управљању. Тако да је неразумно на то траћити снагу – боље је бавити се собом. Још више зато што алкохолизам „заражује“ својим безумљем и нас, блиских алкохоличара. То јест, имамо се чиме бавити и без алкохоличара. То не значи да га се ја одричем или да га престајем волети. Ја би рекла напротив, само благодарећи Ал-Анону, ја се учим да га волим, но не да улазим у његов живот, него да живим свој…

Добро дошла!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 10:47

Тако, да би се твоје маште оствариле, теби је самој потребно изменити се. Ми се овде мењамо (оздрављујемо) с помоћу Програма Дванаест корака. Тај програм помаже живети једноставније и радовати се животу, учити се правилном односу к проблему. Појављује се здрав однос према животу.

Заиста се мења однос према животу – мења се живот. Тај програм могуће је проћи са наставником, који ће са тобом да подели свој опит проласка тих корака. Сва помоћ је апсолутно бесплатна, добровољна и анонимна. Некада су нама помагали, сада помажемо ми.

Огромну моралну подршку, неопходна знања и опит можеш стећи на групама узајамне помоћи. Обавезно их посети! Мислим да ће, после посете групе – многа твоја питања отпасти сами по себи. Овде такође можеш посећивати интернет сабрања („Дуга“, на пример) и писати своје мисли и преживљавања на блогу. Срећно!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 11:08

Огромно вам хвала.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 11:41

Ирина, здраво. Ја сам Аља, жена алкохоличара. Радујем се што си са нама. Прими моју подршку. Веруј ми, веома брзо твој живот ће почети да се мења на боље, само не одступај и иди на групу, читај литературу. Добро дошла!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:25

Хвала Аља! Реците, а како сте се ви одстрањивали од мужа, како се понашати. Последњи пут нисам на њега обраћала пажњу када је дошао пијан, занимала сам се послом по кући. Не звоним му (телефоном) више када је пијан. Не разговарам. Јуче је био трезан, поставила сам му границе и рекла му да нећу више да се нервирам због њега пијаног и да он сам одговара за своје поступке. Да ја имам свој живот и своје интересе. И пијаног га више нећу чекати кући.  Да га ја волим трезног, но пијаног га мрзим.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:33

Не знам јесам ли правилно поступила. Веома често када ми је лоше читам молитву Оче наш, неиспијена чаша, молитву при породичним несугласицама. Можете ли ми посаветовати какве још молитве могу да помогну управо мени.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 17:44

Ја сам се дуго са мужем борила, са његовим пијанаством, а потом сам схватила да сам због свега тога свој живот изгубила, моја деца пропадају. И ја сам се зауставила. Ја га више не контролишем, не преживљавам када се задржао на послу или не долази кући, знам да, ма како се ја старала, то њему неће помоћи. Да сам ја потребнија својој деци и себи.

Схватила сам да не желим сав живот проћердати на контролу мужа, ја имам свој живот, своје интересе. Волим да кувам, да везем, волим да читам и да шећем са децом, имам другарица са којима хоћу да се дружим, имам родитеље поред којих ми је добро. И дала сам самој себи задатак, да се сваког дана занимам свим тим веома важним за мене делима.

Даље, ако муж негде пије, или је опет дошао пијан – ја немам времена за то се беспокојити, ја сам дужна да изађем са децом на улицу, да спремим њима и себи нешто укусно, дужна сам да прочитам главу из књиге, дужна сам да будем са родитељима (добро је што живе близу нас), да поговорим са другарицом, да оплетем бар 4 реда за дан (обично се тим бавим навече, пред сном), дужна сам да будем овде на сајту – читам, пишем ако имам што рећи, накупљати туђи опит, он ми је веома важан и потребан.

Ускоро  ми предстоји прелазак у Омск, тамо постоје живе групе Ал-Анон, чекам то с нестрпљењем, ићи ћу на групу. А знаш, испочетка сам са великим трудом све то успевала, било је веома тешко све то чинити сваки дан, није ми се уопште ништа хтело радити, особито када је муж био у запоју. Но приморавала сам себе. И са сваким даном постајало је све лакше и пријатније живети својим животом!!!

Више не дирам (трзам) мужа када је пијан. Ако је дошао пијан и хоће да прави скандал, старам се да изађем са децом из куће, или му просто говорим да са њим нећу да разговарам, зато што тренутно немам времена (разговарам са мамом, пишем на групи, читам, плетем, играм се са децом – у зависности од ситуације), говорим му да ћу са њим касније поразговарати. И молим се за душевни покој. Иди на групу, пиши овде, занимај се било чим по максимуму, да времена не би остало. И на групу по корацима. Ти си већ пришла овамо! Већ то је здраво! То је већ почетак! Не заустављај се! Сада само напред! Другог пута нема. Ти ниси сама!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 17:49

Извињавам се за грешке при писању, пишем с телефона .


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:21

Реци ми како поступати ако се он напио, протрезнио, а сада је већ други дан како не разговара. Ето дошао је са посла, узео ручак и отишао на спорт, чак и не поздравивши се када је дошао. Како се понашати, не дирати га и препустити се струји.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:23

И хвала вам, сада ћу тако да радим када уђе у запој.


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:03

Не узнемиравај га. Не жели да разговара, нека не говори. Њему је после запоја лоше, осећа се кривим. Њему је нужно да га неко казни, то он очекује, њему је потребно оправдати се пред самим собом, зато он са тобом и не разговара. Он чека да се ти почнеш свађати, он на такав начин хоће да те изведе на конфликт. Ако се поведеш за њим, то ће он и добити казну – ти ћеш се на њега извикати, а добиће и оправдање за свој запој – то ме жена лоша запала, стално виче. Не поводи се, он то и чека, њему је то и потребно.

Запамти – ти ниси крива за његову болест, ти ниси узрок његове болести и ти га не можеш излечити!!! Он има Бога и само са Божијом помоћу он може да престане пити! Ти не можеш помоћи! Не сметај му да учи Своје лекције живота.

Ја у таквим ситуацијама просто мужа не дирам (не трзам), не жели да разговара – нека ћути. Ја се не свађам, не надимам се и не ћутим „увређено“, ја се просто понашам спокојно, спокојно, обраћам се мужу као да се ништа није десило. Не жели – нека не одговара, то није мој проблем, то његова болест тако себи тражи оправдање. А ја, боље о себи да се побринем, собом да се бавим. То је мој опит. Надам се да ће други ученици подсказати шта они раде у таквој ситуацији.


  ассорти  6 аугуст 2015 у 19:13

Аља, читам сада твоје редове и размишљам, како си добро напредовала за то време! Просто се сећам твојих првих писама и упоређујем с тим што сада пишеш, то је небо и земља))) Значи програм ради!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:33

Хвала))) и сама сам срећна због тога! Ја видим промене, живот је почео да добија боје! Хвала Ал-Анону и свима вама! С нестрпљењем чекам преселење, да пођем на живу групу.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:36

Такође, хоћу да се тако научим.


  ассорти  8 аугуст 2015 у 08:15

Све у своје време))) нећеш се изменити за један дан, за то је потребно време. Но да би се то време приближило, пут почињи већ сада. На почетку је корисно „с главом“ се забити у Програм. Бог даје фору новичкам и кораке је веома лако пролазити, у једном даху))))


  ассорти  6 аугуст 2015 у 12:38

„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу да изменим, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:39

Хвала.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:58

Још хоћу да сазнам, а када се муж напије и на следећи дан већ не пије како се понашати…? Ја се затварам, ја сам на њега љута и не разговарам са њим, и то се може продужити недељу дана, он такође не покреће разговор, сматра да ништа посебно није урадио. А када дуго не општимо ја осећам опустошеност, осећам се непотребна. И чини ми се да ме он уопште не воли. И долазим до закључка да је вореватно боље развести се. ….


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:29

Хвала за молитву, копирала сам је на телефон.


  Аљка 6 аугуст 2015 у 19:12

Ја сам такође тако реаговала на запоје мужа. Било је пусто, болно и увредљиво. Веома сам желела развести се. Чак сам му и смрт желела. Изгледало ми је да је то крај. Сада на све то гледам по другому. Ја имам моју децу, моје родитеље, мог Бога, имам саму себе. И мени је са мном добро, радосно, без обзира на то како се муж понаша. Ја схватам да то његова болест тако поступа у односу према мени, и њему самоме је од тога лоше.   Погледај у круг, колико је поред тебе добрих и људи који те воле!

Грлим те!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:15

Ја такође не успевам увек да се не поводим на његову болест. Но свесна сам да сам и ја такође болна и мени самој је потребна помоћ. Ја сам тек на самом почетку пута, још много треба да се научим. И ја сам због тога радосна, зато што већ сада видим измене у свом животу и више не желим да се враћам назад.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 19:22

А ви после његових запоја, када је он трезан, одмах са њим почињете разговарати?


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:40

Ако ми је његова помоћ неопходна, то га ја молим да ми помогне. Управо га молим.  А уопште се старам да га не узнемиравам. Ја знам да му је после запоја потребан скандал са мном, то је његовој болести потребно. А ја с тим немам ништа. И још сам схватила – када, нпр. чевек болује од грипа ти се са њим, због тога што он кашље, не свађаш, тако и муж – он је болестан, и његови поступци су неретко – пројава његове болести, бескорисно је, чак и штетно за то га грдити.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 20:25

Да, ја га и не грдим, само не подносим то што он ћути и може се спремити и изаћи ништа да не каже.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:28

А ја сам изгледа и ваша земљакиња. Ја сам такође из Казахстана, само са Источног, град Зирјановск, можда сте чули за њега?


  Аљка 6 аугуст 2015 у 20:44

Да))) чула сам))) а ја сам из Павлодара. С краја августа у Омск прелазим))).


  Irinka 8 аугуст у 08:09

Поздрав свима, реците, а како су ваши мужеви реаговали када су сазнали да ви посећујете групу?


  Zhanna 8 аугуст у 14:06

Поздрав, Ја посећујем виртуалну групу, свеједно се муж забринуо, говорио је да је то секта, покушавао је да ме убеди да оставим то, бринуо се да ће ме прозомбирати и покупити новац .

Потом је узео адресу и тражио на интернету информацију о сајту, не знам шта је он тамо ископао, нисам питала, тада нисам имала времена ни жеље за то, тако сам се ухватила за програм да сам све време читала и слушала аудио. Потом је кренуо рад на Корацима, почела сам да примењујем у пракси то што сам учила, муж је видео да се што-шта мења, био је напет, нервирао се, но отворено није ништа забрањивао.

Постепено, када су се ствари у породици измениле на боље, он се успокојио, а испочетка је чак и љубоморе било, типа: Опет се са својим «алкохоличарима» дописујеш . Понекад је увређено говорио: «Хајде-хајде напиши каквог лошег мужа имаш». Ја сам спокојно одговарала да ми и без осуђивања његове персоне имамо о чему да поговоримо, на такав начин сам му дала да схвати да се свет не врти око њега и ја то више не мислим да радим.

Наравно, све то без било какве агресије, веома спокојно, но тврдо и уверено, претходно се помоливши и одајући разултат у руке Више Силе, ја радим то што сам дужна, а за разултат одговара Бог и тада ја могу да увидим како происходи чудо програма, ситуација се мења када ја «метем своју страну улице» .

Све вас грлим.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:41

Мој муж је све веома агресивно примио. Силно му је сметало у прво време када је видео да се ја овде на сајту дописујем. Крајем аугуста ћемо прећи у Омск, ићи ћу на живу групу. Предупредила сам га зараније, нека га нек кува. Ја знам да ако буде покушао да запрети, ја ћу поћи у сваком случају. Сајт ми није могао запретити мада је силно желео. Зато што види и схвата одакле су кренуле промене )))))


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:43

Љутио се много прво време.:)


  Irinka  8 аугуст 2015 у 16:41

Ево 08 аугуст је дан суза… Ујутро сам пошла код фризера. Вратила се од фризера, почела да сређујем кућу. Он је дошао мало припит, ушао, ни с ким не разговара, погледао на интернету како доћи до неког тамо места и отишао, и већ 5 сати њега нема. Трудила сам се да се држим, но отишла сам на групу и тамо се расплакала. Његова мама говори да се разводимо ако је он већ тако лош и пије.


  Irinka  8 аугуст 2015 у 18:32

А још ни у базен не могу поћи зато што новаца немамо баш много (у базен ми је доктор рекао да идем, то није моја похота) а он је 08 аугуст пио до 5 навече дошао сав у запаху и с новим телефоном. Ето тако девојчице. И хвала вам за подршку, свима сам вам благодарна. Ја вас такођер грлим :).


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:01

И са мном је исто тако било и сада бива. Муж пије (успут да кажем, приметила сам да покушава да пије мање и ређе, долази и говори «видиш звали су ме и нисам отишао»), понекад последњи динар попије. То је веома тешко и болно, увредљиво за децу, тата на пиће потрошио, а не на сладолед.

Ја тренутно не радм но мужа сам предупредила (разговор је био после неколоко дана трезвости), да чим он прими плату ја узимам 4-6 000 рубаља (70-80 Е) за себе на време његових запоја, да је то новац за децу и мене, на лекове и најнеопходније ствари, да се тај новац НЕ троше на потребе целе породице. На такав начин последња три месеца имам тајно скровиште за најнеопходније.Муж у сваком случају купује продукте , плаћа стан итд. Знам да чим се ја запослим проблем се решава сам собом, но до тада тако. Не знам да ли је исправно но мени се чини да би могло просто од свакодневне куповине помало новца остављати на страну, ако је муж против тога да ти даје новац. И још то је његова обавеза – да обезбеђује породицу.

Ја директно говорим мужу, деци су потребни лекови или одећа, или соко-фрукти, ја требам код фризера, или ми је потребна обућа… Да мало ли што-чега (само трезном му говорим, с пијаним је бескорисно разговарати). И он се саглашава и чини по могућности, но ја сам се научила да га молим, љубазно и с поштовањем.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:17

А по поводу развода – и ја сам се такођер, када сам дошла овамо, спремала за развод. То није решење. Ти си сама болна, а не само твој муж. Ти можеш да се разведеш од њега, али твоја болест никуда неће исчезнути и боље ти неће бити. Зато сам дала себи времена, следећих пола године ја се са никим не разводим. Мада понекад се баш хоће. Чини се, да ће развод све проблеме решити. Неће решити. Мој је муж агресиван када је пијан. Прозива, виче, може подићи руку. Но схватила сам да је и мој удео био у томе.

Сада ако се напије он не виче. Просто ја се, када је он пијан понашам по другому. Ја сам оделила болест од мужа… Тако некако се може рећи. Не жури с разводом. Дај СЕБИ времена.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:39

Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале? И како је муж реаговао?


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:45

Да, боље је не «трзати» се на првој години програма (притом не просто тако – ево постоји Ал-Анон и готово, него се тражи истински труд без самообмане: посећивање сабрања на живим групама, редовно читање Ал-Анон литературе, било какво и најмање служење у групи, без тога ће користи бити мало, да и молитва за душевни покој сваки пут када ти је лоше).   Свеједно, ако је агресија опасна за здравље (а словесна агресија је итекако опасна, да не говоримо о ударању) онда је неопходно оделити се од алкохоличара подаље. Не треба ни себе ни децу постављати под удар болести, то је неразумно. А време ће већ даље показати да ли је потребан развод или не. Одвојити се од њега је неопходно.

Чак и анонимни алкохоличари обративши се ка женама пишу овако. „С годинама ми постаје смешно када читам њихова поуке: видим тамо такву бригу о алкохоличару и жена као прилог њему :)))


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:51

Агресије нема с његове стране зато што када он пије њега просто нема кући. А када дође иде да спава. Ја се више не качим и не разговарам са њим када је он у таквом стању, а он како се протрезни не разговара са мном.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:52

 „Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале?“

Ја сам ишла на Ал-Анон и ПОСТОЈАНО читала књижице Ал-Анона. Дан и ноћ, у транспорту, у кади, ишла у кревет и остављала за сваки случај брошуру под јастук. Учила сам се молити, живети дан за дан. Престала звонити алкохоличару, привела поредак у кућу, с децом сам почела спокојно да општим итд.

Уопште у Ал-Анону некако брзо просиходи разделење моје личности и мог живота до личности и живота алкохоличара. Пространство се на крају, појављује, где је Бог. А где је Бог тамо је и живот. Што шире ја откривам двери Богу, то је интереснији, прекраснији и чудеснији (то без сваког преувеличавања) мој живот.

А алкохоличар буквално као да се умањује с огромном брзином. Као још јуче да је било како нас је он возао и давао свему тон, а данас (9 аугуст) већ Бог руководи са свим и свима, а не алкохоличар. И готово. Потпуни преокрет, моје ново рођење. То другачије не можеш назвати – то су мене заново родили на светлост Божију.

И тако сваки Божији дан…. Вољно-невољно почињеш благодарити алкохоличара…


  Irinka  9 аугуст 2015 у 15:41

Ево и ја сада углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:57

 „он како се протрезни не разговара са мном“

Каква срећа, можеш се бавити својим животом! Ако си бар набавила «Набор за почетника», тамо су упутства шта треаба да радимо, а шта је боље избегавати. Откривај и читај, тамо су савети на сваку минуту живота, а од нас зависи шта ћемо да изаберемо.

Ми такођер много манипулишемо алкохоличарем; зато што је он постао предмет нашег живота. И то што ми сами погано живиммо, се такорећи сакрива иза фигуре алкохоличара. То се у програму не одобрава, тако да, повлачи се у страну, моли се и дејствуј по новом. Нека алкохоличар живи како хоће, а ти почињи да оздрављујеш. Не кукај, ти имаш СВЕ: живе групе пре свега. И овде на сајту имаш све како би почела са оздрављењем овде и сада.   Само требаш схавтити, да је наша болест тако упорна. Преодољевај у себи жељу жалити се и пропуштати време за рад над собом.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:04

Не, «Набор за почетника» ми нису предложили, дали су ми три књижице: гнев, рецидив и осећања.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:05

Ја сада све слободно време углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:12

Сачекај-сачекај: какви „Гњев“, „Рецидив“ и „Осећања“? Куда си ти попала? Таквих књижица и брошура у Ал-Анону нема!

Буди добра и напиши адресу те групе. Да ли се она назива „Ал-Анон група“? То је веома важно, Ира.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:25

Управо сам написала писмо нашој нижегородки, заједно ћемо да размотримо. 🙂


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:40

Ира остави на страну те књиице, боље је (док не набавиш књиге одобрене од WSO) уместо њих читај конспект сабрања Ал-Анон овде на групи «Дуга».    То ће на првом етапу потпуно да надомести недостатак, зато што је овде кориштена литература Ал-Анон и истински, живи чланови Ал-Анона се деле својим опитом, снагом (силом) и надом,


  Toby  9 аугуст 2015 у 19:47

Можда зато што је Секретар на одмору? А јеси ли јој написала да желиш да ступиш у групу.


  Виктория  9 аугуст 2015 у 21:49

Добра вече! Ја сам такођер потврдила дружбу 5 аугуста, а ући у групу не успевам, или ја не могу, или не знам како? Ја имам страшну муку – мој син пије! Вероватно је он алкохоличар. То је веома страшно. Одакле ја да почнем? Ја сам тачно сазависна, шта ја да радим? Шта да читам? Ја сам из Украјине, могу само кроз интернет да комуницирам. Ја затварам и отварам очи само са једном мишљу: како му помоћи? Шта радити?

И ја не знам како да му помогнем… Мало ми само помаже вера у Бога, Да нисам једном (9 година назад) пошла у храм ја би највероватније сишла с ума… Прочитала сам: „Алкохолизам – то је болест претераног материнства“1, то је за мене речено, но ја то нисам хтела! Девојке кажите било шта!


  Irinka  9 аугуст 2015 у 22:13

Ваша је беда што сте сазависни исто као и ми. Ја сам почела са књиге Валентине Москаленко о сазависности, прочитајте је. После те књиге сам извела много закључака. Мој муж такођер пије. Ми сами смо болни и вас ће овде подржати, пишите. Грлим вас.


  Toby  9 аугуст 2015 у 22:39

Викторија, здраво. Прочитај чланке, личне блогове. Можеш да напишеш у свом блогу – уверена сам да ће се многи одазвати.

Можда ми нећеш поверовати, но ја знам да је и у твојој ситуацији могуће осећати спокојство па чак и радост од живта.

Нико од рођака алкохоличара не може да оздрави за (уместо) њега. И нико од нас не може да управља зависношћу ближњег.

Постоје три „НЕ“: ја НИ узрок  алкохолизма ближњег, ја НЕ могу контролисати његово пристрашће, ја га НЕ могу излечити. Чак ако просто то себи будете понављали, већ ће вам постати лакше. И верујте – ви нисте сами.


  Тата_лето  11 аугуст 2015 у 16:00

Викторија, поздрав! Мене зову Татјана, ја сам мат алкохолика. У програму сам 5 год и слава Богу већ знам, ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ!) без програма, живих и виртуалних група,а  атакођер и читања наше АЛ-Анон литературе, без опита других људи немогуће је здрављати! Читај овде на сајту, тражи групу у свом граду, на скајпу, напиши мени ако хоћеш. Грлим те, знај да ти ниси сама!)


жанна  9 аугуст 2015 у 20:11

21.00 по моск (понедељак) имя – секретар natnat248

13.00 по моск (среда) – имя секретар olivka6092

20.00 по моск(четвртак) – имя секретар lotoslotos43

19.00 по моск(петак) – имя секретар alanon1213

14.30 по моск (субота) – имя секретар lotoslotos43

14.00 по моск (недеља) – имя секретар lotoslotos43

то је распоред група на скајпу. Биће нам драго да те видимо.


  Fler  9 аугуст 2015 у 23:21

Викторија, поздрав!У Украји постоје групе АА, и вероватно ће неко од ваших ааоваца поћи на празник АА у Москву крајем недеље.

Замоли их да ти купе књиге Ал-Анон, оне ће се тамо продавати, као и обично.Без књига је немогуће оздрављати од алкохолизма, зато што је то породична болест, а не само алкохоличара.

Потребно је све време читати литературу Ал-Анон, да би наступиле промене. Уопште, Ал-Анон постоји у Украјуни.

Излаз постоји, и то прост, веруј ми. Код мене су двоје синова одрасли док се ја налазим у Ал-Анону, сада унуци и унуке подрастају, и ја немам страха да ће се са њима десити нешто страшно: програм Ал-Анон је веома ефективан за побољшање услова у  породици.

http://www.fgump.ru/blogs/pomogite-mne/ne-znayu-chto-delat.html

Несрећна у браку – први део

Форум православниох психолога


Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15


Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.

Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.

Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.

Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.

Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.


  Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16


Здраво Клава!

Нимало  просто питње сте задали у заочном формату!

Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))

И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…

Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.

И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!

С уважењем, Елена.


Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18


Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.

Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.

Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.

Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.


Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13


Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?


  Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00


Здраво Клава.

Хајде да разаберемо.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.

Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише,  да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.

Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.

Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.

А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.

Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.

Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».

И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.

Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».

Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.

http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.

Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.

С уважењем, Елена.


Аутор: клава 28.5.2015, 0:53


Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.

И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.

И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.

Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.

Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.

Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља.  И ја сам почела да се за то кајем.

Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.

И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.

Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?

Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.

Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.

Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.

Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.


Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22


Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.

Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.

Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?

Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?

Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.


Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09


Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.


Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59


Добро јутро Клава!

Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.


Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15


Здраво Клавдија.

Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.

Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/

Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/

Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.

И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.

Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].

С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/   – (сајт Клауда и Таунсенда).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804

Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.

Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?

Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.

Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати. Наставите са читањем

Алтернатива заједничком рукоблуђу!?

Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

Православни Форум Украине

Теме раздела „Питајте свештеника“, саздана корисником Елизавета, 29 дец 2010.


elisaveta  Елизавета

Здраво, Молим да ми помогмете да се разаберем у вези решења проблема интимних односа. До удаје нисам била са мушкарцем, у полним питањима сам неискусна, и моја неопитност је разочарала мужа, мада је и тражио девственицу. Тако, он ме је приучио да једно другог узбуђујемо средствима рукоблудија: он мене, ја – њега. Мене веома узнемирује то питање, раније сам грешила тим грехом, затим сам сазнала да је то грех, исповедила се и била радосна што се више тим нећу бавити, што нећу да црвеним на исповести. А сада не знам како да поступам. Питала сам мужа постији ли други начин припреме к близости, он ћути. У православној литератури нема НИШТА, НИКАКВЕ препоруке ни савета како ТО правилно радити, где је граница међу грехом и нормој. Молим вас, по могућности, да ми детаљно све разјасните, као „почетнику“, зато што се стидим да питам на исповести, а грешити не желим.

И друго, муж ме периодично наговара на орални секс, ја отказујем, он не разуме, вређа се, ја сам објашњавала да то није дозвољено чинити, мада га ја уопште не презирем он мисли да га ја не волим. Упутите ме, молим вас, како да сачувам мир с мужем и с Богом!? Молим за опроштај ако је моје питање некога увредило, но ја сам се заиста запетљала, за мене је то јако важно. Хвала.


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Не мислим да ваше питање може неког увредити, може највише мало смутити, зато што је разговор о сексу за црквеног човека нешто као контакт с инопланећанима – веома необично, мало вероватно и уопште највероватније неистина.

По поводу узајамног рукоблуда. Колико ја разумем, тај се грех сагласно канонима кажњава епитимијом на 80 дана, но нема никаквог односа ка хришћанском браку. А из контекста уопште може се извући закључак да реч иде о узајамном рукоблуду лица истог пола. Ево шта пише у Номоканону:

Правило 50

Рукоблуд ко твори по 58 правилу Номоканона епитимише се на сухоједење 40 дана, и на 100 поклона на дан, или, ако не може то да чини, одлучује се на годину дана од причешћа. Ако је монах, онда све за још половину више, тј. на 60 дана. Ако двоје једно другом чине рукоблудије, тада се такође епитимише на 80 дана, или се одлучује на две године од причешћа, по 59 правилу Номоканона.

Да Вас не би збунио још више, прелазим ка црквеној пракси. По мом мишљењу, карактер интимних односа међу супружницима, колико често да бивају и на који начин, треба да се регулишу управо хришћанском савешћу обоје супружника. Управо зато већина парохијских свештеника никада не питају на исповести: а како сте ви ступали у интимне односе с Вашим супругом? О томе, нажалост, чешће питају монаси (уосталом то је већ друга тема).

Ако су супружници обоје уцрковљени, имају своје духовнике, или је можда духовник заједнички, онда они наравно могу да питају за савет код свог духовника, како да што боље оваплоћују врлину целомудрија у свом брачном животу. Тада ће им опитан духовник указати на ту меру на коју су они већ спремни. За некога ће то да буде уздржање од супружанских односа за веме свих постова, а другом пару може бити по сили само једнодневно уздржање пред Причешће (нпр. за тек уцрковљених младенаца у периоду „меденог месеца“).

Ако хришћанин већ нема духовника, а то је веома распрострањена ситуација, онда се он треба руководити Светим Писмом, сопственом савешћу и традицијом Цркве. Пред сваким од нас стоји идеал целомудруја, који нам је показао свети Јован Кронштадски. Но тај идеал није за свакога могућ ни остварив.

Веома је важно како стремљење ка целомудрију и сурови степен уздржања не би погубно утицао на  духовни живот самог хришћанина(-анке) и на духовни, породични и физиолошки живот супруге(а). Дешавало ми се да слушам жалбе мужева неких ревносних православниих хришћанки, о томе, како су за време поста приморани да се баве онанизмом, зато што за уздржање још нису спремни, а жене им отказују близост, из страха да наруше пост. Мислим да такав неразуман приступ провођењу поста приноси не малу штету не само мужевима, који греше рукоблудијем, него и тим ревносним хришћанкама, које су заборавиле на речи апостола Павла о уздржању по УЗАЈАМНОЈ сагласности.

Колико сам схватио из вашег саопштења, – Ваш супруг није дубоковерујући хришћанин, нити постојани посетилац неког од храмова. Зато ће у Вашој позицији бити неисправно да захтевате од њега стремљење ка озбиљном степену уздржања. Ваш основни задатак је на почетку помоћи мужу да позна Бога, зато што познавши Бога, ми не можемо, а да не стремимо ка њему. Касније већ на тој основи, на основи заједничког стремљења ка Богу обоје супружника, могуће је изграђивати уздржање и друге добродетељи (врлине).

Што се тиче црквених правила и канона који регулишу карактер и форме односа међу супрузима у хришћанском браку, могу да кажем да се у општеобавезним правилима, а то су апостолска правила, правила васељенских сабора, помесних сабора и светих отаца древне Цркве, регулишу само те форме блискости које већ излазе ван граница брака. А то су неверност супружника, поновљени брак и остало.

Мени позната правила, која се односе на карактер интимних односа међу супружницима, су каснијег датума, отприлике, после 15 века. У некима из њих сам сусретао набрајање тих поза које су за хришћанина грех. Но ја лично са опрезом се односим према таквој православној кама-сутри, зато и нећу да овде набрајам та правила, која код мене изазивају доста сумње.


elisaveta  Елизавета

Хвала Вам за одговор. Но мени свеједно није до краја јасно. У чему тада треба да се састоји „предигра, ласке“ и на какав је начин онда неопходно настројити једно другог ка томе. Мој муж је поприлично слабо покретан, с мало сувишних килограма, можда то и снижава његову способност да се узбуди, и треба чисто „механичких припрема“? Као што и знате, веома је тешко изменити себе, тим више другог човека, штавише, он је неколико година старији од мене. Тј. мени су по даном питању потребне конкретне препоруке, по корацима – да се тако изразим, које је могуће применити у животу. До брака, мени се чинило да је све дужан да ради мушкарац, као „највише заинтересован“ за то, а овде он очекује од мене акцију. К сексолозима не желим да се обраћам, вероватно ће ми предложити све могуће „експерименте за што разноликији полни живот“, и сами разумете. А борити се с његовом слабом покретљивошћу мени је немогуће – он је тако слабо покретљив већ више од 10 година… А до брака нисам желела да живим с њим, хтела сам да све буде по правилима. Хвала.


jerej pavel   јереј  Павел Флагман

Са Вашим питањем нисте се обратили на праву адресу. Мада сте исправно поступили што са њим нисте пошли обичном сексопатологу[1]. На срећу сада постоје хришћански психолози[2]. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којима се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици. Добро би било када би те књиге прочитао и Ваш супруг.

Сада о Вашем питању о оралном сексу.

Директних, јасно одређених црквених забрана на таква дејства ја нисам нашао. Постоје само индиректне.

Нпр. Правило 37 Номоканона.

Ономе ко се осквернио само устима, ђакону и свештенику забрањује се свештенослужење 75 дана, правило Василија Великог. Ово оскверњење уста тумачи свештених правила различито тумаче, од похотног целивања мушкарца с туђом женом, до целивања срамотних делова тела једно другом, – или ако би неко покушао да блуди с девицом, уставши са постеље не растлевши ону.

Део тумача, како видимо, под тим оскврњењем уста разуме управо та дејства, која се данас називају орални секс, уосталом, оскверњење уста може другачије да се разуме. Да додамо још да се у том правилу заправо говори о свештенослужитељима.

Осим тога у три-томној студији Алмазова „Тайная исповедь“ таква форма супружанскох односа се сматрала грехом, о чему је требало питати духовника и исповедати се. Но поред тога, у том списку су били набројани и такви нелепи греси као – „помочилась на восток“ и томе слично, због којих темељност и актуелност даних спискова може да изазове сумњу.

Идеал супружничких односа у Православљу, како сам већ говорио, јесте потпуно уздржање или ступање у интимне односе ради зачећа деце. Мислим да се управо због тога у изрекама духовних ауторитета веома мало може наћи на тему разноликости у супружничким односима. У реалности тај идеал скоро нико у свом животу не оваплоћује. Одатле и ничу таква и подобна питања, на које је тешко наћи одговор.

Сада о главном – о црквеној пракси. Могу да издвојим два различита приступа к таквим темама у савременој духовној пракси. Део свештеника се старају да некако регулишу интимне односе међу супружницима, помажући им саветом, или светоотачким цитатима да се приближавају ка врлини уздржања. Понекад ти савети бивају корисни, а понекад руше породицу. Други део свештеника, којима припадам и ја, се старају да се никако не мешају у ту област.

Мени је савршено свеједно на какав начин, с којом учесталошћу, са својом законитом женом, ступа у супружничке односе православни хришћаник који се код мене исповеда. Или какве форме блискости они претпостављају. Да ли се то дешава у посту или ван поста, и друге подробност. Све је то на исповести, по моме, неумесно. Посебно ако је супруга оног ко се исповеда, далека од Цркве.

Ако савест говори хришћанину да он превише времена и снаге у свом животу посвећује супружничкој блискости, притом, његова супруга већ одавно НИЈЕ ПРОТИВ већег уздржања (а можда је чак и не једном просила о мањој периодичности интимних односа), то у таквој ситуацији може се принети Богу покајање за неуздржљивост у супружничким односима, да би после исповести поступали по другом.


elisaveta   Елизавета

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.


nadezda  Марија Леонтева Мисс Спорт

јереј Павел је написао: ?

На срећу сада постоје хришћански психолози, и чак хришћански сексопатолози. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којим се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици.

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Елизавета је написала: ?

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.

 То и није потребно исповедати. Све што происходи између мужа и жене по узајамном сагласју тиче се само мужа и жене. Не треба обремењивати свештенике подробностима свог интимног живота.

А од прићешћа да се отказујете, то сигурно не треба. Једина норма, односно, евхаристиског поста и полног живота супруга, која не изазива сумњу – то је уздржање од супружничких односа у дан пред причешће. Тј. ако су у вас ти односи били у суботу, онда је у недељу неопходно да се уздржавате од учешћа у Тајинству Евхаристије.

Марија Леонтева је написала: ?

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!

Назив ћу Вам отправити на личну пошту, зато што су аутори тих књига – протестанти, нећу да их постављам у општем форуму да се не саблазне слаби у вери.


ruža  Жанна

ХВАЛА ВАМ!

Хвала Вам ВЕЛИКО за НЕРАВНОДУШНОСТ!!!


ona   Она

Спаси Вас Господ, Отец Павел!

А ја већ мислила да напустим мужа да не би „горела вечно у огњу“. Осећала сам се постојано оскверњеном. А отказати не могу, знајући да је то важно за њега. Такав камен са душе ми је спао!


путић у шумарку   Надежда Кулинар

Спаси вас Господ! Толико озбиљних недоумица је отпало.


Овде изостављамо неке коментаре

У међувремену је било доста обраћања са жељама да се добију називи књига.


jerej pavel  јереј Павел Флагман

Назив теме се неће мењати зато што довољно тачно одражава њен садржај. Жена је тражила алтернативу и таква алтернатива постоји – то је целомудрије. Но да би се узрастало у тој врлини нужно је почињати не с отказа од брачних односа и не с разрушења свог брака. Сви ти спољашњи откази ништа не мењају унутра. Човек се може тако из сујете уздржавати од брачних односа, градећи из себе строгог постника, а потом поћи и узети проститутку. То се дешава због тога што уместо да преодоли страст, он ју је сатерао у угао, уз помоћ друге страсти.

А правилан пут је сада свима доступан. Читајте Лествицу Јована Лествичника, читајте друга аскетска дела светих отаца Цркве, оваплоћавајте у животу. А када почнете да се помало уздижете од земље и у време молитви лаки сјај вас још буде окруживао, тада ће се проблеми вашег сексуалног живота просто решавати, ви чак нећете ни заметити како су сви они исчезли. Томе што ви сада нисте свети не смета ваш муж, с његовим бригама, него страсти унутар вас. Како се само ви са страстима разаберете, и стање мужа ће се, такође, привести у поредак.

Бог да вам је у помоћи!

Линк на књиге за које постојано питате су (на руском језику) –

https://vk.com/topic-36577858_26965467

Артерберн С. Борьба каждого мужчины (Борва сваког мушлкарца)

Шеннон Этридж – Искушение каждой девушки (Искушење сваке девојке)


bokal s cvecem  АЊУТА

Осећала сам се постојано оскврњеном – и ја имам такву дилему постојано… Од 15-те године с мужем заједно… Осим њега није било другог… Сви експерименти и остало заједно… До свадбе и после… А када је почело уцрковљење (више моје него муж) одмах све прекратили… Муж, изгледало је, покорио се… Но како се касније показало веома је у себи страдао… Сада су све страсти поново изашле напоље… И све опет морам испочетак да радим… Зато што схватам да је то за њега веома-веома важно… А он ми је веран (верујем) ништа лоше неће да уради… Он ће веома да страда… Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

[1] (У сексологији орални С се сматра нормом, а уздржавање од њега – неуротизирајућим фактором.)

[2] Православни психолог Сања Станковић уторком консултује волонтерски у ВДС- у (www.starateljstvo.rs/  Београд. ул. Француска 31, први спрат).

http://pravoslavie.org.ua/threads/alternativa-sovmestnomu-rukobludiju.1005/