Архиве категорија: форрест гамп

Мом мужу

90ba509cdb114d3838b006aa37c4a26f.jpg  Аутор: _Varvara_

А.Старостенко „Не тугуј, све ће да прође“

Муж чита моју преписку с другарицама, можда ће и овај пост да прочита. Треба да купим нови компјутер или таблет))). Синоћ је изашао на слободу. Кипти од мржње, ја и син смо – његови непријатељи)). Но №1 – су цвеће и питери. Још и полице за цвеће. Ракао ми је сву «истину» о мени. И да умало није умро, када је лежао у затвору, а то што се налокао – неее..то се не ррРачуна. А ја и син смо криви, што смо написали пријаву против њега)). Но када је син рекао да су то последице, а ти сам размисли шта је узрок – следио је одговор – то није важно.. На моје питање – зашто таква мржња према цвећу – одговор – сваки човек има душу, и та душа нешто воли или мрзи, а моја душа мрзи твоје цвеће. Конгенијално! И најважније! У једном од мојих постова било је написано, да је муж отишао у пролаз да пије вотку, а ја и син спокојно седимо пред  лап-топом и једемо мандарине, и, данас се тога сетио. Замислите..жена се осмелила да буде спокојна, док муж такав подвиг извршава у име породице – воткурину сабија)) parohodДа драги мужу, раније бих ја ридала и умољавала те да дођеш кући, наговарала бих те..колико си ми само пута претио, да ћеш отићи спавати у пролазу…а ја те убеђивала, да је код куће лепше. Ја тебе волим, драги мој мужу, много тога лепог је било код нас, син добар израстао. Но ја НЕ ДАМ свој живот на растрзање твом алкохолизму.

Извор: http://www.fgump.ru/blogs/byudzhet-v-seme-s-alkogolikom/moemu-muzhu.html

Ps. Да мало појасним: Пре три дана Варварин муж је, примивши плату, дошао кући пијан уз огромну мржњу према жени и њеном цвећу, које је почео да кида. Она га је покушала уразумити. Он ју је одгурнуо и наставио да прави неред. Син је пришао и покушао га зауставити. Варвара је запретила да ће позвати полицију. Он се изругивао над том њеном намером. Полиција је брзо дошла. Варвара је мужу дала шансу да, ако СВЕ почисти, она неће писати пријаву. Следило је  – ха,ха,ха…. Полиција му је због опирања ставила лисице и одвела га.

Advertisements

«Трпљењем својим спасавајте душе своје» (Лука. 21, 19). – Хришћански свакодневник

27. Октобар

hriscanski svakodnevnikМада нам се понекад чини да је трпљење негативна врлина, но приморавајући нас да се потпуно одрекнемо себе она, напротив, потребује огромну снагу воље. Што је мање спољашњег блеска у том тајном подвигу трпљења, што је мање оно примећено и позитивно оцењено о људи, то нам је потребно више одлучности и усрђа да је испунимо. И тада је тај подвиг, та жртва, прихваћена и награђена Оцем нашим Небеским.

Сав живот се састоји у одрицању од своје воље, да би корак за кораком следовали вољи нашег Учитеља. Циљ живота није свагда у извршавању исвесног подвига; он се понекад састоји у потпуном неделању (бездејствију), када Господ изабира тај пут ради нашег очишћења. Тешко се покорити таквом уделу када наша душа гори жељом да дејствује, но потребно је умети безропотно се носити и с такавим испитом, схватајући да нас Господ призива таквим путем. „То што сејеш, неће оживети, ако не умре“. [1 Кор. 15, 36]. – И нама, да би живели, потребно је умрети за себе у постојаном послушању том закону, умирати свакодневно, одавајући нашу вољу да је прогута воља Свевишњег.

http://www.fgump.ru/forum/thread507-58.html#24600.

«Траума» – болно место у души

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

fg   Аутор: Олга

Објављено:  (29 аугуста 2015)

Блог: Радуј се животу!!!

Рубрика: Буди свој.

«Траума» – тако психолози скраћено називају болно место у души. Таква се места формирају када дете није успело (могло) да проживи и изрази снажна осећања изазвана неким догађајем. Када његова осећања нису била прихваћена и подељена с неким одраслих. Тада се та осећања подављују или потискују и сакривају негде тамо у души. Они не нестају, него нагризају човека изнутра у виду туге, депресије, досаде од живота, подављености, психосоматских болести.

Траума – то је као бол, отворена рана, одозго прекривена одећом или марамом ради заштите. Ако додирнеш здраву руку – не боли, а ако додирнеш отворену рану – бол је таква да вриштиш. Мада је додирнута случајно и с истом снагом.

Траума изазива неадекватне реакције.

Она добавља к невином (безазленом) догађају своје тумачење и изазива најснажнија осећања. Обично су то непроживљена и неизражена осећања из детињства – у односу према родитељима или другим траумирајућим фигурама.

Нормална реакција бива – као када те кишица мало покваси, а траума – као да на тебе излију буре воде. Таквом снагом осећања преплављују човека при трауми.

И одговорност траумираног је у томе да та осећања не истреса на невином човеку, када већ схвата да је то траума, да то нема везе са њим.

Рећи партнеру: «Ја сам у трауми, опрости, потребно ми је да будем сама док осећања не утихну». Или: «Мени је тренутно веома болно, и веома сам нервозна (љута), но ти за то ниси крив, то су се побудила моја осећања из детињства. Не узимај на свој рачун».

Или: «Ја сам у трауми, да ли би могао просто загрлити ме?»

Или још нешто слично томе, што помаже да се изађе из тог стања.

Ако је траума било много и то дубоких, може да се формира општа заштита – откључе се сва осећања. Буквално говорећи као да се изранављени војник пузећи увуче у тенк и тамо закључа. Он ништа не осећа – и као да живи спокојно, но минус је у томе, што је досадно, и све некако сиво, и усамљено и хладно. Тешко је налазећи се у тенку ступати с људима у блиске, топле односе.

Од траума лечи схватање, какве су оне, како су настале, но само схватање је недовољно. Још је потребно проживети и изразити подављена осећања. Обично то захтева времена. И најбрже и најефективније то происходи у блиским и топлим опдосима.

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватан у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.
И са временом траума зараста и исцељује се, остаје само ожиљак. А неадекватне реакције постепено јењавају и постају потпуно одговарајуће ситуацији.

Коментари (3)


nopic   МамУшка 30 аугуста 2015 у 11:29

Да, док не одтугујеш, не одплачеш, не одсузиш – оно се никуда неће померити…


fg  Олга 30 аугуста 2015 у 11:35

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватним у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.

Ја сада схватам да без обзира на много тога проживљеног у детињству, моје најболније и најотвореније трауме нису дечије, него с осамнаестих. А навика болно реаговати на раздражитеље је из детињства.


ana  Анна 30 аугуста 2015 у 12:15

Ја сам схватила из својих траума да сам као за последицу тога постала огорчена, сматрала сам да ми све треба бити спремљено као на тањиру. Када сам смогла погледати муци право у лице, схватила сам да мој живот нико није одузимао од мене, ја сама, сам се погрузила у увреде у замену за пун живот. Нажалост прошло је много година, многе животне навике нису биле стечене, изгубњене су, док сам се ја напијала траумом. Сада заново живим, преодолевам баријере живота, схватам да ако се ја коме не свиђам, ту моје кривице нема – то су само њихова осећања, а одговорност ја носим у првом реду само за свој живот. Значај живота сам истински схватила с појавом на свет детета. У мојим је рукама како могу да помогнем детету да постане потпуна личност са способношћу да се реализује у животу. И при свим тим околностима више немам жељу да се и даље напијам траумом, прихватила сам своју неспособност да све правилно оценим. Без обзира на све то, данас сам овде са вама, значи да сам ишла правилним путем.


http://www.fgump.ru/blogs/raduisja-zhizni/kak-rabotaet-travma.html

Муж пије – не знам шта да радим.

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

 Аутор: Irinka

Објављено:  (6 аугуст 2015 у 01:28)

Блог: Помозите ми

Здраво свима. Хтела бих Вас замолити за помоћ, код многих oд Вас је вероватно слична ситуација као и код мене. С мужем живим 17 година. Напијао се и до свадбе, но нисам мислила да ће то тако да буде. Нико ме није ни упозорио. Волим га и даље само што осећање почиње да се притупљује. Вероватно ће према мени полетети камења, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе. Свих 17 година муж се периодично опија.

После друге смене пије са колегама и дешава се да долази кући тек пред јутро. Може да код друга остане по два дана. Но описаћу последњу годину. Пиће – то је беда… Може током недеље да пије помало, а у петак да почне и до недеље да се не трезни. Било је случајева да до понедељка, до ручка, није могао да устане на посао (с посла га још нису истерали). У те дане може да оде и да тамо негде са неким пије. Месец дана назад је обећао да 100 дана неће уопште да пије, издржао је свега месец дана, за тај месец ни једном се нисмо свађали. После тога када је узео да пије није знао стати, рекао ми је да се њему такав живот не свиђа, и да ће он да живи тако како се њему свиђа, и он неће да престаје да пије, и уопште он сву недељу чека викенд да би се напио.

Схватила сам да не могу ништа да урадим и да се ситуација неће изменити. До тада сам све испробала и викала, свађала се, ћутала, молила, плакала. Бесмислено, све један те исти одговор, а шта сам ја то урадио, осим што сам попио. А бива да пије по 2 – 3 дана у које уопште не бива с породицом, ја сама с децом седим кући зато што ће он доћи пијан и ако ме не затече кући, не смем да се вратим. Када пије губи интерес к породици, са децом уопште не општи и са мном такође.

Последњих 7 дана – у уторак је узео три флаше, потом у четвртак једну и у петак 3, у понедељак 6 флаша и додао вотку, а у уторак је изашао са посла и пио, дошао је у 4 навече пијан, његовој мами је био рођендан, а он јој није чак ни честитао зато што је пио. И опет, по његовом речима, он ништа страшно није урадио. Помозите молим вас, мени је потребна помоћ да би се избавила од сазависности, уморила сам се и постојано ми је присутна депресија. Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога. Хвала свима.

Коментара(61)


  Zhanna 6 аугуст 2015 у 02:09

Здраво, Irinka  Ја сам Жанна, жена алкохоличара.

«Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога.»

Ти ћеш се вероватно смејати, но тако је било и јесте у свих нас с невеликим нијансама . Сећам се како сам сама пре пола године прилетела овамао, с том истом молбом: спасите, помозите… . Да…., тада ми није било до смеха.

«Вероватно ће према мени полетети камење, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе.»

Исто то  сам се и ја бојала, да ће рећи «сама је изабрала», како смо само све исте  . Но тога се сигурно не требаш бојати и оправдавати се није потребно, све смо ми овде у истом положају. Мени је веома драго што си овде, знадеш, хоћу да ти кажем да су до нас хиљаде жена прошле тим путем и сада се ми можемо користити њиховим непроцењивим опитом, како би живели радосним животом.

Тренутно после скоро пола године у Ал-Анону могу да говорим те речи са увереношћу, а раније се сав мој живот састојао у праћењу колико је муж попио, тресла се пред сваким његовим запојем, тражила сакривене флаше по кући, брррр, страшно је и сетити се :). Сада ја ЖИВИМ , пре сам само преживљавала, не бројим дане до његовог запоја, мени је изнова занимљиво живети и занимати се собом, а мој вољени алкохоличар – он је и сам, испоставило се, у стању да се брине о себи, види како је занимљиво, што се мање ја тресем за њега, то је боље и мени и њему.

Irinka, теби је потребна литература по програму, можеш наћи у твом граду групу Ал-Анон, они вероватно имају, или наручи поштом, адресу имаш на сајту, а док не набавиш, ја сам читала све редом на форуму и писала девојкама, мене су веома силно подржали, потом сам почела да радим по програму 12 Корака, обавезно се присаједини групи, ако има жива група то је супер, ако нема или ниси у могућности да посећујеш, постоји грипа овде на форуму.

Грлим те.


  Taya    6 аугуст 2015 у 08:03

Здраво, Irinka. Моје име је Настја и код мене је до била слична ситуација. Овде се немој бојати никога. Нико те овде неће осудити. Овде се сви радују теби. И радо ће ти сви помоћи. Шта ти можеш да урадиш у таквој ситуацији. Ти можеш само да спасаваш себе. Њега не можеш. У то сам се сама убедила не једном. При том се мој алкос (други брак) напија до таквог стања да се понекад плашим да нећу стићи позвати хитну.

Но само моје спасатељство ничему није привело. Да и више од тога, испало је да сам ја за све и крива. На самом делу све то није тако, сва алкохоличарева оправдавања, сва његова осуђивања – јесте удобан начин оправдавања свог алкохолизма. Он хоће да пије – он ће и да пије. А ти требаш да мислиш о себи.

Почни да примењујеш 12 корака и желим ти добар пут!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 08:43

Ја му говорим да је болестан и да треба да се лечи. Као одговор само слушам како ја од њега правим, ни сам не зна кога. Да ја не доносим кући плату и да без њега не бих имала ништа. Само видите, он вероватно заборавља да ја такође зарађујем и то ништа мање од њега. Уговорила сам да купимо кола, мислила сам да ће мање пити, ништа се није променило.


  Fler  6 аугуст 2015 у 08:06

Иринка, поздрав!

Ево адресе група:  град Нижниј Новгород,

група «Надежда»

место: ул. Шевченко, 1 Б

време: четвртак – 18.00

г. Нижниј Новгород,

Група «Вера»

место: ул. Сергеевскаја, д. 25а, Храм Сергеја Радонежского

време: субота – 13.00

г. Нижниј Новгород,

група «Спасение»

место: Сормовскиј рајон, ул. Щербакова,

д. 2а (Воскресна школа при Спасо-Преображенском храму)

време: петак – 19.00

Овде на сајту има твојих земљака. Драги нижегородци , одазовоте се: новичок је пришао!

Шта се тиче «Дуге», за то се обрати администрацији сајта и увешће те у састав групе.

Свеједно вам је пре свега најпре потребно набавити литературу Ал-Анон. То ћете најлакше урадити на групи (реалној, живој), обично тамо постоји литературе у резерви.

Књиге су ти потребне зато што се у групама Ал-Анон (и у «Дуги» такође) ми занимамо по нашим Ал-Аноновским књижицама. Њих је уопште потребно читати сваки дан. Тако да што је пре могућ,е приходи на сабрања у Нижнем.

Желим ти добар попутни ветар!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 08:52

Здраво Ирина! Мене зову Љуба, мој муж такође пије))). Знадеш шта ћу ти рећи? Да, оставимо њега, пјаног! Испричај нам о себи! Колико ти је година, каква су ти интересовања, шта волиш и о чему машташ? Ти веома мало живиш својим животом, а веома много његовим. Тренутно, можда, ти о свом животу мало шта можеш да испричаш. Но размисли, како би ти желела да живиш. Због чега да оздрављујеш? Желиш ли да будеш срећна, радосна и слободна (од мушких пијанки, контроле и бројања флаша, које је он испразнио)? Да ли ти сама желиш да живиш пуним животом, независно од тога пије ли твој муж или не? Ако «да», онда welcome! Добро дошла у Ал-Анон!


 Irinka  6 аугуст 2015 у 10:06

Мени је 36 година и имам двоје прекрасне деце. Ја везем гоблене и веома волим свој посао. Жеља имам, само што се све не испуњавају. Хтела бих да путујем. А оздрављивати хоћу зато што сам се већ уморила бити у таквом стању постојано, хоћу да као породица живимо независно од његових пијанки и да не падам у очајање. Да деца не гледају зло и са сузама у очима матер.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 10:10

И још хоћу више се смејати и бити своја као и раније.


  Toby  6 аугуст 2015 у 10:27

Поздрав, Irinka!

Радујем се што те видим овде. Ја сам такође жена алкохоличара, мада он тренутно не пије. Но алкохолизам је – болест неизлечива, смртоносна и прогресирајућа. И не подчињава се НИКАКВОМ мом контролу и управљању. Тако да је неразумно на то траћити снагу – боље је бавити се собом. Још више зато што алкохолизам „заражује“ својим безумљем и нас, блиских алкохоличара. То јест, имамо се чиме бавити и без алкохоличара. То не значи да га се ја одричем или да га престајем волети. Ја би рекла напротив, само благодарећи Ал-Анону, ја се учим да га волим, но не да улазим у његов живот, него да живим свој…

Добро дошла!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 10:47

Тако, да би се твоје маште оствариле, теби је самој потребно изменити се. Ми се овде мењамо (оздрављујемо) с помоћу Програма Дванаест корака. Тај програм помаже живети једноставније и радовати се животу, учити се правилном односу к проблему. Појављује се здрав однос према животу.

Заиста се мења однос према животу – мења се живот. Тај програм могуће је проћи са наставником, који ће са тобом да подели свој опит проласка тих корака. Сва помоћ је апсолутно бесплатна, добровољна и анонимна. Некада су нама помагали, сада помажемо ми.

Огромну моралну подршку, неопходна знања и опит можеш стећи на групама узајамне помоћи. Обавезно их посети! Мислим да ће, после посете групе – многа твоја питања отпасти сами по себи. Овде такође можеш посећивати интернет сабрања („Дуга“, на пример) и писати своје мисли и преживљавања на блогу. Срећно!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 11:08

Огромно вам хвала.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 11:41

Ирина, здраво. Ја сам Аља, жена алкохоличара. Радујем се што си са нама. Прими моју подршку. Веруј ми, веома брзо твој живот ће почети да се мења на боље, само не одступај и иди на групу, читај литературу. Добро дошла!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:25

Хвала Аља! Реците, а како сте се ви одстрањивали од мужа, како се понашати. Последњи пут нисам на њега обраћала пажњу када је дошао пијан, занимала сам се послом по кући. Не звоним му (телефоном) више када је пијан. Не разговарам. Јуче је био трезан, поставила сам му границе и рекла му да нећу више да се нервирам због њега пијаног и да он сам одговара за своје поступке. Да ја имам свој живот и своје интересе. И пијаног га више нећу чекати кући.  Да га ја волим трезног, но пијаног га мрзим.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:33

Не знам јесам ли правилно поступила. Веома често када ми је лоше читам молитву Оче наш, неиспијена чаша, молитву при породичним несугласицама. Можете ли ми посаветовати какве још молитве могу да помогну управо мени.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 17:44

Ја сам се дуго са мужем борила, са његовим пијанаством, а потом сам схватила да сам због свега тога свој живот изгубила, моја деца пропадају. И ја сам се зауставила. Ја га више не контролишем, не преживљавам када се задржао на послу или не долази кући, знам да, ма како се ја старала, то њему неће помоћи. Да сам ја потребнија својој деци и себи.

Схватила сам да не желим сав живот проћердати на контролу мужа, ја имам свој живот, своје интересе. Волим да кувам, да везем, волим да читам и да шећем са децом, имам другарица са којима хоћу да се дружим, имам родитеље поред којих ми је добро. И дала сам самој себи задатак, да се сваког дана занимам свим тим веома важним за мене делима.

Даље, ако муж негде пије, или је опет дошао пијан – ја немам времена за то се беспокојити, ја сам дужна да изађем са децом на улицу, да спремим њима и себи нешто укусно, дужна сам да прочитам главу из књиге, дужна сам да будем са родитељима (добро је што живе близу нас), да поговорим са другарицом, да оплетем бар 4 реда за дан (обично се тим бавим навече, пред сном), дужна сам да будем овде на сајту – читам, пишем ако имам што рећи, накупљати туђи опит, он ми је веома важан и потребан.

Ускоро  ми предстоји прелазак у Омск, тамо постоје живе групе Ал-Анон, чекам то с нестрпљењем, ићи ћу на групу. А знаш, испочетка сам са великим трудом све то успевала, било је веома тешко све то чинити сваки дан, није ми се уопште ништа хтело радити, особито када је муж био у запоју. Но приморавала сам себе. И са сваким даном постајало је све лакше и пријатније живети својим животом!!!

Више не дирам (трзам) мужа када је пијан. Ако је дошао пијан и хоће да прави скандал, старам се да изађем са децом из куће, или му просто говорим да са њим нећу да разговарам, зато што тренутно немам времена (разговарам са мамом, пишем на групи, читам, плетем, играм се са децом – у зависности од ситуације), говорим му да ћу са њим касније поразговарати. И молим се за душевни покој. Иди на групу, пиши овде, занимај се било чим по максимуму, да времена не би остало. И на групу по корацима. Ти си већ пришла овамо! Већ то је здраво! То је већ почетак! Не заустављај се! Сада само напред! Другог пута нема. Ти ниси сама!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 17:49

Извињавам се за грешке при писању, пишем с телефона .


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:21

Реци ми како поступати ако се он напио, протрезнио, а сада је већ други дан како не разговара. Ето дошао је са посла, узео ручак и отишао на спорт, чак и не поздравивши се када је дошао. Како се понашати, не дирати га и препустити се струји.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:23

И хвала вам, сада ћу тако да радим када уђе у запој.


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:03

Не узнемиравај га. Не жели да разговара, нека не говори. Њему је после запоја лоше, осећа се кривим. Њему је нужно да га неко казни, то он очекује, њему је потребно оправдати се пред самим собом, зато он са тобом и не разговара. Он чека да се ти почнеш свађати, он на такав начин хоће да те изведе на конфликт. Ако се поведеш за њим, то ће он и добити казну – ти ћеш се на њега извикати, а добиће и оправдање за свој запој – то ме жена лоша запала, стално виче. Не поводи се, он то и чека, њему је то и потребно.

Запамти – ти ниси крива за његову болест, ти ниси узрок његове болести и ти га не можеш излечити!!! Он има Бога и само са Божијом помоћу он може да престане пити! Ти не можеш помоћи! Не сметај му да учи Своје лекције живота.

Ја у таквим ситуацијама просто мужа не дирам (не трзам), не жели да разговара – нека ћути. Ја се не свађам, не надимам се и не ћутим „увређено“, ја се просто понашам спокојно, спокојно, обраћам се мужу као да се ништа није десило. Не жели – нека не одговара, то није мој проблем, то његова болест тако себи тражи оправдање. А ја, боље о себи да се побринем, собом да се бавим. То је мој опит. Надам се да ће други ученици подсказати шта они раде у таквој ситуацији.


  ассорти  6 аугуст 2015 у 19:13

Аља, читам сада твоје редове и размишљам, како си добро напредовала за то време! Просто се сећам твојих првих писама и упоређујем с тим што сада пишеш, то је небо и земља))) Значи програм ради!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:33

Хвала))) и сама сам срећна због тога! Ја видим промене, живот је почео да добија боје! Хвала Ал-Анону и свима вама! С нестрпљењем чекам преселење, да пођем на живу групу.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:36

Такође, хоћу да се тако научим.


  ассорти  8 аугуст 2015 у 08:15

Све у своје време))) нећеш се изменити за један дан, за то је потребно време. Но да би се то време приближило, пут почињи већ сада. На почетку је корисно „с главом“ се забити у Програм. Бог даје фору новичкам и кораке је веома лако пролазити, у једном даху))))


  ассорти  6 аугуст 2015 у 12:38

„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу да изменим, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:39

Хвала.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:58

Још хоћу да сазнам, а када се муж напије и на следећи дан већ не пије како се понашати…? Ја се затварам, ја сам на њега љута и не разговарам са њим, и то се може продужити недељу дана, он такође не покреће разговор, сматра да ништа посебно није урадио. А када дуго не општимо ја осећам опустошеност, осећам се непотребна. И чини ми се да ме он уопште не воли. И долазим до закључка да је вореватно боље развести се. ….


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:29

Хвала за молитву, копирала сам је на телефон.


  Аљка 6 аугуст 2015 у 19:12

Ја сам такође тако реаговала на запоје мужа. Било је пусто, болно и увредљиво. Веома сам желела развести се. Чак сам му и смрт желела. Изгледало ми је да је то крај. Сада на све то гледам по другому. Ја имам моју децу, моје родитеље, мог Бога, имам саму себе. И мени је са мном добро, радосно, без обзира на то како се муж понаша. Ја схватам да то његова болест тако поступа у односу према мени, и њему самоме је од тога лоше.   Погледај у круг, колико је поред тебе добрих и људи који те воле!

Грлим те!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:15

Ја такође не успевам увек да се не поводим на његову болест. Но свесна сам да сам и ја такође болна и мени самој је потребна помоћ. Ја сам тек на самом почетку пута, још много треба да се научим. И ја сам због тога радосна, зато што већ сада видим измене у свом животу и више не желим да се враћам назад.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 19:22

А ви после његових запоја, када је он трезан, одмах са њим почињете разговарати?


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:40

Ако ми је његова помоћ неопходна, то га ја молим да ми помогне. Управо га молим.  А уопште се старам да га не узнемиравам. Ја знам да му је после запоја потребан скандал са мном, то је његовој болести потребно. А ја с тим немам ништа. И још сам схватила – када, нпр. чевек болује од грипа ти се са њим, због тога што он кашље, не свађаш, тако и муж – он је болестан, и његови поступци су неретко – пројава његове болести, бескорисно је, чак и штетно за то га грдити.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 20:25

Да, ја га и не грдим, само не подносим то што он ћути и може се спремити и изаћи ништа да не каже.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:28

А ја сам изгледа и ваша земљакиња. Ја сам такође из Казахстана, само са Источног, град Зирјановск, можда сте чули за њега?


  Аљка 6 аугуст 2015 у 20:44

Да))) чула сам))) а ја сам из Павлодара. С краја августа у Омск прелазим))).


  Irinka 8 аугуст у 08:09

Поздрав свима, реците, а како су ваши мужеви реаговали када су сазнали да ви посећујете групу?


  Zhanna 8 аугуст у 14:06

Поздрав, Ја посећујем виртуалну групу, свеједно се муж забринуо, говорио је да је то секта, покушавао је да ме убеди да оставим то, бринуо се да ће ме прозомбирати и покупити новац .

Потом је узео адресу и тражио на интернету информацију о сајту, не знам шта је он тамо ископао, нисам питала, тада нисам имала времена ни жеље за то, тако сам се ухватила за програм да сам све време читала и слушала аудио. Потом је кренуо рад на Корацима, почела сам да примењујем у пракси то што сам учила, муж је видео да се што-шта мења, био је напет, нервирао се, но отворено није ништа забрањивао.

Постепено, када су се ствари у породици измениле на боље, он се успокојио, а испочетка је чак и љубоморе било, типа: Опет се са својим «алкохоличарима» дописујеш . Понекад је увређено говорио: «Хајде-хајде напиши каквог лошег мужа имаш». Ја сам спокојно одговарала да ми и без осуђивања његове персоне имамо о чему да поговоримо, на такав начин сам му дала да схвати да се свет не врти око њега и ја то више не мислим да радим.

Наравно, све то без било какве агресије, веома спокојно, но тврдо и уверено, претходно се помоливши и одајући разултат у руке Више Силе, ја радим то што сам дужна, а за разултат одговара Бог и тада ја могу да увидим како происходи чудо програма, ситуација се мења када ја «метем своју страну улице» .

Све вас грлим.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:41

Мој муж је све веома агресивно примио. Силно му је сметало у прво време када је видео да се ја овде на сајту дописујем. Крајем аугуста ћемо прећи у Омск, ићи ћу на живу групу. Предупредила сам га зараније, нека га нек кува. Ја знам да ако буде покушао да запрети, ја ћу поћи у сваком случају. Сајт ми није могао запретити мада је силно желео. Зато што види и схвата одакле су кренуле промене )))))


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:43

Љутио се много прво време.:)


  Irinka  8 аугуст 2015 у 16:41

Ево 08 аугуст је дан суза… Ујутро сам пошла код фризера. Вратила се од фризера, почела да сређујем кућу. Он је дошао мало припит, ушао, ни с ким не разговара, погледао на интернету како доћи до неког тамо места и отишао, и већ 5 сати њега нема. Трудила сам се да се држим, но отишла сам на групу и тамо се расплакала. Његова мама говори да се разводимо ако је он већ тако лош и пије.


  Irinka  8 аугуст 2015 у 18:32

А још ни у базен не могу поћи зато што новаца немамо баш много (у базен ми је доктор рекао да идем, то није моја похота) а он је 08 аугуст пио до 5 навече дошао сав у запаху и с новим телефоном. Ето тако девојчице. И хвала вам за подршку, свима сам вам благодарна. Ја вас такођер грлим :).


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:01

И са мном је исто тако било и сада бива. Муж пије (успут да кажем, приметила сам да покушава да пије мање и ређе, долази и говори «видиш звали су ме и нисам отишао»), понекад последњи динар попије. То је веома тешко и болно, увредљиво за децу, тата на пиће потрошио, а не на сладолед.

Ја тренутно не радм но мужа сам предупредила (разговор је био после неколоко дана трезвости), да чим он прими плату ја узимам 4-6 000 рубаља (70-80 Е) за себе на време његових запоја, да је то новац за децу и мене, на лекове и најнеопходније ствари, да се тај новац НЕ троше на потребе целе породице. На такав начин последња три месеца имам тајно скровиште за најнеопходније.Муж у сваком случају купује продукте , плаћа стан итд. Знам да чим се ја запослим проблем се решава сам собом, но до тада тако. Не знам да ли је исправно но мени се чини да би могло просто од свакодневне куповине помало новца остављати на страну, ако је муж против тога да ти даје новац. И још то је његова обавеза – да обезбеђује породицу.

Ја директно говорим мужу, деци су потребни лекови или одећа, или соко-фрукти, ја требам код фризера, или ми је потребна обућа… Да мало ли што-чега (само трезном му говорим, с пијаним је бескорисно разговарати). И он се саглашава и чини по могућности, но ја сам се научила да га молим, љубазно и с поштовањем.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:17

А по поводу развода – и ја сам се такођер, када сам дошла овамо, спремала за развод. То није решење. Ти си сама болна, а не само твој муж. Ти можеш да се разведеш од њега, али твоја болест никуда неће исчезнути и боље ти неће бити. Зато сам дала себи времена, следећих пола године ја се са никим не разводим. Мада понекад се баш хоће. Чини се, да ће развод све проблеме решити. Неће решити. Мој је муж агресиван када је пијан. Прозива, виче, може подићи руку. Но схватила сам да је и мој удео био у томе.

Сада ако се напије он не виче. Просто ја се, када је он пијан понашам по другому. Ја сам оделила болест од мужа… Тако некако се може рећи. Не жури с разводом. Дај СЕБИ времена.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:39

Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале? И како је муж реаговао?


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:45

Да, боље је не «трзати» се на првој години програма (притом не просто тако – ево постоји Ал-Анон и готово, него се тражи истински труд без самообмане: посећивање сабрања на живим групама, редовно читање Ал-Анон литературе, било какво и најмање служење у групи, без тога ће користи бити мало, да и молитва за душевни покој сваки пут када ти је лоше).   Свеједно, ако је агресија опасна за здравље (а словесна агресија је итекако опасна, да не говоримо о ударању) онда је неопходно оделити се од алкохоличара подаље. Не треба ни себе ни децу постављати под удар болести, то је неразумно. А време ће већ даље показати да ли је потребан развод или не. Одвојити се од њега је неопходно.

Чак и анонимни алкохоличари обративши се ка женама пишу овако. „С годинама ми постаје смешно када читам њихова поуке: видим тамо такву бригу о алкохоличару и жена као прилог њему :)))


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:51

Агресије нема с његове стране зато што када он пије њега просто нема кући. А када дође иде да спава. Ја се више не качим и не разговарам са њим када је он у таквом стању, а он како се протрезни не разговара са мном.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:52

 „Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале?“

Ја сам ишла на Ал-Анон и ПОСТОЈАНО читала књижице Ал-Анона. Дан и ноћ, у транспорту, у кади, ишла у кревет и остављала за сваки случај брошуру под јастук. Учила сам се молити, живети дан за дан. Престала звонити алкохоличару, привела поредак у кућу, с децом сам почела спокојно да општим итд.

Уопште у Ал-Анону некако брзо просиходи разделење моје личности и мог живота до личности и живота алкохоличара. Пространство се на крају, појављује, где је Бог. А где је Бог тамо је и живот. Што шире ја откривам двери Богу, то је интереснији, прекраснији и чудеснији (то без сваког преувеличавања) мој живот.

А алкохоличар буквално као да се умањује с огромном брзином. Као још јуче да је било како нас је он возао и давао свему тон, а данас (9 аугуст) већ Бог руководи са свим и свима, а не алкохоличар. И готово. Потпуни преокрет, моје ново рођење. То другачије не можеш назвати – то су мене заново родили на светлост Божију.

И тако сваки Божији дан…. Вољно-невољно почињеш благодарити алкохоличара…


  Irinka  9 аугуст 2015 у 15:41

Ево и ја сада углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:57

 „он како се протрезни не разговара са мном“

Каква срећа, можеш се бавити својим животом! Ако си бар набавила «Набор за почетника», тамо су упутства шта треаба да радимо, а шта је боље избегавати. Откривај и читај, тамо су савети на сваку минуту живота, а од нас зависи шта ћемо да изаберемо.

Ми такођер много манипулишемо алкохоличарем; зато што је он постао предмет нашег живота. И то што ми сами погано живиммо, се такорећи сакрива иза фигуре алкохоличара. То се у програму не одобрава, тако да, повлачи се у страну, моли се и дејствуј по новом. Нека алкохоличар живи како хоће, а ти почињи да оздрављујеш. Не кукај, ти имаш СВЕ: живе групе пре свега. И овде на сајту имаш све како би почела са оздрављењем овде и сада.   Само требаш схавтити, да је наша болест тако упорна. Преодољевај у себи жељу жалити се и пропуштати време за рад над собом.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:04

Не, «Набор за почетника» ми нису предложили, дали су ми три књижице: гнев, рецидив и осећања.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:05

Ја сада све слободно време углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:12

Сачекај-сачекај: какви „Гњев“, „Рецидив“ и „Осећања“? Куда си ти попала? Таквих књижица и брошура у Ал-Анону нема!

Буди добра и напиши адресу те групе. Да ли се она назива „Ал-Анон група“? То је веома важно, Ира.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:25

Управо сам написала писмо нашој нижегородки, заједно ћемо да размотримо. 🙂


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:40

Ира остави на страну те књиице, боље је (док не набавиш књиге одобрене од WSO) уместо њих читај конспект сабрања Ал-Анон овде на групи «Дуга».    То ће на првом етапу потпуно да надомести недостатак, зато што је овде кориштена литература Ал-Анон и истински, живи чланови Ал-Анона се деле својим опитом, снагом (силом) и надом,


  Toby  9 аугуст 2015 у 19:47

Можда зато што је Секретар на одмору? А јеси ли јој написала да желиш да ступиш у групу.


  Виктория  9 аугуст 2015 у 21:49

Добра вече! Ја сам такођер потврдила дружбу 5 аугуста, а ући у групу не успевам, или ја не могу, или не знам како? Ја имам страшну муку – мој син пије! Вероватно је он алкохоличар. То је веома страшно. Одакле ја да почнем? Ја сам тачно сазависна, шта ја да радим? Шта да читам? Ја сам из Украјине, могу само кроз интернет да комуницирам. Ја затварам и отварам очи само са једном мишљу: како му помоћи? Шта радити?

И ја не знам како да му помогнем… Мало ми само помаже вера у Бога, Да нисам једном (9 година назад) пошла у храм ја би највероватније сишла с ума… Прочитала сам: „Алкохолизам – то је болест претераног материнства“1, то је за мене речено, но ја то нисам хтела! Девојке кажите било шта!


  Irinka  9 аугуст 2015 у 22:13

Ваша је беда што сте сазависни исто као и ми. Ја сам почела са књиге Валентине Москаленко о сазависности, прочитајте је. После те књиге сам извела много закључака. Мој муж такођер пије. Ми сами смо болни и вас ће овде подржати, пишите. Грлим вас.


  Toby  9 аугуст 2015 у 22:39

Викторија, здраво. Прочитај чланке, личне блогове. Можеш да напишеш у свом блогу – уверена сам да ће се многи одазвати.

Можда ми нећеш поверовати, но ја знам да је и у твојој ситуацији могуће осећати спокојство па чак и радост од живта.

Нико од рођака алкохоличара не може да оздрави за (уместо) њега. И нико од нас не може да управља зависношћу ближњег.

Постоје три „НЕ“: ја НИ узрок  алкохолизма ближњег, ја НЕ могу контролисати његово пристрашће, ја га НЕ могу излечити. Чак ако просто то себи будете понављали, већ ће вам постати лакше. И верујте – ви нисте сами.


  Тата_лето  11 аугуст 2015 у 16:00

Викторија, поздрав! Мене зову Татјана, ја сам мат алкохолика. У програму сам 5 год и слава Богу већ знам, ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ!) без програма, живих и виртуалних група,а  атакођер и читања наше АЛ-Анон литературе, без опита других људи немогуће је здрављати! Читај овде на сајту, тражи групу у свом граду, на скајпу, напиши мени ако хоћеш. Грлим те, знај да ти ниси сама!)


жанна  9 аугуст 2015 у 20:11

21.00 по моск (понедељак) имя – секретар natnat248

13.00 по моск (среда) – имя секретар olivka6092

20.00 по моск(четвртак) – имя секретар lotoslotos43

19.00 по моск(петак) – имя секретар alanon1213

14.30 по моск (субота) – имя секретар lotoslotos43

14.00 по моск (недеља) – имя секретар lotoslotos43

то је распоред група на скајпу. Биће нам драго да те видимо.


  Fler  9 аугуст 2015 у 23:21

Викторија, поздрав!У Украји постоје групе АА, и вероватно ће неко од ваших ааоваца поћи на празник АА у Москву крајем недеље.

Замоли их да ти купе књиге Ал-Анон, оне ће се тамо продавати, као и обично.Без књига је немогуће оздрављати од алкохолизма, зато што је то породична болест, а не само алкохоличара.

Потребно је све време читати литературу Ал-Анон, да би наступиле промене. Уопште, Ал-Анон постоји у Украјуни.

Излаз постоји, и то прост, веруј ми. Код мене су двоје синова одрасли док се ја налазим у Ал-Анону, сада унуци и унуке подрастају, и ја немам страха да ће се са њима десити нешто страшно: програм Ал-Анон је веома ефективан за побољшање услова у  породици.

http://www.fgump.ru/blogs/pomogite-mne/ne-znayu-chto-delat.html

Часност према себи

Часност

14 април 2012 – olivka

До Ал-Анона уопште нисам била упозната са појмом «частност пред собом». Ја сам знала само за спољашњу частност, частност пред другима, при чему сам је разумела у таквом показујућем варијанту. Нпр. могла сам да демонстрирам такву неку друштвено-корисну делатност (нпр. сакупљање, простирање веша) с тим да би сви видели, како сам ја добра и како се старам, но притом ме је мало бринуо разултат (да би било чисто). А ако су били незадовољни обично сам увређено говорила: «Но шта да радим трудила сам се …» и такав модел понашања је ишао са мном кроз живот. Задивљујуће је то и како су у мени могли да се саживе и ситне лажи (нпр. родитељима нисам говорила о својим «тројкама» или сам измишљала оправдања да ме не би много грдили), и истовремено света вера у то да сам ја веома часна девојчица. Касније већ у породичном животу још јачи повод за унутарње лажи су постали страхови – страх од казне, страх бити лоша … И још – бежање од додатних напора, у случају, да сам те напоре сматрала обавезнима («све добре жене тако раде»). Одрицање проблема – то је за мене такођер форма унутарње лажи, иза тога такођер стоје страхови.

Шта ми сада смета? Исти ти суета и страхови. Још и перфекционизам – тако је тешко признати и прихватити сопствено несавршенство да је, тако испада, лакше себе обмањивати.

Но сада већ знам неке ствари које ми помажу ићи у сусрет својој частности.

Као прво, Бити частном је пријатније и удобније – лакше и слободније се дише. Лаж одмах ствара унутра осећај дискомфорта и беспокојства.

Као друго, опасност бити чaстна и није тако велика, како ми се раније чинило – често то што се ја бојим да видим у себи, што се бојим да признам себи, и није тако страшно и неизлечиво. Као што се каже, непознато зло – веће је зло. И ако избацим моје «бубице» на светлост, то ће многе од њих да угину саме од себе – просто од свежег ваздуха.

Као треће, ја сам за себе разделила часност према себи и часност према другима; и на данашњи дан допуштам да у мени може да буде прво без другога. Ја себи понекад допустим да слажем другима (или да не говорим сву правду), но уз услов да се постарам часно оценити мотиве и разлог због којих тако чиним.

Као четврто, схватила сам да је часност – релативан појам и да се може стећи временом. Мењам се ја, мења се и дубина моје часности. Неке ствари о себи ја тренутно, просто, нисам у стању да прихватим, нисам дозрела, зато у мени постоје подозрења да свеједно још нисам часна у многим стварима. Но верујем у своју добру вољу и у то да ће при мојој спремности Бог нађи начин како да ми открије очи да видим саму себе.

И још. Часност ме приближава Богу. Тек када сам часна пред самом собом, могу се надати да ћу чути Бога, јер Он може да говори само са мном истинском, а не с мојим, често приукрашеним лажима, са мојим представама о себи самој.

******
Једном давно једна моја другарица је истицала мој трезвен поглед на живот и људе као једно из мојих главних достоинства. С друге стране, ја понекад жалим што немам способности да наденем «ружичасте наочаре на очи», зато што су бивали у животу мементи када ми се хтело, као и хероју позоришног комада «он је сам обмањивати се рад», срушити поставку тачности и одложити за неко време  сусрет са правдом.

Често бивам малодушна, још нисам изживила све своје страхове, но негде у дубини душе ја обично подносим самој себи рачун о себи, о другима, о животу

Понекад ја нешто искрено не видим, још нисам дозрела да би схватила, нисам спремна за то, но ја знам да се насилном путем то питање не решава. Потребно је време, опит, неке животне лекције, понекад просто неочекивано измењени угао гледања на ствар.

Тако је било и с болешћу мужа. Када су ми најпре рекли да и ја сама такођер имам потребу за помоћи, ја сам те речи помела са прага, била сам тако сконцентрисана на мужа да су све моје потребе биле везане за њега. Било ми је потрбно много времена док нисам стекла способност да погледам на себе и своје грешке, мало по мало извана и одозго, и тада су ми се «отвориле очи», и могла сам себи самој часно да признам шта сам све налагала за све то време. Ја не сматрам своју «сљепоту» унутарњом не-часношћу (неискреношћу), ја на њу гледам као на неку тренутну, временску неспремност.

Мени се чини да ме Бог води и да Он боље од мене зна шта сам ја спремна да сазнам о себи, а што још не могу да поднесем и што би ме могло повредити, ако не и убити. Понекад се осећам као главица лука с које скидају кору, слој за слојем и тај процес нити можеш убрзати нити успорити.

******
Сада гледам мало уназад и схватам, да када сам почела да примењујем у пракси принцип часности пред собом, да су управо тада почеле да се замећују реалне измене у мени. Престала сам да тајно читам ћеркин дневник (паралелно с тим смо почеле да боље комуницирамо и та «неопходност» је отпала, ако ме нешто интересује једноставно питам), престала сам да говорим једно, а мислим друго, престала сам да се бијим говорити о својим осећањима. И чак сам почела самој себи та осећања именовати – у томе је такођер била моја нечасност пред собом. Практично, једино од чега нисам успела да се избавим јесте то што убеђујем и себе и друге да више не једем слатко, а потом одем и тамо негде за углом једем колаче.

******
Мени је тешко бити часна пред собом. Испада да сам ја сама око себе створила свет и сама страдам када се неко или нешто не уклапа у тај замишљени свет. И тада ми је једноставније да окривљујем другог човека, или услове живота, па чак и Бога, него да видим око себе РЕАЛНИ свет и да живим у њему, а не у својим илузијама. Лакше је бити Жртва – јер жртва није крива ни за шта, она не носи одговорност за своје поступке. Жртва просто страда.

Веома много година (највероватније, сав свој живот) ја сам са заносом играла ту… улогу жртве. И то се не тиче само односа са мужем-алкохоличаром.

То сам разумела тек пре пар дана. И сада ту мисао полако треба да «сварим»…

Прочитајте: С унутарњом часношћу управо су православни слаби – породични психолог Татјана Борисовна

http://www.fgump.ru/stati/konspekty-sobranii-grupy-al-anon/chestnost-s-soboi.html