О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак?

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма

На прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако:

Не умем да волим…

Како волети Бога, а не бојати Га се? – пита читатељка у писму пуном питања о духовном животу.

У редакцију (www.pravmir.ru) је стигло писмо од наше читатељке:

 «Вероватно су писма слична моме већ пристизала у вашу редакцију, може бити и многа, но ја вас свеједно молим да ме саслушате и одговорите.

Најпре желим да се захвалим целој вашој редакцији. Тек је годину дана од мог уцрковљења и на вашем порталу налазим одговоре на многа за мене важна питања.

А сада о оном што ми не да покоја. Ствар је у томе што се ја бојим Бога. Ја знам да постоји појам страх Божији, но свеједно ја би хтела да волим Оца Небеског, а не да Га се бојим. А ја не осећам ту љубав. Ја само желим да волим.

Знате,  ја из детињства сматрам да мене нико просто тако и неће никада волети и да није ни дужан. Да је љубав потребно зарадити, што ја заправо и покушавам. И ево ја сам дошла у цркву зато што је тамо Бог, Који воли све просто тако. И ја хватам себе на том да се ја и у цркви занимам истим тим – покушавам да зарадим ту исту љубав. Све време се старам да будем добра. Сагрешим ли, осећам да сам лоша, и од тога ми је лоше. А у моменте када осећам (и уопште не ретко), да ме Господ заиста воли, ја мислим да свеједно то не заслужујем.

Разумно је запитати себе: «А сама ти – волиш?» Не, уопште нисам уверена у то да волим, о том сам већ писала.

А где је узети, ту љубав? Само се молити за њу и трпељиво чекати? Вероватно тако. Но то осећање – «дужна сам да бидем добра» је на самом делу неиздрживо. «Дужна бити добра» – није исто што и искрено волети.

Опростите, писмо испало мало сумбурно. Још једном вам благодарим за ваш портал и за то што вам се може писати.“

Извор: www.pravmir.ru/ya-ne-umeyu-lyubit/

Одговор свештеника – Када нема ресурса за љубав

Како црквени људи постају фалшивни

Архимандрит Андреј (Конанос) – О опасности за црквене људе да постану фалшивни и о још понечем.

Већина нас је пришла Цркви да би познали Бога. Ипак, бива тако, да после не дуго времана ми постајемо некако фалшивни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако, као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о том што знаш, и не скривај себе истинског. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубави, пријатељских односа и осталих радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, у односу сопственог «ја» никаквих измена ту не происходи. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешта друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће са страстима се опростити тако брзо.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својих блиских, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је – као и пре с нама.

И ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је старац једном путовао на броду из Дафни у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит с мирјанима!

А старац је одговорио:

– Но, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што жвии у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују по другом. Ми почињемо да се свађамо, нпр. због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затвореен двери или отворене)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога, какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успотваити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља, смирења. И ако ми себе признамо таквима, какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе[1], то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо се збили с тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми – бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо – зато се и не види.

Човек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви, какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће оведе угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бива и у парохијском храму.

(…)

Лаж у односу према себи самом, лицемерије и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, приобрест ћемо и божественост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се превратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Веома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код жењених свештеника. Рекао је да нежењени свештеници као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако, да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења памперсе. Када купујеш памперсе и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постеја човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа…

Читајте такођер:

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је раодост у Христу?  Марина Филоник – психолог

С унутарњом часношћу управо православни су слаби – породични психолог Татјана Борисовна

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1 – Филоник Марина практикујући психолог

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале – 2 – Филоник Марина практикујући психолог

 

[1] О том појму ћемо још писати, како се он схвата на православан начин.

http://www.pravmir.ru/konanos-svetskaya-strast-1