Архиве категорија: усиновљење

Како побољшати односе с родитељима (први део)

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника

Односи с родитељима су наши први односи љубави. Дешава се да родитељи не воле много своју децу. Међутим, деца увек воле родитеље, мада тога нису увек свесна. И ови наши први односи љубави постављају темељ за све наше касније односе, укључујући и односе с будућим мужем (женом). Зато је потребно да учинимо све што је у нашој моћи како бисмо изградили правилне односе с родитељима, независно од тога да ли живимо заједно с њима или одвојено од њих.

Да ли сте запазили шта се дешава с вама у случају да дође до чак и мале несугласице с родитељима, ако се они мало наљуте на вас? У души вам постаје некако хладно и суво, теже вам је да верујете у себе и да волите друге. Наставите са читањем

Усиновити родитеље – 3. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12Последњи део интервјуа са психологом Александром Колмановским

Усиновити родитеље – 1. део

Усиновити родитеље – 2. део

– Ако наставимо са темом мајки, постоји један општепознати проблем – „мамин син“. То је дечак који је одрастао с мајком, мајка не жели од њега да се раздвоји, она га сматра својим мушкарцем, сама не жели неког другог мушкарца у свом животу, због чега код тог дечака, када одрасте, настају проблеми са девојкама, са женама. И ако се ожени, мама ће опет почети да смета младој породици. Постоје ли неки посебни савети том младом човеку, другачији од оног што смо говорили малопре, како би он некако постао прави мушкарац, уместо што је „мамин син“?

– Носећа греда те конструкције, да тако кажемо, није везаност мајке за сина, уопште не то, већ њена потреба да доминира. То је мајка која је цео животни пут сама доносила одлуке у вези детета и борила се, очајнички се борила за своју доминирајућу позицију. Наставите са читањем

Усиновити родитеље – 2. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским:

Усиновити родитеље – 1. део

– А ко је измислио тај термин „усиновити родитеље“?

– Измислила га је и увела у употребу Наталија Колмановска.

Постоји таква реч „инфантилност“ – то је када одрастао човек остане не потпуно зрео, остане помало дете у негативном смислу те речи. Разлика између истинске зрелости и инфантилности се одређује пре свега у односу према родитељима. За инфантилну особу – родитељ је онај због кога и чијег понашања мени може бити добро или лоше, а за зрелу особу – родитељ је онај коме у зависности од мене и мог односа према њима може бити добро или лоше. Наставите са читањем

Усиновити родитеље – 1. део (Упознавање са собом)

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Разговор са психологом Александром Колмановским

Постоје разне ситуације у односу са родитељима које, благо говорећи, изазивају дискомфор код деце. То су, на пример, покушаји да се деци нешто намеће, нешто што им се не свиђа. Бива и супротно, недостатак пажње и интересовања од стране родитеља, тако се бар деци чини. Врло често је присутно неразумевање и неусклађени интереси, тј. родитељи хоће једно, а дете сматра да му је то штетно и да му је потребно нешто сасвим друго. Шта је узрок таквог дискомфора који ми деца тако често осећамо у односу према родитељима? Постоје ли неки општи узроци такве појаве и у ком степену је узрок неразумевања у родитељима, а у ком степену – у детету? Наставите са читањем

Када ће доћи моја мама?

Психолог Олга Соловјова

Први месец пребивања детета у породици назива се – “медени“, у том периоду и родитељима и деци све иде одлично. Но потешкоће настају после, када прође тај период.

Неретко читајући о прошлости деце сирочади, код људи који живе сасвим пристојним, удобним, рекло би се обезбеђеним до краја, животом, појављуе се жеља помоћи таквом детету, узети га себи. Препрека за следеће практичне кораке често је страх од неизвесности, који је везан с несхватањем тога шта су то деца из сиротишта, какав је њихов карактер, понашање, страх од непредвидивости, како ће се сложити односи, шта ће бити с мојим животом са појавом младог «предводника команчо». Да би схватили: какви су ти – малени становници дечијих домова, какве тешкоће могу очекивати усвојитељи, обратили смо се писхологу једног из московских дечијих домова – Олги Соловјовој.  

У дечијим домовима у наше време углавном живе – деца избачена на улицу или деца родитеља који воде асоцијалан начин живота.  Од неких су се одрекли на  самом рођењу, док се сирочићи, којима су родитељи умрли, срећу веома ретко. Мушка деца бројчано преовладавају. Једно време је код нас било свега четири девојчице на двадесет дечака. Могуће објашњење том факту јесте да –  усвојитељи узимају девојчице, зато што постоји стереотип, да ће бити мање проблема при њиховом васпитању. Но пракса усвајања показује да пол детета не утиче на успешност његовог породичног устројства. Из свог искуства могу рећи да родитељи који су узимали дечаке нимало због тог нису жалили.

Још један од распрострањених стереотипа што се тиче деце из домова јесте то што се веома велика улога приписује «лошим наследним особинама», које су, непожељне. Хоћу да приметим тим поводом, да су код деце из дечијих домова потпуно исте способности као и код домаће деце. Код некога је одлично памћење, код некога интелект. кубик рубикСве време ми је у сећању један наш васпитаник Вања, који је имао прекрасно памћење, какво ћете ретко срести чак и код домаће деце. Вања је правилно и довољно брзо решавао мозгалице које је први пут виђао, прекрасно је решавао интелектуалне задатке. Један други наш шестогодишњи дечак ме је много молио да му купим коцку «кубик рубик» Што само по себи већ говори о интересу к интелектуалном раду.

Општи проблем деце из дечијих домова јесте – неразвијеност говора, а разлог за то је најчешће недовољно општење с одраслима. Њима бива тешко објаснити неке просте ствари. Ако упитамо средње домаће дете старије од пет година, шта је то кишобран, оно ће одмах наћи неколико објашњења. За дете из дечјег дома урадити исто то је далеко компликованије, и то само из разлога што је оно тај кишобран видело само на слици, ако га је уопште видело. Свет таквог детета се и до доласка у дечији дом састојао од друштва пијаних родитеља, флаша и старих крпа. Но чим таква деца упадну у нормалну породицу, изађу у свет, они се постепено изједначују са својим вршњацима.

У целини, тест на интелект показује да је невербални интелект (који не захтева речи, а то су слагалице, пузле…) код наше деце развијен, а с вербалним (словесним) постоје проблеми. Проблеми у изражавању својих мисли, мали опсег речи, тешкоће при формулисању појмова. Но када се са дететом ради и од њега се не захтева да зна све одједном, све ће бити у реду. Не можеш да препознаш дете које је узела породица, колико се оно промени. Рекло би се, ето ту код нас је био заморче, а сада долази с родитељима после пола године и апослутно га не можеш препознати.

Навешћу такав пример. Мама је усвојила дечака с којим смо се ми доста дуго борили покушавајући да га научимо да слаже пузле. Дечак је имао пет година, но никако није могао да научи. Започињао је, но није успевао и бацао је све, говорећи да га оставе, и хтео је да се игра нечим другим. А мама га је научила да слаже пузле за свега 2-3 дана. Дете је схватило да постоји стимуланс, постоји човек који га воли, и ради којег ће се он старати да то уради, да се нечему научи.

Други пример. Два брата из тешке породице алкохоличара, један је муцао, други је почео да говори тек са пет година. Усвојила их је једна православна жена. Особитост те браће је било то што обоје нису имали по два горња предња млечна зуба. Са њима сам радила током две године и зуба нису имали. Замислите какво је било моје изненађење када сусрећем млађег брата и видим да код њега расту зуби. Питам маму: «Како Вам је то успело?» – она одговара: «Ни ја сама не знам».

Обично се старају да браћу/сестре дају заједно у једну породицу, зато што често међу њима постоји веома снажна поодична веза, они се веома држе једно другог. На пример, били су код нас брат и сестра рођени убрзо једно после другог. Сестра висока, лепо прича, пријатна, симпатична девојчица, а њен брат – малени гнусави рахитичар (истина, имао је изванредно памћење, једини је он од свих из млађе групе могао да запамти и да рецитира стихове). Сестра је све време заступала за брата. На пример, Артем заостаје, и васпитач говори: «Сада ће Артема појести вук», она одмах трчи к њему и ободрује га, хвата га за руку: «Артем идемо-идемо, никакав вук тебе неће појести». Но свеједно су усвојили и тај пар, Артем је израстао, растом достигао сестру, постао симпатичан дечкић.

Или још пример с близанцима. Када васпитач једног кажњава за нешто, други притрчава и убеђује васпитача: «Немојте га кажњавати, он је добар, опростите му, молим Вас». Свагда ми је било жао те деце, зато што једно дете многи хоће да усвоје, а децу у пару неважно истог узраста или различтог, наравно, теже.

Такођер требамо имати на уму да су та деца преживела издају од сопствених родитеља. При том чак и васпитачица не може увек да за њих постане неко значајан старији, зато што се васпитачице стално мењају, па и етика професије забрањује да се посебно воли једно издвојено дете. Остали одрасли са којима се срећу – педагози, исто тако долазе у одређено време. Детету није лако поверити се одраслом при таквим условима. И сви системи дечијих домова су устројени тако да се деца стално премештају из установе у установу. До 3. године дете се налази у дому за бебе, касније се премешта у дечији дом предшколског типа, потом у школу-интернат, списак може да буде и дужи. Тако да дете за свог живота промени неколико установа. Треба ли говорити да је то – траума за дете, сваки пут се налази међу новим одраслим лицима и међу новом децом. Биолошки родитељи практично не посећују своју децу. Сећам се да су од 20-оро деце мама и баба долазиле свакодневно само двојици браће, а још 2-3 детета су крајње нередовно имали посете. А остали су живели у очекивању маме…

Дете које први пут доводе код нас, као правило, нема неопходних навика на самоопслуживање, није навикнуто на ношу, код многе деце постоји енуреза (поремећај у контроли бешике, што касније пролази), не умеју да се одевају, не знају чему користе неки предмети одеће. С њима се нису играли, деца не знају називе играчака, да не говоримо о играма с разним улогама као нпр. «ћерка-мама». Они су видели много безобразних сцена: свакодневно пијанство блиских, и њихових гостију, сексуалне оргије… Васпитачи су бивали поражени невероватним сексуалним просвећењем неке деце од 4-5 година.

Одузети од стране надлежних органа заштите из њихових станова-бордела, деца се у дечјем дому нахране, усвајају навике самоопслуживања, уче се да разговарају, играју, певају, плешу, цртају. Но код њих недостаје главно у животу – љубећи (вољени) одрастао човек.

Напоменућу још једном да сва деца чекају своје родитеље, чекају тату и маму. Чак и они који их нису никада видели, од рођења познавши сву «драж» јавних институција и бесплатне медицине.

Дете које нађе добре, брижне родитеље не можеш да препознаш – оно се промени физички и интелектуално.

http://www.pravmir.ru/kogda-pridet-moya-mama/

 

 

Усвојити дете из дечјег дома – то је норма, а не подвиг

О том, зашто је у Русији и даље успорено решавање ситуације с пријемним родитељима и шта је потребно да би се она побољшала, говори специјалист по социјалном сиротству Александр Гезалов

Тема приемног родитељства, овако или онако, данас је активна. Људи су се престали бојати да говоре о томе како су они пријемни родитељи, активно разматрају проблематику у социјалним мрежама, у средствима јавног информисања се појављује више информација. Но свеједно, с моје тачке гледишта, истинског квалитетног напретка нема.

Александр ГезаловДа би дечији домови код нас опустили, у друштву би требало да постане уобичајена таква фраза «Ја помажем деци зато што је то потребно, пре свега, мени и њима».

Но она још није постала уобичајена, и зато нема тако много људи који су спремни да узму децу у пријемну породицу. Међу њима су – многодетни, професионални родитељи, који су више пута узимали децу из дечијих домова. Но око нас је, свеједно, много људи за које је пријемно родитељство – terra incognita. Сасвим недавно су ми задали питање: «Код нас у кући живи пас. Може ли то бити препрека да узмемо дете из дечијег дома?».

А пошто је питања много, као и неразвенчаних митова, због којих се у главама људи слаже сасвим нереална слика. Ту слику треба хитно исправљати, између осталог и с помоћу пријемних породица са опитом. Важно је да се друштвене организације активно баве просвећењем, а не само да трче у дечије домеве. И тада ће се кроз неко време код људи појавити интересовање, они ће погледати ван оквира свога круга живљења и увидети да, како се показало, постоје и друга деца, и њима се може помоћи.

Потребно је преместити акцент са «тражим само малено дете» на – «узимам дете у породицу».

Потребно је успокојити се и схватити да су у дечијим сиротињским домовима, углавном, деца са више од седам година, који имају потребу за породичним условима. Довољно је укуцати на интеренту «Деца чекају», «усиновите.ру», погледати базу података деце и увидети да су тамо већином деца старијег узраста.  Сходно томе, потенцијални пријемни родитељи требају схватити, спремати се на то да неће моћи реализовати своју ружичасту машту, неће успети наћи «дете, о којем су маштели», потеребно је обратити се реалној деци, којима је потребна помоћ.

Још је важан један момент – потребно је изнова форматирати делатност школа за пријемне родитеље, које на данашњи дан не одговарају тим захтевима и тим тешкоћама који постоје код пријемних породица. Између осталог и при пријему старијег детета из дечијег дома. Зато што углавном потенциалне пријемне родитеље припремају на то да ће к њима у породицу доћи деца млађег узраста.

Поодрасло дете из дечиег дома, а тим пре адолесцент – то је ипак савршено друга прича, други проблеми. Можда је неком потребно почети с наставништва, а не одмах размишљати о том да, ето, ја хоћу да узмем дете у породицу, завршивши школу пријемних родитеља.

Наставништво, сапровођење детета у дечијем дому, општење с њим кући у нерадне дане може привести томе да људи донесу зрелије решење. Јер ће тада већ бити упознати с дететом.

Тада ће и враћена деце назад у дом, бити мање. А не као сада што је: није им се свидело – узели и вратили. То је вероватно повезано, између осталог, и с неком инфатилношћу, када, спремајући се узети дете у породицу, људи самоуверено мисле: «С љубављу и с нашим образовањем сигурно ћемо успети». Но показује се да то није довољно.

Потребно је да дете поверује, стекне поверење, како би захтео да буде прихваћен и сам прихватао људе.

А то происходи уопште не одмах, урачунавајући то да код деце већ постоји нека одступања у том схватању. А значи да је потребно одређено време Како би се тај недостатак исправио.

За новогодишње празнике смо испратили једну девојчицу из дечијег дома у једну изванредну породицу, кад тамо, новинарка која нас је пратила, одмах говори: «Ето твоји тата и мама». За људе које девојчица види први пут у животу, који је просто узимају у госте. Не треба трчати пред руду. Но, слава Богу, муж и жена који су узели девојчицу, били су мидри људи и објаснили: «Знаш, ти имаш маму и тату, а ми смо твоји другови».

Дете у дечијем дому је привикло на брзо, фастфудно општење са персоналом, са привременим волонтерима, оно има потешкоће с дужим, озбиљнијим, дубљим односима у породици. То је дуготрајан процес.

Уопште не подвиг

Фото: ria.ru

Ако говоримо о средствима јавног информисања, било би пожељно када би они мењали слику херојског описивања пријемних родитеља, на нормално, природно, свакодноевно. Како би постало јасно: узети једно-два детета из дечијег дома – то је нормално, то није никакав подвиг.

Код нас данас углавном показују породице, које одједном васпитавају много пријемние деце. И обичан човека одмах мисли да су то хероји, он за то не би имао снаге,

Неопходно је асимилирати и наставничке програме. Треба прекратити трчање добровољаца по дечијим домовима, с поклонима, песмицама-игрицама. Како би конкретној деци долазили конкретни људи и не певали им песмице, него их спремали за даљи живот.

Ево тренутно се у Орлу прави наставнички центар. И у Казахстану се активно ради на наставништву, тамо сам проводио консултације с казахстанским колегама. После гледања филма «Блеф, или Срећна нова година» они су схватили да је најефективније, један одрасли – једно дете, а не када је гомила народа и дете не схвата с ким комуницира, какву информацију добија, која је информација квалитетна.

(Филм има енглески титл)

 

У закон је нужно увести такав појам, као професионална породица. Ако то не урадимо, онда ће за децу са ограниченим здравственим могућностима, децу у старијем узрасту бити мале шансе да упадну у неку породицу. А многи пријемни родитељи би већ сада могли постати професионални родитељи, када би постојао таква закон. Тада би те породице могле да потпишу уговоре, да добију повластице, дане за одмор итд.

Зато је важно подржавати опитне друштвене организације, између осталог и директним државним финансирањем. Такви центри као «Про-мама». Они су истински професионалци. Тамо раде искусни људи, који много година помажу деци да нађу породицу, пријемним родитељима помажу при усвајању, при решавању сложнијих проблема. Биће болно ако се због тренутне кризе лишимо тако важне подршке.

Мање познат појам „наставништво“ – када пријемни родитељии неко време узимају дете кући само за викенд, а током недеље га посећују или помажу на други начин.

Деца чекају – http://vk.com/club39873171  https://m.vk.com/photos-39873171

http://www.pravmir.ru/vzyat-rebenka-iz-detskogo-doma-eto-norma-a-ne-podvig/