Архиве категорија: усамљеност

Како преживети растанак са вољенoм особом

Из књиге „Испуни живот љубављу“ Дмитрија Семеника.

            У животу скоро сваког човека, пре или касније, дође до растанка. Чак и више пута. Растанак је веома важан догађај и иако само с једне стране представља крај нечега, много је важније то што растанак представља моменат избора и почетак нечег новог. Ако је избор исправан, растанак постаје почетак новог, бољег живота и правилнијег схватања љубави. Огромном броју људи је управо растанак помогао да стасају у зреле и срећне људе који знају да воле.

            На самом почетку разговора о томе како се растајати правилно, испричаћу вам причу Алике – девојке која је успела да преживи растанак и из тог искуства усвојила неке важне поуке.

Не вреди убијати себе због оних који нас не воле Наставите са читањем

Advertisements

Бол невољене деце


„Ако звезде сијају – значи, то је некомепотребно? Значи, неко хоће да оне постоје?“

А шта, ако не? Ако су се звезде упалиле, а оне не требaју никоме?

Нина се брзо кретала и брзо је говорила. Обично је говорила много и ватрено, речи као да је испаљивала. Њене очи би тада гореле. Гореле су све време док смо причали у мом кабинету. А јуче је дошла код мене празна. Као да су из ње истресли апсолутно сва осећања, оставивши у њој само тугу и равнодушност. Нина је села у фотељу и процитирала горе наведене речи Мајаковског. И упитала је: „Реците ми, може ли човек волети – и престати да воли? Бива ли тако, уопште? Пошто ми се то не дешава први пут. Свиђа ми се особа, веома. Када га видим најежим се. Осећања нарастају, постају све јача и јача, а онда, одједном, се све гаси и човек, према коме је била усмерена сва та бујица осећања, наједанпут ми изгледа толико туђ, да се чак и близак однос с њим чини немогућ. Осећам у себи разочарење, празнину и кривицу. Нећу нове односе – зато што знам да, или ће ми особа од самог почетка бити непривлачна, или ће се с моје стране све прекинути на пола пута. Тако је било и са мојом првом љубављу. Тако је било и са мојим бившим мужем. А сада ево и са њим… Реците ми, јесам ли ја нормална?“

Наставите са читањем

Како изгледа човек који вас не воли

Bez-imeni-1-vosstanovleno-818-825x510.jpgШта је то „нељубав“.

Нељубав – то је када се не смемо да сметамо другом. Не смемо причати, смејати се или грлити. Не сме се причати о својим осећањима – то су глупости, а не осећања. Не сме се нешто тражити – треба разумети да је сада тешка ситуација. И уопште, шта ће ти то? Не сме се рачунати на помоћ, одрасли људи се сами морају снаћи. Чак и да им је пет година, то је већ солидна доб – а камоли тридесет пет, што је већ старост. И какво украшавање у тим поодмаклим годинама. Наставите са читањем

Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПС

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан. Наставите са читањем

Одлучити се ући у живот других

Разговор о усамљености… без усамљености

Поред обичних шаблонских решења, за било које питање постоји и неочекивани одговор, ослобађен од стереотипа. Само ако смо ми спремни да га прихватимо.

Како да човек нашег времена победи усамљеност? Шта да ради с њом? То смо питање поставили Александру Дианину, не породичном човеку, који не зна за усамљеност. 

Александар Дианин-Хавард – аутор система  „Морално Лидерство“, „Сотворенный для Величия“, које су прведене на 20 језика.

Унук емиграната првог светског рата, представник трећег покољења руских емиграната. Родио се и завршио школу у Паризу, радио као адвокат у Стразбургу и Хелсинкију. Од 2007. године Живи у Москви.

„Ја мислим, да свако од нас има искуства служењу другима. Када престанемо да мислимо о себи, о својим проблемима, и чим се окренемо проблемима других људи, којима можемо помоћи, усамљеност одмах изчезава. То је доказано кроз векове. Значи, усамљеност је разултат усредсређености на себе. Наставите са читањем

Несамодовољни људи!

Погледајте на ту слику. Она репродукује популарну идеју, пониклу из идеологије индивидуализма: човек у борби „сам против свих“ може да победи. Главно је – веруј у себе, у свој успех и своје циљеве – и успећеш. Но је гледам у ту слику и размишљам, шта ако ствари код главног хероја заиста стоје тако, како је нацртано – он не само да неће достићи циљ, он неће ништа ни покушати да уради. Можда ће много да размишља о циљу – но с места се неће померити. А ако се ипак и помери – неће далеко стићи.

Зашто? Зато што идеја, да је наша личност нешто изолирано од целог света и да може функционисати чак и против целог света, није истинита, мада је та мисао веома саблажњива.

Веома волим песму Киплинга „Ако“. Заиста је чудесна – декларација храбрости човека пред лицем изазова, које му живот баца у лице.

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;

Моћне речи. Но тамо постоји један моменат, који сву ту храброст чини нереалном. То су заправо први стихови песме.

Ако можеш
да сачуваш присебну главу,
када сви око тебе губе своју, 
и окривљују те за то,

Ако можеш да верујеш себи,
када сви у тебе сумњају

и сам придодајеш њиховим сумњама

Када нико не верује у тебе, чак и најбољи друг од тебе окрене главу, и немаш се на што ослонити – чак и најснажнији, најсамоуверенији човек ће задрхтати, посумњаће и почеће да се осврће унаоколо у потрази за додатном подршком. „Један на један“ – саблажњиво, но „један на један против целог света“ – за то нису имали снаге чак ни старогрчки богови и хероји. Чак је и Херакле имао сапутника.
„Каква спољашња подршка ми је потребна, да би достигао жељено?“ многи људи себи ни не постављају такво питање, следујући навикнутом начину живљења изолированог човека, способног да истраје и преживи у потпуном психолошком и физичком вакуму. „Потребна ми је само моја воља и одлучност“, – нешто такво ми је рекао један мој познаник. Питао сам га: „А шта ојачава твоју одлучност?“ Одговарајући, навео је поменуте стихове „Ако…“. „То јест, тебе подржава Киплинг, а то значи, да ниси сам…“.

Ми никад не можемо бити у потпуној, апсолутној усамљености – зато што ћемо чак и на пустом острву имати сабеседника. Сазнање човека је дијалогично, ми увек имамо бар једног унутарњег сабеседника, који, нпр. подвргава сумњи наше идеје или насупрот, бодри оног ко се колеба. Како је говорио М. Жванецкиј, „истинска усамљеност јесте – када сву ноћ разговарате сами са собом, и вас не разумеју“. Но ипак – разговарате… Смрт унутарњег сабеседника јесте – пут у безумље.
Нама је животно важно да нас чују. Да будемо саслушани и примећени у свим наши пројавама, а не само у оним, које су по души оном, коме се обраћамо. Управо зато подршка – није утеха, мада и утеха може да буде важна. Како ја сада мислим, подршка је – када остављам човеку могућност да буде са мном управо онакав какав је сада. Ако преживљава губитак, тугу, – дати му могућност да тугује са мном, без оног „све ће да буде добро“ и др. Ако је збуњен – дати му могућност да буде ту поред тебе, и не затрпавати га саветима или препорукама. Но то је могуће само када је и за мене самог допустива туга и збуњеност, када се ја сам не бојим разрешити самом себи да будем такав, и не бојим се пада, да се скотрљам низ провалију и да се не исчупам из ње. Када постоји поверење у процес – и у свој организам. Нама је потребан близак сведок, који је спсообан да нам се присаједини, да увиди наша преживљавања – и да не покушава, да са тим нешто уради.

Ако у својим преживљавањима, обраћајући се другом, останемо несаслушани и неподржани, када се људи одвраћају од оног шта је за њих самих неиздрживо, тада остајемо усамљени. Често се усамљености придружује њен чести сапутник – стид. Стид – није само осећање сопствене ништавности, никчемности и жаља да се просто исчезне. Када дете плаче, а његов бол не слушају (не чују) и тврде му „мушкарци не плачу“ – он се сав снужди. Бол и сузе не исчезавају, но сада их се већ почиње стидети, а то не само да појачава преживаљавање – то га конзервира.

Када пред другим људима не смемо да будемо слаби, бојажљиви, стидљиви, осетљиви, уплашени, ми не престајемо да будемо такви, него се, као додатак томе, учимо тога стидети. Стид зауставља преживљавање, оно се чаури у нашој души, и никуда не исчезава. Стид је – одсуство подршке из нашег животног окружења и уопште није обавезно да то буде директно осуђивање. Непрошени савети и препоруке појачавају стид, зато што порађају осећање, да сви људи унаоколо знају како да се избаве из тешке ситуације, а ти си једини који то не зна, нити уме. Пошто је беспомоћност посебно „стидна“ за мушкарца, зато су мушкарци и склони томе да покушају „ућуткати“ очајање, слабост и беспомоћност других људи, помоћу савета или неких других директних покушаја да се нешто уради. Чак и када то од њих нико није тражио. Управо ти покушаји и појачавају стид.

Тако се рађају забрањене зоне у нашој психи. По речима психотерапеута и филозофа Г. Уилера „Ако ја, будући дете, осећам да на неки начин владам неким одређеним способностима, а ви, припадајући свету одраслих, тражите од мене нешто сасвим друго, нешто што вам ја не могу дати – једина могућа интеграција (мог Ја) за мене ће бити историја у којој сам ја у нечему лош, и зато се сакривам, покушавајући да по мери својих снага, ако већ не могу да исправим, онда бар да се претварам да владам неопходним квалитетима“. И тако, претварајући се да имамо све неопходно за једну „зрелу и здраву“ личност, остајемо један на један са сопственим осећањима и преживљавањима.

Но никуда не можемо побећи од тога, да су наша преживљавања увек неком адресирана (упућена). Када плачемо – ми плачемо неком. Нема суза, а да нису ником адресиране, било која наша преживљавања требују да их неко чује, види – и да се на њих одазову, а не да их запуше. Када умиру блиске и вољене осебе – наше сузе су адресиране не само живима, него и мртвима. Људи се обраћају мртвима, разговарају са њима, говоре о љубави према њима, о љутњи због раног одласка, или чак о радости што су мучења због тешке болести сада позади – и неважно је да ли си атеист или верујеш у загробни живот. Чак је неважно што тај, ко је умро, можда то неће ни чути – важно је просто произнети те речи, адресиране оном, ко је отишао. Просто озвучити – но по адреси… У том је суштина социјалне човекове природе – наша осећана су увек неком адресирана.

Суштина подршке јесте – прихватање сваког човековог стања, способност издржати га. „Ја видим да ти је тешко, видим да си рањива, и нећу се окренуту од тебе такве“. То је тешко. У неком моменту живота сваки човек се сусретао са неиздрживим за њега преживљавањима другог човека и окретао се од њих…

А суштина самоподршке јесте – прихватење себе самог, у било којем стању, без покушаја да умањимо, обесценимо или сакријемо од себе самог та своја преживљавања. „Нисам се увредио, само сам се мало разљутио“ (наравно – увређеност је инфантилно осећање и није баш похвално у друштву, постоји подругљива изрека – „на урвређенима воду носе“).
Уопште, ако стојимо сами против целог света и никако не можемо да почнемо то, о чему смо давно маштали – нама недостаје спољашња подршка, и неће бити срамота да то признамо. Остајући без те спољашње подршке, остајемо осуђени на стид и конзервацију нашег стања, на смишљање историје о том, како имамо све шта нам је потребно. А притом се не померамо с места, ни на корак… Прекрасно би било да су у нашој прошлости постојали такви људи, или да их имамому сада, који се од нас нису одвраћали, од којих смо увек, ма шта се у животу дешавало, добијали подршку типа: „Ти си наш. Ма шта да се деси, ти си наш“.

психолог Латипов Илија

Тада, сретнувши се са животним тешкоћама, ми можемо да се ослонимо на те речи – и да се не одрекнемо самих себе. Јер се отац (мама , брат, друг, другарица, сестра…) нису одвратили од нас. Ако пак таквог опита немамо – требаће нам доста времена да се томе научимо. Мораћеш посматрати друге људе, налазити у себи душевни одзив на њихова преживљавања и обраћати пажњу на то, како други људи реагују на твоје речи и осећања. Мораћеш ризиковати да се откријеш и да признаш нека своја „забрањена“ осећања, мисли и стања – да би открио како људи, поред свега тога, ипак остају са тобом, нису се окренули од тебе, нису искривили фацу од одвратности и у исто време нису покушали да те што пре „спасу“. Они су просто ту поред – и имају сличан опит страха и стварања историја о својој самодовољности. Варијације таквих историја су разне, но суштина је –  иста.

https://www.b17.ru/article/41494/

© Познај себе

Усамљеност – пут к Богу или реализација сатанине молитве?

Говоре ми да су се људи одаљили једни од других. У суjети овог света проблем људске усамљености стоји, чини се, тако оштро као никад раније. У исто то време све је лакше срести оне, који ка усамљености свесно стреме – оптерећују их односи с друговима, не желе да саздавају породицу и битишу у сопственом одељеном унутарњем пространству, где им је комфорно и чак радосно. Зашто је за једне усамљеност мука, а за друге – блаженство? О томе како хришћанин треба да се  односи према усамљености, размишља редактор журнала игуман Нектариј (Морозов).

Резултат слика за Одиночество

Беда или благо?

Када реч иде о усамљености, често се сећамо речи Библије: Није добро да је човек сам(Постање. 2, 18). По мени то не треба да се схвата буквално: увидео Господ Њиме створеног Адама и схватио да му нешто недостаје, и саздао за њега помоћницу Еву. И Адам, и Ева су били у првоначалном творческом замислу Бога, који је постојао још пре стварања света или било чега другог, што је потом почело бити (Јован 1.2). Ми не можемо да објаснимо зашто је то произашло управо тако и зашто су управо двоје, он и она, били створени. Може се претпoставити, људски расуђујући, да би једном човеку било веома тешко после одпадања од Бога. Неко може да каже: видите ли да је управо Ева искушала Адама, а то значи, да без ње ни грехопада не би било. Свеједно је очигледно да једном човеку уопште није обавезан други да би био искушан. Адам је испочетка носио у себи могућност пада и зато би змија нашла други пут ка његовом срцу. А већ после грехопада самом се извући из тог стања, у којем се човек нашао, било би вероватно доста теже, показало се да су зато Адам и Ева и били потребни једно другом.

Осећање усамљености – је последица грехопада, до њега човек је био способан да постојано осећа непосредно присутство Бога у свом животу, што данас успевамо веома-веома ретко и у најминималнијој мери. Само што је човек раскинуо своје јединство с Богом он је постао усамљен.  Зато, ма колико около било помоћнiка или блиских људи, нека га они и истински воле, нека су и пажљиви, брижни, – свеједно док човек живи на земљи, усамљеност ће у неком степену да буде његов удео. Јер и најблискији и најдражи људи, који нас разумеју и дају нам тако неопходну  топлину, не могу да постојано буду поред нас, не могу нас у потпуности избавити од усамљености.   Зато што у срцу сваког постоји таква дубина, на коју заједно с њим ни један други човек се не може спустити. И та дубина није дубина радости коју ми ипак можемо с неким поделити. То је дубина скорби. Када осећамо скорб, гранични душевни бол, тада се нађемо један на један с бездaном сопственог стрaдајућег срца. Но управо тамо човека среће Господ, и при том сусрету с Богом, при пребивању с  Богом исчезава усамљеност.

Може се рећи да способност човека да се осети  усамљеним, јестe огромно благо (богаство) – јер управо то осећање треба да га приведе Богу. Блажени Августин је писао: „Бог нас је створио за Себе, и мучиће се срце моје, док се не успокоји у Богу моме“. Бездну човечијег срца може да напуни само бездна Божанства, и само Бог може дати човеку све, за чим тај осећа потребу. Тако је чудесно створен човек – он ће свегда или да тражи Бога и у Њему да налази излаз из своје усамљености, или ће се мучити и страдати од усамљености.

Не против замисла

Библијске речи да човеку није добро бити самом, односе се у првом реду на брак, но свеједно се могу и требају разумевати и шире. То што је човек сам и да нема никога, веома често значи да он никога не воли, живи сам у себи и сам за себе. Онај ко воли људе и уме да их високо цени, као правило, чак и ако је сам у овом животу, од усамљености не страда, зато што је пред њим сав свет и он осећа јединство с тим светом, којег је створио Бог. А када је човек сав управљен на себе самог и не примећује оне који су поред, он заиста постаје болесно усамљен.

Бива наравно и тако, да се човек истински пожљиво односи према људима, има много блиских и другова, но не може да нађе за себе супругу(а) и страда. Такву усамљеност је тешко назвати благом. Ствар је у томе, да о свеком човеку, без изузетака, у Бога постоји неки замисао. И тај замисао се није појавио једновремено са рођењем тог човека на свет, него је постојао првобитно, још до стварања васељене. У томе се и састоји вечност сваког од нас: ја не само да ћу постојати свагда, него сам, у неком смислу, свагда и постојао – присутствовао у замислу Божијем. Зато мучење човека због одсуства нечега или некога у његовом животу происходи због тога што он покушава да живи противно плану Господа о њему. Постоји воља Божија која нам даје најбољу из могућности коју би могли стећи у овом животу. И ако ми нешто не примамо, онда је једно од двоје: или је у Бога неки други план у односу на нас, или у нама самим постоји нешто што смета Богу да нам да оно што желимо и молимо.

Понекад човек живи с јасно одређњним задацима, које је сам себи одредио: дужан сам да оснујем породицу, одгојим децу, засадим воће, купим кола, стан, достигнем то и то на послу. И никако не може неке од тих задатака да испуни, и мучи се од бесплодног усиља. А други се просто стара у свему што му је дао Господ, и на шта се његове могућности распростиру, да се у максималном степену раскрије. И све происходи само по себи: и животни сапутник се среће, и на послу све успева, и у осталом је задовољан. Просто, када се фиксирамо на нешто, па нека је то и нужно и важно,  и почнемо да то од живота и од Бога пошто пото требујемо, ми то не добијамо. Потребно је умети примати те дарове које нам даје Господ, бити благодаран за њих, и он ће нам дати далеко више – а можда, између осталог, и оно што смо толико желели. А у томе што човек беспоговорно хоће нешто, што Господ још за њега не сматра корисним, састоји се суштина неверности Богу.

Како доћи до тога да усамљеност осећамо као благо а не муку? Пут ка томе је један, означен апостолом Павлом: ономе ко воли Бога све помаже на добро (Римљанима 8,28). Једне те исте ствари могу човека и изграђивати и разрушавати у зависности од његових способности или неспособности да види у ономе што са њим происходи руку Божију, дар Божији.

Усамљен, и сам

То што су данас многи људи фатално усамљени том болесном и не благом усамљеношћу, од које с ума силазе, завршавају живот самоубиством и гину, – није илузија. Свет стари и, овако или онако, приближава се свом крају – блиском или не баш, – и природно је да је тај ток испуњен свим тим процесима на које је Господ упозоравао у Еванђељу: и умањењем вере, и оскудношћу љубави. Наше време није карактеристично само по цветању самољубља него, заправо, болесном заљубљеношћу људи у самих себе. А што чевек себе више воли, то је више усамљен. Нежељење примећивати никога око себе – јесте, може се рећи, реализација сатанине молитве у животу човека. Сећамо се тако називане првосвештеничке молитве Христа Спаситеља у којој Он говори: Оче (…) да двоје једно буду (Јован 17,21). Воља Божија се састоји у томе како би људи које је створио једнаке по природи, били исто тако једо у љубави, у својој вери у Њега и да чине једно цело – Цркву. Но ми знамо да је сатана просио власт да веје те људе, саздане за јединство, као пшеницу (Лука 22,31), то јест да нас расејава на разне стране, како не би пребивали једно с другим у Христовој љубави. Зато онај ко сам себе одбија од јединства, заправо испуњује ту сатанину молитву и, безусловно, пада у веома лоше погубно стање.

Зашто та молитва коју нам је Господ дао почиње речима  «Оче наш»? Мноштво тумача су на то обратили пажњу – управо «наш». Не само «мој» – не, него наш. Ми смо – породица. Само схватајући то, осећајући то човек стаје на пут спасења, а док важи «мој», «моје», «мени», «мене»,  он остаје ван спасавајућег пута.

Аутор – Игуман Нектариј

http://www.pravmir.ru/odinochestvo-put-k-bogu-ili-realizatsiya-molitvyi-satanyi/

Резултат слика за Одиночество

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА