Псовке као последица недостатка самопоуздања

Из књиге „ЊЕГОВАЊЕ САОСЕЋАЊА“ – Александра Колмановског– Почињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан, снажан, како сам независан!

Зашто не прихватамо друге људе?

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.

Страст осуђивања, непријатељство, фанатизам, неприлагођеност

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни.

Усиновити родитеље – 3. део (Упознавање са собом)

Последњи део интервјуа са психологом Александром Колмановским

Усиновити родитеље – 1. део

Усиновити родитеље – 2. део

– Ако наставимо са темом мајки, постоји један општепознати проблем – „мамин син“. То је дечак који је одрастао с мајком, мајка не жели од њега да се раздвоји, она га сматра својим мушкарцем, сама не жели неког другог мушкарца у свом животу, због чега код тог дечака, када одрасте, настају проблеми са девојкама, са женама. И ако се ожени, мама ће опет почети да смета младој породици. Постоје ли неки посебни савети том младом човеку, другачији од оног што смо говорили малопре, како би он некако постао прави мушкарац, уместо што је „мамин син“?

– Носећа греда те конструкције, да тако кажемо, није везаност мајке за сина, уопште не то, већ њена потреба да доминира. То је мајка која је цео животни пут сама доносила одлуке у вези детета и борила се, очајнички се борила за своју доминирајућу позицију.

Усиновити родитеље – 2. део (Упознавање са собом)

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским:

Усиновити родитеље – 1. део

– А ко је измислио тај термин „усиновити родитеље“?

– Измислила га је и увела у употребу Наталија Колмановска.

Постоји таква реч „инфантилност“ – то је када одрастао човек остане не потпуно зрео, остане помало дете у негативном смислу те речи. Разлика између истинске зрелости и инфантилности се одређује пре свега у односу према родитељима. За инфантилну особу – родитељ је онај због кога и чијег понашања мени може бити добро или лоше, а за зрелу особу – родитељ је онај коме у зависности од мене и мог односа према њима може бити добро или лоше.

Усиновити родитеље – 1. део (Упознавање са собом)

Разговор са психологом Александром Колмановским

Постоје разне ситуације у односу са родитељима које, благо говорећи, изазивају дискомфор код деце. То су, на пример, покушаји да се деци нешто намеће, нешто што им се не свиђа. Бива и супротно, недостатак пажње и интересовања од стране родитеља, тако се бар деци чини. Врло често је присутно неразумевање и неусклађени интереси, тј. родитељи хоће једно, а дете сматра да му је то штетно и да му је потребно нешто сасвим друго. Шта је узрок таквог дискомфора који ми деца тако често осећамо у односу према родитељима? Постоје ли неки општи узроци такве појаве и у ком степену је узрок неразумевања у родитељима, а у ком степену – у детету?