Противљење променама

„Постоји једна истина, која је многим терапеутима одавно позната, али о њој не говоре јавно тако често.

Без обзира што је потребно 10 година праксе и хиљаде клијената, да би је открили, већина терапеута не жели да о њој пишу у својим књигама или да је помињу у разговорима.

Која је то истина?

Врло једноставно: клијенти се не мењају све дотле, док не буду морали да то ураде.

Већина клијената чак и ако се мења, раде то уз много бола и малим корацима, настављају да страдају због свог проблема, док год их нека криза не натера да учине избор.

Чак и у време кризе клијент ће да растеже избор до последњег момента. До последњег момента ће да одлаже избор везан за промене.

Одлагаће промене све дотле, док апсолутно не буду истрошене све могућности да их избегну.“

Advertisements

Шта је разлог да се људи разведе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.

Још један текст протојереја Александар Дјагилев – Развести се или не?

Шта је разлог да се људи разведе?

Зашто у наше време светоотачки савети не помажу увек?

Како помоћи људима не уплићући се у њихов приватни живот?

Што је више проблематичних породица, то ће више алкохоличара и наркомана бити у следећем покољењу.

Болест се састоји у том што човек није способан да освести и назове сопствена осећања.

Рећи ћу још једну занимљиву ствар – осећања нису грех.

А жене – су се научиле да живе без мушкараца.

Беседа протојереја Александра Дјагилева.

Како писати терапеутска писма?

Пракса писања терапеутских писама помаже, када:

• Осећате да имате много неисказаних речи, емоција и бола према неком човеку;
• Не можете да решите проблем у односима с неким човеком, зато што вам се не открива или вас игнорише;
• Потребно вам је решити проблем у односима, али не желите да увлачите друге људе

Како писати терапеутска писма: инструкција
1. Купите посебну свеску А4 формата.
2. Напишите писмо максимално искрено, немојте да филтрирате ништа, немојте се ограничавати литералним језиком.
3. За време писања немојте се враћати на већ написано, немојте редактирати.
4. Пожељно је да рукопис буде читљив.
5. После завршавања свог писма можете почети писати одговор од лица другог човека.
6. Водите преписку док се не разреше сви конфликти у односима.
7. Када је исписано све што сте имали рећи, писма се могу спалити.

Рехабилитација увреде

„Нико вас не може увредити, ако му ви сами то не дозволите“, „увреда – је последица наших неадекватних очекивања“, „увреда – је манипуклација“. Да ли су вам познате те изреке? Увреду су у последње време оцрнили. Тешко је рећи због чега, но увређеност су избацили из „легалних“ стања човека и почели су да је сматрају као нешто штетно, деструктивно, „рекет“, а човека који се увредио – само што не сматрају за агресора. Ту су тему некако посебно заволели езотеричари: на порталима популарне психологије, наклоњених ка духовној пракси, нема броја чланцима са саветима, како да се избавимо увређености и како никада више да не допустимо то осећање у свој прекрасни унутарњи свет.

„Ако Tе нешто боли, значи треба некоме да опростиш“

Многи атеисти, разболевши се, одмах постају религиозни људи, но ту их очекује разочарење, зато што је то трговина: ја ћу се молити и запалити свећу, а Tи Боже, дај ми здравља и нови стан. И када се то одмах не догађа, појављује се гнев на Бога.
Једном, сусревши се с неиспуњеним од стране Бога, претензијама мојих пацијенткиња, почела сам да читам на глас молитву „Оче наш“. Тамо стоје речи „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. На моје питање да ли је свим њиховим дужницима опроштено, у ваздуху се надвисило мучно ћутање. Неколико следећих састанака је било посвећено опраштању „дужника“ и себе такође, између осталог. А молити за опроштај од оних који су нас увредили – то је виша пилотажа и нису сви на то способни. Мада, ако су у сукобу учествовали обоје, и одговорност за то треба делити по пола. То је тешка практика, но ефективна. Тај бол од увреде ми сами себи причињавамо, по сопственој жељи. Ми годинама у себи држимо негативне мисли, водимо дијалог с увредиоцем, који је можда и заборавио да постојимо, и ми тим мислима разрушавамо сопствено тело.

Бити увређеним је удобно

Говорим јој: „Можда је време да престанеш са тим?“
А она ме гледа огромним очима, правећи се да ништа не разуме. Огромним увређеним очима. Да, у њима се накупило толико боли да и дух захвата. Ја ту бол видим. Још видим и то како она ту бол пажљиво извлачи из свог срца, да би је показала, а касније исто тако пажљиво је полаже обратно. Носи је годину за годином и не покушава да се од ње избави. Већ јој је скоро четрдесет. Но преда мном је опет та увређена петогодишња девојчица.
„Може бити да је време да престанеш његовати те своје увреде? Можда не би било лоше да их једноставно отпустиш? Или Ти просто не знаш, чиме тада напунити своје срце?“
То се често дешава. И не мислите да се то дешава само другима. То се дешава и са мном, када и ја исто тако ласкаво пребирам своје увреде и пажљиво их полажем на исто то место. Зато што ће затребати. Обавазно ће затребати. Бити увређеним је удобно. 
Наличје увреде на другог човека Вам буквално разрешује руке. Тада себи можете дозволити да се понашате тако одвратно, колико год Вам дозвољава савест. Можете да игноришете човека, можете из тог да црпите своја права и да зарађујете за себе „бонусе“ у било којим количинама, можете сваке гадости о човеку говорити, можете се светити. Ви толико тога можете када сте увређени! И ако одузмемо ту саму увреду, шта ће онда остати? И како тада градити односе? Умемо ли ми то?

Увређеност – слабост и ризик? Рехабилитација увреде

Увређеност – је комплексно преживљавња, које укључује и жалост према себи, и љутњу на увредиоца, и шта је такошђе важно, суздржавање те љутње супротном тенденцијом – љубављу или, као минимум, идејом о важности тих односа за нас. Сувише противречивости, зар не? Да. Човекова преживљавања – бивају сложна, не увек једнозначна, и подразумева се да је човкова психа способна да изађе на крај са том амбивалентношћу: да је могуће имати према једном објекту различита осећања. Упрошћена, огрубела осећања – знак су нарушеног психичког развоја, и, насупрот томе, што је човек здравији – то су му финија, сложнији и неједнозначнија преживљавања доступна. Шта би се десило, ако не бисмо сузбијали своју љутњу? Човек, ако не би одмах почео да убија, онда ће у најмању руку да прекида односе при најмањем неслагању реалности са очекиваним.

Опраштање и псевдо-опраштање

Поглед на тему опраштања из још неколико углова.

Свештеник Валериј Шемчук

Одмах да напоменем да је корен псевдо-праштања – надменост, самољубље и гордост.

Понекад лако произносимо речи: «опраштам ти», када опраштања на семом делу нема, а речи се говоре да би надмено манипулисали човеком: «опраштам ти, и сада си дужан да урадиш то и то, и да ме у том и том слушаш». Тј. другим речима, говори се: «ти мрски човече, треба добро на кожи да осетиш своју грешку и не мисли да ћу ти то заборавити.» Или користимо речи: «опраштам ти» као оружје да увредимо и да се осветимо, када при том детаљно набрајамо причињене нам увреде, у нади да ће он потом страдати од осећања кривице.

Псеудо-опраштање се изражава у надменом понашању према  увредиоцу, не имајући ни грама саосећања или састрадања. Такво нешто се може видети у супружничким односима, када жена говори да опрашта свом мужу за нанесену јој увреду, а на самом делу, у првој згодној прилици га укорева, вређа или унижава, пројављујући тако свој гнев на њему (или обратно: муж према жени). Тако да опраштајући другом, требамо обратити пажњу на себе и погледати, има ли код мене саосећања и састрадавања.

Погледати на човека очима Бога

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Четврто: опраштање у контексту вечности

Марина Филоник

Наша парохијанка Татјана Рјабинина је на једној из конференција говорила: «праштање је природно, ако се замислимо о смрти». Наравно, наш бол је реалан, истинит, тешко нам је, не можемо да носимо дргуог човека, толико нам је зла учинио, – просто кошмар.

Но, ако успемо да се дубље замислимо и погледамо на ствар у контексту вечности – а не у контекст наших, са њим, садашњих односа. Када и он и ја приђемо к Богу, и … шта тада? Зар ћу ја на прагу вечности рећи Богу: «Знаш ли, он је то све, све је то он мени учинио – Ти му то тамо урачунај, молом»?  Шта ће бити са нашим срцем када се нађемо на том рубу вечности?

То је таква материја да ми, наравно, није једноставно о том говорити, но у исто време, све је то тако важно за нашу тему. Ту се открива таква битијна (егзистенцијална) истина, само ако можемо на тај начин погледати на те људе који нас вређају.
Овде може помоћи и сећање: а да ли је код мене било нешто добро везано с тим човеком? Јер се ми најчешће вређамо на своје најближе, на оне који су нам посебно драги, и постоје разлози због чега је то тако. Ми се вређамо на оног кога много волимо, и понекад бива корисно просто прекључити пажњу с гадости које су се деслиле, на сећања о нечем добром и лепом што ме са њим веже.

Како увређеност постаје манипулација?

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.

Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.

Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.

Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли.