Вера Чехова – Лудолф Мјуллер

На крају драме „Галеб“, на растанку са некада вољеним Треплевом, Нина, главни лик, каже: „Сад знам, разумем Костја, да у нашем послу није битно играмо ли на сцени или пишемо, није главна слава, ни сјај, ни оно о чему сам сањала, већ умети трпети. Умети носити свој крст и веровати. Ја верујем, и мене не боли много, и кад размишљам о свом позиву не бојим се живота“. Треплев јој одговара („тужно“): „Пронашли сте пут, знате куда идете, а ја још увек јурим у хаосу снова и слика, не знајући ради чега и коме је то потребно. Не верујем и не знам које је моје призвање“.
Овде се Чехов користи са три појма, иако међусобно повезана они, ипак, они не значе исто: вера, трпљење и призив.
Реч „трпети“ у овом случају треба разликовати од „страдати“, „патити“.
Патња значи физичко или ментално стање које нам се дешава без нашег учешћа. Трпети значи подносити патњу на начин који је описан код јеванђелиста Луке (Лука 14:27) .

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

24. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човек — јесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи.

Троугао Карпмана у хришћанској средини. Жртва

Ирина је прошла већ све свештенослужитеље и духовнике, жалећи се на свог агресивног мужа. За другарицу да и не говоримо – без жалби на супруга не пролази ни један разговор. А Ирина се заиста трудила: и подчињавала се мужу, бринула је о њему, Трудила се око интимних односа, децу васпитавала, спремала храну. „А њему све то није довољно, а шта ја добијам заузврат?…“

Сви су жалили Ирину. Њен муж Олег је заиста био поприлично жесток човек. Није је тукао, али је могао да одговори врло грубо, да се задржи на послу и да се не јави, похвалама је није мазио. А њихов највећи проблем је био у том што је Олег увек био у праву. У односима са женом се до краја борио за своје интересе. Ирина је дуго уступала јер мужа треба поштовати и слушати, али је периодично и бунтовала. Пролазиле су године, а ситуација се није мењала: Ирина се и даље старала око мужа, али се истовремено и жалила на њега, Олег је и даље „истеривао“ своје.

Консултанти телефонске линије поверења „Добра реч“ су направили подробнији портрет хришћанина у улогзи жртве.

Зашто се муж љути на примедбе

Ситуација са којом се сусрећу неке жене. Муж из неког разлога сматра да, ако се жена са њим не слаже или се са њим препире пред другима, она то ради злонамерно – покушава да га направи будалом.

А да жена просто говори своје мишљење, на које она има право, таквим мушкарцима нје ни на крај памети. Они се из неког разлога љуте и вређају.

И уопште, бива да мушкарцу кажеш једну реч – а он сав ускипти и готов је да сматра жену исчадијем ада, ништа мање. Због чега је то тако?

Одговарам. Сва је ствар у његовој норми статуса и норми чврстине. Молим вас да се не плашите тих израза, све ћу да објасним.

Зашто људи ћуте и трпе?

Ових дана су ме питали: «Због чега љиди ћуте и трпе? Шта их побуђује на то да сакривају своје мишљење?
Није било тешко одговорити.
Људи ћуте зато што се боје да још више не погоршају ситуацију (на пример, да не увреде неког или да после тога сасвим прекину односе). То је јасно ко дан.
Тако, хајде да видимо одакле тај страх и шта са њим можемо да урадимо.

Извор

Људи се боје да разматрају ситуацију зато што очекују погоршање. Да, можда је сада све лоше, но ако отворимо уста и покушамо да дискутујемо, настаће скандал и биће само још горе (често тако и бива – када је последњи аргумент насиље, посебно физичко).
Зато ћутање изгледа не тако лоша стратегија. Мислиш, ако прећутим, човек ће једног дана да схвати и промени мишљење и односи ће се уредити.

Мазохистички тип карактера. Зашто мене сви вређају?

Одмах да појасним, да реч не иде о сексуалним склоностима, мада та тема безусловно заслужује пажњу. Поред наследника Захара Мазоха и учестника БДСМ удружења, постоји још једна врста мазохиста. Треба још рећи да они сами могу уопште да не подозребају о свом мазохизму. Као уосталом и њихово окружење.

Можда сте сретали људе, који су се у животу не мало напатили. Притом не толико због тешке судбине, колико због неправде људи који их окружују. Они сами су веома пријатни у разговору, нежни, нису претенциозни, али из неког разлога редовно постају објект агресије, угњетавања или просто грубог обраћања од стране других, посебно блиских људи. При дужем општењу са таквим људима понекад се појави необјашњив осећај кривице – појави се неко чудно осећање, као да с човеком поступаш веома лоше. А понека – чак и реална жеља да увредиш таквог човека, да га гурнеш, опсујеш, па и удариш. Ако код себе чак никад нисте примећивали садистичке наклоности, у односима са таквим човеком одједном у себи откривате жељу да му нанесете бол или осетите задовољство од тога што сте му невољно (или вољно) већ нанели.

Списак симптома скривеног гнева (незадовољства)

Списак се не односи на бес. Бес – је гнев који је се отео контроли. Списак се пре односи на осећање „раздражености“, „незадовољства“, „изнервираности“. Сва та осећања имају нешто опште. Њих сматрају у бољем случају – непожељним, у горем случају греховним и разрушујућим. Уче нас да их избегавамо, ако је могуће (но то није могуће), и наравно, да их изражавамо. Нажалост, многи људи не успевају да контролишу своја негативна осећања, зато што они, не само да контролишу изражавање тих осећања, већ и контролишу своју свест о њима.

Та чињеница, да не осећате своју љутњу, не значи да се ви не љутите. Највећу штету вама и вашим односима може да нанесе љутња које ви нисте свесни, зато што она ипак налази начин да се изрази, али на неумесан, неприличан начин. Симптоми са списка су – сигнали за опасност, који упозоравају да су негативна осећања загушена.

Да ли ви уопште схватате како је вас тешко волети, ако ви сами себе не волите?

Од аутора: Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како је вас тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења.

Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…

Ево и зашто:

Научена (васпитана) беспомоћност

Научена (васпитана) беспомоћност – је занимљив феномен у психологији. Истакнути психолог М. Селигмен је показао да неки представници животињског света у стресним и болним ситуацијама ништа не чине, како би престали да осећају бол. Неко од њих се покушава спасити и тим самим побољшати своју ситуацију. Док се други толико навикао на то што му причињава бол, да то сматра обичним и нормалним.

„Прихвати ме таквог, какав сам!“ Можемо ли то захтевати од других?

Вероватно сте не једном слушали од својих блиских и познаника: „Прихвати ме таквог какав сам!“ А сасвим је могуће да сте ту фразу и сами произносили у свом срцу. Наравно да  би свако пожелео да се људи трпељиво односе према његовим недостацима, и да цене његове врлине. Ако желите да се према вама људи односе са уважавањем, тада и из вас треба да исходи уважавање других. Спремност мењати се, урачунавајући интересе за вас важних људи – то је у суштини ваша плата за њихову пажњу, за њихову спремност да вам помогну, да живе са вама на једном месту. Исправљујући своје недостатке, стичући нове навике, ви ни у ком случају нећете обезличити себе, нећете постати неко други.