Архиве категорија: траума

На који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

Проф. Др. Мила Алечковић одговара на питање: на који начин настаје психолошки поремећај педофилије и хомосексуализма?

mila-aleckovic (1).jpg

Одбацујући оца

На пријему: (дечак 6 год. теже неуротичко растројство)

– С ким живиш?

– С мамом.

-А тата?

– Потерали смо га.

– Како то?

– Развели смо се од њега, он нас унижава, он није мушкарац, уништио нам је најбоље године…

Наставите са читањем

Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости. Наставите са читањем

Стокхолмски синдром у породици

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.

Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд. Наставите са читањем

Неиспуњива рупа у грудима (траума одбачености)

Неиспуњива рупа у грудима – то је једна од најчешћих метафора осећања недостатка љубави, коју сусрећем у мојој пракси. Неко ту рупу покушава да попуни радом или храном, да је залије алкохолом, да је зачепи полним органом или да туда суне целог партнера. Начина је много, но сви су они само привремена анастезија.

Та свегутајућа туга (чежња) за безусловном љубављу нас често враћа у стање детета, из којег налазимо одговарајући, прикладан објекат на којег обрушавамо сву своју необуздану чежњу за љубављу, топлином и нежношћу. Управо Објекат, зато што је у том моменту практично немогуће да иза својих пројекција видимо живог човека, с његовим жељама и потребама.

tamagotchiОни се у почетку старају да насите ту рупу без дна у дечје-свепрождирајућој души, све узимају с благодарношћу, облизују прсте, моле за још и говоре да нико, осим тебе, ту рупу не може да попуни. Потом требовања љубави постају све жешћа, личног пространства све мање, график живота се мења, зато што је дома родна душа о којој је потребно бринути, да не би, не дао бог, угинуо као дигитални љубимац (Tamagotchi), ако не успеш да га нахраниш на време. Даље и сами знате како бива: „Другови су ти битнији, него ја“, „Ти мени уопште не посвећујеш пажњу“, „Осећам да ме не волиш“, и сва убеђивања, типа „волим, желим, важна си ми“ проваљују се у бездани бунар, и не испуњују га, зато што га он није ни ископао.

Кaо правило, сличне „рупе“ се појављују у случајевима, ако је човек раније преживео трауму одбачености од стране за њега значајног блиског човека. Одбаченост је могла да буде директна или индиректна. Директно одбацивање се састоји из редовних вербалних и невербалних порука непосредно детету: „Дебео си, требао би да смршаш“, „Погледај, друга деца се понашају лепо, а ти како“, у систематском игнорисању потреба детета, отказу од општења с њим. Индиректно одбацивање се дешава, када родитељи обасипају дете похвалама у једној сфери живота, не пројављујући пажњу према другим његовим особинама.

На такав начин се код детета често појављује осећање да, ако учини неку грешку и падне с пиједестала, њега ће престати да воле. Тако је, на пример, једна моја клијенткиња страдала због тога што није могла да прима комплименте на рачун спољашње привлачности. Када смо истраживали историју њеног одрастања, открили смо, да су родитељи од самог детињства тако много хвалили њену лепоту, игноришући све друге стране њене личности, да је она почела мислити, да код ње не постоји ништа друго за што би је могли волети. Касније у животу, на пројаву било каквог интереса према њеној спољашњости, она је гледала као на одрицање других њених квалитета.

Сличне трауме се могу формирати и у каснијем узрасту. У датом случају је посебно осетљив период адолесценције, када је водећа делатности за децу општење с вршњацијма, и њихова оцена постаје максимално важна. Но, као правило, ако су детету у породици транслирали приближно овакву поруку: „Да, ти имаш своје квалитете и недостатке, но ми те волимо и ценимо, а ако ти неко говори гадости – он просто ништа не разуме, не слушај га“, онда је дете способно да сачува то осећање да, иако га сви на свету не могу волети, свеједно постоје људи који су способни да му подаре топлину и нежност.

психолог Екатерина Шарипова

психолог Екатерина Шарипова

Дакле, ту рупу је могуће залечити само изнутра: Стваралаштвом, новим опитом, самоистраживањем, лечењем својих дечијих траума. По мом мишљењу, важна етапа у том процесу јесте одрећи се идеје, да све твоје потребе може да задовољи један исти човек, и прихватање чињенице, да љубав можемо узимати помало, са разних страна, од разних људи: загрљаји, речи продшке, саосећања итд. Касније гледаш, кад оно и Други се појавио, не само да нас храни љубављу, него се показао и као веома занимљив са својим душевним процесима.

https://www.b17.ru/article/55684/

„О снази цвета и слободи погледа“ или „Како у страдању сачувати достојанство“

Из лекције познатог аустријског психолога Алфреда Ленгле – Како у страдању сачувати достојанство

Резултат слика за О ЦВЕТКе

Траума – то је унутарњи дијалог. Веома је важно при трауми не дозволити себи зауставити се. Потребно је прихватити то што се десило у свету, но не заустављати унутарњи живот, чувати унутарње пространство. Да би сачували унутарњи смисао у конц-логору су помагале просте ствари: гледње на залазак и излазак сунца, форму облака, случајно израсли цветић или брда.

Тешко је поверовати да такве просте ствари могу да нас нахране, ми обично очекујемо вешто веће. Но цветрић је био потврда тога, да лепота још постоји. Понекад су затвореници гуркали једно другог и знацима показивали како је свет прекрасан. И тада су осећали, да је живот толико вредан, да премашује све околности. У егзистенцијалној анализи то називамо фундаменталном вредношћу. Наставите са читањем

О растајању с илузијама

психолог Лариса Вертишева

Веома често се у различитим психолошким чланцима сусрећем с призивом на растајање са илузијама. То обећава оздрављење и истински живот, потпуну осмишљеност и радост. То је тачно и није тачно истовремено.

Из сопственог опита сам убеђена да је, избавити се од илузија, могуће само тада, када је код тебе накупљено довољно неопходног ресурса, како би могао прихватити ситуацију онаквом каква јесте, у свој њеној страшној истини. Зато што се истина показује управо као страшна, а понекад и неиздржива, иначе ми не би ни бежали у спасавајућу илузију. Наставите са читањем

Ако дете трпи насиље у школи (наставак)

Ако дете трпи насиље у школи (први део)

Спокојство, само спокојство!

travljaСерјожа хоће да исправоцира Диму. Њега радује власт над Димом. Када Дима бесни, црвени се, тада се Серјожа радује – као да је петарда експлодирала: ба-бах – и конфете почињу да лете. Дима не може да прећути, жели да Серјожу смакне с лица земље. Мама покушава убедити Диму да не треба бурно реаговати, да на провокацију може одговрити нешто кроз шалу, може се физички удаљити, прећутати. Но Дими се чини, да је прећутати – кукавички: треба му поштено узвратити, да га не би сматрали слабићем.

И томе је такође могуће научити се: рецимо, заједно гледати филмове о херојима и обраћати пажњу не на те епизоде, где хероји све непријатеље поубијају, него на те где се од њега захтева уздржљивост и хладнокрвност. У том смислу су идеални филмови са шпијунима и супер-детективима.

«За дете је свагда велико искушење да одговори силом на силу, – примећује психолог Елина Жилина. – Могуће је учити га да не одговара истом мером, да се физички удаљи, да проигнорише увредиоца. А ако већ одговара – онда на другом нивоу. То је тешко, зато што захтева довољно висок ниво самосазнања и самуверености. Но дете се с раног узраста може учити да гледа на оно шта стоји иза поступака другог човека, да схвата његове мотиве и понекад да кроз шалу каже: ти си вероватно несрећан, чим тако бесниш. Веома је корисно ако успемо достићи до тога, да дете не осећа горду, презриву жалост према другом, него да му искрено саосећа: вероватно му је тешко живети кад из њега излази таква пакост».

Ако су родитељи – хришћани, имају шансу да науче дете томе, да смиреност и кротост – нису слабости, него огромна унутарња сила. Да, поставити други образ – значи показати да тебе насиље не може уништити, да ти оно никако не може нашкодити. Деци бива тешко да то усвоје: њима је ближе оно «око за око». Родитељима тек предстоји да у њима изграде ту силу духа – а док ње нема, дете треба учити да на друге начине излазе на крај с увредиоцима.

«Важно је доносити до детета просту мисао: ако неко о теби говори гадости, то није твој проблем, него његов, – говори Наталија Науменко. – Научити дете да исправно реагује на увреде, да не ратуеј за сваку ситницу, да се ништа не решава на брзину. То је мукотрпан рад, за то су потребни месеци. Понекад је неопходно извући дете из средине у којој се сусретао с проблемима. Ако га окружење не прихвата – не може се радити над самооценком, нема напретка. Може се прећи на кућну обуку, а касније га вратити у школу.  Често бива да за насиље није криво дете, него срдина. Класичан пример јесте прича о ружном пачету – обдарено дете у школи у социјално неразвијеном рајону. Ми одрасли за себе можемо да изаберемо средину – можемо да дамо отказ на послу где нас не уважавају. Деца немају такву могућност. Но ми им можемо помоћи, проналазећи такву средину где ће их прхватати».

На крају, с децом која су над собом искусили насиље и имају опит незаслуженог страдања, обавзно је потребно разговарати – на том инсистирају сви специјалисти. Може бити да многима неће бити потребна психолошка или психијатријска помоћ, но свима је потребно помоћи да преживе и прораде тај трауматски опит, да их он не би упропастијо, него учинио снажнијима. Резултат слика за о травле в школе?

Хармонија и праштање

Док сам припремала овај чланак, прочитала сам поприлично научних истраживања у области насиља у школама. Потресло ме је американско истраживање које тврди да: у 85% случајева насиља, одрасли и деца из окружења посматрају без учешћа и не мешају се. При том фински, канадски и други научници тврде да: сведоци насиља могу кардинално да утичу на оно шта происходи, ако не буду прећуткивали и не уклањали се у страну. При том, заштитити жртву показује се не тако ефективно, колико зауставити насилника. А то значи, добро би било своју децу учити не само да се супротставе онима који вређају лично њих, него не допуштати ни да друге вређају, не остављати их саме у њиховој беди. Сећам се како је на састанку у првом разреду мог сина учитељица испричала: «Рекала сам: Алиса, погледај, ти се тако лоше понашаш, с тобом се нико неће хтрти дружити. Хајде подигните руке – ко хоће да седи с Алисом? Нико није подигао руку. Само Саша, најмањи од свих, устао је и рекао: «Ја ћу се дружити с Алисом». Просто ми је одржао лекцију».

Помоћ и подршка другова помаже да се снизи виктимизација код жртве насиља. Шведски научници из Готенбурског универзитета питали су људе који су у детињству претрпели насиље у школи: шта је на крају крајева зауставило насиље? Два најчешчћа одговора су били: «умешао се учитељ» и «прелазак у другу школу».

На крају ми је привукло пажњу хонконгско истраживање: сарадници педагошког факултета Хонгконгског универзитета као превентиву за спречавање насиља у школи предлажу васпитавати децу у духу «хармоније вредности и праштања на општешколском нивоу, да се култивише хармонична школска култура». Рекло би се Хонгконг уопште не припада хришћанској култури. Но управо тамо уче школарце да живе у хармонији са самим собом и да опраштају другима – оно, што ми не да заборављамо, него о чему уопште не размишљамо.

Потребно је учити праштању јер увреда и гнев живе у увређеној души годинама, трујући је и не давајући јој да се подигне. Но како опростити то је веж сасвим друга тема.

К00082qheо су жртве насиља

Жртве постојаног или епизодног насиља бивају око 20 -25 % ученика, при чеми дечаци чешће него девојчице. Типична жртва јесте – ученик из социјално неразвијене средине, дете из несрећне породице који се често свађа с родитељима и који размишља да побегне од куће. 80% жртава систематског насиља су постојано у депресивном стању.

 (По разултатима Университета Саскачевана, Канада)

Ко вршoriginalи насиље

Увредиоци су најчешће деца с којима се код куће лоше обраћају, сами су подвргнути насиљу. Таква деца обично желе да доминирају над другима. Они чешће од осталих вршњака, који не учествују у насиљу, имају прсихолошких проблема и проблема с понашањем, склони су к опозиционом и провокационом понашању.

(По разултатима истраживања у психијатријској болници Мексико, Мексика; на факултету психијатрије Рочестерског универзитета САД)

000840asДеца с медицинским проблемима – ризична група

Поремећаји у здрављу чине децу лаким пленом за вршњаке. Чешће од осталих нападају децу који страдају од вишка килограма, но не само њих: међу жртвама су и деца – са оштећењем вида, који слабо чују, хроми итд.

Узроци насиља су примерно јасни: деца имају проблема у успостављњу контакта с људима, они не разумеју правила социјалних међуодноса, понашају се неумесно и вршњацима изгледају глупи и чудни, због чега се и подвргавају остракизму (изгнању).

00081hzcНасиље штети здрављу и успешности

22 % ученика средњих разреда жале се на снижење успешности због насиља у школи. Жртве насиља 2-3 пута чешће страдаку од главобоље. Код свих учесника насиља – и агресора и жртава, но посебно код жртава – значајно се чешће појављују мисли о самоубиству и самоповређивању.

Дуготрајни ефект насиља

  Мада се дечаци два и више пута чешће подвргавају насиљу него девојчице, дугорочни ефекат се показао тежи по девојчице. Код њих се чешће него код дечака развија посттрауматско растројство – реакција организма на психичку трауму. Од таквго растројства страдају жртве терористичких напада, ветерани рата, људи преживели рат, геноцид, природне катастрофе. Клиничка симпштоматика таквог растројства се примећује примерно код 28% дечака и 41% девојчица који су трпели насиље у школи.

Дечвојчице које су се налазиле у улози жртве, у каснијем узрасту чешће леже у психијатријским клиникама и пију неуролептике, транквилизаторе, и антидепресиве. При том, то никако не зависи од тога да ли су биле писхички здраве у моменту почетка насиља над њима.

Насиље у школи као и домаће насиље, повећава код жртве ризик настанка пограничног растројства личности.

Жртве школског насиља независно од пола два пута се чешће подвргавају насиљу када одрасту.

Источник: http://www.pravmir.ru/esli-rebenka-travyat-v-shkole-2/

Ако дете трпи насиље у школи

Како се појављује насиље у школи, шта се дешава с децом који се подвргавају насиљу, како треба да дејаствују родитељи и учитељи и да ли је могуће научити дете да се супротстави нападима вршњака? Одговоре на та питања покушавамо да нађемо заједно с професионалним психолозима.

Потомци чевка се не рађају с уграђеним етичким кодексом: тек предстоји труд њиховог васпитавања у људе. Дечији колектив – то је и даље дечија стаја: ако се не умешају одрасли у њој царује биологија. Деца као да животињским њухом осете оне који нису слични њима и изгоне их из стаје. Домаће дете излази из предсказивог света одраслих где постоје јасна и разумљива правила и упада у дивљи свет непредсказивих вршњака. И у њему се може сусрести с чим угодно: од безазлених задиркивања до систематских побоја и унижавања, који ће им и након више десетлећа одјекивати у кошмарним сновима. Како помоћи свом детету ако се показује да је за њега социјализација веома траумирајућа?

То није дечији проблем

Многи одрасли се из свог искуства сећају ситуација: сви против тебе, цео свет претим тебе. Учитељима је сваједно, родитељима се не сме жалити: рећи ће «а ти им узврати», и то је све. То нису баш најлепша сећања и ништа не помажу, када жртвом насиља постане твоје дете. Некада преживљени бол и гнев ледене поглед и сметају ти да се понашаш као одрастао и уман човек, приморавају те да се враћаш у детињство, где си био слаб, беспомоћан, унижен и један против свих.

Родитељи ослепљени болом, изабирају далеко не најбољи варијант да заступе своје дете: старају се да учине нешто болно неговим увредиоцима. Понекад се то завршава судском процесом против родитеља. Зато ће нам професионалнии психолози помоћи да се разаберемо с тим како правилно решавати проблем «моје дете трпи насиље у школи». Помажу нам психолози Наталија Науменко, патопсихолог из Киева, московски психолог и социальни педагог Арсениј Павловскиј и Элина Жилина, дечији и породични психолог из Петербурга.

Сви они једнодушно говоре: главну улогу у решавању проблема школског насиља треба да играју одрасли – учитељи и школска администрација.
«Школа може и дужна је да не допушта насиље над децом или појављивање у разреду изгоја (изрода) – сматра Елина Жилина. – Напротив, она може да помогне деци да развију најбоље особине, учећи га пристојним принципима општења: јер управо у школи происходи основни тренинг навика социјалног општења. Веома је важно да учитељи пресеку насиље на почетним стадиима и да не дозволе да оно оснажи; од атмосфере у школи много зависи.

Како примећује Арсениј Павловскиј, «учитељ често, не разумевајући у чему је ствар, кажњава оног над ким се врши насиље. Дечака су задиркивали цео одмор, разбацивали његове ствари, он се баца шакама на увредиоце и – ту улази учитељ и затиче њега као кривца и кажњава га. Бива да у насиљу учествују успешна деца, добри ђаци, којима су учитељи наклоњени – и учитељ не верује жалбама на такву децу. На самом делу учитељ може да истражи конфликт, да саслуша обе стране и да подржи дете које вређају. Позиција учитеља је критички веома важна. Он је дужан да заузме јасну позицију не само против насилника, него против саме праксе насиља – и сам да је не подржава: да се на подсмева над дететом, да га не кажњава низашто. И да му помаже. Као прво, да му указује емоционалну подршку. Као друго, код таквог детета се често под ударом нађе његова самооценка, самопоштовање – и учитељ може да га постави у ситуацију где ће се он пројавити као успешан, на пример, изабирајући задатке у којима се дете одлично сналази. Може чак да организује групу подршке међу децом и да им предложи да ураде неки добар гест за разредног друга.

Резултат слика за Если ребенка травят в школеНа жалост, учитељи обично не сматрају за потребно мешати се у дечије конфликте: васпитавати децу треба кући, а наша је обавеза – учити их. Свеједно, Закон о образовању полаже одговорност за „живот и здравље ученика…. за време образовног процеса“ управо на школу (чалн 32, п. 3, пп. 3). Лидер у дечијем колективу јесте – одрасла особа (учитељ). Он код себе на часу одређује дозвољене границе понашања и правила. Он одговоара за безопасност ученика, и ако они наносе једно другом удараце и психичке трауме – то је његова кривица. Школа треба да учи не само предметима, него и социјалним навикама понашања: договарати се, решавати конфликте мирно, без физичког обрачунавања.

«У млађим разредима једна деца задиркују друге само при попустљивости учитеља. Често се дешава да учитељ не само да затвара очи на насиље, него и сам подстиче на исто. Учитељи су исто – људи, као правило конформисти[1], примећује Наталија Науменко. Они не прихватају «туђег» и могу, не само да се нетрпељиво односе према некому од деце, него да несвесно провоцирају на то  идругу децу. Још горе – неки педагози се користе дечијом свађом за своје циљеве – за подржавање дисциплине у разрду».

Ако насиље врши учитељ

Вероника Евгеневна (историја је истинита само су имена измењена) у четвртом разреду има децу-помоћнике. Они имају право да осталој дају деци оцену и да поставе запис у дневник, да проверавају њихову торбу, да дају примедбе. Тимотеј, дечак импулсиван и не баш тих, има навику да се глупира на часовима, смета учитељици. Она га обасипа презривим примедбама и тај тон су усвојиле девојчице-помоћнице Оља и Соња. Када је Тимотеј отказао да испуни наређење Соње, она је отворила његов руцак, узела дневник и понела учитељици. Тимотеј се бацио да јој га отме и ударио ју је. Соњини родитељи су зафиксирали ударце у хитној помоћи и поднели пријаву у милицији. Вероника Евгеневна је провела посебан час васпитања: целом разреду је предложила да објаве бојкот Тимотеју.

Закон о образовању јасно говори да је у процесу обучавања забрањено примењивати методе физичког и психичког насиља. По правилу би требало да педагошки методи Веронике Евгеневне постану предметом озбиљног разматрања у школи, а ако администрација школе откаже од унутрњег испитивања случаја – тада би то требала да уради регионална управа образовања. Ако родитељи не желе да се јавно расправљају  – остаје само да се промени школа. Дете које је упало у такву ситуацију, без помоћи одраслих се из ње неће моћи извући: оно је још сувише мало да би против-стао одраслом који против њега води рат на равним позицијама. Родитељима тек предстоји да га науче да буде одраслији и мудрији, него тај одрасли.

На самом зачетку насиља

Деци од самог почетка треба помагати излазити из конфликта. При вербалној агресији – узвраћати шалом, парирати (у дечијем вртићу и у првом разреду – јавно преимићство је у оног ко располаже масом узречица, пословица као што су (памет царује – снага кладе ваља, за злато рђа не пријања, свећа је свећа ако је слепац и не види, споља гладац а изнутра јадац). Спокојство и оштар језик (опрезно! без вређања!) – је огромно преимућство, посебно када је приметна разлика у физичкој снази.

Ако нешто украду и побегну, никада се не бацајте у потеру – јер то је и био циљ. А да се не би бацали у потеру, не треба у школу носити ништа вредно и мило срцу. Ако су ствар украли, дијапазон мера је – од простог «врати», до жалби одраслим и родитељских преговора о надокнади штете. Посебно треба учити децу како се треба жалити: на треба се жалостити «А зашто је Иван узео моју оловку!» – него једноставно замолити: «извините, дајте ми другу оловку, моју су украли».

Резултат слика за Если ребенка травят в школеДевотогодишњи Феђа за главу нижи од других вршњака из разреда и годину млађи. Туче нису за њега: претући ће га, а да нико и ни примети. Мама је разрадила с Феђом читаву стратегију заштите. Ако задиркују – узвраћај шалом, ако нешто узимају без питања – предлажи им сам: узми, ја имам још. Ако напада – предупреди га: одмакни се даље од мене, престани, мени се то не свиђа, наносиш ми бол. Отићи самом подаље. Суздржавати агресора, ако је то физички могуће. Тражити оригинална решења: јако вриштати или га залити водом (за то ће такође да се одговара, но мање него за разбијену обрву или потрес мозга). На крају крајева као је примена силе неизбежна – ударити после опомене «сада ћу те ударити», пожељно при сведоцима. Федор се изборио, престали су да га бију и почели су га уважавати.

А ако је жртва сама крива?

Деца над којом се врши насиље, често се одликују социјалном и емоционалном незрелошћу, рањивошћу, несхватањем неписаних правила, неиспуњавањем норми. Зато код одраслих често постоји саблазан да се за насиље окриви само то дете.

«Учитељи, разматрајући насиље у школи, претпостављају је назоти пороблемом једног «изрода», – примећује Арсениј Павловскиј. – Но то је свагда проблем колектива, а не жртве».

Свеједно је могуће да ствар није само у злоби окружења.

«Добро би било мало посмотрати, распитати се код учитеља, предложити школском психологу да присутствује на часовима и да прати понашање ђака. Разултати бивају изненађујући. Дете се у школо може показарти, уопште не такав, какав је код куће», – говори Наталија Науменко.

Симини родитељи, рускојезични инострани грађани, доселили су се у Русију због посла, дали су сина у добру школу с пријатељском атмосфером. Вршњаци су га почели тући већ крајем првог месеца. Учитељи су почели да разјашњавају у чему је ствар – и показало се: Симо је непрестано гунђао и псовао све около, почињући од школе па све до мрске и прљаве земље у коју су га насилно привезли и оставили да живи међу тим ништавним људима.

А са Сашом, веселим и симпатичним дечаком, нико није хтео да седи поред њега. Чак ни педагози нису одмах успели да пројасне то да је ствар сасвим у личној хигијени: Саша који се много знојио, није волео да се купа и мења одећу, а деликатни вршњаци, не објашњавајући разлог, просто су се уклањали од општења с њим.

«Ако се ситуација с насиљем опет и опет понавља, у разним круговима општења, може се закључити да код детета постоји неки дефицит социјалних навика, – говори Арсеније Павловскиј. И тада је обавезно потребно тражити помоћ. Но то је дугорочна прерспектива, над тим треб дуго да се ради. А овде и сада треба угасити расхуктали пожар».

«У таквим случајевима, је несумњиво потребан рад с специјалистима. – саветије Наталија Науменко, – и највероватније је да ће бити потребно, на пола године или годину, извадити дете из школске средине. Од такве социјализације свеједно никакве користи неће бити.

Често, да би се дете избавило од непријатних преживљавања, није ни потребно тако много труда. Купити сину једне више панаталоне, да му се испод старих већ окрачалих не би видели глежњеви. Не треба возити у школу осморазредну девојчицу, ако се може доћи пешке и то не кроз криминални рајон.

То не значи да треба газити преко својих принципа, ако је ствар заиста у њима: реч пре иде о томе како ти принципи са својим практичним разлозима не би од детета чинили ствар за подсмевање.

Дете не треба преправљати за удобство окружењу: но излечити хроничну прехладу или бар научити дете користити се марамицама за нос, како му не бо цурило из носа, – то је релативно реално изводљиво, док је натерати га да смрша далеко теже. Детету се не сме давати повод да мисли, како је њега могуће не волети и прогањати због његове различитости од других. «Тако се формира осетљивост на спољашњу оцену, – говори Наталија Науменко. – Не треба подгонити своје особености под оцену других људи, не треба са тог краја формирати самоприхватање».

Шта радити с туђим дететом?

Резултат слика за Если ребенка травят в школеРодитељи у односима с туђом децом иду из крајносит у крајност: они, или затварају очи на колективно избијање на два метра од њих, зато што не одговарају за васпитање туђе деце. Или се бацају шакама на увредиоце свог детета, зато што су за свога спремни одмах прекинути све односе. И још уче своју децу решавати све шакама: «а ти њему врати како следује». И одатле почињу тешке расправе, често и с позивањем органа заштите.

Типична ситуација: Другоразредни Жења гура девојчицу Машу у школском холу, док она бира место да седне и преобује се. Маша пада. Машина бака гура Жењу и назива га идиотом. Жења пада. Бака помаже Маши да се подигне и заповеда уплаканом Жењи да се држи подаље од њене унуке. Емоције јој сметају да се понаша као одрасла особа, да се не спушта на дечији ниво.

Безобразну децу треба спокојно и тврдо зауставити. Ако је туђе дете непристојно и грубо, не треба се спуштати на његов ниво. Не треба му претити и прибегавати ненорматвиној лексики. Најбоље је предати га у руке родитељима и са њима поразговарати, а идеално би било – при посредништву педагога. Важно је запамтити: туђа се деца не смеју хватати рукама, осим ако њихово понашање не угрожава нечијем животу или здрављу.

Унутарње сунце.

Многи научни истраживачи су везивали насиље у школи с неблагопријатним условима у породици и лошем економском стању у региону. Унутарње неблагостање детета тражи излаз – и лака жртва постаје онај «не такав» ко седи поред: наочарко, неруски, ћопо, дебели. И ако срећно и вољено дете није тако једноставно увредити, нестрећнога је, напротив, врло лако: он је цео – једно рањиво место. Срећно дете неће ни обратити пажњу на туђе глупости; док ће се несрећно дете побунити, бацити у потеру – и обезбедити увредиоцу ватромет емоција, што се и хтело достићи.

Тако да, веома добар начин како учинити своје дете нерањивим јесте – окружити га, као у «Хари Потера», моћном заштитом родитељске љубви. Када схваташ, да је тебе могуће волети, када имаш осећај сопственог достојанаства – тебе није тако лако извести ван себе речима «дебели, наочарко»: можеш мислити, чисте глупости. То су мама и тата дужни да у детету изграде то унутарње сунце: живот је леп, мене воле, је сам добар и имам право живети и бити вољен. Свако дете је – Божије дете, плод Његове љубави, у сваком дише – Његово дух.

Родитељи, свеједно, с раног детињства – из, наравно, најбољух побуда – гасе то унутарње сунце, бесконачно критикујући дете за његове недостатке, у исто време много штедећи речи одобрења, похвале. Децу постиђују, окривљују и емоционално уцењују, не видећи границу која се никако не сме прелазити. Иза те границе дете схвата да је ништаван, да нема права да живи. Он се бесконачно стиди због себе, он је сам крив због тога што је такав. Њега дубоко рањава и најмања безазлена шала. У њему је већ пуштен процес виктимизацији – превраћања у жртву.

Источник: http://www.pravmir.ru/esli-rebenka-travyat-v-shkole-2/

[1]https://sr.wikipedia.org/конформизам

Ако дете трпи насиље у школи (наставак)

PS. Ако вам се текст свиђа немојте заборавити да се захвалите.

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Никољског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: Речју „неуроза“ ми називамо сва психичка растројства (поремећаје), који су везани са стресом. У току живота сваки човек на планети бар једном преживљава нервозу различитог степена интензитета… Овде је веома важан ниво свесности, зато што веома често људи трпе стање које се не сме (не треба) трпети.

Ако узмемо психичка растројства у целини, можемо их разделити на два дела: први – неуротичка, везана са стресом, и други – све остале болести везане са поремећајима метаболизма где биолошки, телесни узрок лежи у основи нарушења рада мозга.

Тј. нешто се сломило унутар организма човека – и он се разболео?

Да, то може да буде процес старења, трауматска повреда мозга, алкохолизам, дијабетис, хипертензија, могу да буду и наследне болести, када у мозгу постоје биолошки слабе карике које при већем оптерећњеу попуштају, тј. постоји предрасположеност (предиспозиције) к томе.

А психолошки условљене болести, неуротичка растројства су у првом реду везане са стресом и реакцијом на њега – на неке околности живота, односе с људима. Те се болести формирају као разултат неуравнотежености (дисбаланса) јачине стреса и отпорности на стрес. Када ниво стреса превазилази ниво те отпорности у конкретног човека, и он не успева да изађе на крај са животним проблемима, тада се развија болест. У тим случајевима мозак и даље ради, но у ствари је преоптерећен, као компјутер. Ако говоримо о биолошким болестима, ту је реч о оштећењу „жељеза“ – хард диска, матична плоча, меморијске картице. Када говоримо о неурозама, тада иде реч о софтверу.

У складу са тим, за биолошке болоести су нужни разноврсни медикаментни методи лечења. А када говоримо о неуротичким растројствима, и ако опет узмемо за поређење компјутер, они се лече програмним методама, тј. психотерапијом. То су си начини немедикаментозног лечења, које имају за циљ да измене мисли, осећања и понашање човека: лечење речју, звуком, светлошћу, мирисом, атмосфером.

Значи,  у случају биолошког растројаства само лекови, а у случају неурозе само општење с пацијентом?

На првом месту лекови, а на другом – општење. При неурозама обрнуто: на првом месту – општење, но не просто разговор, него контакт, при којем пацијент проживљава опит присутства терапеута, опит здравих односа. А на другом месту – лекови.

При неурозама се ми од почетку орјентишемо на пре-програмирање, на лечење програмских грешака. Медикаментна подршка је такођер нужна, ако због слабог физичког стања пацијент није способан да конструктивно општи с психотерапеутом. Тада су потребни лекови да би се смањила интензивност симптома.

Уопште, неуротичка, везана с стресом, соматофобна растројства – су најчешћа, најраспрострањенија од свих психичких растројстава.

Зар је све тако озбиљно?

Постоји лакша форма неурозе, због ње се не треба никуда обраћати. Док приближно четвртина становништва преживљава неурозу у клиничкоој форми.

Каква је то форма?

Када су нарушене основне животне функције – сан, апетит, дисање, рад срца. Тада се већ човеку препоручује обратити се лекару.

Како се по спољашњим признацима може препознати неуроза? Какви су њени симптоми?

Најчешћи симптом јесте узнемиреност (забринутост). Можете да се не сложит и питате: а ко се не брине? Ако је мама забринута због детета, шта, код ње је неуроза? Не! Постоји нормална забринутост, и патолошка. Оне се разликују само интензивитетом, по количинском критеријумо. Болесна забринутост, патолошка – то је та иста забринутост (узнемиреност), као и у здравог човека, само јача и дуготрајнија. Таква да нарушава сан, апетит, радну способност. Лекар тако процењује: Ако човек може да једе, спава, испуњава домаће обавезе, ради, тј. његово социјално функционисање није нарушено, условно се може сматрати да је он здрав. Ако се значајно снижава квалитет живота и социјално функционисање – значи, болестан је.

Симптом неурозе може да буде и пад расположења, које се ничим не разликује од таквог стања при депресији.

Узгреед да кажемо, да реч „неуроза“ даје такав утисак као да је човек који од ње страда дужан да буде нервозан, раздражив…

Но није обавезно. Јер ми речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје, који су везани са стресом. Ходао си по улици – уплашили те – и то је стрес. Оставила га девојка – стрес. И није важно у какво стање је после тога пао човек. Пад расположења – је такођер симптом неурозе. То снижење просиходи и при депресији, но разлика је количинска. Депресија – је тежи варијант. Ако снижење настројења прогресира и на неком свом етапу почиње да живи својим животом, што то значи? Стрес је отишао, а депресија остала.

Нека врста преображаја из једног облика у други?

Да, почело је као неуроза, расло-расло и у неки момент је настао прелаз из квантитете у квалитет, кад се расположење није повратило чак и после исчезнућа стресовог фактора.

Један из основних и честих симптома неуроза – малаксалост, умор, исцрпљеност (астенија). Када брзо понестаје снаге, происходи брза изнемоглост. И као последица – раздражљивост, човек постаје нервозан у буквалном смислу те речи.

А даље се могу навести специфички симптоми. Као на пример, истерички, најчешћи из њих су – нарушење моторике и осетљивости. На пример, девојка треба да положи испит. Веома се боји. И одједном она губи глас. Детаљно је испитују у болници и ништа не налазе. Девојци одлажу испит – и њој се глас враћа. Стресна ситуација нестаје и све се обнавља, успоставља. Или веома често отказује рука или нога. Опет иде на испитивање и ништа не налазе. Ослобађају од испита – ноге и руке почињу да функционишу. Ја лично сам такву пацијенткињу неколико пута носио на рукама у болницу.

И то се дешава!

Ту дејствују механизми психолошке заштите. Овде је психолошко растројство директно везанос са стресом.

Или бива нарушење осетљивости (осећања). Човек не осећа шаке – оне су као у рукавицама. Може се десити и хистеријско нарушење вида – човек слепи. Бива и хистерична глухота, или времена слабоумност, које потом потпуно, без трага, пролази. Све пролази зато што нема физичку основу,  него само психолошку.

Код неурозе бивају соматоформни симптоми, то значи – да личе на соматске. „Сома“ – значи тело. Неуротички симптоми који имитирају физичке болести.

Значи, на темељу стреса може да се појави какво угодно растројство, тај сами кашаљ?

Да. Бива неуроза срца. Срце ипитивали, само што га нису на кришке исекли – све прекрасно. А оно боли. Завршила се стресна ситуација – престао бол. Исто тако се може појавити и главобоља. Код једне моје пацијенткиње је тако било. Њој су чак урадии и неколико операција на мозгу, но све је остало као и пре: само што се појављивала стресна ситуација – глава боли, стрес се завршио – бол пролази. Бол може да се појави у било којем органу, на било којем месту. Пацијенти доводе свог доктора-специјалиста до белог усијања својим жалбама, ови ништа не налазе, а човек говори: „ви лоше тражите!“ То често доводи до конфликтних ситуација.

А да ли је могуће одмах увидети да је узрок бола – стрес?

Било који образован специјалиста, нпр. кардиолог, прегледавши пацијента и поговривши с њим, може да схвати, да узрок бола није у срцу, да је то – неуроза. Исто тако психијатар поговоривши с пацијентом може схватити да код човека није неуроза него заиста болест срца. Зато што се у нијансама те болести разликују. Ми гоовримо о опитним специјалистима који су мого година радили и хоће да се и даље развијају, да изучавају сродне дисциплине.

Следећи симптом неурозе – наметљиве (посилне) мисли и дејства. Када нпр. човек више пута проверава да ли је искључио светло, гас… То је компликованији симптом. Човек се спушта на дно зграде и код њега се појављује мисао да је заборавио закључати стан. Вратио се, проверио. Спустио се – опет мисао, да нешто није урадио. Када се вратио шести или седми пут то јасно схвата да је све урадио. А доле – опет мисао, да није искључио или није затворио. Он се осећа потпуним идиотом, но свеједно иде јер ако не провери код њега ће да расте узнемиреност. И њему је потребно много пута да проверава да би се избавио од те наметљиве мисли. У познатом филму „Авиатар“ у главног хероја се појавила мисао да се може заразити инфекцијом, и он је бесконачно прао руке – то и јесте неуроза наметљивих мисли (Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)).

Колико су опасна подобна стања, чиме они могу да угрозе човека?

Ако нервоза кратко траје (мање од две недеље) и сама пролази, с тим не мора ништа да се ради. Ако то дуже траје и стање се погоршава, треба се обратити к специјалисту. Зато што нпр. неуротичко снижење расположења може да прерасте у клиничку депресију, а то је теже обољење, опасно могућношћу самоубиства. У наше време депресија је – бич планете.

Постоји опште правило, да се мање и краћа неуроза лако лечи, а већа и дужа тешко. Као и са зубима: мањи каријес се лако залечи, а пулпитис (упаљена зубна пулпа) већ прети вађењем зуба, круницама.

Може бити да све зависи од тога колико мучно стање преживљава човек? Ако је он у стању да трпи своју нервозу, тада је он и трпи…

Овде је веома важан ниво свесности, зато што људи веома често трпе стање које се не сме трпети. На пример, болесни од наметљивих мисли живе тако много година, долазе лекару када је већ прошло 5-7 година.

Дело је у томе што неуроза мења стил живота човека – он се научи да живи болестан, с неким ограничењима. И после тога лекари могу само нешто мало да поправе, но вратити човека у бивше стање више не могу. Још је важно отићи лекару специјалисти који има знање, разуме се, који је прошао одговарајућу обуку. У тој области знанцима себе сматрају „и баба и жаба“, неурозу лече хомеопатијом, урином, кодирањем, електростимулацијом мозга, сексом, биоадитивима, иду к врвачарама итд.

То је питае наше писмености и пажења, одговорности за себе. Ако боли зуб, то сви одмах иду к зубару и лече се толико колико је потребно. Но нико не критикује стоматологе што нису могли да им израсту нове зубе. Људи се задовољавају тиме што су поново способни да жвачу храну, а што се тиче психичког здравља образованост је у знатној мери слабија.

Уопште, та је област стигматизирана и везана с масом предрасуда, с пренебрегавањем и неопрезношћу.

И у односу прена болнима и према лекарима-психијатрима…

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део) – психотерапеут Андреј Бутко

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109481.html