Архиве категорија: стрес

Како престати викати на децу?

download-4Мислим да је потребно освајати нове варијанте понашања, навике и начине реаговања, које ће нам помагати у свим тим моментима.

Алгоритам поступака

1. Обавест

Јавно објавите својој деци и породици како се спремате да престанете викати на њих. То је психолошки крајње тешко урадити, но у исто време, то ће вам веома помоћи (не само да опет успоставите контакт, него и да се не предајете).

2. Разрешење (дозвола)

Разрешите деци да вас прекину или да изађу из собе када почнете да вичете. Без икаквих последица по њих. Да, то није баш учтиво и противречи правилима пристојности, но исто тако се ни ваш крик не уклапа у та правила. Дакле, дајте деци могућност да поступе на таква начин, да се не би осећали као жртве. Осим тога дете ће вам на тај начин давати веома јасан сигнал, да сте изгубили контролу – шта ће само по себи помоћи да се вратите у реалност. Наставите са читањем

Тајна духовна смрт детета

Јутро је. Клијент је дошао на сесију. После дуге паузе, као одговор на моје питање, говори:

“Не знам шта желим, не разумем самог себе“.

Касно вече. Дугачки хол огромног трговачког центра. Млада жена за собом вуче уморног четверогодишњег малишана. Ноге му се саплићу. Жали се: „Мама, уморан сам, ‘оћу кући…“, жали се, но све некако млитаво, вероватно се и не нада да ће га послушати. Мама, ослободивши се маркираних пакета из скупих женских бутика, наглим потезом руке поставља сина насупрот себе и љутито му се уноси у лице:download-2

“Никога не занима, шта ти хоћеш! Мaло ли је тога, шта ти хоћеш!? Престани већ једном да ме смараш!“

Вероватно су и њој у детињству тако викали у лице, да њена осећања и жеље никога не занимају, нити шта вреде. Наставите са читањем

Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

 

text78

Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.

Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Наставите са читањем

Начини борби са стресом, којима је потребно научити дете

Резултат слика за способов борьбы со стрессом, которым нужно научить ребенкаНаш ритам живота нам често диктира своје услове. Постојан недостатак времена за себе провоцира стрес. И ако ми још i лоше излазимо на крај с тавким ситуацијама, тада нашој деци понекад бива уопште не слатко. На путу одрастања сусрећемо огроман број стресних ситуација. Но не требамо се узнемиравати, ми смо сасвим у стању да научимо наше малишане да се изборе са стресом. Од чега почети?

Прво – научити малишу да разликује и назива (именује) своја осћања.

Друга корисна навика – умеће изражавати своја осећања.  

Треће не бескорисно умеће – пребацити пажњу на нешто пријатније.

Четврто – умеће замолити за помоћ. 

Пета навика – способност не задржавати се дуго на емоцијама, него управљати своју енергију на дејства.

Шесто – Умеће растављати приоритете.

Седмо – проиграти стресне ситуације зараније. Ако знате да детету предстоји сусрет са стресном ситуацијом нпр. при одласку код зубара, при поласку у вртић или у школу. Било би добро такве ситуације проиграти зараније. Заједно са дететом смислите игру са таквом ситуацијом, експериментишите с варијантама понашања, проговарајте осећања која осећају хероји игре, упитајте дете, како се може помоћи херојима да преодоле такву ситуацију. Све то ће учинити да сложна ситуација више не буде тако страшна, зато што дете у игри већ стиче навику преодолевања стреса у таквим моментима. Наставите са читањем

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Никољског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: Речју „неуроза“ ми називамо сва психичка растројства (поремећаје), који су везани са стресом. У току живота сваки човек на планети бар једном преживљава нервозу различитог степена интензитета… Овде је веома важан ниво свесности, зато што веома често људи трпе стање које се не сме (не треба) трпети.

Ако узмемо психичка растројства у целини, можемо их разделити на два дела: први – неуротичка, везана са стресом, и други – све остале болести везане са поремећајима метаболизма где биолошки, телесни узрок лежи у основи нарушења рада мозга.

Тј. нешто се сломило унутар организма човека – и он се разболео?

Да, то може да буде процес старења, трауматска повреда мозга, алкохолизам, дијабетис, хипертензија, могу да буду и наследне болести, када у мозгу постоје биолошки слабе карике које при већем оптерећњеу попуштају, тј. постоји предрасположеност (предиспозиције) к томе.

А психолошки условљене болести, неуротичка растројства су у првом реду везане са стресом и реакцијом на њега – на неке околности живота, односе с људима. Те се болести формирају као разултат неуравнотежености (дисбаланса) јачине стреса и отпорности на стрес. Када ниво стреса превазилази ниво те отпорности у конкретног човека, и он не успева да изађе на крај са животним проблемима, тада се развија болест. У тим случајевима мозак и даље ради, но у ствари је преоптерећен, као компјутер. Ако говоримо о биолошким болестима, ту је реч о оштећењу „жељеза“ – хард диска, матична плоча, меморијске картице. Када говоримо о неурозама, тада иде реч о софтверу.

У складу са тим, за биолошке болоести су нужни разноврсни медикаментни методи лечења. А када говоримо о неуротичким растројствима, и ако опет узмемо за поређење компјутер, они се лече програмним методама, тј. психотерапијом. То су си начини немедикаментозног лечења, које имају за циљ да измене мисли, осећања и понашање човека: лечење речју, звуком, светлошћу, мирисом, атмосфером.

Значи,  у случају биолошког растројаства само лекови, а у случају неурозе само општење с пацијентом?

На првом месту лекови, а на другом – општење. При неурозама обрнуто: на првом месту – општење, но не просто разговор, него контакт, при којем пацијент проживљава опит присутства терапеута, опит здравих односа. А на другом месту – лекови.

При неурозама се ми од почетку орјентишемо на пре-програмирање, на лечење програмских грешака. Медикаментна подршка је такођер нужна, ако због слабог физичког стања пацијент није способан да конструктивно општи с психотерапеутом. Тада су потребни лекови да би се смањила интензивност симптома.

Уопште, неуротичка, везана с стресом, соматофобна растројства – су најчешћа, најраспрострањенија од свих психичких растројстава.

Зар је све тако озбиљно?

Постоји лакша форма неурозе, због ње се не треба никуда обраћати. Док приближно четвртина становништва преживљава неурозу у клиничкоој форми.

Каква је то форма?

Када су нарушене основне животне функције – сан, апетит, дисање, рад срца. Тада се већ човеку препоручује обратити се лекару.

Како се по спољашњим признацима може препознати неуроза? Какви су њени симптоми?

Најчешћи симптом јесте узнемиреност (забринутост). Можете да се не сложит и питате: а ко се не брине? Ако је мама забринута због детета, шта, код ње је неуроза? Не! Постоји нормална забринутост, и патолошка. Оне се разликују само интензивитетом, по количинском критеријумо. Болесна забринутост, патолошка – то је та иста забринутост (узнемиреност), као и у здравог човека, само јача и дуготрајнија. Таква да нарушава сан, апетит, радну способност. Лекар тако процењује: Ако човек може да једе, спава, испуњава домаће обавезе, ради, тј. његово социјално функционисање није нарушено, условно се може сматрати да је он здрав. Ако се значајно снижава квалитет живота и социјално функционисање – значи, болестан је.

Симптом неурозе може да буде и пад расположења, које се ничим не разликује од таквог стања при депресији.

Узгреед да кажемо, да реч „неуроза“ даје такав утисак као да је човек који од ње страда дужан да буде нервозан, раздражив…

Но није обавезно. Јер ми речју „неуроза“ називамо све психичке поремећаје, који су везани са стресом. Ходао си по улици – уплашили те – и то је стрес. Оставила га девојка – стрес. И није важно у какво стање је после тога пао човек. Пад расположења – је такођер симптом неурозе. То снижење просиходи и при депресији, но разлика је количинска. Депресија – је тежи варијант. Ако снижење настројења прогресира и на неком свом етапу почиње да живи својим животом, што то значи? Стрес је отишао, а депресија остала.

Нека врста преображаја из једног облика у други?

Да, почело је као неуроза, расло-расло и у неки момент је настао прелаз из квантитете у квалитет, кад се расположење није повратило чак и после исчезнућа стресовог фактора.

Један из основних и честих симптома неуроза – малаксалост, умор, исцрпљеност (астенија). Када брзо понестаје снаге, происходи брза изнемоглост. И као последица – раздражљивост, човек постаје нервозан у буквалном смислу те речи.

А даље се могу навести специфички симптоми. Као на пример, истерички, најчешћи из њих су – нарушење моторике и осетљивости. На пример, девојка треба да положи испит. Веома се боји. И одједном она губи глас. Детаљно је испитују у болници и ништа не налазе. Девојци одлажу испит – и њој се глас враћа. Стресна ситуација нестаје и све се обнавља, успоставља. Или веома често отказује рука или нога. Опет иде на испитивање и ништа не налазе. Ослобађају од испита – ноге и руке почињу да функционишу. Ја лично сам такву пацијенткињу неколико пута носио на рукама у болницу.

И то се дешава!

Ту дејствују механизми психолошке заштите. Овде је психолошко растројство директно везанос са стресом.

Или бива нарушење осетљивости (осећања). Човек не осећа шаке – оне су као у рукавицама. Може се десити и хистеријско нарушење вида – човек слепи. Бива и хистерична глухота, или времена слабоумност, које потом потпуно, без трага, пролази. Све пролази зато што нема физичку основу,  него само психолошку.

Код неурозе бивају соматоформни симптоми, то значи – да личе на соматске. „Сома“ – значи тело. Неуротички симптоми који имитирају физичке болести.

Значи, на темељу стреса може да се појави какво угодно растројство, тај сами кашаљ?

Да. Бива неуроза срца. Срце ипитивали, само што га нису на кришке исекли – све прекрасно. А оно боли. Завршила се стресна ситуација – престао бол. Исто тако се може појавити и главобоља. Код једне моје пацијенткиње је тако било. Њој су чак урадии и неколико операција на мозгу, но све је остало као и пре: само што се појављивала стресна ситуација – глава боли, стрес се завршио – бол пролази. Бол може да се појави у било којем органу, на било којем месту. Пацијенти доводе свог доктора-специјалиста до белог усијања својим жалбама, ови ништа не налазе, а човек говори: „ви лоше тражите!“ То често доводи до конфликтних ситуација.

А да ли је могуће одмах увидети да је узрок бола – стрес?

Било који образован специјалиста, нпр. кардиолог, прегледавши пацијента и поговривши с њим, може да схвати, да узрок бола није у срцу, да је то – неуроза. Исто тако психијатар поговоривши с пацијентом може схватити да код човека није неуроза него заиста болест срца. Зато што се у нијансама те болести разликују. Ми гоовримо о опитним специјалистима који су мого година радили и хоће да се и даље развијају, да изучавају сродне дисциплине.

Следећи симптом неурозе – наметљиве (посилне) мисли и дејства. Када нпр. човек више пута проверава да ли је искључио светло, гас… То је компликованији симптом. Човек се спушта на дно зграде и код њега се појављује мисао да је заборавио закључати стан. Вратио се, проверио. Спустио се – опет мисао, да нешто није урадио. Када се вратио шести или седми пут то јасно схвата да је све урадио. А доле – опет мисао, да није искључио или није затворио. Он се осећа потпуним идиотом, но свеједно иде јер ако не провери код њега ће да расте узнемиреност. И њему је потребно много пута да проверава да би се избавио од те наметљиве мисли. У познатом филму „Авиатар“ у главног хероја се појавила мисао да се може заразити инфекцијом, и он је бесконачно прао руке – то и јесте неуроза наметљивих мисли (Опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП)).

Колико су опасна подобна стања, чиме они могу да угрозе човека?

Ако нервоза кратко траје (мање од две недеље) и сама пролази, с тим не мора ништа да се ради. Ако то дуже траје и стање се погоршава, треба се обратити к специјалисту. Зато што нпр. неуротичко снижење расположења може да прерасте у клиничку депресију, а то је теже обољење, опасно могућношћу самоубиства. У наше време депресија је – бич планете.

Постоји опште правило, да се мање и краћа неуроза лако лечи, а већа и дужа тешко. Као и са зубима: мањи каријес се лако залечи, а пулпитис (упаљена зубна пулпа) већ прети вађењем зуба, круницама.

Може бити да све зависи од тога колико мучно стање преживљава човек? Ако је он у стању да трпи своју нервозу, тада је он и трпи…

Овде је веома важан ниво свесности, зато што људи веома често трпе стање које се не сме трпети. На пример, болесни од наметљивих мисли живе тако много година, долазе лекару када је већ прошло 5-7 година.

Дело је у томе што неуроза мења стил живота човека – он се научи да живи болестан, с неким ограничењима. И после тога лекари могу само нешто мало да поправе, но вратити човека у бивше стање више не могу. Још је важно отићи лекару специјалисти који има знање, разуме се, који је прошао одговарајућу обуку. У тој области знанцима себе сматрају „и баба и жаба“, неурозу лече хомеопатијом, урином, кодирањем, електростимулацијом мозга, сексом, биоадитивима, иду к врвачарама итд.

То је питае наше писмености и пажења, одговорности за себе. Ако боли зуб, то сви одмах иду к зубару и лече се толико колико је потребно. Но нико не критикује стоматологе што нису могли да им израсту нове зубе. Људи се задовољавају тиме што су поново способни да жвачу храну, а што се тиче психичког здравља образованост је у знатној мери слабија.

Уопште, та је област стигматизирана и везана с масом предрасуда, с пренебрегавањем и неопрезношћу.

И у односу прена болнима и према лекарима-психијатрима…

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део) – психотерапеут Андреј Бутко

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109481.html