Синоћ сам се чудом нашао на Zoom видео конференцији – интервју је давао Ирвин Иалом, познати психијатар, психотерапеут и писац, заслужни професор на Универзитету Станфорд. Интервју у организацији једне холандске образовне институције, позиву је присуствовало 5000 професионалаца из целог света.
Попут истинског научника, Јалом иде у својим истраживањима до краја. Тренутно има 89 година, не тако давно је чудом преживео снажан срчани удар миокарда, спокојно говори о сопственој смрти настављајући да ради са клијентима и пише своју следећу књигу. Пре годину дана је сахранио супругу коју је упознао када је имао петнаест година. Последњих месеци њеног живота били су апсолутно нераздвојни и заједно су писали Њихову књигу. Наизменично пишући поглавља о томе како она и он доживљавају њен предстојећи одлазак. Као што је Ирвин јуче рекао на састанку: „књигу смо назвали „А Matter of Death and Life“, парафразирајући познату енглеску фразу А Matter of Life and Death – питање живота и смрти, пошто књига говори о њеној смрти и мом животу“.
Јелена Ивановна има сина наркомана. Цео живот живе заједно и воле се. Они су веома добри људи, познајем их много година. Јелена Ивановна је учитељица и стотине већ одраслих људи јој je дубоко захвалнo. Она им је посветила цео свој живот, као, уосталом, и свом сину. Ишла је на састанке групе Нар-Анон, радила по програму „12 корака“, радила домаће задатке и заиста је прешла један велики пут. Резултати су огромни и она сада већ може да живи захваљујући спољној подршци… Aли син наставља да конзумира дрогу и алкохол. Саша jе покушавао да оздрави много пута и сваки пут се то дешавало након неких стра-шних догађаја у његовом животу: озбиљне саобраћа-јне несреће кад је једва остао жив, предозирања, после којег су дуго остале последице, несрећног случаја са његовим другом, такође наркоманом, који је остао тежак инвалид; најзад је почео да оздравља након једне њене интервенције… И опет рецидив и опет употреба психоактивних супстанци. Сада се дрогира помало, тихо седи у својој соби и скоро ни са ким не комуницира. Одрастао је човек, његови вршњаци су одавно завршили факултете, раде, имају децу, а он тако живи сам и тавори. Јелени Ивановној је јасно да је сада „потез на њој“ и одлично зна шта јој је чинити: потребна је нова интервенција, треба га упутити у рехабилитациони центар и поставити строге грани-це, не би ли Саша променио начин живота. Међутим, интервенција подразумева жестоку алтернативу у случају да син одбије да иде на рехабилитацију, а она се плаши његове реакције. Њој су стално три узнемирујуће мисли на памети, њена три страха и то је паралише. Размишља: „Боље да сачекам, нисам још спремна, можда ће се некако нешто променити…“. 
