Наши општи страхови – „мотор“ сазависности / из књиге „Ја га волим“

Јелена Ивановна има сина наркомана. Цео живот живе заједно и воле се. Они су веома добри људи, познајем их много година. Јелена Ивановна је учитељица и стотине већ одраслих људи јој je дубоко захвалнo. Она им је посветила цео свој живот, као, уосталом, и свом сину. Ишла је на састанке групе Нар-Анон, радила по програму „12 корака“, радила домаће задатке и заиста је прешла један велики пут. Резултати су огромни и она сада већ може да живи захваљујући спољној подршци… Aли син наставља да конзумира дрогу и алкохол. Саша jе покушавао да оздрави много пута и сваки пут се то дешавало након неких стра-шних догађаја у његовом животу: озбиљне саобраћа-јне несреће кад је једва остао жив, предозирања, после којег су дуго остале последице, несрећног случаја са његовим другом, такође наркоманом, који је остао тежак инвалид; најзад је почео да оздравља након једне њене интервенције… И опет рецидив и опет употреба психоактивних супстанци. Сада се дрогира помало, тихо седи у својој соби и скоро ни са ким не комуницира. Одрастао је човек, његови вршњаци су одавно завршили факултете, раде, имају децу, а он тако живи сам и тавори. Јелени Ивановној је јасно да је сада „потез на њој“ и одлично зна шта јој је чинити: потребна је нова интервенција, треба га упутити у рехабилитациони центар и поставити строге грани-це, не би ли Саша променио начин живота. Међутим, интервенција подразумева жестоку алтернативу у случају да син одбије да иде на рехабилитацију, а она се плаши његове реакције. Њој су стално три узнемирујуће мисли на памети, њена три страха и то је паралише. Размишља: „Боље да сачекам, нисам још спремна, можда ће се некако нешто променити…“.

Advertisements

Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан.

Стање неконтролисаног страха, панике

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем.

Фобија од лифта

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти.

Противљење променама

„Постоји једна истина, која је многим терапеутима одавно позната, али о њој не говоре јавно тако често.

Без обзира што је потребно 10 година праксе и хиљаде клијената, да би је открили, већина терапеута не жели да о њој пишу у својим књигама или да је помињу у разговорима.

Која је то истина?

Врло једноставно: клијенти се не мењају све дотле, док не буду морали да то ураде.

Већина клијената чак и ако се мења, раде то уз много бола и малим корацима, настављају да страдају због свог проблема, док год их нека криза не натера да учине избор.

Чак и у време кризе клијент ће да растеже избор до последњег момента. До последњег момента ће да одлаже избор везан за промене.

Одлагаће промене све дотле, док апсолутно не буду истрошене све могућности да их избегну.“

“Атак на страх”- психолошка техника

Техника се састоји у домаћем задатку којег је смисао у том, да се чини управо оно што обично изазива страх или психолошке тешкоће код клијента. Аутор те технике је А. Еллис, којег често називају терапеутом који је излечио самог себе. Ево шта он пише по поводу кориштења те технике: „Одувек су ме занимале жене, но постојано сам налазио оправдања само да са њима не заподенем разговор, веома сам се бојао да ће ме одбити. Пошто сам живео у близини Њу-Јоршког ботаничког врта, одлучио сам да се у парку вежбам савлађавању свог страха и стида.

Зашто људи ћуте и трпе?

Ових дана су ме питали: «Због чега љиди ћуте и трпе? Шта их побуђује на то да сакривају своје мишљење?
Није било тешко одговорити.
Људи ћуте зато што се боје да још више не погоршају ситуацију (на пример, да не увреде неког или да после тога сасвим прекину односе). То је јасно ко дан.
Тако, хајде да видимо одакле тај страх и шта са њим можемо да урадимо.

Извор

Људи се боје да разматрају ситуацију зато што очекују погоршање. Да, можда је сада све лоше, но ако отворимо уста и покушамо да дискутујемо, настаће скандал и биће само још горе (често тако и бива – када је последњи аргумент насиље, посебно физичко).
Зато ћутање изгледа не тако лоша стратегија. Мислиш, ако прећутим, човек ће једног дана да схвати и промени мишљење и односи ће се уредити.

Признаци „токсичних“ односа: како увидети да вам партнер причињава бол

Какве односе можемо да сматрамо „токсичним“? Оне који никог не чине срећним, не обогаћују духовно. Напротив, воде к психолошким проблемима – и доводе скоро до психичког растројства и физичких болести.
Људи губе године на то да се извуку из токсичних односа, а до тад, године да би схватили да су токсични. На које забрињавајуће сигнале би требало да се обрати пажња? Код таквих односа постоји неколико стандардних симптома.

Ако нема блискости?

Анонимни пита

Здраво! Реците ми, молим вас, како да решим свој проблем. Имам довољно познаника, другова, но међу нама нема душевног општења, блискости, сви разговори су површни. Иста таква ситуација је и односу с мамом, и с дечком, невидљиво је присутна дистанца, нема блискости, а веома би желела. Како да се са тим изборим, можда постоји корисна литература.

9 Апр 2017
 Одговара Викторија Маркелова

Здраво! Ако нема блискости, највероватније је да је Ви сами не допуштате.
Обично се то дешава због страха од бола… ево отворићу се, и урадиће нешто, што ће ми нанети бол.
Задајте себи питање: шта ми смета да скратим дистанцу?
Шта ће бити, ако будем отворенија?
Межете прочитати књиге:
Ерик Берн „Коју игру играш“
Ерик Фром “Умеће волети“

https://elitsy.ru/voprosy-psychologu/category/4/

Стокхолмски синдром у породици

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.

Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд.