Шта спречава комуникацију?

Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…

Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.

Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.

            Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:

1. Страхови.

            „Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1]

Зона психолошког комфора

Да би изашли из зоне комфора неопходно је променити наше ставове који нас ограничавају.

Да би човек почео истински да живи и да се радује од самог процеса живљења, он најчешће мора радикално да измени поглед на себе, да схвати какви процеси происходе у његовој свести, на која психолошка уверења се и даље ослања, а који не дају резултате. Усредсређена пажња на себе самог може да се покаже као напоран и болан процес.

Могуће је да се многима неће свидети оно што се спремам да кажем, али ја ћу то ипак рећи, зато што је схватање тога крајње важно. То је најтежа истина са којом се моји клијенти морају суочити пролазећи психотерапију. Могуће је да ће разумевање тога бити тешко и за оне који читају овај текст.

Дакле, ми се налазимо управо тамо где желимо да будемо. Наш живот је леп тачно толико, колико ми сами осећамо да заслужујемо управо то што имамо. Све је просто. Управо сада – ви имате тај посао, те односе, такве приходе у животу које ви сами сматрате за себе допустивим. Другим речима, ви се налазите управо тамо где ви желите да будете. То је реалност.

Ја већ предвиђам неслагања са мном. Ви можете рећи: али то није тако. Ја читам толико разних чланака о психологији и саморазвоју. Ја желим више радости, слободе и материјалног благостања…

Проблем умирања – први део

Вероватно свима који се у свом животу сусрећу с умирањем, због дужности које обављају и будући сведоци и очевидци, долази у главу мисао – постоји ли критеријум по коме се може оценити која је тешка, а која лака смрт.  Постоји ли критеријум по ком се може оценити тај труд који ми улажемо у умирућег болесника? Какву смрт можемо назвати „добром“, „лепом“, те можемо себи поставити „добру“ оцену?

Наши општи страхови – „мотор“ сазависности / из књиге „Ја га волим“

Јелена Ивановна има сина наркомана. Цео живот живе заједно и воле се. Они су веома добри људи, познајем их много година. Јелена Ивановна је учитељица и стотине већ одраслих људи јој je дубоко захвалнo. Она им је посветила цео свој живот, као, уосталом, и свом сину. Ишла је на састанке групе Нар-Анон, радила по програму „12 корака“, радила домаће задатке и заиста је прешла један велики пут. Резултати су огромни и она сада већ може да живи захваљујући спољној подршци… Aли син наставља да конзумира дрогу и алкохол. Саша jе покушавао да оздрави много пута и сваки пут се то дешавало након неких стра-шних догађаја у његовом животу: озбиљне саобраћа-јне несреће кад је једва остао жив, предозирања, после којег су дуго остале последице, несрећног случаја са његовим другом, такође наркоманом, који је остао тежак инвалид; најзад је почео да оздравља након једне њене интервенције… И опет рецидив и опет употреба психоактивних супстанци. Сада се дрогира помало, тихо седи у својој соби и скоро ни са ким не комуницира. Одрастао је човек, његови вршњаци су одавно завршили факултете, раде, имају децу, а он тако живи сам и тавори. Јелени Ивановној је јасно да је сада „потез на њој“ и одлично зна шта јој је чинити: потребна је нова интервенција, треба га упутити у рехабилитациони центар и поставити строге грани-це, не би ли Саша променио начин живота. Међутим, интервенција подразумева жестоку алтернативу у случају да син одбије да иде на рехабилитацију, а она се плаши његове реакције. Њој су стално три узнемирујуће мисли на памети, њена три страха и то је паралише. Размишља: „Боље да сачекам, нисам још спремна, можда ће се некако нешто променити…“.

Осећања и живот. Увређеност. Страх. Гнев. Кривица. Усамљеност – из књиге „Ја га волим“

Знате ли како живи мајка наркомана? У страху. Страх је њен верни сапутник зато што се свега боји. Боји се да ће син умрети, да ће се предозирати или ће га неко убити, или ће извршити самоубиство. Само онај ко је кроз то прошао зна шта значи лупати на закључана врата синовљеве собе, знајући да је син унутра, а нема никаквог звука, шта значи „реанимирати“ поплавелог сина и очајнички викати да неко позове „хитну“. Само ми знамо како нам је кад зовемо службу за пријављивање несталих лица, описујемо како је био обучен и дајемо лични опис, када нам сина траже међу мртвима. Али то није све. Страшно је што је он опет узео кредит, а ја морам да га отплаћујем. Страшно је што ће опет доћи до рецидива и све ће се поновити из почетка. Страшно је чекати га целу ноћ на прозору. Страшно је кад се понаша као ђаво, страшна је његова подлост, као да је апсолутно без савести. Страшна је она неизвесност кад стојиш у лифту и размишљаш шта те чека код куће? Као да мајка живи на сувој грани дрвета, која је напукла и у једном моменту ће се сломити. Живот мајке наркомана је ужасан.

Стање неконтролисаног страха, панике

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем.

Фобија од лифта

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти.

Противљење променама

„Постоји једна истина, која је многим терапеутима одавно позната, али о њој не говоре јавно тако често.

Без обзира што је потребно 10 година праксе и хиљаде клијената, да би је открили, већина терапеута не жели да о њој пишу у својим књигама или да је помињу у разговорима.

Која је то истина?

Врло једноставно: клијенти се не мењају све дотле, док не буду морали да то ураде.

Већина клијената чак и ако се мења, раде то уз много бола и малим корацима, настављају да страдају због свог проблема, док год их нека криза не натера да учине избор.

Чак и у време кризе клијент ће да растеже избор до последњег момента. До последњег момента ће да одлаже избор везан за промене.

Одлагаће промене све дотле, док апсолутно не буду истрошене све могућности да их избегну.“

“Атак на страх”- психолошка техника

Техника се састоји у домаћем задатку којег је смисао у том, да се чини управо оно што обично изазива страх или психолошке тешкоће код клијента. Аутор те технике је А. Еллис, којег често називају терапеутом који је излечио самог себе. Ево шта он пише по поводу кориштења те технике: „Одувек су ме занимале жене, но постојано сам налазио оправдања само да са њима не заподенем разговор, веома сам се бојао да ће ме одбити. Пошто сам живео у близини Њу-Јоршког ботаничког врта, одлучио сам да се у парку вежбам савлађавању свог страха и стида.

Зашто људи ћуте и трпе?

Ових дана су ме питали: «Због чега љиди ћуте и трпе? Шта их побуђује на то да сакривају своје мишљење?
Није било тешко одговорити.
Људи ћуте зато што се боје да још више не погоршају ситуацију (на пример, да не увреде неког или да после тога сасвим прекину односе). То је јасно ко дан.
Тако, хајде да видимо одакле тај страх и шта са њим можемо да урадимо.

Извор

Људи се боје да разматрају ситуацију зато што очекују погоршање. Да, можда је сада све лоше, но ако отворимо уста и покушамо да дискутујемо, настаће скандал и биће само још горе (често тако и бива – када је последњи аргумент насиље, посебно физичко).
Зато ћутање изгледа не тако лоша стратегија. Мислиш, ако прећутим, човек ће једног дана да схвати и промени мишљење и односи ће се уредити.