Архиве категорија: страсти

Страст осуђивања, непријатељство, фанатизам, неприлагођеност

Upoznavanje_sa_sobom sl12

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни. Наставите са читањем

Advertisements

Треба ли нам Православна психотерапија?

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic

Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Наставите са читањем

Неуротици у цркви. Не „Ко је крив“, него „Шта радити?“

images-6

Расуђивање о објављеним текстовима, као нпр. «Само не преступајте границу!», обично се претвара у тражење криваца. Зато објављујемо запис са блога познатог публициста Наталије Холмогорове, посвећену разматрању преблема и његовог решења, а не тражења криваца. Нико није крив, но проблем постоји. Читајте у чему проблем види Наталија.

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о том како разним забранама и страшилкама неуротизирају маладе људе у цркви, између осталог и у вези секса.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и неуспешна историја уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно. 😦

Одмах да кажем, да ни у ком случају не «нападам на цркву», нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се одстраним и да расуђујем спокојно. Наставите са читањем

Рањени сујетом

Сујета је – грех, с тим нико не спори. Но шта ако сујетан човек – није толико грешник, колико је жртва? Шта ако је његов проблем – разултат психолошке трауме или неумећа прихватити и схватити себе самог? Како се научити саосећати, а не осуђивати, како се опходити са сујетним човеком, како увидети тај грех у себи и постоји ли излаз из сујете као психолошког феномена, – говори нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и професор федералног института за развој образовања.

download

 У центру пажње

– Психолошка траума – шта је то? Како се она формира? Наставите са читањем

Како црквени људи постају фалшивни

Архимандрит Андреј (Конанос) – О опасности за црквене људе да постану фалшивни и о још понечем.

fals

Већина нас је пришла Цркви да би познали Бога. Ипак, бива тако, да после не дуго времана ми постајемо некако фалшивни, буквално почињемо да служимо као украс на излогу. Изгледамо тако, као да можемо решити све проблеме. О свему судимо, дајемо савете, о свему имамо своје мишљење. Претећи прстом чинимо примедбе другом. Но при том ми сами уопште не личимо на те идеале о којима расуђујемо. Нас муче сасвим друге ствари.

Зато, ако не желиш да се и са тобом не деси слично, говри о Богу својим животом. Говори о том што знаш, и не скривај себе истинског. Ти си – обичан човек, са својим страстима, грешкама и немоћима. Као и сви људи и ти желиш љубави, пријатељских односа и осталих радости.

Веома често, дошавши у Цркву човек почиње да мисли да је уцрковљење само по себи изменило сву његову природу. Но, рећи ћу ти, у односу сопственог «ја» никаквих измена ту не происходи. Карактер се не може изменити само зато што је човек дошао у конкретно место – чак и ако је то место свето.

Али нешта друго може да се деси. Ми продужујемо да у себи носимо своје страсти које почињу да се трансформишу. На пример, човек престаје да се туче на фудбалским утакмицама или престаје да посећује ноћне клубове, престаје да употребљава наркотике но страст која га је побуђивала да све то ради, никуда није отишла – зато што је немогуће са страстима се опростити тако брзо.

Страст – то није кошуља коју можемо скинути са себе, бацити на прање и заборавити на њу. Ми смо сједињени са својим страстима. Зато често происходи следеће: «светска» страст се трансформисала у «хришћанску». Ето због чега понекад човек који је раније био фанатични навијач, тукао се, после меча ломио излоге, а сада после уцрковљења, остаје јаросни фанатик – само сада у Цркви.

То је тај исти случај, када људи говоре о својих блиских, који су постали црквени људи: «Он иде у цркву, но уопште се не мења! Кида нам живце као и раније!»

Шта се није изменило? Основне, главне црте карактера су остале исте. Оне се не могу преобразити саме по себи – само зато што је човек пришао Цркви и постао хришћанин.

Зато је важно имати на уму да гнев и раздражење остају с нама. И мада се ми сад већ гневимо као из «духовних» разлога, но главна страст је – као и пре с нама.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиИ ако хоћемо да будемо искрени, сагласићемо се с речима Пајсија Светогорца. Када је старац једном путовао на броду из Дафни у Уранополис, неко га је препознао и рекао му:

– Старче, дођите овамо, да не седит с мирјанима!

А старац је одговорио:

– Но, чедо, зар ћемо ми изгубити нешто седећи с њима? Зар смо ми толико бољи од њих? Ми имамо неку посебну врлину коју треба да чувамо? Зар ми нисмо такви, као и они? То што жвии у нама живи и у њима. Само што се наши пороци, страсти, проблеми пројављују по другом. Ми почињемо да се свађамо, нпр. због црквеног устава – да ли смо правилно одслужили службу (прим. прев. затвореен двери или отворене)…

Једном сам видео два монаха како су се посвађали због тога, какву чинију да изаберу за прање воћа. Да, они се нису тукли и нису се псовали као на фудбалској утакмици, но њихове раније страсти су остале с њима.

Ако ми то схватимо, у првом реду ћемо успотваити бољи контакт са собом, а затим ћемо постати снисходљивији према другима. Код нас ће се појавити више човекољубља, смирења. И ако ми себе признамо таквима, какви смо, ако се измиримо са својим «ја», ако познамо себе и заволимо себе[1], то ћемо и своју децу почети волети далеко више, зато што ће се код нас појавити далеко више снисхођења. Јер какво је моје дете, такав сам и ја! На пример, ми се свађамо са својом децом ако они, како се нама чини, скрећу са истинитог пута, а на самом делу, ми сами смо се збили с тог пута. Сви смо се ми с њега уклонили, сви смо ми – бегунци, свима нама нешто не успева. Ми се, просто, старамо да то замаскирамо – зато се и не види.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиЧовек живећи у Цркви и општећи с другим црквеним људима, веома брзо почиње да схвата да су многи од њих остали исти такви, какви су били и до Цркве. Један млад човек ми је причао да, када је дошао у Цркву, надао се да ће оведе угледати потпуни идеал. Тај млад човек је радио у банци. И показало се да, као што су у банци биле свађе, спорови, осуђивања, интриге, све исто то је бива и у парохијском храму.

(…)

Лаж у односу према себи самом, лицемерије и фарисејство само усложњавају наш живот.

Признавши истину о себи самом, заволећемо друге људе, постаћемо снисходљивији и човечнији. А поставши човечнији, приобрест ћемо и божественост. Смиривши се, приземљивши се, полетећемо, зато што, да би полетели потребно је најпре чвросто стати на земљу. Постани човек да би се превратио у богочовека! Буди прост, смирен и природан.

Резултат слика за Как церковные люди становятся фальшивымиВеома су ми се свиделе речи једног мог познаника који више воли да се исповеда код жењених свештеника. Рекао је да нежењени свештеници као да живе на другој планети и понекад говоре с тобом тако, да ништа не разумеш. Нећу да скривам – сагласан сам са њим. Веома често свештеник с породицом поседује спокојство, уравнотежен карактер, зато што је имао прилику да… мења памперсе. Када купујеш памперсе и корситиш их по намени, немогуће је притом летети у облацима. Напротив, човек се приземљује, постеја човечнији, искренији, и не претвара се. Он се више не шепури на излогу светости, него носи у себи благодат, простоту, смирење православног духа…

Читајте такођер:

Кисела лица, сгрбљене позе – а где је раодост у Христу?  Марина Филоник – психолог

С унутарњом часношћу управо православни су слаби – породични психолог Татјана Борисовна

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1 – Филоник Марина практикујући психолог

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале – 2 – Филоник Марина практикујући психолог

 

[1] О том појму ћемо још писати, како се он схвата на православан начин.

http://www.pravmir.ru/konanos-svetskaya-strast-1

Унутарњи конфликт као шанса за раст (други део)

Од стреса ка неурози – Унутарњи конфликт (први део)

Беседа с доктором-психијатром, гешталт-психотерапетом Андрејем Бутко, чланом Свјато-Николског православног братства.

Андреј Бутко

Андреј Бутко: А сада ћемо прећи к дубљем схватању неурозе. Шта је то стрес? Све околности живота, проблеми који нас притискају, у ствари су стресови.

Постоји схватање неурозе које је потекло још од Сигмунда Фројда који је открио несвесно. До њега није постојао такав појам, сматрало се да то што постоји у сазнању – то постоји, а чега нема – то не постоји. А он је доказао да постоји нешто чега смо свесни, а постоји и то чега ми нисмо свесни. Доказао је да је наше сазнање подобно светлости која осветљава само део соба у воликом дому наше психе, а у другим просторијама светлост је искључена.

И пошто је тамо тамно, то ми не видимо шта је у тим собама, ми тамо не улазимо и можемо уопште не знати о њиховом постојању, но они постоје. При свему томе степен свесности у разних људи је различита, то је навика која се може тренирати.

Фројд је, размишљајући о том шта је то неуроза, изнео идеју да у основи неурозе лежи унутарличносни конфликт. Модел личности он је видео овако: постоји «ја» – свесни део личности, и постоји «оно» инстинкти и «сверх (над) ја» – морал, принципи, норме. Другим речима: постоји «ја», «хочу» и «дужан сам». То и јесте унутарличносни конфликт. Ако је «ја» – слабашно, а конфликт високе напетости, тада «ја» не може да издржи и укључују се механизми психолошке заштите.

Условно говорећи, ако је муж почео да вара жену, а она нема снаге да се избори с свим тим што преживљава у тој ситуацији, тада код ње могу да се појаве симптоми неурозе, нпр. наметљиве мисли. И тада она не размишља о томе што је муж вара него је заузета прањем руку, проверавањем да ли је укључен гас, светлост. Она се може тако прекључити у ту болест и дај Боже да се она из ње извуче. Заштите могу да прелазе из једне у дргу.

Суштина је у томе да: ако људи нису способни да разреше унутарње конфликте, то их они подављују, потискују из сазнања, као да се одвраћају (окрећу) од реалности, коју не могу да издрже. Човек се окренуо од проблема – и самим тим сачувао себе од неких неиздрживих преживљавања. Но ситуација остаје неразрешена, напетост остаје и свеједно покушава да се пробије у сазнање…

Као пас када завија. Можеш ге затворити у седам замкова, но ако он продужи да завија, ми то чујемо…

Нешто слично. Те идеје Фројда су актуелне и данас, но наука не стоји на месту. У гешталт-терапији, којом се ја занимам, схватање неурозе је мало другачије. Фрејд је неурозу схватао као непрорађени унутарњи конфликт, који је потиснут у несвесно (подсвест) и постојано покушава да се пробије у сазнање у виду симптома.

А ако човек нема снаге да издржи свој бол, шта му онда остаје да ради?! Ако га на силу упорно терају да гледа на то од чега му је неиздрживо болно, он може просто повредити ум (саћи с ума). 

Да. Зато он и потискује. Нема снаге – делује заштита. Но схватање неурозе у гешталт- психологији је по мени ближе хтришћанству. И управо гешталт-терапеути унутарњи конфликт схватају као шансу за личносни раст.

У основи неурозе лежи не сам конфликт него превремено примирење конфликта. Другови су се озбиљно посвађали, а потом се помирили. Ако они кажу: «Идемо, све је у реду», но при том и један и други су у себи затајили увреду, то је онда – терен за неурозу. Не када су се посвађли-помирили, него када се конфликт заташкава, помирили се не помиривши се, тј. решили су да се помире раније него што су били спремни на то. Помирење је било само на речима, али не и на делу. А требало је разјаснити, проговорити конфликт, може бити чак и потући се, да би примирење било природни процес даљњег развоја њихових односа…

Човек је творење амбивалентно, он истовремено хоће међусобно искључиве ствари, и постојано пребивање у стању унутарњег конфикта за нас је – норма. То је у нашој природи. Као православни човек мислим да смо такви постали после грехопада. А какви смо били до, не знам.

На пример, детету један од првих унутарњих конфликата ствара жеља-потреба за одобрањем и жеља-потреба за самосталношћу. С једне стране дете хоће самостално да истражује свет, а с друге – постоји потреба како би његово понашање одобравали. Ако он постане више самосталнији, то његово понашање могу и не одобравати (нешто је покварио, добио прекор). А ако га одобравају, њему је немогуће бити самосталним, зато што то значи да он треба да ради то што желе родитељи, и да ништа не ради сам. Здраво разрешење тог конфликта јесте – поступак. Када унутарња борба излази напоље.

На пример, човек одабира одобрење родитеља. Он се одриче од неких тамо својих жеља – и њега су похвалили, поласкали му. Када се «наситио» похвала, очврснуо, размишља: «Ма-дај, ризиковаћу!» И решава да сам себи наспе супу. Као разултат преврће на себе чинију. Да, у том моменту је он самосталан, но добија строгу критику и нема никаквог одобрења.

Принцип је такав: учинио поступак – показао се правилан или неправилан. Ако је неправилан – поправиће. Општа је идеја: боље је учинити и жалити, него не учинити и жалити.

Значи, у другом случају може да настане неуроза?

konflikt 2Неуротички варијант – остати у пространству унутрарње борбе и не изаћи напоље, не учинити какав-то поступак. Када покушавамо да све срачунамо и да гарантовано успемо, да не ризикујемо, тада остајемо у унутарњем пространству – то је неуротички варијант.

Шта онда, треба свагда ризиковати? А ако се мени прохте нешто греховно? Шта тада?

Рећи ћу тако, балансирајући на граници: може се позволити себи сасвим мало греховног и погледати, шта сам из тога добио…

Стећи неки опит?

Да. На пример, могу дозволити себи да у посту поједем меса. Бива да сам појео – и не осећам никакву грижу савести. А понекад бива да сам појео – и некако непријатно на души. Сећам се једног поста који ја скоро да нисам држао. Наступио Божић. Сви се радују, а код мене некако мало радости… И ја схватам да сам се мало потрудио, зато је и мало радости. Извлачим закључак да у следећем посту требам себе више ограничавати. А ако би се ја налазио у унутарњем пространству и само размишљао: «Трабам ли постити или не?» и ако се то никако не би пројавило, тада и не бих знао, не бих осетио сопствене одговоре на питања.

Уопште постоји неуроза као болест, и постоји неуротичка организација опита (негативан опит), као то што лежи у основи неурозе.

Ако смо у првом признаку неурозе већ рекли, други признак је – избор умишљене безопасности. Шта то значи? На пример, покушавам да искаликуишем како би успех био гарантован, и не могу да учиним избор, зато што се бојим да не погрешим. У таквој ситуацији је тешко дуго се налазити и издржати ту напетост. Уопште, родитељи су дужни да томе обучавају дете, како би могло поднети такве ситуације.

Но бива да човек бира једно од то двоје. На пример, дете бира одобрење, а не самосталност (самоизражавање): тако је безопасније. Али у конфликту одобрење-самосталност никада нема једнозначно правилног решења, оно се све време мења. У једној ситуацији је потребно изабрати одобрење, у другој самосталност. Ако сем ја – дете тромо, балаво, цмиздраво, тада ми је лакше отказати се од неке своје жеље и изабрати одобрење, да би ме похвалили и да би мало ојачао. А ако сам ја већ – ојачао, тада могу да кренем на ризик и да изаберем самосталност, добити по дупету и преживети то. Ако ми је после тога опита лоше, онда је потребно снова изабирати одобрење и снова се снажити. Та ситуација свагда изискује напетост.

При неуротичкој организацији опита човек хоће да се избави од напетости. Но здрав варијант је издржати ту напетост, зато што не постоји једно, јединствено правилно решење.

А када се изабира одобрење и отказ од самосталности (самоизражавања), тада происходи такозвана победа над собом (самозавоеваније), при којој би све требало да буде прекрасно. Но то је – «договор с ђаволом» који даје илузорну безопасност.

Зашто?

Зато што се послушно дете кога све време хвале, отказавши се од самоизражавања, одриче од истраживања света који га окружује. Он као да је у безопасности, но она није истинска. Зато што он све мање и мање разуме свет који га окружује.

И све су му мање разумљиви закони који дејствују у свету око њега?

Да. Ако је дете пошло да наспе супу и опрлио се преврнивши шерпу, тада је он схватио да супа бива врела, мама бива – љута, тата – разјарен, да родитељи бивају уплашени, да могу и казнити, а касније се извинити, да је опећи се – опасно, тј. он је много што-шта сазнао. Опет је где-то зашао – и опет понешто сазнао. Ако дете буде послушно и не буде упадао у невоље, онда ће се код њега формирати осећање да је у безопасним условима. А на самом делу он је у опасности, зато што мало испитује свет око себе, у то време док га друга деца испитују. Он не сабира опит и зато потенцијална опасност расте јер, видите, он је све мање приспособљен за свет (живот).

Трећи признак неурозе – неспособност орјентисати се у окружењу, у свету, док се вршњаци тог превише послушног детета сасвим добро орјентишу: знају на пример с каквом девојком вреди упознати се, а с каквом не, а тај дечко пита родитеље с каквом девојком да се упозна. Други дечак се већ опекао и схватио је од каквих девојака се треба држати подаље, а тај не схвата. Зато што су му родитељи говорили да не иде у дискотеку, и он није ни ишао, говорили не кради – и није крао.

Но, нећемо да подстичемо на крађу! Родитељи су у ствари говорили исправно?

konfliktНаравно, исправно. Но представите себи дете које ни једном није слагало, није украло, није појео прљавим рукама, и уопште ни једном није нарушио правила, која захтевају родитељи. А како дете може да зна да се не сме красти? Када је нешто тајно украо и преживео то задовољсто од власти (над ствари), затим муку савести, затим страх, увреду и љутњу, затим стид док прима казну, затим је видео емоције родитеља, следило је разјашњење односа при којем су родитељи и дете увидели унутарњи живот једно другог, правила и односи су престали бити формални. Поступак  – то је шанса за сусрет. Дело није у самим поступцима, него у томе како се ми према њима односимо, да ли долази до сусрета и унутарњег раста.

Четврти признак о којем сам говорио, то је самозавојевање – то је привремена победа добре самооценке (осећаја личне вредности), која постаје важнија од реалних односа. У том случају човек изабира самооценку, одобрење.

А зар то нису различите ствари: осећај личне вредности и одобрење, јер одобрење је оцена са стране (до стране другог)?

Осећај личне вредности се у почетним фазама формира од одобрења родитеља.

А у одраслих?

А даље се све на том темељу гради. На трећем признаку (неспособност орјентисати се у окружењу) се појављује узнемиреност. Зато што је дете које је чинио поступке, има опит односа са светом, и у идеалу – опит реалних односа с родитељима. У послушног детета или у детета без родитеља је све другачије. За њега су све ситуације приближно једнаке и све изазивају узнемиреност.

Зато што је пред њим неизвесност…

Да! А неизвесност је присутна зато што се он одрекао испитивања света, околине, нпр. зато што се одрекао до унутарње борбе, одлучивши да буде послушан и да прима одобрење.

Постоји такво мишљење, да је у неуротика ниска осећај личне вредности. И сам неуротик свето верује да је она у њега ниска. А на самом делу она је – висока. Човек с неуротичном организацијом опита је забринут за своју самооценку. За њега је она важнија од ризика.

А зашто је пошао разговор о самооценки? Какво она има значење?

Унутарњих конфликата је много зато што смо ми људи – противречиви. Но најранији конфликт с којим се дете сусреће јесте – конфликт међу одобрењем и самосталношћу, одобрење – то је висока оцена од стране родитеља или педагога, а самосталност – ризик истраживања околине. Даље се то одражава на отказ од самосталности, умишљеној безопасности, немогућношћу орентирати се и неурозом.

Онај ко је учинио такав избор је потпуно безнадежан или не? Да ли је могуће исправити га?

Није безнадежан! Ствар је у томе што човек с неурозом веома често није свестан да је код њега таква врста накупљеног опита.

А ако он то схвати?

Сва психотерапија је направљена на то да укључи светлост и тамном просторијама (свести).

У неуротика присуствује неуротичка гордост, сујета. Он верује да ће наступити момент када ће га неко из људи прихватити у целости таквим какав јесте.

Уопште, том формулом сви воле да се користе, ко није лењ…

На самом делу, она је довољно неуротична. Кога могу прихватити таквим какав је? Само дете. А одраслог – не.

Зашто?

Зато што ми дете волимо ни за што – то је рај љубави. А одрасле ми волимо због нечега. Ако је љубав према детету безусловна, то је љубав према одраслом – условна. Ако је у детињству «прихватити мене онакав какав сам» – сасвим природно, то је алфа и омега – почетак и крај, у одраслим годинама «прихватити мене онакав какав сам» – то је само алфа. Само почетак.

Почетак чега?

Било којих односа. На пример човек је навикао да где захтедне, тамо и врши нужду, чак и поред сопственог кревета. И, упознала се девојка с таквим момком. Она је – хришћанка, она га је прихватила таквим какав је. Шта ћеш, мама и тата га таквим одгојили, или је у шуми живео као Тарзан. И они тако недељу поживели и она му говори: «Ну, а сада се учи да идеш на вц шољу». А он: «Нећу, ја сам такав какав сам, прихвати ме таквог». Она: «Нећу! Ја сам те већ прихватила, а сада се ти мењај, учи се». То јест, у одраслим годинама немогуће је прихватити човека таквим какав је, и на том се зауставити.

Но дете је као пластелин, савитљиво, док одрастао човек има формиране навике, жестока правила итд. Може ли се он мењати? 

Може, ако хоће. Ако зажели, на почетку ће га примити таквим какав је (то је аванс), а потом ће му рећи како би они били задовољни када би се он мењао. Ако он то прихвати као разумно, он се може мењати у ту страну. То је закон одраслог света. И то што је у детињству прихватљиво, за одрасле не важи.

И тако, живот у унутарњем пространству – јесте неуротичка организација опита.

То јест човек као да је заостао у детињству, у етапама које су други већ давно прошли?

Не да се зауставио тамо, код њега је та етапа пошла укриво. Он је био дужан да је прође, све време балансирајући између похвале и ризика, похвале и самоизражавања, саморазвића. А он је изабрао похвалу и мисли: «Ја регуларно добијам добру оцену (похвалу) – код мене је све у реду. Добијо сам џек-пот – и све је у супер!»

А на самом делу он је упао у неуротичку замку. Психотерапеути говоре да је неуроза – «договор с ђаволом». Образно гооврећи, лукави пита:

– Желиш ли да будеш у безопасности, као у чоколади? Хоћеш да те сви воле, одобравају, да би код тебе у животу биле саме «петице»?

– Желим.

– За то ти је потребно само то, да просто слушаш маму и тату, и ништа више.

Човек се чуди: лукави учи да се слушају родитељи?!

– Да ли си ти сигурно ђаво?

– Сигурно.

– Договор с тобом је крвљу?

– Да, крвљу.

– И све ће функционисати?

– Да, све.

И подписали су. Маму и оца слуша, оцене свагда позитивне, сви га хвале. Као, све је одлично. А на самом делу он се одриче од испитивања света. Није познао свет, а то значи, све животне ситуације су му једнако неизвесне и све изазивају узнемиреност.

Заправо, он се налази у аду…

Резултат слика за Внутренний конфликт как шанс для роста (часть вторая)Формално су све тачке договора испуњене, но он живи у унуртарњем свету, и реално, то је – ад. Он је све време у опасности, све време се мучи. Његова оцена ситуације је чисто унутарња, зато што, ако се он одлучи да изађе напоље и нешто уради по своме, он ће одмах налетети на негативну оцену зато што не уме да живи у спољашњем пространству.

А он нема избора. Зато што, ако жели да има позитивну оцену од других, то је дужан да живи у унутарњем пространству, где он сам све време подржава своју позитивну самооценку.

Неки зачарани круг! То је ужасно!

Ми то називамо «ђаволска ловушка (замка)». Метафорички неуротична организација опита – то је догоовр с ђаволом: живи у унутарњем свету, напоље не излази и буди послушан. Постоји таква фраза у гешталт-терапији: «Ви желите, да деца буду послушна или да расту?

Како помоћи човеку који је упао у подобну ловушку?

Излазити из унутарњег пространства напоље, дејствовати, ризиковати (узгред речено, обраћање доктору – је такођер ризик), ићи намерно на лошу оценку (и оцењивати самом), преживљавати и живети…

Беседовала Елена Наследишева

http://www.obitel-minsk.by/_oid100109712.html

Емоције или страсти?

Larisa  Аутор: Лариса Березан

Као што је познато, било која крајност може бити погубна. Та тврдња важи и у односу на наше потребе.

Лоше је када на њих сасвим не обраћамо дужну пажњу. Јер без тога није могућа ни истинска љубав према себи, ни љубав према ближњем. Но с друге стране, није нам корисно када је та пажња претерана, јер се на тој основи се у нашој души могу изродити болесне страсти.

Управо о њима и о њиховој разлици од обичних емоција и осећања ће и бити реч у овом чланку.

Зашто сам уопште и започињала тај разовор?

Веома често се на интернету, као и у реалном животу, сусрећем с мишљењима људи о томе да су емоције – нешто јединствено, чиме се можемо руководити у животу при различитим условима. У пракси се то назива лозингом: «Живи срцем!» или још боље: «Гласај срцем!» J

О користи емоција сам и сама писала у својим чланцима. Но није све тако једноставно. При свим тим позитивним и благотворном утицајима које у наш живот приносе емоције и осећања, чинећи ге на много радоснијим и богатијим, постоји неколико нијанси на којима би желела да се зауставим подробније.

Збрка у умовима људи почиње тада, када под речју «емоције» или «соећања» многи почињу да подразумевају просто «страсти», сами то и не подозревајући. И тада се рађају песме типа «Ах! каква жена!» или «Боже мој! Какав мушкарац!» J.

Разуме се да ту реч не иде ни о каквој љубави. Него управо о преувеличаним, не знајућим меру, потребама, које жарко траже свеоје задовољење, тј. о – СТРАСТИМА.

Ево како о томе пише јеромонах Јов Гумеров, одговарајући на питање о разлици међу страшћу и осећањем: «Страст се дефинише као снажна и дуготрајна жеља, потреба која господари над свим осталим, која се укоренила у човеку као разултат ранијег опита њеног удовољавања. Страст је хипертрофирано, безумно раширена природна потреба, чијој власти и задовољавању се подчињава човек, деформишући сву структуру емоционалног, интелектуалног и духовног живота.  Воља чевека бива не само искажена него фактички поробљена».

Ако погледамо на јерархију душевних сила (разум, воља и срце), то овде заиста одлучује управо срце, којим се ми руководимо при донешењу најважнијих одлука у нашем животу: где да пођемо у школу?  с ким да оснујемо породицу? итд. Овде је најважније питање: свиђа ми се – или не свиђа?

 «Разум – је слуга срца», – говори свети Јован Кронштадски.

На таква начин, направљеност (вектор) ума се одређује управо направљеношћу срца

Но при том би наша осећања и срце требали да буду очишћени од стрсти – од гордиње, славољубља, гнева, стомакоугађања, разврата, туге, среброљубља идр., тј. од свих прекомерних амбиција нашег «ЈА», и тек тада оно може да указује правилан вектор.

Страст је при том, пре свега, болест воље, мада се и друга својства и способности човека развраћају.

То што се људи често обмањују и виде своје страсти као прекрасна, узвишена осећања, то је само један, непотпуни део целе слике ствари. Друга тенденција се састоји у томе да људи бојећи се тих истих страсти, и опет не схватајући њихов дубоки смисао, претпостављају  да запрете себи осећати било какве емоције и у суштини се превраћају у безосећајне роботе који живе искључиво по принципу: «треба», «дужан сам», «обавезан сам» итд. То је довољно често распрострањено међу верујућим људима. Наравно да је то директан пут у депресију и разна нервна растројства. Јер ако код човека постоји нека душевна сила, то је она обавезно дужна дејствовати, реализовати се, а не да се налази у атрофираном стању.

Рећи ћу и више од тога. С моје тачке гледишта, формирање једног из најраспрострањенијих светских учења – будизма и многих других источних учења који су касније произашли из његових њедара, заправо је разултат таквог неправилног односа према горе поменутим појмовима.

Укратко смисал таквог учења је такав: «ако емоције приносе страдање, потребно је свим силама од њих се избавити, а уједно и од жеља, мисли и уопште од целе наше драгоцене личности – за сваки случај – мало ли чега?»

Избављајући се од страдања ми погубљујемо и саму своју личност са свим њеним природним пројавама. Тј. добијамо разултат као у познатој пословици – «заједно с водом просипамо и дете».

О томе колико је то опасно за психу човека нећу ни да говорим. Сигурна сам да сваки здравомислећи човек к таквом закључку може доћи и сам.

На такав начин, као закључак на гореречено, ја би рекла да није потребно слепо верити својим емоцијама (како још неки говоре – својој енергетици (енергији)). Веома често нас они обмањују, скривајући за својом фасадом елементарне страсти и егоизам. Но и потпуно игнорисати своја осећања било би глупо и неразумно. Претпостављам да је истина негде по средини.

Тако да смо се драги другови опет вратили к схватању пагубних крајности.

И у предверју Нове године и Рођења Христова пожелела би Вам да што је могуће мање падате у те крајности! И да Ваше душе греју по могућности само радост, љубав и срећа, како у све празничне дане тако и током целе године!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-sebe/emocii-ili-strasti