Архиве категорија: страдање

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

  1. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човекјесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Наставите са читањем

Advertisements

Ја не могу да га напустим – случај из праксе психолога

Резултат слика за рассказывала об унижених и побоях мужаНа консултацију је дошла жена у јасно заметној позицији жртве. Причала је о унижењима и батинама од стране мужа. Колико дуго траје и како је болна била његова предаја. Давао јој је новац и терао је да их одради на најразвратније начине. Спавао је са њеним другарицама и причао јој потом подробности. Она је плакала и плакала. Пружала сам јој подршку и разумевање. Када је престала да плаче прешли смо на главно питање, како проћи кроз развод. Но жена је, мало размисливши, рекла:

– Знате ли, да ја не могу да га напустим?

– Зашто? – питала сам.

– Из осећања благодарности!

– За што?! – невољно се отело из мене.

– Зато што ме није убио! …..

Кулакова Марина Психолог

Извор: https://www.b17.ru/blog/36502/

Ја страдам!!!

(Део одговора на писмо са насловом «Мрзим себе») 

Резултат слика за "Ненавижу себя"Девојка је написала писмо о својим невероватним, надљудским стардањима.

Уопште, када читате о нељудским страдањима здравог човека (не болесног од рака), не због изгубљеног детета, не вратившег се са рата, укратко, обичног човека у обичном животу, или сами себе ловите на том да пишете како умирете и гинете, можете бити уверени да је то од фокуса на сопственом егоцентризму. Да, вама је субјективно веома лоше, но то је фокус на себи. Пребаците мало фокус на проблеме других људи, на њихове беде и нужде и одмах ће вам бити лакше. То је заправо та ситуација када помаже волонтерство и прости физички труд на благо друштва. Степен страдања одмах опада. Проверено вековима.

Не, ви не лажете, ви заиста много страдате. Ја сам чак и реално видела људе умируће од таквих страдања. То јест, објективно проблема нема, а субјективно, у свету човека происходи катастрофа, и он умире. Такав човек суицидом завршава живот не имајући чак ни клиничке депресије. Од снажне навале егоцентризма тело се руши, не може да издржи. То нисам ја измислила, то је позната ствар.

evo-lutio.livejournal.com/293897.html

Зона комфорта – страдање

Постојано се сусрећемо с људима који постојано страдају, преживљавају, баве се самобичевањем, на све што се догађа реагују веома болешљиво. При том велика већина њих подпадају под формулу: субјективно – страдање; објективно – разлога за страдање нема.
Зашто човек постојано страда? Одговор је довољно прост – он хоће (жели) да страда. Нормално да говорим о оним страдањима «на равном месту[1]». Ко тражи, тај ће увек наћи, тим пре што је код таквих људи навика страдања с детињства развијена до аутоматизма. Важно је одговорити на питање, зашто такав човек жели да страда? Наставите са читањем

Психологија жртве

 психолог Михаил Лабковскиј

Реч не иде о тим жртвама о којима читамо у новистима – не о жртвама катаклизми, насиља и других масовних трагедија. Реч је о усамљеним жртвама једног другачијег рата – рата који се води углавном на породичном фронту.

О онима кога из детинства нико није подржавао, на кога су се родитељи драли, кога су подругљиво критиковали, од кога су очекивали одређене успехе и никако није могао да оправда очекивања родитеља ма како се старао… И којима је од тада све време неудибно и стално се нечега стиде. У кога су сопствене жеље и интереси померени на други план, а понекад и сасвим заборављени, зато што би се хтело бити добрим по било коју цену.

О онима којима су родитељи набили осећај кривице, кога су постојано упоређивали с другом децом, ко се периодично осећа као лузер, за кога љубав значи – жалост према себи.

О онима који су усамљени, који не верују да су достојни нечег бољег, који се у разговорима и мислима све више жале, завиде, или бесплодно маштају, но ништа не чине да би изменили живот. Док у исто то време живот, на жалост, пролази у страдањима.

Постоји статистика по којој чак и у саобраћајне несреће често упадају једни те исти људи. У опастној ситуацији они се понашају веома специфично – унапред се предају, не противе се, подстављају се под друге, и наравно добијају пуном мером. То и јесте психологија жртве. У обичном животу они се такођер подстављају под друге.

Жртве нико озбиљно не узима у обзир, њих партнери варају, све вешају на њих и затрпавају их обавезама.

Они не умеју рећи «не», понашају се тако, само да никога не би увредили, «само да не буде рата». Они су толико добри да своја леђа постављају да би заштитили туђе интересе, понекад чак и на своју штету. Стиснувши зубе они трпе увреде и унижења.

Одступити, померити се у страну, смирити се, учинити више – добити мање.

Навелити на себе туђи посао, а такођер и кривицу за све лоше што уокруг происходи.

Прећутати, прогутати увреду, затиснути назад себи у грло важне речи, проигнорисати своје маште и жеље.

Дозволити да их други угњетава и као разултат – постојано недовољство собом и сојим изгубљеним животом… Чини ли вам се познато?

Код жртве ствари стоје управо тако.

При наличју бар једног од поменутих симптома време је прихватити се лечења. Ако буде потребно – и с помоћу «хирушког» захвата и ломки старих начина понашања.

Ако се у ситуацији грађанског суживота девојка понаша као жртва, њу нико неће ни женити. И зашто би? Она ионако никуд неће побећи. Жртва обично тачно зна ко је крив за све њене несреће, жали се на увредиоца и при том ништа не мења.

Ако се жена у односима или браку понаша као жртва, њу је просто грех не преварити! У случају чега ће се она, наравно, наплакати, изјавити нешто у стили: «магарац један», «моју младост упропастио», отићи ће к родитељима из пристојности. Али потом ће се опет вратити. И све ће се наставити по старом.

Осећање увређености и унижености (па и страха) – су главна осећања човека с психологијом жртве. Ако му се нешто не свиђа он о томе не говори одмах! Не! Он даје свом незаадовољству и увређености да добро сазре, да ускиса. Потом чека да се тих увреда накупи још више. Да би се с њима довољно опијао. Да дође до краја. И  потом иступи у смислу: «докле ћете ме више мучити?»

«Жртве» никад не схватају речи и живот буквално! Они су увек спрамни да се увреде. Зараније. Док психолошки здрави људи не траже у речима двојни смисао и не покушавају ући у мозак другог човека да би схватили шта тамо происходи.

«Жртва» воли да сама у себи правоцира страдања. На пример, враћајући се за њу мучним сећањима.

Љубав – је само покушај да се понове дечија преживљавања. И ако су односи с родитељима били напрегнути, нездрави, неуротички, љубав се код човека асоцира с осећањем губитка, страха, туге, усамљености и др. И он тражи партнера са којимм ће се добро науживати осећања увређености и унижења. Таквог партнера у односу на кога ће се он осећати као жртва. Обично се такав човек лако налази.

Речи и изрази које су «жртве» склоне да злоупотребљавају.

– Извините! (између осталог и тада када су им стали на ногу, отпустили их с посла, хамски са њима поступили итд.

– Шта сам лоше урадила (урадио)?

– Докле ће све то да траје?

– Како си могао (могла)?

– ШТА ЋЕ МЕНИ све то?

– То ми ствара бол?

– Мени је тако непријатно!

– Да ли сам вас увредила (увредио)?

Треба ли говорити да су жртве вечно несрећне и белесне?

Приходите на лексију да бисте схватили:

– да ли сте ви ловац или жртва?

– где је граница између психологије жртве и мазохизмом?

– како да сопствено дете не одрастете као жртву?

– и најглавније – како престати бити жртва?

PS. (Текст је написан као увод у лекцију о психолигији жртве)

https://snob.ru/profile/29516/blog/100588


 Читајте још:

Непотребна жртва – сказка од Елфики

Жртва или страст – Свештеник Евномије

 

Алтернатива заједничком рукоблуђу!?

Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

Православни Форум Украине

Теме раздела „Питајте свештеника“, саздана корисником Елизавета, 29 дец 2010.


elisaveta  Елизавета

Здраво, Молим да ми помогмете да се разаберем у вези решења проблема интимних односа. До удаје нисам била са мушкарцем, у полним питањима сам неискусна, и моја неопитност је разочарала мужа, мада је и тражио девственицу. Тако, он ме је приучио да једно другог узбуђујемо средствима рукоблудија: он мене, ја – њега. Мене веома узнемирује то питање, раније сам грешила тим грехом, затим сам сазнала да је то грех, исповедила се и била радосна што се више тим нећу бавити, што нећу да црвеним на исповести. А сада не знам како да поступам. Питала сам мужа постији ли други начин припреме к близости, он ћути. У православној литератури нема НИШТА, НИКАКВЕ препоруке ни савета како ТО правилно радити, где је граница међу грехом и нормој. Молим вас, по могућности, да ми детаљно све разјасните, као „почетнику“, зато што се стидим да питам на исповести, а грешити не желим.

И друго, муж ме периодично наговара на орални секс, ја отказујем, он не разуме, вређа се, ја сам објашњавала да то није дозвољено чинити, мада га ја уопште не презирем он мисли да га ја не волим. Упутите ме, молим вас, како да сачувам мир с мужем и с Богом!? Молим за опроштај ако је моје питање некога увредило, но ја сам се заиста запетљала, за мене је то јако важно. Хвала.


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Не мислим да ваше питање може неког увредити, може највише мало смутити, зато што је разговор о сексу за црквеног човека нешто као контакт с инопланећанима – веома необично, мало вероватно и уопште највероватније неистина.

По поводу узајамног рукоблуда. Колико ја разумем, тај се грех сагласно канонима кажњава епитимијом на 80 дана, но нема никаквог односа ка хришћанском браку. А из контекста уопште може се извући закључак да реч иде о узајамном рукоблуду лица истог пола. Ево шта пише у Номоканону:

Правило 50

Рукоблуд ко твори по 58 правилу Номоканона епитимише се на сухоједење 40 дана, и на 100 поклона на дан, или, ако не може то да чини, одлучује се на годину дана од причешћа. Ако је монах, онда све за још половину више, тј. на 60 дана. Ако двоје једно другом чине рукоблудије, тада се такође епитимише на 80 дана, или се одлучује на две године од причешћа, по 59 правилу Номоканона.

Да Вас не би збунио још више, прелазим ка црквеној пракси. По мом мишљењу, карактер интимних односа међу супружницима, колико често да бивају и на који начин, треба да се регулишу управо хришћанском савешћу обоје супружника. Управо зато већина парохијских свештеника никада не питају на исповести: а како сте ви ступали у интимне односе с Вашим супругом? О томе, нажалост, чешће питају монаси (уосталом то је већ друга тема).

Ако су супружници обоје уцрковљени, имају своје духовнике, или је можда духовник заједнички, онда они наравно могу да питају за савет код свог духовника, како да што боље оваплоћују врлину целомудрија у свом брачном животу. Тада ће им опитан духовник указати на ту меру на коју су они већ спремни. За некога ће то да буде уздржање од супружанских односа за веме свих постова, а другом пару може бити по сили само једнодневно уздржање пред Причешће (нпр. за тек уцрковљених младенаца у периоду „меденог месеца“).

Ако хришћанин већ нема духовника, а то је веома распрострањена ситуација, онда се он треба руководити Светим Писмом, сопственом савешћу и традицијом Цркве. Пред сваким од нас стоји идеал целомудруја, који нам је показао свети Јован Кронштадски. Но тај идеал није за свакога могућ ни остварив.

Веома је важно како стремљење ка целомудрију и сурови степен уздржања не би погубно утицао на  духовни живот самог хришћанина(-анке) и на духовни, породични и физиолошки живот супруге(а). Дешавало ми се да слушам жалбе мужева неких ревносних православниих хришћанки, о томе, како су за време поста приморани да се баве онанизмом, зато што за уздржање још нису спремни, а жене им отказују близост, из страха да наруше пост. Мислим да такав неразуман приступ провођењу поста приноси не малу штету не само мужевима, који греше рукоблудијем, него и тим ревносним хришћанкама, које су заборавиле на речи апостола Павла о уздржању по УЗАЈАМНОЈ сагласности.

Колико сам схватио из вашег саопштења, – Ваш супруг није дубоковерујући хришћанин, нити постојани посетилац неког од храмова. Зато ће у Вашој позицији бити неисправно да захтевате од њега стремљење ка озбиљном степену уздржања. Ваш основни задатак је на почетку помоћи мужу да позна Бога, зато што познавши Бога, ми не можемо, а да не стремимо ка њему. Касније већ на тој основи, на основи заједничког стремљења ка Богу обоје супружника, могуће је изграђивати уздржање и друге добродетељи (врлине).

Што се тиче црквених правила и канона који регулишу карактер и форме односа међу супрузима у хришћанском браку, могу да кажем да се у општеобавезним правилима, а то су апостолска правила, правила васељенских сабора, помесних сабора и светих отаца древне Цркве, регулишу само те форме блискости које већ излазе ван граница брака. А то су неверност супружника, поновљени брак и остало.

Мени позната правила, која се односе на карактер интимних односа међу супружницима, су каснијег датума, отприлике, после 15 века. У некима из њих сам сусретао набрајање тих поза које су за хришћанина грех. Но ја лично са опрезом се односим према таквој православној кама-сутри, зато и нећу да овде набрајам та правила, која код мене изазивају доста сумње.


elisaveta  Елизавета

Хвала Вам за одговор. Но мени свеједно није до краја јасно. У чему тада треба да се састоји „предигра, ласке“ и на какав је начин онда неопходно настројити једно другог ка томе. Мој муж је поприлично слабо покретан, с мало сувишних килограма, можда то и снижава његову способност да се узбуди, и треба чисто „механичких припрема“? Као што и знате, веома је тешко изменити себе, тим више другог човека, штавише, он је неколико година старији од мене. Тј. мени су по даном питању потребне конкретне препоруке, по корацима – да се тако изразим, које је могуће применити у животу. До брака, мени се чинило да је све дужан да ради мушкарац, као „највише заинтересован“ за то, а овде он очекује од мене акцију. К сексолозима не желим да се обраћам, вероватно ће ми предложити све могуће „експерименте за што разноликији полни живот“, и сами разумете. А борити се с његовом слабом покретљивошћу мени је немогуће – он је тако слабо покретљив већ више од 10 година… А до брака нисам желела да живим с њим, хтела сам да све буде по правилима. Хвала.


jerej pavel   јереј  Павел Флагман

Са Вашим питањем нисте се обратили на праву адресу. Мада сте исправно поступили што са њим нисте пошли обичном сексопатологу[1]. На срећу сада постоје хришћански психолози[2]. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којима се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици. Добро би било када би те књиге прочитао и Ваш супруг.

Сада о Вашем питању о оралном сексу.

Директних, јасно одређених црквених забрана на таква дејства ја нисам нашао. Постоје само индиректне.

Нпр. Правило 37 Номоканона.

Ономе ко се осквернио само устима, ђакону и свештенику забрањује се свештенослужење 75 дана, правило Василија Великог. Ово оскверњење уста тумачи свештених правила различито тумаче, од похотног целивања мушкарца с туђом женом, до целивања срамотних делова тела једно другом, – или ако би неко покушао да блуди с девицом, уставши са постеље не растлевши ону.

Део тумача, како видимо, под тим оскврњењем уста разуме управо та дејства, која се данас називају орални секс, уосталом, оскверњење уста може другачије да се разуме. Да додамо још да се у том правилу заправо говори о свештенослужитељима.

Осим тога у три-томној студији Алмазова „Тайная исповедь“ таква форма супружанскох односа се сматрала грехом, о чему је требало питати духовника и исповедати се. Но поред тога, у том списку су били набројани и такви нелепи греси као – „помочилась на восток“ и томе слично, због којих темељност и актуелност даних спискова може да изазове сумњу.

Идеал супружничких односа у Православљу, како сам већ говорио, јесте потпуно уздржање или ступање у интимне односе ради зачећа деце. Мислим да се управо због тога у изрекама духовних ауторитета веома мало може наћи на тему разноликости у супружничким односима. У реалности тај идеал скоро нико у свом животу не оваплоћује. Одатле и ничу таква и подобна питања, на које је тешко наћи одговор.

Сада о главном – о црквеној пракси. Могу да издвојим два различита приступа к таквим темама у савременој духовној пракси. Део свештеника се старају да некако регулишу интимне односе међу супружницима, помажући им саветом, или светоотачким цитатима да се приближавају ка врлини уздржања. Понекад ти савети бивају корисни, а понекад руше породицу. Други део свештеника, којима припадам и ја, се старају да се никако не мешају у ту област.

Мени је савршено свеједно на какав начин, с којом учесталошћу, са својом законитом женом, ступа у супружничке односе православни хришћаник који се код мене исповеда. Или какве форме блискости они претпостављају. Да ли се то дешава у посту или ван поста, и друге подробност. Све је то на исповести, по моме, неумесно. Посебно ако је супруга оног ко се исповеда, далека од Цркве.

Ако савест говори хришћанину да он превише времена и снаге у свом животу посвећује супружничкој блискости, притом, његова супруга већ одавно НИЈЕ ПРОТИВ већег уздржања (а можда је чак и не једном просила о мањој периодичности интимних односа), то у таквој ситуацији може се принети Богу покајање за неуздржљивост у супружничким односима, да би после исповести поступали по другом.


elisaveta   Елизавета

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.


nadezda  Марија Леонтева Мисс Спорт

јереј Павел је написао: ?

На срећу сада постоје хришћански психолози, и чак хришћански сексопатолози. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којим се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици.

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Елизавета је написала: ?

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.

 То и није потребно исповедати. Све што происходи између мужа и жене по узајамном сагласју тиче се само мужа и жене. Не треба обремењивати свештенике подробностима свог интимног живота.

А од прићешћа да се отказујете, то сигурно не треба. Једина норма, односно, евхаристиског поста и полног живота супруга, која не изазива сумњу – то је уздржање од супружничких односа у дан пред причешће. Тј. ако су у вас ти односи били у суботу, онда је у недељу неопходно да се уздржавате од учешћа у Тајинству Евхаристије.

Марија Леонтева је написала: ?

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!

Назив ћу Вам отправити на личну пошту, зато што су аутори тих књига – протестанти, нећу да их постављам у општем форуму да се не саблазне слаби у вери.


ruža  Жанна

ХВАЛА ВАМ!

Хвала Вам ВЕЛИКО за НЕРАВНОДУШНОСТ!!!


ona   Она

Спаси Вас Господ, Отец Павел!

А ја већ мислила да напустим мужа да не би „горела вечно у огњу“. Осећала сам се постојано оскверњеном. А отказати не могу, знајући да је то важно за њега. Такав камен са душе ми је спао!


путић у шумарку   Надежда Кулинар

Спаси вас Господ! Толико озбиљних недоумица је отпало.


Овде изостављамо неке коментаре

У међувремену је било доста обраћања са жељама да се добију називи књига.


jerej pavel  јереј Павел Флагман

Назив теме се неће мењати зато што довољно тачно одражава њен садржај. Жена је тражила алтернативу и таква алтернатива постоји – то је целомудрије. Но да би се узрастало у тој врлини нужно је почињати не с отказа од брачних односа и не с разрушења свог брака. Сви ти спољашњи откази ништа не мењају унутра. Човек се може тако из сујете уздржавати од брачних односа, градећи из себе строгог постника, а потом поћи и узети проститутку. То се дешава због тога што уместо да преодоли страст, он ју је сатерао у угао, уз помоћ друге страсти.

А правилан пут је сада свима доступан. Читајте Лествицу Јована Лествичника, читајте друга аскетска дела светих отаца Цркве, оваплоћавајте у животу. А када почнете да се помало уздижете од земље и у време молитви лаки сјај вас још буде окруживао, тада ће се проблеми вашег сексуалног живота просто решавати, ви чак нећете ни заметити како су сви они исчезли. Томе што ви сада нисте свети не смета ваш муж, с његовим бригама, него страсти унутар вас. Како се само ви са страстима разаберете, и стање мужа ће се, такође, привести у поредак.

Бог да вам је у помоћи!

Линк на књиге за које постојано питате су (на руском језику) –

https://vk.com/topic-36577858_26965467

Артерберн С. Борьба каждого мужчины (Борва сваког мушлкарца)

Шеннон Этридж – Искушение каждой девушки (Искушење сваке девојке)


bokal s cvecem  АЊУТА

Осећала сам се постојано оскврњеном – и ја имам такву дилему постојано… Од 15-те године с мужем заједно… Осим њега није било другог… Сви експерименти и остало заједно… До свадбе и после… А када је почело уцрковљење (више моје него муж) одмах све прекратили… Муж, изгледало је, покорио се… Но како се касније показало веома је у себи страдао… Сада су све страсти поново изашле напоље… И све опет морам испочетак да радим… Зато што схватам да је то за њега веома-веома важно… А он ми је веран (верујем) ништа лоше неће да уради… Он ће веома да страда… Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

[1] (У сексологији орални С се сматра нормом, а уздржавање од њега – неуротизирајућим фактором.)

[2] Православни психолог Сања Станковић уторком консултује волонтерски у ВДС- у (www.starateljstvo.rs/  Београд. ул. Француска 31, први спрат).

http://pravoslavie.org.ua/threads/alternativa-sovmestnomu-rukobludiju.1005/

Психичка траума – када није довољно само молити се

Анастасија Бондарук

trauma

Како помоћи и не навредити неком ко је преживео трагедију

Психолог и психотерапеут Анастасија Бондарук поделила је са нама савоте како преодолети посттрауматско стресово растројство (ПТСР).

Психотраума и мозак

Било која траума, било која фиксација у мозгу човека твори зону лоше напајану крвљу.

«Свеизједајући генерализовани страх води к том да се мења баланс у мозгу, на којем би требало да се остварује наша интелектуална делатност.

Зона мозга, групе нервних ћелија се не могу укључити у процес мишљења. Човек се лишава стваралачких мисли (идеја) – што је напјрекрасније достојанставо човека», – пише неурофизиолог Бехтарева Наталија Петровна.

По њеном мишљењу, човек лично преживљава трагедију страха (ужаса), у вези с фиксацијом и дугорочним сећањем на страх и тому одговарајућем стању мозга, и упада у веома компликовано личносно стање. О томе нам говоре и психолози.

Ћутљива траума

Условно се може рећи да постоје два начина да се природно проживи траума. Ући у себе или говорити, плакати, изражавати своје емоције.

Раније су психотерапеути сматрали да је обавезно нужно како би човек проговорио о трауми. Данас је постало очевидно да човек који је ушао у себе, такођер може да говори. Он може да говори с Богом, он може да говори са самим собом. А нама се чини да он ћути.

Тако, док човек изабира начин на који ће да проживи (проради) трауму, не препоручује се «изводити га на разговор по души». Он просто може да не буде спреман за такав обрт догађаја. Тим пре што може да се деси ретрауматизација, зато што ми као да терамо човека да се враћа тамо где он није спраман (и не жели) да се враћа.

Да, нама је важно да будемо поред човека и да научимо чекати. Чекати, док нас не замоле за помоћ. Заиста је опасно када човек не говори о трауми ни с Богом, ни с другим, ни са собом. То и јесте ћутећа траума, која се, нажалост, преноси са колена на колено.

Бехтерева Н.П. размишља о том, као физиолози говоре да се проживљавани ужаси не предају од једног покољења следећим покољењима. Но само што загребеш у дубину, нпр. у биохемијско дешифровање физиолошких појава, појављују се сумње. Може бити да, свеједно нешто, физиолошки неуловљиво, пролази кроз баријеру покољења.

Нажалост, научна интуиција је није обманула. Опит свих психотерапеута разних праваца и потхода указује да човек у себи чуве те сложне емоције, које су осећали уз преживљене трауме, но о којима су ћутали.

Молитва – је веома добар начин излити своја преживљавања Богу. Веома често, читајући житија нама довољно блиских по времену живота светих, видимо како су они после предвиђеног вечерњег правила изливали душу своју пред Богом.

Ми читамо како је то чинио пророк Давид. Може се рећи за неке његове псалме – да су то накнадно прорађиване (изживљавање) траума. Ми можемо просто саприсутсвовати у животу човека, који је свој бол управио, углавном, к Богу. Нпр. шетња по парку са не много речи – је већ подршка. Она говори: «Живот се продужује. Ти ниси сам. Ако се нешто деси – ја сам ту, поред».

То није свагда довољно. Многи хоће да говоре. Тако да озбиљан рад на посттрауматском опоравку  наступа тек наком 6 месеци након трауматског догађаја.

Ресурс

Прво правило рада с траумом – у трауму је важно ићи кроз ресурс. Часно говорећи не свиђа ми се тај појам «ресурс», зато што је он површински. Но таква су правила разумљивости. Да би било разумљиво, не сме се много компликвати.

То пишем да се код неби десио саблазан да читатељ остане само на овде прочитаном. Тако, потрагу за енергетским елементом личности и његовог живота може да се почне с питањем: «Шта вас, при свим тешкоћама, (п)одржава?», «Каквим личносним могућностима располажете, који би вам могли помоћи да преодолите болест?»

Овде је важно имати на уму речи светитеља Теофана Затворника о три нивоа људског живота: духовном, душевном и телесном,

«… да сваки од тих нивоа има своје потребе, природне и својствене човеку; да све те потребе нису истог достојанства (вредности), него су једне више, друге ниже и да њихово сразмерно задовољавање даје човеку покој (мир)».

Према томе, тешко да ресурс може да лежи само у сфери духовних потреба. Може се рећи да за сваки ниво постоји свој ресурс. Како га још тражити: «Наведите пет позитивних аспеката у вешем животу данас». «Каква сећања из прошлости вам дају осећање наде и радости?».

Сећања су способна да пробуде уснуле силе душе. Позитиван опит из прошлости  је у стању да утаба пут наде за будућност. Радосни сусрети с друговима, љубав блиских и осећања среће способни су да се врате у нашим сећањима, преживљавању и да нас ободре.

Многи говоре: «Мени од тога бива само још болније. Па то је прошло». Није прошло – тај опит постоји у нама, у души, а то значи да је он – вечан.

Кривица преживелог пред умрлим

Веома често људи, који су боравили у зони бојевих дејстава, осећају такву кривицу и почињу да себе окривљују зато што се радују животу. Овде је важно да се разговор води у духовној равни.

Мени се свиђају речи светог Јефрема Сирина из «Торжествене пјесме на кончину праведника».

«Човеку је био дан живот, подобан вечном животу, и с њим је он примио љубав ка животу и мржњу ка смрти. Ове две страже је Свемоћна Сила даровала човеку, снабдевши га животом, да би њиховом помоћу сачувао благо живота од противника. Из љубави према животу (човек) је открио у себи љубав према свом животу и колико је дужан да благодари Податељу живота. Страх од смрти удржава га од стремљења ка греху…»

Амвросије, архиепископ Дмитровски је писао да света Црква учи да гледамо на сваки нови дан у животу као на чудо милости Божије. Зато, радујући се животу, ми испуњујемо заповест Божију, а кривица… То осећање треба контејнирати.

Траума постала прошлост

Када можемо да кажемо да је рад с траумом завршен? Када човек више не преживљава трауматске околности као садашње (стварне). Он види последице, но осећање страха, боли – постала су само сећања. До тада је постојала зона душе где је то све било реалност. Да, бол може да остане, но са тим се већ може живети.

Устројавајући свој живот, веома је важно памтити да постоје четири сфере: 1. лични смисао (везан са духовношћу); 2. делатност, стваралаштво; 3. контакти; 4. тело.

За поновно успостављање нормалног живота је важно да се животне енергије распоређују равномерно међу тим сферама, а не да све одлазе тамо-некуд у једном или два правца.

Тај посао се може предложити у виду вежбе: «Нацртајте ромб. Сваки од његових врхова – је једна сфера. Како се вама чини, како је ваша енергија распоређена измеђту те четири сфере? Размислите, да ли сте тиме задовољни. Како бисте ви желели да она буде распоређена? Шта вам за то недодстаје?

Веома често човек машта да добије исцелење само по молитвама, надајући се на чудо. Важно је имати на уму да ми можемо да се надамо на чудо, но немамо право да га требујемо (захтевамо). Понекад се то, несвесно, показује само као машта о сопственој искључивости (посебности). «Све остале лекари лече, а мене искључиво Господ Бог».

Занимајући се својим здрављем, важно је имати на уму да се ми тако не бринемо само о себи, него и о ближњим. Јер при погоршању стања сав терет бриге лежи на њиховим плећима.

Такођер је веома важно говрити о проблемима у оквру социјума. Нпр. после семинара о посттрауматском стресовом растројству (ПТСР) доктора мед. Наука, психотерапеутра из Њемачке (њему је 72 год), сетила сам се како је често понављао:

 «Питање које се подробно разматрало у Њемачкој после рата,  јесте: «Како ћемо да живимо са преступима, које су учинили наши оци?» И благодарећи разматрању тих проблема, раскајању, раду над својим грешкама Њемачка не само да је успевала да преживи, него се и развијала».

http://www.pravmir.ru/psihicheskaya-travma-kogda-molitvyi-nedostatochno