Архиве категорија: срећа

«Живот је прелеп!» – А.П. Чехов

Живот је непријатна ствар, али га врло лако можеш учинити лепим. И за то ти није потребно да освојиш 200 000 или да те награде орденом Белог Орла, нити да се добро удаш или ожениш, да се прославиш као добричина – сва та блага су тљена и лако се на њих навићи. Да би у себи осећао непестану радост, чак и у тренуцима туге и жалости, потребно је:

а) бити задовољан тренутним

б) радовати се јер је „могло бити и горе“.

А то није тешко:

Када ти се у џепу запале шибице, онда се радуј и захвали небу што ти се у џепу није налазио барут.

Када сиромашни рођаци дођу код вас на викендицу, не тугуј, већ радосно узвикни: „Добро је што нису дошли они из града!“

Када ти се трн забоде у прст, радуј се: „Добро што није у око!“ Наставите са читањем

Advertisements

6 правила за срећу психолога Михаила Лабковског

Михаил Лабковски је један од популарнијих психолога у Русији, са 35 година стажа. Пре неког времена променио је класични психоанализ на сопствену методику. Аутор књиге „Хоћу и бићи“.

Лабковски наспризива да волимо себе таквима какви смо, чак и када ништа не предузимамо и када нам ништа не иде од руке.

Наставите са читањем

Да бисмо били срећни потребно је да будемо социјално позитивни

Како постати срећан? Шта је суштина среће?

– Многи у духу данашњег плурализма кажу да је срећа разнолика. За неког је срећа у једном, за неког у другом. На несхватљив начин долази, исто тако одлази, као време – уопште, срећа је тако нејасан појам, на неки начин је неухватљива. Да ли је по вашем мишљењу срећа индивидуална ствар, различита за сваког или за све људе срећа представља једно.

– Људи могу подразумевати под срећом два различита стања. Једно је стање наглог повећања радости, среће, у крајњем случају еуфорије. Ту није у питању чак ни интензитет већ неко временски трајању – то је као неки снажан успон кратког трајања. Друго стање је стабилније, дуже траје, као неко опште стање живота. Наставите са читањем

Развести се или не?

(Посвећено мом брату Марку који је у разводу)

„Ако сам те увредио? То је за твоје добро! Имаш прилику да се смираваш!“ И други „православни“ проблеми.

Шта је разлог да се људи разведе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.

 

– По вашем мишљењу, срећан брак – то је реалност? Када је он могућ? То јест с Богом – разуме се, да да, а без Бога, да ли људи својим силама то могу достићи?

Отац Александар:

– Гледајте, Господ је осуђивао фарисејство. При чему је Он користио термин «лицемери» (Лк. 11:44; 13:15)  и позивао је да се чувамо лицемерја (Лк. 12:1). Лицемер – ко је то? υποκριτής, «који носи маску». Лицемерје је могуће и у односу на Бога: спољашња побожност (набожност) при унутарњем «ма ниси Ти мени потребан, само Те се ја бојим, па ћу такав и бити, изображаваћу да сам праведник». Лицемерје је могуће и у породици, када људи из неких разлога покушавају да изобразе како је код њих све у реду. Наставите са читањем

Почети од себе?

 

poceti od sebe

Научити децу да буду срећна и успешна? Без сопственог примера тешко ћете успети.

Карактер човека, његов однос према самом себи, према људима и труду формира се пре свега под утицајем блиских људи. Па и гени су у наше деце од тате и маме. А оца и матер свом детету ми бирамо. Зато ја свагда говорим пацијентима: «Ако хоћете да видите разлоге својих несрећа – станите испред огледала».

Но часно погледати на себе и оценити себе није лако. На пример, једна мајка ми говори: «Ја васпитавам сина како би одрастао срећан, успешан, трудољубив, самоуверен – и уопште, прави мушкарац!» «А Ви сами сте срећни?» – «Не». – «Успешни? Самоуверени?» – «Не». На крају се испоставило да она живи с мужем алкохоличарем. Жена се као теглеће магаре, упрега у породична «кола», на којима седи незапослен, вечно пијан муж и деца која од њега узимају пример, она сама вуче, с маштом о прекрасном будућем.
Жена не схвата да се ни до каквог светлог «раја» она неће добрати. Ако се она разболи, чланови породице ће јој уместо саосећања, образно говорећи, дати бичем по леђима, вуци даље! А најстрашније у тој ситуацији је то што она несрећница и не жели другачујег живота – јер тада ће нестати осећања своје битности (незамењивости). Можете замислити, она се у души горди својим херојским страдањима, њој саосећају исто тако загнане животом другарице. И ето таква жена, делимично страдајућа од депресије, скандала, па и од мужевих песница, уверена је да ће научити децу да буду срећни и успешни.
Но речи уче само у том случају када је пред очима достојан пример. Вечно нервозна матер у улози куварице и перачице судова, и отац који се с пивом ваља на каучу или посипа жену грдњама, не могу да буду ауторитети за децу. Где таква деца налазе себи ауторитете? На улици. А то нису баш увек најдостојнији људи.
Карактер се формира од 5 до 7 године, даље происходи његово брушење, оштрење једних особина и тупљење других. После 5-7 године могуће је променити само једног човека на свету. Погодите кога? Себе. Но наша деца не журе мењати себе, нотације (придике) родитеља, учитеља улазе на једно ухо, а излазе на друго. Јер због њиховог слабог учења код њих на тањиру не бива мање хране, џинси, компјутер, нови телефон, златни накит, купљени од родитеља не нестају.
Човек се, као правило, почиње замишљати о свом понашању тек тада када га кажњава живот, а не мама и тата. Ми се старамо да чувамо децу од свих тешкоћа, пишући испочетка уместо њих школске задатке, потом – «ослобађајући» их од армије или их добро женећи, тражимо за њих престижан посао. Но све то их не чини срећнима.
Учи не реч, него пример. Смешно је говорити ћерки или сину о штетности пушења с цигаретом у зубима или о користи бављења спортом, када је ваш најбољи пријатељ – телевизор. Почнито од себе. Престаните бити за децу тиранин или слуга. Тиране мрзе – слуге презиру. Престаните цмиздрити, клети судбу и људе око себе. И ваше ће дете да израсте радујући се животу. Ако је вама занимљивије сатима брбљати с другарицама, него проводити време с децом, онда се немојте чудити што је вашој деци занимљивије бити у виртуалном свету интернета него с вама. Деца треба да виде како родитељи грле једно друго, а не како се гађају тањирима проклињући дан када су се упознали. Уопште, ако желиш да твоје дете буд срећно, постани сама срећна, а оно ће тебе да копира.

психолог Нестерова Лариса Васиљевна

https://www.b17.ru/blog/26062/

Благодарност. «Дан за даном из сазависности»

 Благодарност.  01 Аугуст.

Melodi Bitti

 «Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

„Усвојили смо чудесну лекцију: Извлачећи најбоље из тога што имамо, ми увеличавамо то што имамо“.

Оздрављење од сазависности.

Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене.

Хвала Богу, животу, васељени за све и свја што Вам је послано на Вашем путу.
Благодарност – то је кључ ка пуноћи живота. Она обраћа то што имамо, у „довољно и више од тога“. Она обраћа одрицање у прихватање, хаос – у поредак, сумњу у јасност. Благодарност може да обрати трпезу у пир (гозбу), кућу у – топли кутак, странца – у друга. Она обраћа проблеме у дарове, неуспехе – у победе, несвоевременост – у беспрекоран временски графикон, грешке – у важне догађаје. Благодарност може да обрати пасивно постојање у реалан живот, а случајне ситуације – у важне лекције које воде ка успеху. Благодарност даје смисао нашему прошлом, приноси мир садашњем дану и дозвољава гледати у будуће.
Благодарност све ставља на своје место.
Благодарност обраћа негативну енергију у позитивну. Нема ситуације или околности сувише мале или сувише велике, да она не би била подвластна енергији благодарности. Можемо да почнемо од тога, ко смо ми и шта имамо данас, постати благодарни за све то, затим тому дозволити да чини чуда.
Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене. Ако их будете говорили довољно дуго, то ћете у њих и поверовати.

Данас ћу да пролијем светлост благодарности која све мења, на све околности мог живота.

 Погледајте слично: Шта је то срећа? – мишљење психолога – психолог О.М. Красникова

Несрећна у браку – први део

Форум православниох психолога


Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15


Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.

Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.

Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.

Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.

Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.


  Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16


Здраво Клава!

Нимало  просто питње сте задали у заочном формату!

Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))

И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…

Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.

И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!

С уважењем, Елена.


Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18


Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.

Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.

Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.

Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.


Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13


Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?


  Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00


Здраво Клава.

Хајде да разаберемо.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.

Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише,  да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.

Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.

Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.

А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.

Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.

Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».

И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.

Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».

Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.

http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.

Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.

С уважењем, Елена.


Аутор: клава 28.5.2015, 0:53


Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.

И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.

И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.

Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.

Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.

Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља.  И ја сам почела да се за то кајем.

Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.

И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.

Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?

Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.

Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.

Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.

Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.


Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22


Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.

Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.

Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?

Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?

Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.


Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09


Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.


Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59


Добро јутро Клава!

Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.


Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15


Здраво Клавдија.

Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.

Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/

Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/

Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.

И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.

Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].

С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/   – (сајт Клауда и Таунсенда).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804

Функционалност породице

 

 

Анализа проведених разговора, консултација, исповести на стотине породица је показао, да у већини породичних ситуација, да ли ће исход бити сретан или несретан, зависи од одређених законитости на којима се граде узајамни односи. Изучавање тих законитости је и дало могућност да се изведу доле приведена правила и препоруке.

Резултат слика за семьи с детьми

Четири петине овог текста је компилација савета и препорука психолога, међу којима – В. Москаленко и Е. Савиној. Само одељени делови су написани из нашег опита.

Постоји велики број начина да се почне породични скандал и само један начин да се он заврши. Сви га знају, сви би га хтели, сви чекају реакцију супротне стране. Но она, супротна страна, се прави да не види, да не разуме, зато што и она исто то чека од другог. И тако на крају имамо да: сви нешто чекају, а сам живот, пун, не баш лепих ствари, некуд жури.

 

МАТЕРИЈАЛ ЈЕ ЗА СУПРУЖНИКЕ КОЈИ СУ УЗАЈАМНО СПРЕМНИ ЗА КОНСТРУКТИВАН РАД НА ЈАЧАЊУ ПОРОДИЦЕ И  ЊЕНОМ ДУХОВНО-ПСИХОЛОШКОМ РАСТУ.

ПАЖЊА:

АКО ОВДЕ ЖЕЛИТЕ ДА НАЂЕТЕ У ЧЕМУ ДА ОКРИВИТЕ ДРУГЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ И ДА ДОКАЖЕТЕ СВОЈУ ПРАВДУ, АКО ТРАЖИТЕ, ШТА БИ ИМ СУНуЛИ У ОЧИ, МОЛИМ ВАС – ДАЉЕ НЕ ЧИТАЈТЕ! 

 

Шта је то дисфункционална и финкционална породица? У чему је разлика међу њима? То не мора да значи да је у једним породицама неко зависник од алкохола и наркотика, а у функционалним такве зависности нема. Алкохол и наркотици су само врхови леденог брега, у породичним односима. Може се рећи да су то само сазрели горки плодови, које жању несрећни «ратари». А на почетку су то биле, уопште, потпуно обичне породице какве су свима нама познате, можда чак и веома сличне нашим. У чему је разлика? Односи у дисфункционалним породицама су постројени на такав начин да је члановима породица теже пројављивати љубав једно ка другом, него у функционалним породицама. Желе ли сами чланови дисфункционалних породица да воле и да буду вољени? Мислим да да, у већини случајева. И невољно се намеће питање: «А шта им то смета?». Одговор на то питање обично доста објашњава и говори сам за себе. Сваки члан дисфункционалне породице сматра да је препрека за срећу и љубав – Други (жена, муж, отац, мајка, брат, сестра, син, ћерка итд.). То он – Други неће да живи по људски, «да је слушао шта му говорим – одавно би све било у реду». Још један варијант одговора: «препрека сам ја сам(а), ја сам лош човек, све упропастим и уопште недостојан(на) сам икаквог уважења и љубави». Оба одговора сведоче о нељубави: нељубави к ближњему и нељубави к самом себи.

Говорити у оквирима овако малог чланка о узроцима нељубави и још више без личног контакта давати упутства како изменити односе према себи је крајње тешко: веома је опширна тема, и сувише је бола и неприхватања себе у души таквих људи. Чини се да ће бити практичније поговорити о томе што заправо происходи у таквим породицама, и шта чланови дисфункционалних породица могу да измене ако то силно желе.

У чему се пројављује недостатак и искажење љубави? У таквим породицама често постоје жестока, практично жељезно-бетонска правила, о које се можеш просто разбити, такорећи, не правила ради човека, него човек ради правила. Таква правила је немогуће изменити, зато што су они практично – истина. У чланова породице постоје јасне улоге и нико не може да наступи у улози другог. Грехови и пороци се оправдавају или објашњавају, али се не преодолевају. У породици увек постоји «онај, ко је крив», породично «јаре отпуштења», и њега обавезно кажњавају. Крици, прекори и скандали – су честе форме обраћања међу људима у таквим породицама, понекад практично једине. И уопште, у таквим породицама општење личи на зарасли малињак: не зна се шта и откуд расте, а ако покушаш да се разабереш – скупо ће те коштати.
Како да сазнам, каква је моја породица, та у којој живим? Пробаћемо да проучимо признаке дисфункционалне породице и да их размотримо на примерима.

Признаци дисфункционалне породице:

  1. Одрицање проблема и подржавање илузија. На пример:  ја/он нисам/је , алкохоличар, просто ја/он… (несрећни, несхваћени,… ); не, он се не лени учити, просто учитељи цепидлаче и томе слично;
  2.  Вакум интимности. У подобним породицама нема, или нема довољно, емоционалног прихватања једно другог, нема узајамне подршке, нема се са ким поделити радост или мука, нема довољно поверења, комфорта; често људи осећају своју усамљеност и не удељују пажњу једно другом;
  3. Замрзнутост правила и улога. Нефлексибилност. На пример: само одрасли одређују шта је исправно, а шта не; карактер детета треба ломити; човека не треба сажаљавати, жаљење квари, посебно децу. У дисфункционалним породицама је много негативних правила, нпр. Не изражавај своја негативна осећања (не гневи се, не вређај се, не плачи итд.), не пројављуј своју вољу (не размишљај; не противи се него ћутећи испуњавај заповеђено; не задавај питања). Среће се и обратна ситуација, када нема правила у породици, формира се попустљив, распустан, стил односа и васпитања;
  4. Конфликтност у узајамним односима. Свађе, спорови, прозивања, претензије и узајамна понижавања постају, може се рећи, фон живота такве породице, свакодневни начин комуникације. Уобичајено оправдање звучи овако: «другачије се с њима не може», «другачије он/она не разуме»;
  5. Недиференцированост «ја» сваког члана. Чланови дусфункционалне породице не разликују сопствене психолошке границе и границе других чланова породице. Само што један члан породице преступа кућни праг, уносећи са собом раздражење, или неко друго осећање – њиме се запажују сви присутни. У књизи В.Москаленко «Сазависност: карактеристике и практика преодолења» приводе се казивања људи, схвативши, колико су они раније били погружени у проблем чланова своје породице.: «…Када је мој муж страдао од мамурлука, мене је такође болела глава. Њему мука и мени мука»; « …Када нисам умела да се одстраним од проблема мог мужа и моје ћерке, – говори сазависна жена алкохоличара за време групне психотерапије, – ја сам била човек, но то је било неко другачије стање. Ја сам била као додатак другом човеку. Сада сам први пут осетила себе у центру сопственог сазнања».  Типичне фразе: «како ја могу (да будем срећна, спокојна, уверена у себе, да се занимам својим делом и слично), ако он/она/они раде то и то или се према мени понашају тако и тако»;
  6. Склоност ка поларности осећања и расуђивања. Или све или ништа – то је карактеристичан начин преживљавања у чланова таквих породица. Полутонови, нијансе, ступњеви као да не постоје;
  7. Затворена породична система. Сви чланови породице подржавају фасаду породичне псевдоблагопријатности. Дејствују таква «правила», као: не износи смеће из рупе (не износи свађу из куће), ко се на свог тужи, себе ружи; не одавај тајне туђима; шта ће да помисле о нама, ако сазнају о нама…
  8. Апсолутизирање воље, контрола. Људи у таквим породицама су склони да контрлишу понашање других. Разуме се, контрола је управљена на оне около, а не на себе самог. Свако живи по принципу «Ја боље од тебе знам, шта ти треба да радиш, где треба да будеш и како ће ти бити боље». Контрола поприма глобалне размере. Ни у кога из чланова породице нема личног интимног пространства. Садржај новчаника, личних писама, телефонских разговора, подсетника, дневника итд. нису лична својина само њихових власника.

Признаци функционалних породица:

  1. Проблеми се признавају и решавају
  2. Подстиче се слобода (слобода запажања, мисли и расуђивања, слобода имати своја осећања, жеље, слобода стваралаштва)
  3. Сваки члан породице има своју уникалну вредност, разлике међу члановима породице се високо цене
  4. Чланови породице умеју да задовољавају своје потребе
  5. Родитељи раде то што говоре
  6. Улоге, функције у породици се изабирају, а не намећу
  7. У породице постоји време за разоноду
  8. Грешке се опраштају, на њима се учи
  9. Гипкост свих породичних правила, закона, постоји могућност да се изнова размотре.

 

Уважавани читатељу, ви сте пажљиво прочитали признаке дисфункционалне и функционалне породице. Ако имате жељу, можете сами, не журећи да размислите какви су односи у вашој породици. Циљ нам уопште није поставити дијагнозу вашој породици, уопште не. Такво размишљање ће вам помоћи да схватите како се граде односи у вашој породици, колико су они у хармонији, да ли су сви чланови породице задовољни и шта би се могло променити како би среће и љубави у породици било више.

Већ смо писали да су свађе чест гост у дисфункционалним породицама. Хајде да подробније поразговарамо о породичним свађама. Конфликти бивају, наравно, у свакој породици, и главно оружје у конфликту је реч. Треба рећи, да конфликт сам по себи не носи у себи увек зло, он може да изведе на „површину“ те недостатке наших односа, којих нисмо увек свесни у вртлогу свакодневних послова и „тихо“ нам трују живот. Такав конфликт се назива конструктивни, зато што помаже да се исправи ситуација. Може се урадити аналогија са високом температуром код човека: њој се нико не радује, тешко се подноси, но она сведочи о томе да се наш организам бори са инфекцијом, бори се за здравље. Исто тако нам конфилкти могу указати на „танка“ места у породичним односима.
Још је важније пазити на своје речи и преживљавања у конфликтној ситуацији, управљајући их ка заједничком циљу – потрага за излазом или решењем, који би одговарао свим учесницима конфликта. Ниже су приведене препоруке које ће вам помоћи да то достигнете.

Веома се надамо да ће Вам те препоруке помоћи да конструктивније разјасните односе у вашој породици. А да ли је уопште могуће проћи без свађа? Тешко је рећи једнозначно, но у сваком случају је могуће свести количину конфликтних ситуација у односима на минимум. Постоји таква лепа реч: профилактика, тј. предзаштита. Следеће препоруке ће вам помоћи да предупредите конфликт у вашој породици:

plohie_roditeli_37

ПРОФИЛАКТИКА КОНФЛИКТА

  • Учите се функционалним односима у породици (погледај горе наведена правила)
  • Учите се да у Вашој јерархији вредности на прво место поставите породицу (за верујуће је породица – одмах после Бога). Посао, другови, риболов или други начини разоноде треба да буду органски део Вашег живота, но не треба да вас лишавају породичног општења и они не замењују породичне обавезе. Списак јерархије вредности по силазној линији: Бог, породица, посао, све остало. Тачније присуство Бога у свим сферама живота. Не дозвољавајте, колико је то могуће, да посао заклони породицу. Препоручујемо: Налазећи се у кући, навече бар на пола сата искључите телефон, компјутер. Научите се да се обраћате гледајући једно друго у очи, а не у телевизор. Задатак: нађите (нпр. на интернету), погледајте и заједно обсудите филм Бориса Грачевского «Крыша», краткометражни филм «ОРИГАМИ» .
  • Научите се оним гестовима и начинима пројављивања љубави који ће да буду разумљиви члановима породице. Зарађивања новца, подршка домаћем поретку или својевремено приготовљање јела се далеко не увек прихватају као пројава љубави и бриге једно о другом – ако се притом очекује и нешто друго. Задатак: нађите и пажљиво прочитајте књигу «Пет језика љубави» – Гери Чепман. Обсудите је заједно. Одредите језик љубави сваког члана породице.
  • Не дозвољавајте себи да долазите кући, а да сте пре тога конзумирали алкохол (То се тиче лица који нису зависници. Ако постоји наличје зависности, или су на темељу алкохола већ били озбиљнији проблеми тада је, наравно, алкохол потребно потпуно искључити из живота, по принципу – ништа јаче од кефира или киселе воде.) Говорећи друговима и саслужитељима «не», Ви ћете на тај начин заправо да се учите да стављате породицу на прво место. Добро запамтите правило: и најбоља жена (муж, мајка, сестра) неће да буде радосна када виде ваше «повишено расположење» када је оно изазвано дејством алкохола. Чак ако сте узели само мало, и сматрате да сте сачували јасну свест, вама блиском човеку који не употребљава алкохол ће свеједно бити заметна «промена личности» – да то није сасвим тај муж (жена) којега зна и воли. Чак и ако чланови породице тактично не покажу да су приметили, но у дубини душе брига и лош талог ће свакао да остане. То може да буде та незаметно промакла и изчезнувша, неуловима сенка, која ће се јавити као предвестница далеких (можда и не тако далеких) грозних облака.
  • Употреба алкохола кући или у гостима (породични празници, Нова Година, пријем гостију) не треба да прелазе меру чувања трезвености. За здравог човека у расцвету снаге (рецимо 25 – 40 год.), то би било отприлике бокал сувог вина или пар чашица (20гр.) ракије за један сат дружења. Чак и такав «лаки» пријем не треба да се допушта чешће од два пут месечно. Препорука: старајте се да максимално избегавате употребу јачих алкохолних пића и пива. До 20-те – 24-те године алкохол треба сасвим да одсуствује из живота. Недопустив је и у најмањим количинама чак цела 24 часа до очекујућих брачних односа.
  • Ако не успевате заједно да доручкујете, ручате, то је обавезно да буде заједничка вечера. То је, поред осталог, згодно време да једно са другим поделите «како је прошао дан», да раскажете о својим осећањима, емоцијама.
  • Не дозвољавајте да се накупљају неспоразуми. Проговарајте своје унутарње стање, делите се својим осећањима, учите се да прихватате осећања других чланова породице. Свако треба да зна да ће бити саслушан, и да неће бити прогањан крицима «како смеш тако да мислиш и говориш!». Сваки члан породице има право на своје виђење неке, на пример, ситуације, и има право да га искаже, и свако би требао да се стара да схвати унутарњи свет човека, а затим, ако се то тиче кардиналних питања, да заједно изграђују општу позицију. Овде је главни принцип: У главном јединство, у другостепеном разнообразност, и у свему – љубав. Накупљена подављена осећања доводе до праска. Управо они, као и неустројен општи систем вредности, често су главни разлози конфликата. Спољашњи повод је обично – шибица, принесена к лакозапаљивом експлозивном материјалу.
  • Пројављујући љубав и уважење према родитељима, свеједно им не дозвољавајте да доминирају у ВАШОЈ породици.
  • Ако видите, да родитељи супруга(е) (обично мама), подчињава себи Вашу другу половину, манипулише кроз њу вашом породицом, дејствује другим рушилачким начином, немојте покушавати да сами са њима „разјасните односе“. Имајте на уму да вам је управо кроз њих Бог подарио вољеног човека. Размотрите ситуацију у породицу и дајте могућност супругу(зи) самом(ој) решити то питање са својим родитељима. Запитајте себе: колико се често ја за све њих молим, искрено, с љубављу? За верујућег човека то је обавезан дуг.
  • Пракса показује да чак и после неколико година заједничког живота, многи брачни парови немају јасну представу какве породичне односе би они хтели устроити. Ако о томе никада нисте причали једно с другим, време је да почнете. Разуме се, тај разговор се не може састојати из критика, замерки типа «ти не радиш тако како ја хоћу». Рефрен таквог разговора је – «шта свако од нас може да уради, да би нам заједно било лепо?». Крените од малог, немојте да градите наполеонске планове, немојте да журите да преправите све и свја. Учите се да пажљиво слушате блиског Вам човека. Сетите се да свако од вас носи печат опита својих родитеља и рођака, а он може да има веома озбиљне, реалне разлике, уосталом, као и у много ситница из којих се састоји домаћи живот. Немојте да дајете оцену који је од тих опита бољи или лошији – они су просто различити! Ви треба да се учите да преодолевате принесене стереотипе и да градите СВОЈ, непоновљиви опит!
  • И још нешто: када се конфликт већ «осећа» – пред почетак разговора узмите у руке свећу – и помолите се, својим речима, пред Вашом домаћом иконом. Дозволите Богу да дејствује у вашој породици.

Ми смо неколико пута напомињали о систему вредности, које утичу на живот сваког човека. У суштини то су – унутарњи орјентири, којима се човек управља при избору овог или оног правца делања. Од тога, шта заправо човек цени више од свега, и зависе ти односи, које он гради, па чак и његов живот у целини. Наравно, вредности има много, оне су веома различите и по називу и садржају: религиозне и секуларне, традиционалне и либералне, општечовечанске и националне итд. Човек сам бира шта сматра вредним, и како ће се оно односити са другим вредностима. Да би у породици била хармонија, важно је да све вредности у његовој души буду устројене јерархијски и непротивречиво.

Ниже желимо да приведемо као орјентир списак вредности функционалне породице.

Основне вредности у здравој породици су:
– духовни и личносни раст;

– стремљење к постојаном развићу;

– друштвено корисна делатност;

– заједничко стваралаштво;

– духовне и другарске везе с другим породицама;

– уважење у односиам;

– осећање породице као целине;

– узајамна подршка;

– осећање солидарности;

– узајамна подршка;

– заједнички одмор;

– поверење, часност и искреност у односима;

– здрав начин живота;

– блиски односи с рођацима;

Често утучени неуспесима у односима, уморни од конфликата, људи у очајању више не верују у то да се код њих нешто може изменити. Њима је веома потребан не само правилан савет, колико доступан пример тога како су промене могуће и како нису изнад њихових снага. Како се каже, за њих је боље један пут да виде него сто пута да чују. Зато за крај хоћу да вам «покажем» примере из живота наших савременика.
Резултат слика за семьи с детьми

Опыт. Как мы ухаживаем за своими мужьями (http://rebenok.by/community/index.php/topic,134166.0/nowap.html )

Опит 1.

«Када сам почела да за фудбалску утакмицу спремам у фрижидер 1-2 лименке пива (ако код мужа постоји зависност од алкохола онда је пиво искључено. Но суштина је јасна) + чинију кифли + узимам дете да не би сметало оцу да се ваља по каучу док гледа вољену утакмицу = мене су уздигли у ранг краљице))). Наравно то је само један део онога што радим. Све је то било тешко за мене, победити раздражење и схватити како је то важно за мужа и какво је то за њега пражљење и одмор… Било је тешко на почетку… А сада… А сада ми је тако симпатично када се он спрема за утакмицу, како гледа, како се нервира… И с каквим погледом гледа на мене и благодари ми за РАЗУМЕВАЊЕ онога што је за њега тако важно и за УВАЖАВАЊЕ његових интереса. Као захвалност сам добила много бонуса))) Фудбал је само пример…

  • За време јела отац свагда први сипа, затим мама, затим дете. То се коментарише и на том се концентрише пажња детета.
  • Када отац долази са посла, старамо се да га не затрпавамо са својим проблемима… Дајемо му да одахне пола часа. Јер ако се после посла још и деца обруше на њега, па и ја… Онда неће имати расположења ни жеље да навече са нама поприча, зато што се умор умножава за десетак пута!!!
  • Свагда се фокусира пажња детета на томе, како је отац добар и како он зарађује новац и обезбеђује нас.
  • Отац понекад ради по 18 сати на дан, и ја се никада не љутим, зато што знам како је за њега важно то што он ради, и како се он према томе одговорно понаша. Насупрот томе, хвалим га и говорим, како би ми без њега пропали и како је он уман!!! Уопште припадам људима за које није важна количина проведеног времена заједно, него квалитет.
  • Ако отац помаже по домаћинству, благодарна сам му и говорим му хвала. Мада искрено да кажем, немам потребу за помоћи. Умем да распоредим своје време и да све стигнем.
  • Са задовољством комуницирам с његовим друговима. Не стидим се да пред њима говорим како је мој муж најдивнији човек на свету и да га окружују дивни људи. Зато сам за дивне дргуове, знајући да ћете доћи, направила торту)))
  • Када муж говори слушам само њега.
  • Не ускачем са саветима чак и ако нисам сагласна с мужем. Дајем му могућност да ради како хоће. Верујем у њега и то му говорим. Ако већ сасвим нисам сагласна, могу му рећи нешто типа: «Не чини ли ти се да се може пробати још та варијанта…» или «Погледај, шта ти мислиш о том…», «Мени је веома важно знати твоје мишљење…», «Ја знам да бољи савет ни од кога нећу добити…» итд.
  • Старам се да будем лака за комуникацију, да се не жалим. Бивају дани када је расположење лоше и хоћу да убијем неког… Објашњавам мужу да ми је потребно да будем сама. И још сам нашла мноштво начина како да се са собом и својом главом изборим… Представљам себи море, идем по обали мора, лежем на песак итд…
  • Научила сам се да замолим мужа за нешто тако, како би му било пријатно испунити моју прозбу))) испунити и преиспунити)))… нешто типа: «Драги, бићу тако задовољна ако ти… Ти си тако добар и паметан», наравно после увек нагласим како је био добар и захвалим му се.

Уопште, јесте још много чега… Напомињаћу успут… Можда ће неком бити од користи!!! Ја волим, уважавам и гордим се својим мужем. Ја сам се томе дуго учила. Томе је дужна да се учи свака жена која хоће да буде вољена и срећна, то не долази заједно са заљубљеношћу и потписом у општини, над тим је потребно радити, радити на себи и учинити да то постане део твог живота.
Заузврат ја од мужа добијам: поверење, љубав, нежност (наравно, зар је могуће увредити ангелоподобну жену), уважавање мојих интереса и мог времена, уважавање мог труда, то да он жели да проводи време заједно са породицом, његову бригу и пажњу и још много-много што-шта…
Наравно, бива да се због ситница посвађамо… Но то бива тада, када је почнем да се заборављам и да се качим…))) Заинтересирала ме његова прича и ја улећем са својим саветима и намећем своје мишљење… И ту се одмах појављује отпор, негодовање. А све би се то могло предложити у другој форми, другим речима и све би било добро, и тада би послушао савет…
И још… Мужева је увек задња. Могу себи да напланирам шта угодно, но ако муж рече не, значи не. Ја не тражим разрешење – мени је интересантно његово мишљење и ја га пажљиво слушам. Дешава се да је у лошем располежењу па га понесе… У таквим моментима сам, такође, научила радити над собом, и да правилно реагујем на његове испаде, да се лепо љутим))) То веома помаже да се избегну конфликти у породици!!!»

Опит 2.
«Мој, на жалост (или на срећу), не воли фудбал, зато се озбиљно бави фотографијом. Ја сам се свагда дивила његовим фотографијама, и објективно сам их сматрала веома достојним, но тек недавно сам почела давати мужу комплименте, бојала сам се, да ће се погордити. И сада просто не разумем зашто га нисам хвалила, а тако је пријатно видети радосну искру у његовим очима. Сада му постојано говорим, како је – талентован, а главно је, ја у то искрено верујем.
Главни посао мог мужа је – индустријски алпинзам. То је доста опасан вид посла. Учим се да му свакодневно говорим, да се ја гордим тиме што имам тако одважног мужа. Њему је то пријатно и односи залазе на нови ниво.

Да и остале ситнице из којих се састоје узајамни односи у свакодневном животу.»

Опит 3.
«Ако мој муж дође кући невесео, као што се десило јуче, ја га срећем спокојно, не изричем претензије и незадовољство, помажем му да легне на постељу, стављам поред чашу топлог чаја са шећером и лимуном. Све то радим без раздражења и прекора (знам ја како неки праве од себе жртву, тешко уздишу и при том размишљају у себи: «види чак ни да заблагодари!»).
Ујутро, ако муж не мора да иде а посао, одводим дете у другу собу – дајем му да се добро наспава, зато што знам да ће му ујутро, највероватније, бити веома лоше. Муж свагда долази кући да ноћи, тако да је добра ствар, бар је кући, не мора нико да иде да га тражи. А тако лоше стање не бива чешће од једном у неколико месеци, и обично се то дешава случајно, тако да он зна да:
А) њему буде лоше;

Б) мени се то не свиђа;.

А још се  учвршћује јасна узрочно-последична веза:

жена – добро,

алкохол – лоше.

Сва моја непријатна преживљавања због тога што се муж напио, начисто су се избрисали синоћ када је у полусну рекао: «какву дивну и пажљиву жену имам».

Раније сам се понашала као нека вештица: почињала расправе, говорила да га мамурлук не ослобађа од обавеза по кући, да је сам крив, и да ми га уопште није жао, и друге гадости. А то није било исправно, тако да је и мени и њему при том било лоше. А сада сам ја задовољна, зато што он цени моју бригу, и све то НЕ ДОПРИНОСИ ТОМЕ ДА ТИ СЕ МУЖ ПЕЊЕ НА ГЛАВУ И ПОЧИЊЕ ДА ПИЈЕ ЈОШ ВИШЕ.»

Опит 4.
«Тачно!!! Ја још и супицу кувам следећи дан… И тешим га… Сви другови му завиде))) Пријатно је добијати од мушкараца комплименте «ти си нереално добра жена, таквих као ти не бива»;))) Муж ми постојано говори како се горди са мном, и ја сам почела да примећујем у његовим разговорима с друговима, како се он труди да свима исприча како је дивна његова жена…))) Да се оградим, мој муж је веома озбиљан, строг, властан, малоговорљив човек с веоооома тешким карактером за породични живот, и веома тешком судбином, који је прошао рат у Југославији, који је тамо изгубио пола породице, кућу, оца, другове итд… Моја свекрва и његова сестра све до сада не схавтају како ја са њим успевам да живим. До 30 године он се није женио, односе са женама је имао, но не тако много, зато што га нико дуго није могао трпети))). А мени је тако лако са њим… Волим га… И лечим његове душевне ране!!! И заузврат нам он даје сву Љубав и нежност која се скупила у њему дуго година.»

Опит 5.
«Волети свог мужа, бринути о њему, изражавати своју љубав на њему разумљивим речима и дејствима – то уопште не значи отказати се од себе, од своје личности, својих другова, рођака, жеља и стремљења! Савршено не!.. Као ангела могу да прихвате жену, која је Личност, јарка и интересантна, и која дарује мужу време, снагу, бригу и пажњу. А жену која ничим није занимљива, која испуњава улогу послуге у кући, прихватају управо тако – као ствар?».

Аутори :

Слобин Глеб Валеревичпсихолог центра социалного обслуживањя 
Свештеник Агапиј, Беларус помоћ породицама при наличју алкохолне (наркотичке) зависности.

Погледајте још  Признаци нездраве (дисфункционалне) породице

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2290

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 

православни психолог – Марина Легостаева

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.

Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Наставите са читањем

Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна


avatar_m.png Катја Гост  7 децембар 2014


Здраво, поштована Марина!

Проблем који ми одавно смета да живим јесте низак осећај личне вредности и огромна неувереност у себе. Притом и грех гордости.

Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, али слушала сам нешто попут тога, да је ниско вредновање себе – једно од начина испољавања гордости, као и повишено вредновање себе.

Ја често сматрам себи за неоствареног, низашта способног човека. Бојим се да почнем било какво дело, нпр. да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз. Наставите са читањем