Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

„Желим и бићу“, или „Ја мрзим Лабковског!“

Недавно је по интернтету кружила лоша вест – ученик старијих разреда након што је прочитао књигу Патрика Зјускинда „Продавац парфема“ извршио је низ убистава с предумишљајем. Управо због тога су ту књигу забранили да се чита у школи. Да књига говори о љубавној зависности, удесеторострученој, о шизоидности, пограничном растројству и осталим занимљивим стварима – то ви и ја разумемо. Али то могу разумети само зрели мозгови, довољно развијени за критичко и аналитичко мишљење. Зоскиндова књига је прелепа. Али зар се може правилно оценити њена лепота, буквално схватајући написано у њој?

6 правила за срећу психолога Михаила Лабковског

Михаил Лабковски је један од популарнијих психолога у Русији, са 35 година стажа. Пре неког времена променио је класични психоанализ на сопствену методику. Аутор књиге „Хоћу и бићи“.

Лабковски наспризива да волимо себе таквима какви смо, чак и када ништа не предузимамо и када нам ништа не иде од руке.

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

– А сада да пређемо на то како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

– Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијелан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица.

– Постоје ли такве особине због којих човек себе никада не може да прихвати у потпуности?

– Не.

– А сада најважније питање: шта је неопходно да човек уради како би прихватио себе? Шта може да уради сама особа?

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Разлози због којих не волимо себе, комплекси

Како заволети себе

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично назива „љубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али, ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма?

– Љубав према себи се још назива самоприхватање (прихватање себе). Што се боље човек односи према себи, то се боље односи према окружењу. Што више човек прихвата самог себе, то лакше прихвата друге људе и лакше му је да се концентрише на њих.

Егоизам и јесте управо то, када је човеку тешко да се концентрише на друге људе.

Зашто не прихватамо друге људе?

Из књиге Дмитрија Семеника „Упознавање са собом“

Обраћајући се, пре свега, тим истим фанатицима који, уместо да ратују против демона, ратују против људи, подвући ћемо да наше прихватање других људи не значи истовремено и наше одобравање њихових порока. Свети оци су рекли: „Мрзи грех, воли грешника.“ Дакле, прихватање свих људи, чак оних најгрешнијих и оних који мрзе Православну Цркву, никако не противречи учењу наше Цркве. Везу између нашег прихватања себе и прихватања других људи веома је лако видети у свакодневном животу. Када човек, који је обично незадовољан собом, учини неко добро дело и на неколико минута или сати се себи учини „исправним“, достојним живота, достојним добра, тада се, у тим минутима и часовима, он и према другим људима понаша боље. Мање их осуђује, чешће примећује у њима добро, отворенији је за разговор, чак се и зачуди: ето како ми се посрећило, какве добре људе срећем данас. Заправо, као и увек, ствар је у њему самом, он се малчице приближио здравом, нормалном стању човека.

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

24. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човек — јесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи.

Која је цена самопознања?

Веома велика.

Ишчезава мит о себи – прекрасном.

Почињемо код себе да видимо скривене пороке, жеље и мисли којих се стидимо признати, почињемо другачије, и то не благодушно, да оцењујемо своје поступке.

Ново знање о себи доноси бол.

И, што је најстрашније, тешко да ћемо успети негде побећи или се сакрити од тог новог сазнања.

Да, наравно биће и плусева.

Искрено говорећи, ради њих се ми и упуштамо у сву ту нечистоту.

А то су слобода, милосрђе и снисходљивост према себи и другима, способност волети.

Али, као прво – никоме није загарантовано да ће до свега тога доћи, као друго – све то долази касније, не одмах.

А до тада је потребно проћи кроз очајање и најдубље разочарење у самог себе.

Како је оно писао цар Соломон?

„Од многe мудрости много и скорби, ко умножава знање умножава жалост“.

Ето и размислите, да ли вам је све то потребно?

Највеће искушење

Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“.

„Дар“ обесцењивања

Хоћу да на напишем о том „чудесном дару“ којега у разној степени поседује скоро свако до нас, или без тог скоро.
Обесцењивање. Наравно, у првом реду мислим на обесцењивање себе.
Како га препознати?
То је такво стање када почињеш да мислиш и осећаш, да све што радиш, на пример, ништа посебно не вреди. Или радим недовољно добро. Или када мислиш да други човек увек ради/живи боље, а ти некако не баш сјајно. Или када на своје успехе посебно не обраћаш пажњу, зато постојано размишљаш о неуспесима/грешкама/манама итд.
Неки то називају реализмом. Неки просто тако живе да чак и не знају да поседују такав „дар“.