Архиве категорија: Смелјанец Јулија Андреевна

Психолошко насиље у породици

Смолјанец Јулија Андреевна

Пре свега, када говоримо о насиљу ми подразумевамо да реч иде о несрећним женама. Женама које се подвргавају различитим видовима насиља у породици, физичком – на пример, ударци и избијање. Психолошко насиље не наноси физичке озледе, но тим не престаје бити насиље. Батине у породици су само – видљиви део тог ајзберга. Психолошко насиље – то је удар који не оставља видљиве трагове, то је ћутање уместо речи, презрење уместо пажње. Може ли се изборјати колико жена и мушкараца данас страдају од понижавајућих примедби својих партнера, агресивних испада, крика, лупања вратима, пренебрегавања, емоционалних уцена? И док нас физичко насиље смућује, свесни смо да оно противречи нормалним односима, то психолошко насиље данас је могуће пронаћи у веома много «нормалних» породица.

На први поглед, када говоримо о насиљу у породици, јасно је ко је ко. Жртва једозначно изазива саосећање, док тиран који је унижава провоцира презрење и злобу на своју адресу. Предлажем да погледамо да ли је на самом делу све тако једнозначно. Ако говоримо о насиљу у породици у целом, на пример у однос према детету – то је једна ствар, малени члан породице, као правило, ретко шта може да измени, он је овисан и за њега одговара неко од значајнијих блиских, родитељ или старатељ. Како стоји ствар са женама, подрвргнутим насиљу у породици. Зашто оне годинама остају у ситуацији насиља, не обраћајући се за психолошку или било коју другу помоћ? Зашто једне жене не трпе подобне односе и претпостављају да одмах раскину односе у копјима је мушкарац «једном подигао руку», а друе трпе насиље много година?

nasiljeКао правило, такозване «жртве насиља», су се у прошлом, док су били деца, подвргавали неком из врста насиља, или су били сведоци свађа, или сцена жестокости у својој родитељској породици. Као разултат деца наслеђују такав стил понашања. Ми се учимо да градимо односе по моделима наших родитеља, који су се опет учили од својих родитеља итд. И ма како да чевек (мушкарац или жена) не жели да понови историју која је происходила међу родитељима, по иронији судбине, највероватније је да ће изабрати себи партнера и постројити однесе веома сличне онима које су стројили његови родитељи. Када је, да би добио од живота оно у чему имамо потребу, било потребно или се свађати, вређати једно друго, или страдати и трпети, или покушавати крпити односе који се руше. Схватити ту стереотипност – делимично и јесте задатак психотерапеутског рада.

Сваки човек има своју стратегију дејстава у односу на то како се домоћи или не домоћи љубави. Једни блиском човеку причињавају страдања да би за себе схватили, ако партнер и то трпи, значи воли ме. Други страдају и ништа не предузимају, надајући се да ће неко други видећи њихова страдања, проникнути се осећањем жалости и решити све проблеме. Неко други уместо да решава своје проблеме занима се «спасавањем» и «помагањем» другим људима, надајући се да ће добити заузврат, ако не љубав, то бар блискост (привезаност).
У свим несрећним односима нема истинске емоционалне блискости и искреног изражавања осећања. Зато постоји илузија блискости – комуникација по моделу драмског троугла «Спасатељ», «Жртва», «Агресор». Агресор (у наше случају Тиранин) – то је човек који у општењу с блиским људима унижава њихово достојанство (нпр. прозива, унижава словесно, срамоти, критикује, окривљује). И да додам, то није обавезно мушкарац. У мојој пракси су неретки случајеви када је, управо мушкарац предмет за напад, унижавање и пренебрегавање односа од стране жене.

„Агресор“/ „Тиранин“ – веома воли власт и контролу, односи се према другима као да су они гори од њега. „Тиранин“ игнорише ценост и достојанаство људи, у екстремним случајевима игнорише чак и право на живот и физичко здравље. То јест у гневу може, не само да увреди речју, него и руку да подигне. Такви случајеви на жалост нису реткост. То се посебно односи на рођаке алкохоличара, наркомана и душевно болесних људи. Често, из страха или жалости према болеснику, блиски људи се мире са ударацима, уместо да пресеку порочни круг насиља у породици.

Понекад телефонски позив органима заштите или позив психијатријској служби – бива такав катализатор који избавља жртву од њене невоље. Само што се «Тиранин» сусретне с активним одговором на његове поступке, игра више нема своје дејство. Драмски троугао се распада. «Тиранину» је потребна бесправна жртва, која се беспоговорно подчињава његовом ауторитету.
«Спасатељ» сматра: «Ја сам дужан да помажем свим тим људима, зато што они сами нису у стању помоћи себи». На жалост, та улога припада људима којима је то професија (социјални радници, писхолози почетници, или просто саосећајни другови). «Спасатељ» подржава стабилност односа «Жртва»-«Тиран», смета «Жртви» да узме на себе одговорност за свеју беду. Подржава њену илузију да је то неко други дужан урадити за њу (уместо ње). Да је неко други одгоовран за њену срећу. На пример, другарица може да уради све могуће како би се таква жена развела од мужа-агресора. Но кроз неколико месеци или година изнова је налази у односима са сличним мушкарцем.
«Жртва» – то није само особина карактера. То је животна позиција, стил живота. Понекад «Жртва» несвесно тражи «Тиранина», да би је он унизио и поставио на свје место. У другим случајевима «Жртва» тражи «Спасатеља» који ће јој помоћи и потврдити убеђеност Жртве у том да «она не може сама да изађе на крај са својим проблемима». Особеност улоге «Жртве» се састоји у том да она све чини како би се осећала беспомоћна и несрећна. На пример, жали се на мужа који је вређа годинама, а притом ништа не мења. Осећање које руководи «Жртвом» јесте – страх, страх да измени ситуацију. Страх да се сусретне са још већом агресијом «Тиранина». Такви клијенти – жене радије се мире са својим незавидним положајем, него да нешто мењају на боље. Такве жене, као правило, за леђима већ имају не један опит разрушујућих односа с мушкарцем. Излаз је – схватити (освестити) своју улогу жртве, радити с психологом над тим механизмима који мушкарца или жену вуку у односе у којима ће се он или она наћи унижени и даваће више него што ће примати.

https://www.b17.ru/article/9712/

Читајте од истог аутора

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот

Контрола. Шта је то?

Advertisements

Контрола. Шта је то?

%d1%81%d0%bc%d0%b5%d0%bb%d1%98%d0%b0%d0%bd%d0%b5%d1%86-%d1%98%d1%83%d0%bb%d0%b8%d1%98%d0%b0

Породични психолог – Смелјанец Јулия Андреевна

 

Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима.

Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава.

„Од претеране контроле  изумире поверење“

Резултат слика за Контроль. Что это?Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге).

Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност  помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.

 Да ли је контрола свагда зло?

Контроль Что этоВероватно би, док читате те редове, хтели да изразите несагласност, јер постоје ситуације када су брига, управљање и контрола неопходни. И то је заиста тако, постоје малена деца, људи које се налазе у неадекватном стању, нпр. халуцинацији, који угрожавају свој живот и безопасност околине, или почетници у неком послу који се без нас не би снашли. Не могу да преживе без наше помоћи. Тај пример и јесте тај сигнал који раздељује природну/здраву контролу од наметљиве жеље за управљањем другим помоћу бриге о њему.

Прозба о помоћи је први критеријум да је наша помоћ умесна. Чешће је сазависан човек сам намеће, не оставља могућност другом да га замоли, убрзава процес, жури се да «простре сламу», и самим тим не даје могућност другом (свом партнеру, мужу, детету) да сноси одговорност за свој живот и своје грешке. Ми себе обмањујемо када сматрамо да други има потребу за нашом подршком. Ми губимо везу с реалношћу, нама се чини да су унаоколо сви мали и беспомоћни. Без наших инструкција и савета они ће «хаос направити», и много ће се  напатити.

Контролишући живот других ми губимо контролу над својим животом.

Важно је схватити то да је оштра потреба држати све и свја око нас под контролом, механизам који се зародио веома давно. Сазависни људи происходе из дисфункционалних породица. Из породица где је нешто нарушило обичан ход развића детета. Могуће је да је неко од блиских боловао (зависност, психичке болести), или су физичке казне била норма, или је неко од родитеља био емоционално хладан. Можда су у породици биле веома жестоке мере васпитавања. У сваком случају механизам је био адаптирајући и обезбеђивао је човеку у тамо неком моменту могућност да преживи, а касније је то постао сценариј, јединствени начин живљења и узајамног односа са собом и другима.

Природно је да су могућности човека ограничене, немогуће је истовремено живети два живота, зато, занимајући се другим људима, ми престајемо управљати сопственим животом. Сазависан човек, подржаван сопственим перфекционизмом, игнорише сопствени умор и од тога се разбољева. У првом реду се нарушава сан, то је сигнал да се човек налази у тешком стресном положају. Његов сопствени, лични живот страда, он губи могућност свог померања по каријерној лествици, зато што се занима проблемима других људи, а не својим. Иза свега тога стоји неопходност у томе, да ништа не осећамо.

Пошто смо навикли да се наша обична преживљавања тичу негативног спектра преживљавања (бол, усамљеност, туга, очајање). Уместо тога да радимо нешто са својим болом у души, сазависан човек се «баца» да спасава другог. Тада код њега постоји илузија да ће спољашња дешавања која га окружују исправити његово, и без тога, тешко дишевно стање. Потребно је само се мало више него обично напрегнути и овај пут ћу добити то потребно задовољење од тога како ја добро помажем другом. При свему томе – ја сам сам заборављен, усамљен, самом себи непотребан човек. Био, јесам и остаћу такав. Све док ми не желимо или не можемо да организујемо свој живот, ми ћемо се занимати животима других.

Начин конторле у породици помоћу осећања.
«Ако не урадиш тако како ја говорим, наљутићу се!», «Не говори баби, узнемриће се», «Како се то понашаш, ти си лоше дете», «Треба да се стидиш свог понашања, безобразниче». Познате су вам те фразе? Ако да, онда Вам је могуће познато и такво стање када се не жели ништа осећати. Зато што се та осећања са оштрим болом забадају у срце, њих је немогуће преживети, неподношљиво је тешко са њима живети. Веома често родитељи користе осећање кривице и стида, као инструмент у процесу васпитања. Жалосно је то када родитељ има само тај начин да би утицао на дете. Тада та осећања излазе из реда обичних преживљавања, неопходних свим људима. Постају бич, начин управљања маленим човеком, јединствени начин утицања на њега. «Мама ће се наљутити на тебе, ако не сакупиш играчке», – таква фраза постаје свакодневни инструмент манипулације маленим човеком.

Укратко речено, ту главна порука маме звучи тако: «Ја ћу престати да те волим, ако не будеш радио тако како ја кажем». И наравно детету је страшно да прихвати одбацивање од стране маме, оно није спремно да буде одбачено од човека од кога у датом моменту зависи његов живот. Сви људи се уче односима са светом кроз први контакт, контакт са својим блиским (значајним људима, по правилу то су његови родитељи). Чему се учи дете у тој ситуацији? Томе, да су његова осећања и жеље неважни, постоји страх, који га тера да дејствује. Да дејствује тако како од њега очекује окружење. Веома често се у својој пракси сусрећем са ситуацијом да је већ поодрастао човек «погружен у самоконтроли». Под контролом су његове мисли, осећања и телесна пројављивања. Размишљати је «лоше», осећати је «непријатно», плакати «стидно». Притом све то живо и истинско, све природне пројаве се пробијају напоље, и сударају се са социјалним стереотипима «мушкарци не треба да плачу», очекивањима блиских «он/она је снажан човек, он/она ће да се избори».

Резултат слика за Контроль. Что это?Вероватноћа да ће дете који је одрасло у ситуацији, када се њиме управљало помоћу увреда, покушавати да својим партнером управља на исти такав начин (кроз увреду), је веома велика. Себе ће да контролише, гушиће своју природност, да не би којим случајем изазвао према себи гнев или љутњу других, за њега важних људи.

Многолика контрола
Много се може говорити о том како се пројављује контрола, и примера те пројаве у различитим ситуацијама може бити мноштво. Ради лакшег схватања форме контролирајућег понашања се могу разделити у две категорије. Контрола одозго и контрола одоздо.

Контрола «одозго».

  1. – осуђивање («ти увек», «ти никада»).
  2. – спасавање, помоћ, хиперзаштита, инструкције, савети.
  3. – требовања, питање «А зашто ти не би?» – то ће ставити човека у одбранбену позицију.
  4. – одлазак (из собе или куће).
  5. – коришћење новца-поткупљивање.
  6. – ласкање, даривање поклона с подтекстом, циљајући на нешто.

Контрола «одоздо».

  1. – говорити «не знам», не одговарати на питања, иза тога стоји нежељење да се носи одговорност за свој живот.
  2. – чекати сувише подробних инструкција од других људи.
  3. – контрола помоћу увреде.
  4. – налазити се у позицији «жртве».
  5. – тешко уздисати и не говорити ништа/ не тржити директно.
  6. – бити слаб(а)/ мален(а)/ зависан(на).

Савршено је очигледно да и један и други начин дају могућност да се сачува власт над ситуацијом. Плата за власт може да буде различита. Можемо веома много да се умарамо, да будемо незадовољни зато што други људи не желе да поступају тако како смо ми «за себе» одлучили да они треба да поступају. Огорчење, бес, немоћ – су вечни пратиоци оног ко покушава да контролише не свој, него туђи живот.

Начини да се контрола победи
Овакве начине предлаже Џ. Б. Уанхолд у својој књизи «Ослобођење из замке сазависности».
Начини да се избавимо од тежњи за контролисањем

  1. Пре него што приступите да пружате помоћ, уверите се да ли је она заиста потребна. Ту ће бити умесно питање упућено вашем партнеру, «Шта ти желиш од мене да урадим?»
  2. Оставите ту навику да мислите, како су други беспомоћни и како неће моћи без Вас. Сносите сопствену одговорност и немојте сметати другом да сноси своју. «Ја знам да ти можеш решити тај проблем. Да ли желиш да подробно размотримо?»
  3. Предлажите подршку људима који се осећају беспомоћни, раскривајте њихов сопствени потенцијал. «Размисли најпре сам о могућим начинима да решиш проблем, а потом ћемо заједно да размотримо».
  4. Не испуњавај више од половине посла над неким проблемом или задатком. Закључите с Вашим партнером договор о том, да ће он да испуњава најмање половину посла. «Ја могу да урадим то и то, а шта си ти спреман да урадиш?»
  5. Будите пажљиви према својим осећањима, не чините то што заиста не желите. Будите часни према себи самима: «Не желим то да радим».
  6. Избагавајте понашање које ће Вас ставити у положај превасходства (не дајте савете без прозби за њих, немојте да прекидате човека док говори).
  7. Не будите у улози жртве (у 100% случајева тражите то што желите, намојте да прећуткујете).

Извор https://www.b17.ru/article/9711

Ако вам се чланак чини корисним не заборавите рећи хвала.

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот.

Смелјанец Јулија Андреевна

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

  1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

  1. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?

Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

  1. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.

[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).

[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)

http://www.b17.ru/article/18219/