Архиве категорија: сказка од Елфике

НЕЋУ ДА ОПРОСТИМ – сказка од Елфике

Фебруар 21, 2015

Другови, иде недјеља праштања. Простите ми, ако сам кога вољно или невљно увредила.  А више од свега опростите ми ви на кога сам се ја сама увредила. Била млада, глупа ))). Ова је сказка – на поклон свима. Праштајте, имамо још довољно времена!

 НЕЋУ ДА ОПРОСТИМ

– Ја нећу да опростим, – рекла је Она. – Ја ћу да памтим.

– Опрости, – замолио ју је Ангел. – Опрости, теби ће лакше бити.

– Ни за што на свету, – тврдоглаво је стисла усне. – Такво нешто никако није могуће опростити. Никада.

– Ти ћеш да се светиш? – узнемирено је упитао он.

– Не, ја нећу да се светим. Ја ћу бити изнад тога.

– Ти желиш сурову казну?

– Ја просто не знам, каква казна би ту била довољна.

– Сви ће кад тад да плате за своје одлуке. Рано или поздно, но сви… – тихо је казао Ангел. – То је неизбежно.

– Да, знам.

– Онда опрости! Скини са себе терет. Ти си сада далеко од оних који су те увредили.

– Не. Не могу. И нећу. Нема њима опроштаја.

– Добро, твоја ствар, – уздахнуо је Ангел. – Где си намерила да чуваш своју увреду?

– Ту и ту, додирнила се Она главе и срца.

– Молим те, буди опрезна, – замолио ју је Ангел. – Отров увреде је веома опасан. Он може да се оптерети као камен и да те одвуче ка дну, а може да породи и пламен јарости, који пали све живо.

– То је Камен Сећања и Благородна Јарост, – прекинула га је Она. – Они су на мојој страни.

И увреда се настанила тамо где је она и казала – у главу и срце.

Она је била млада и здрава, она је стројила свој живот, у њеним жилама је текла врела крв, а плућа су ненасито удисала ваздух слободе. Она се удала, родила децу, стекла пријатеље. Понекад, наравно, она се на њих вређала, но у оглавном им је опраштала. Понекада су се срдили и свађали, тада су њој опраштали. Било је свага у животу, и она се старала да се своје увреде не присећа.

Прошло је много година, пре него је поново чула ту мрску реч «опростити».

– Муж ме је издао, с децом само препирке. Новац ме неће. Шта да радим? – упитала је она једног старијег психолога.

Он ју је пажљиво саслушао, много је детаљисао, због нечега је све време тражио је од ње да говори о детињству. Она се срдила и преводила разговор у садашње време, но он ју је поново враћао у године детињства. Њој се чинило да он лута по споредним улицаме њеног сећања, старајући се да размотри, избаци на светлост ту давну увреду. Она то није хтела, и зато се противила. Но он је свеједно видео, ситничави тај чича.

– Вама је потребно чистити се, – извео је закључак. – Ваше увреде су се разрасле. На њих су се налепиле и касније увреде, као полипи на корални гребен. Тај гребен је постао препрека на путу потока животних енергија. Ради тога су код вас и у личном животу проблеми, и с финансијама не иде. На том гребену су оштри крајеви, они рањавају вашу нежну душу. Унутар гребена су се настаниле и запетљале разне емоције, оне трују вашу крв све више јој одузимају животоспособност, и тако привлече све више нових досељеника.

– Да, и ја, такођер, тако нешто осећам, – климнула је жена. – С времена на време постајем нервозна, често и депресија дави, а понекад би свеоко себе напросто побила. У реду, треба се чистити. А како?

– Опростите ту прву, најглавнију увреду, – посаветовао је психолог. – Тада неће бити фундамента – и гребен ће се расути.

– Ни за што! – ускликнула је жена. – То је праведна увреда, јер тако је све и било! Ја имам право да се увредим!

– Ви желите да будете у праву или да будете срећни? – питао је психолог. Но жена није одговарала, она је просто устала и изашла, односећи са собом свој корални гебен.

– Прошло је опет неко време. Жена је поново седела на пријему, сада већ код доктора. Доктор је разматрао снимке, листао анализе, мрштио се и жвакао усне.

– Докторе, што се ви мрштите? – није издржала.

– Имате ли рођака? – питао је доктор.

– Родитељи су ми умрли, од мужа сам се развела, имам децу, и унуке такођер. А што ће вам моји рођаци?

– Видите ли, код вас је тумор. Ево овде, – и доктор је показао на снимак главе, где се налази код ње тумор. – Судећи по анализама, тумор је злоћудни. То објашњава и ваш постојани бол у глави, и бесаницу, и брзо замарање.

А најлошије је то што се примећује да постоји велика тенденција к брзом расту. Оно се увећава, ето то је лоше.

– И шта, треба да идем на операцију? – питала је она, хладећи се од ужасног предосећања.

– Па, не, – и доктор се намрштио још више. – Ево ваши кардиограми за последњу годину. Код вас је веома слабо срце. Утисак је као да је срце притиснуто са свих страна и није способно да ради пуном снагом. Оно може да не издржи опрерацију.  Зато је потребно најпре подлечити срце, а потом…

Он није ни завршио, а жена је разумела да «потом» може и да не наступи никада. Или срце да не издржи, или тумор да преоблада.

– Успут речено, анализа крви код вас, такођер, није најбоља. Хемоглобин низак, леукоцити високи… Ја ћу вам прописати лекове, – казао је доктор. Но и ви сте дужни да помогнете себи. Потребно је да приведете организам у задовољавајуће стање и заједно с тим да се морално припремити за операцију.

– А како?

– Позитивне емоције, топлији односи, комуникација с роднима. Заљубите се на крају крајева. Пролистајте албум с фотографијама, сетите се срећног детинства.

Жена се само кисело осмехнула.

Покушајте да свима опростите, посебно родитељима, – Неочекивано је посаветовао доктор. – То веома растерећује душу.

У мојој пракси било је случајева када је праштање чинило чуда.

– Стварно? – иронично је питала жена.

Представите себи. У медицини постоји много помагајућих средстава. Квалитетна њега…брига. Праштање, такођер, може стати лекарством, притом бесплатно и без рецепта.

Опростити. Или умрети. Опростити или умрети? Умрети, но не опростити? Када избор постане питање живота и смрти, потребно је само одлучити, у коју страну гледаш.

Нажалост, увреда се веома разрасла, и хтело јој се још више. Њој се хтело да истера своју домаћицу, да завлада целим телом. Глупа увреда није схватала да тело неће да издржи, да ће да умре.

Она се сетила својих главних увредиоца – оних из детинства. Оца и мајке, који су све време или радили, или се свађали. Они је нису волели онако како је она хтела. Ништа није помагало: ни петице ни похвалнице, ни испуњавање њихових требовања, ни протест и бунт. А затим су се растали, и свако је засновао своју нову породицу, где за њу места није било. Са шеснаест година њу су отправили у школу, у други град, утрапивши јој карту, кофер са стварима и три хиљаде рубљи за прво време, и то је било све – од тог момента она је постала самостална и одлучила је: «Нећу да опростим!» Она је носила ту увреду у себи сав живот, она се заклела да ће увреда заједно са њом и умрети, и управо нешто слично се и догађа.

Но она је имала децу, имала је унуке, и удовац Сергеј Степанчић с посла, који је неспретно покушавао да јој се удвара, и није јој се умирало. Да истина – било јој је рано да умре! «Треба опростити. – одлучила је. – макар пробати».

– Родитељи, све вам опраштам, – неуверено је рекла. Речи су прозвучале жалосно и неубедљиво. Тада је узела папир и оловку и написала: Поштовани родитељи! Драги родитељи! Ја се више не срдима на вас. Ја вам све опраштам.

У грлу је постало горко, срце се стегло, а глава је заболела још више. Но она, јаче стиснувши оловку, упорно, је једно за другим писала: «Опраштам вам, Опраштам вам». Никаквог олакшања, само се још више раздражила.

– не тако, – шапнуо јој је ангел. – Река свагда тече у једну страну. Они су старији, а ти млађа. Они су били пре, а ти потом. Ниси ти њих породила, него они тебе. Они су ти подарили могућност да се појавиш у овом свету. Буди благодарна!

– Ја сам стварно благодарна, – рекла је жена. – И ја заиста веома хоћу да им опростим.

– Деца немају права да осуђују своје родитеље. Родитељима не опраштају. Од њих траже опроштај.

– За што? – упитала је она. – зар сам ја њима урадила нешто лоше?

– Ти си себи урадила нешто лоше. Зашто си у себе оставила ту увреду? Зашто тебе боли глава? Какав камен ти носиш у грудима? Шта трује твоју крв? Зашто твој живот не тече као бујна река, него струју слабим потоцима? Желиш ли да будеш у праву или да будеш здрава?

– Није ли то све због увреде на родитеље? Јел ме то она тако разрушила?

– Ја сам те упозоравао, – напоменуо је Ангел. – Ангели свагда упозоравају: не гомилајте, не носите, не трујте себе увредама. Они гњију, смрде и трују све живо укруг. Ми упозоравамо! Ако човек чини избор у корист увреде, ми немамо право да сметамо. А ако у корист праштања – ми смо дужни да помогнемо.

– А дали ја још могу да сломим тај корални гребен? Или је већ касно?

– Никад није касно пробати. – тихо је казао Ангел.

– Но они су двно умрли! Немам у кога просити опроштај, и шта да радиим?

– Ти проси. Они ће чути. А можда и неће. У крајњем случају ти то не радиш ради њих, него ради себе.

– Драги родитељи, – почела је она. – Опростите ми, молим вас, ако нешто није било у реду… И уопште за све ми опростите.

Она је неко време говорила, потом заћутала и ослушкивала себе. Никаквих чуда – срце тугује, глава боли, и особитих осећања нема, све је као и увек.

– Ја сама себи не верујем, – признала је она – Толико је година пршло…

– Покушај по-другому, – посаветовао је Ангел. – Постани изнова дете.

– Како?

– Спусти се на колена и обрати им се, као у детињству: мама, тата.

Жена је мало сачекала и спустила се на колена. Она је склопила руке, погледала на горе и казала:

«Мама. Тата». А затим још једном: «Мама, тата…». Очи су јој се широм отвориле и почеле да се пуне сузама. «Мама , тата… то сам ја ваша кћи… опростите ми… опростите ми!». Груди су јој се тресле од наступајућег ридања, а затим сузе ринуле бујним потоком. Мама, тата…».

Требало је да прође много времена пре него што су се потоци суза исушили. Изнемогла је седела на пода, прислонивши се уз кауч.

– Како си? – питао ме је Ангел.

– Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – одговорила је она.

– Понављај то свакодневно четрдесет дана, – рекао је Ангел. – Као курс лечења. Као хемотерапију. Или ако хоћеш, уместо хемотерапије.

– Да, да. Четрдесет дана. Хоћу.

У грудима је нешто пулсирало, пецкало и котрљало се врелим таласима. Можда су то били одломци гребена. И по први пут за дуго време савршено, просто ни за што, ме није болела глава

Аутор: Елфика

Коментари:

Олга

21/02/2015 в 03:20

Сказка за мене. ЕН могу да опростим мами, хоћу, но не могу. Покушавам, саму себе наговарам, тражим подесан начин. Она је сада стара, болесан, беспомоћна. Ја пазим на њу, храним је с кашике, појим, мењам памперсе. Но међу нама је глуха стена. Не могу да је пожалим, да је загрлим, да поплачем са њом, да затражим опроштај.  Док сам код мене кући мислим: «Ето доћи ћу код маме, нешто интересно јој испричати. Нешто добро.» А како је видим, као да је неко прекидач унутра искључио. И речи се у грлу заглављују. Бројим минуте када ћу завршити све обавезе како би могала изаћи. И осећам се као последња твар. Зла и безосећајна. А ништа не могу да изменим…

Алла Счастливчик

22/02/2015 в 15:27

Олга, а Ви за почетак напишите писмо својој мами, као у сказки… и не само једно! Просто треба писати све што бисте јој хтели рећи, чак и ако ту буде и псовки… разрешите себи да то урадите… А на маргинама страница пишите о својим осећањима, емоцијама и осећањима у телу (највероватније ћете осећати кнедлу у грлу). Но када на пољима за осећања почне да остај епразно може се у писму просити опроштај и заблагодарити за ту лекцију, коју Вам је дала мати, сетити се чега НЕБИ било, да мама НИЈЕ поступила ТАКО «лоше»…

И тек тада ћеш моћи то исто да кажеш мами у очи.

То ће да вам одузме не само дан времена… јер и увреда се купила годинама… и она не може да се избаци за једну минуту.

Но сигурно ћете успети!

http://www.elfikarussian.ru/ya-ne-proshhu-skazka-ot-ehlfiki/

Advertisements