Архиве категорија: Светлана Продановић

Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак

психолог Светлана Продановић

Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.

 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи. Наставите са читањем

Advertisements

Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић

Svetlana-Prodanovic

психолог Светлана Продановић

Наставите са читањем

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

На чему се заснивају партнерски односи?

У брак свако улази са пакетом очекивања и искуством из своје породице порекла. На брачне односе утиче традиција, али и масовна култура. У брак се често улази у заносу, помпезно, уз свадбено весеље као значајан ритуал који преводи млади  пар из фазе забављања у фазу заједништва. Протоком времена, ако су у брак ушли у фази заљубљености, партнери  збацују маске и суочавају се са  реалним особинама оног другог.

Некада то суочавање доводи до новог квалитета у односу, а понекад до мањих или већих разочарања. Са ситним разочарањима се може  живети (нпр. она не кува тако добро као што је причала, а он није тако предузимљив као што се приказивао), али ако су она велика услед непремостивих различитости у системима вредности, схватањима, животним приоритетима, погледима на будућност, васпитање деце и сл, онда се поставља питање да ли је у таквом браку смислено живети.

Могућ је и другачији сценарио – да фунционишу складно, а да се у одређеној временској тачки њихови развојни путеви почну  разилазити, што угрожава њихово заједништво. Ако стање брачног несклада потраје, то доводи  до различитих изобличења – свађа, прељуба, развијања зависничког понашања – не само од алкохола, опојних супстанци, него и од коцке, хране, интернета и сл. Ако у браку има деце, онда су она често утроугљена између родитеља – могу да развију неки симптом, рецимо неприлагођено понашање, деликвенцију, ноћно мокрење и др. Смисао свих тих симптома је да се смањи напетост у односу.

Зашто жене остају у лошем браку и трпе насиље?

Према статистичким подацима, сваки четврти брак у Србији се разводи. Брак се разводи када један или оба партнера одлуче да више не желе да живе заједно и поднесу тужбу за развод брака. То могу да буду  веома болни процеси који некада трају годинама. Ипак, не разводи се сваки лош брак. Мушкарци теже подносе напуштање, а жене су склоније  остајању у лошем браку. Разлози за то су многобројни. Неки од њих су:

Страх од статуса разведене жене коју, посебно у малим срединама, још увек зову „распуштеница”

Егзистенцијални страх – ако немају своје запослење и егзистенцијално су зависне од супруга

Дубоко утиснуте поруке из породице порекла да би жена требало да ћути и трпи, што је нарочито карактеристично за мале, затворене заједнице

Снажан утицај модела рођене мајке која је трпела у браку, нарочито ако тај проблем није освешћен до краја

Уверење да би деца, без обзира на све, требало да одрастају уз оба родитеља

У позадини ових разлога може да буде неразрешен емоционални однос са партером. Kолико год то парадоксално звучало, емоције су те које могу да држе жену у браку. Посебно може да збуњује амбивалентан однос жене према супругу (да га воли и мрзи у исто време), што омета помагаче на плану евентуалног пружања  подршке.

Kада жена ипак излази из брака? Онда када јој је озбиљно угрожена безбедност, а нарочито када је угрожена сигурност деце. Тада нестаје сврха брака.

Насиље у браку

Насиље у браку, ако се изузму манипулативно понашање унутар пара, манипулација децом и вербална агресивност, чему су склона оба пола, у суштини је злоупотреба друштвене и физичке моћи мушкараца над женама, а последично и над децом. Насилник може да врши:

  • економско насиље (ограничавање или ускраћивање новца, контролисање утрошеног новца и )
  • да застрашује (разбија ствари, галами), прети да ће нешто ускратити, да ће је повредити, да ће је убити)
  • да понижава (говори јој да је глупа, ружна, нагони је да се осећа безвредно)
  • да контролише (прати кретање, комуникацију са другим људима, прислушкује, чита СМС поруке)
  • да изолује од других (брани јој контакте са пријатељима, најближом родбином), а затим, ако пружи отпор,
  • примењује и физичко насиље које може да се заврши кобно, нарочито уколико жена одлучи да га напусти.

Новински написи су препуни  садржаја о трагичним судбинама жена које нису могле да се одупру насилнику, а недавно се у Житишту десило вишеструко убиство из страсти које је унесрећило многе породице.

Шта чине институције и да ли довољно чине на плану заштите жена – жртава насиља?

Сигурно је да је неопходно унапредити праксу, боље увезати институције система које се баве овим проблемом. Бесмислено је и незрело прозивати само центре за социјални ради, судство, полицију или тужилаштво. Важна је координисана активност свих институција уз јасне процедуре поступања. Пред том снагом устукнуће многи насилници. У противном, они ће се издићи изнад система. Утопистички је очекивати да би у најидеалнијем друштвеном систему били решени сви случајеви породичног насиља. Понашање насилника је ипак непредвидиво и у екстремним случајевима, какав је онај недавни из Житишта, по бруталности подсећа на терористички напад.

Kоначно, многе жене не излазе из лошег брака из страха да ће њихови партнери покушати насилно у томе да их спрече, што се и дешава. Апелујмо на институције да међусобно уско сарађују у циљу сузбијања породичног насиља, али и на савест и обавезу јавности да пријављује насиље, пружа подршку жртвама и сведочи на суду о насиљу.

Уосталом, у доба племенских заједница, када није било јавних установа, обичајно право је сузбијало сваки облик насиља. У насилном односу нема дилеме ко је насилник, а ко жртва. Да би се насиље  препознало, није увек неопходно експертско знање, него природан осећај за правду.

Шта да ради жена која трпи насиље?

Доношење одлуке о изласку из насилног односа препоручује се онда када даљи останак у браку озбиљно угрожава психофизичко здравље и безбедност жене и деце, посебно када муж прети убиством и испољава патолошку љубомору. То не значи да жена нема право да изађе из насилног односа у некој ранијој фази. Она може да бира да ли ће се прво обратити полицији или центру за социјални рад. У случају физичког повређивања, обраћа се и дежурном лекару. Обично се смешта код најближих сродника и, уколико се претње од стране супруга наставе, она може да поднесе тужбу суду ради изрицања мера заштите од насиља – забрана приближаваја њој, деци, месту становања, радном месту, при чему се свако кршење мере заштите од насиља од стране насилника којем су изречене мере забране третира као кривично дело и кажњава се казном затвора.

психолог Светлана Продановић

Уколико жена нема безбедан смештај у својој средини, има право на смештај у сигурну женску кућу, заједно са децом, где се подвргава третману психичке трауме и где борави до окончања судских поступака. Ако нема сопствена средства, трошкови боравка у сигурној кући се подмирују из локалног буџета, што је брига надлежног центра за социјални рад. Жени нико не може да гарантује стопроцентну безбедност. Kоначно, ни професионалци „помагачи” нису потпуно безбедни у овом послу.

Несигурност производи осећање страха које не би требало да паралише, него да покреће све личне снаге на заштиту живота и тела. Жене – жртве насиља би требало да знају да оне уопште нису слабе. Напротив, оне су изузетно јаке, јер их је лоше животно искуство оснажило, само је важно да оне уз стручну помоћ  то освесте, јер им је, по правилу, због трпљења понижења снижено самопоуздање. Такође, требало би да знају да оне нису криве за распад породице, иако им насилник стално намеће осећање кривице. Породица која је изгубила заштитну функцију и у којој није безбедно живети, изгубила је сврху свог постојања.

Kо брине о мушкарцима који врше насиље?

За крај, ваља одговорити на питање ко брине о мушкарцима који врше насиље. Одговор је јасан. Насилници се могу упутити на третман, али само уколико признају да су били насилни и ако се покају. Уосталом, многи од њих су и сами као деца били жртве насиља и поистоветили се са насилним оцем. За оне друге, без самоувида и без савести, законске санкције једина су опција.

Светлана Продановић, дипл. психолог и породични психотерапеут

 

Молитва и родитељска љубав

Родитељство је вишеслојан феномен. Саздано је из мноштва биолошких , психолошких културолошких , духовних и друштвених чинилаца. Оно тежи да се остварује по моделима предака, али се прилагођава и захтевима данашњице. У сада већ давној прошлости имали смо многодетне породице, а између наjстаријег и најмлађег детета разлика je била и до десет –петнаест година. Таман када би најмлађе дете извели на пут, родитељи би већ увелико имали унучад и не би осећали бол „празног гњезда“, посебно уколико би неко од старије деце традиционално остајао у заједници.

Шта нам је донео живот у глобалном свету? Наставите са читањем