Архиве категорија: самоувереност

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења / 2

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

Наставак разговора са психологом Александром Колмановским

– А сада да пређемо на то, како се у ствари може решити проблем самоприхватања и вољења себе. Причали смо на ту тему са различитим особама и постоје две концепције, два различита приступа. Један приступ је да треба прихватити себе без обзира на све, а други, да треба схватити: зашто ми себе не прихватамо и да то у себи изменимо.

Одговор проистиче из горе реченог. Позитивно самоприхватање јесте принципијалан однос према својим манама као према нечему што ја сам нисам бирао и за шта нисам крив. То је моја несрећа, мој проблем, али не кривица. Наставите са читањем

Advertisements

Два разлога због којих не волимо себе и начини превазилажења

1a2c81c1-850a-4bdb-9948-795e376cdce6*Разлози због којих не волимо себе, комплекси

*Како заволети себе

(Разговор са психологом Александром Колмановским)

– Покушавајући да решимо своје проблеме или проблеме друге особе, веома често се срећемо са чињеницом да особи недостаје оно што се обично називаљубав према себи“. Тј. постоји неки унутарњи конфликт. Ту појаву, такође, зову недостатком самоприхватања. Можете ли нам појаснити како се то тачно зове или, ако су у питању различити појмови, у чему је разлика? Постоје моралисти којима ова тема и није нарочито блиска, који кажу: зашто волети себе – то је егоизам. Али ево, разматрајући проблем, ипак схватамо да су егоизам и љубав према себи различите ствари. У чему се, по вама, љубав према себи разликује од егоизма? Наставите са читањем

Одлучити се ући у живот других

Разговор о усамљености… без усамљености

Поред обичних шаблонских решења, за било које питање постоји и неочекивани одговор, ослобађен од стереотипа. Само ако смо ми спремни да га прихватимо.

Како да човек нашег времена победи усамљеност? Шта да ради с њом? То смо питање поставили Александру Дианину, не породичном човеку, који не зна за усамљеност. 

Александар Дианин-Хавард – аутор система  „Морално Лидерство“, „Сотворенный для Величия“, које су прведене на 20 језика.

Унук емиграната првог светског рата, представник трећег покољења руских емиграната. Родио се и завршио школу у Паризу, радио као адвокат у Стразбургу и Хелсинкију. Од 2007. године Живи у Москви.

„Ја мислим, да свако од нас има искуства служењу другима. Када престанемо да мислимо о себи, о својим проблемима, и чим се окренемо проблемима других људи, којима можемо помоћи, усамљеност одмах изчезава. То је доказано кроз векове. Значи, усамљеност је разултат усредсређености на себе. Наставите са читањем

Колико нам jе дозвољено бити отвореним?

Од аутора: И ви можете да од лимуна направите лимунаду!

Отвореност….откровење….откривеност….откриј….
Код свих тих речи је исти корен.
А људи их разумеју другачије.
Једни у том виде наивност и простоту…
Други чак лукавство и корист.
Да ли jе лако бити отворен?
Шта отвореност даје ономе ко је поседује?
Сигурно је да отвореност уништава страхове. Зато што, чим се човек открио – више нема шта да изгуби, „осим својих окова“.
Значи – човек стичу неку слободу.
Но поред тога пролази и испит.
Зато што, за све у овом свету треба платити.
А за отвореност тродупло.

Што је боља душа
то је компликованија судбина

Као минимум, човек ће за своју отвореност добити одобрење, или ће га осудити. Као максимум – завист, са свима последицама које из ње проистичу. Наставите са читањем

Ако нема блискости?

Анонимни пита

Здраво! Реците ми, молим вас, како да решим свој проблем. Имам довољно познаника, другова, но међу нама нема душевног општења, блискости, сви разговори су површни. Иста таква ситуација је и односу с мамом, и с дечком, невидљиво је присутна дистанца, нема блискости, а веома би желела. Како да се са тим изборим, можда постоји корисна литература.

9 Апр 2017
 Одговара Викторија Маркелова

Здраво! Ако нема блискости, највероватније је да је Ви сами не допуштате.
Обично се то дешава због страха од бола… ево отворићу се, и урадиће нешто, што ће ми нанети бол.
Задајте себи питање: шта ми смета да скратим дистанцу?
Шта ће бити, ако будем отворенија?
Межете прочитати књиге:
Ерик Берн „Коју игру играш“
Ерик Фром “Умеће волети“

https://elitsy.ru/voprosy-psychologu/category/4/

Несамодовољни људи!

Погледајте на ту слику. Она репродукује популарну идеју, пониклу из идеологије индивидуализма: човек у борби „сам против свих“ може да победи. Главно је – веруј у себе, у свој успех и своје циљеве – и успећеш. Но је гледам у ту слику и размишљам, шта ако ствари код главног хероја заиста стоје тако, како је нацртано – он не само да неће достићи циљ, он неће ништа ни покушати да уради. Можда ће много да размишља о циљу – но с места се неће померити. А ако се ипак и помери – неће далеко стићи.

Зашто? Зато што идеја, да је наша личност нешто изолирано од целог света и да може функционисати чак и против целог света, није истинита, мада је та мисао веома саблажњива.

Веома волим песму Киплинга „Ако“. Заиста је чудесна – декларација храбрости човека пред лицем изазова, које му живот баца у лице.

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;

Моћне речи. Но тамо постоји један моменат, који сву ту храброст чини нереалном. То су заправо први стихови песме.

Ако можеш
да сачуваш присебну главу,
када сви око тебе губе своју, 
и окривљују те за то,

Ако можеш да верујеш себи,
када сви у тебе сумњају

и сам придодајеш њиховим сумњама

Када нико не верује у тебе, чак и најбољи друг од тебе окрене главу, и немаш се на што ослонити – чак и најснажнији, најсамоуверенији човек ће задрхтати, посумњаће и почеће да се осврће унаоколо у потрази за додатном подршком. „Један на један“ – саблажњиво, но „један на један против целог света“ – за то нису имали снаге чак ни старогрчки богови и хероји. Чак је и Херакле имао сапутника.
„Каква спољашња подршка ми је потребна, да би достигао жељено?“ многи људи себи ни не постављају такво питање, следујући навикнутом начину живљења изолированог човека, способног да истраје и преживи у потпуном психолошком и физичком вакуму. „Потребна ми је само моја воља и одлучност“, – нешто такво ми је рекао један мој познаник. Питао сам га: „А шта ојачава твоју одлучност?“ Одговарајући, навео је поменуте стихове „Ако…“. „То јест, тебе подржава Киплинг, а то значи, да ниси сам…“.

Ми никад не можемо бити у потпуној, апсолутној усамљености – зато што ћемо чак и на пустом острву имати сабеседника. Сазнање човека је дијалогично, ми увек имамо бар једног унутарњег сабеседника, који, нпр. подвргава сумњи наше идеје или насупрот, бодри оног ко се колеба. Како је говорио М. Жванецкиј, „истинска усамљеност јесте – када сву ноћ разговарате сами са собом, и вас не разумеју“. Но ипак – разговарате… Смрт унутарњег сабеседника јесте – пут у безумље.
Нама је животно важно да нас чују. Да будемо саслушани и примећени у свим наши пројавама, а не само у оним, које су по души оном, коме се обраћамо. Управо зато подршка – није утеха, мада и утеха може да буде важна. Како ја сада мислим, подршка је – када остављам човеку могућност да буде са мном управо онакав какав је сада. Ако преживљава губитак, тугу, – дати му могућност да тугује са мном, без оног „све ће да буде добро“ и др. Ако је збуњен – дати му могућност да буде ту поред тебе, и не затрпавати га саветима или препорукама. Но то је могуће само када је и за мене самог допустива туга и збуњеност, када се ја сам не бојим разрешити самом себи да будем такав, и не бојим се пада, да се скотрљам низ провалију и да се не исчупам из ње. Када постоји поверење у процес – и у свој организам. Нама је потребан близак сведок, који је спсообан да нам се присаједини, да увиди наша преживљавања – и да не покушава, да са тим нешто уради.

Ако у својим преживљавањима, обраћајући се другом, останемо несаслушани и неподржани, када се људи одвраћају од оног шта је за њих самих неиздрживо, тада остајемо усамљени. Често се усамљености придружује њен чести сапутник – стид. Стид – није само осећање сопствене ништавности, никчемности и жаља да се просто исчезне. Када дете плаче, а његов бол не слушају (не чују) и тврде му „мушкарци не плачу“ – он се сав снужди. Бол и сузе не исчезавају, но сада их се већ почиње стидети, а то не само да појачава преживаљавање – то га конзервира.

Када пред другим људима не смемо да будемо слаби, бојажљиви, стидљиви, осетљиви, уплашени, ми не престајемо да будемо такви, него се, као додатак томе, учимо тога стидети. Стид зауставља преживљавање, оно се чаури у нашој души, и никуда не исчезава. Стид је – одсуство подршке из нашег животног окружења и уопште није обавезно да то буде директно осуђивање. Непрошени савети и препоруке појачавају стид, зато што порађају осећање, да сви људи унаоколо знају како да се избаве из тешке ситуације, а ти си једини који то не зна, нити уме. Пошто је беспомоћност посебно „стидна“ за мушкарца, зато су мушкарци и склони томе да покушају „ућуткати“ очајање, слабост и беспомоћност других људи, помоћу савета или неких других директних покушаја да се нешто уради. Чак и када то од њих нико није тражио. Управо ти покушаји и појачавају стид.

Тако се рађају забрањене зоне у нашој психи. По речима психотерапеута и филозофа Г. Уилера „Ако ја, будући дете, осећам да на неки начин владам неким одређеним способностима, а ви, припадајући свету одраслих, тражите од мене нешто сасвим друго, нешто што вам ја не могу дати – једина могућа интеграција (мог Ја) за мене ће бити историја у којој сам ја у нечему лош, и зато се сакривам, покушавајући да по мери својих снага, ако већ не могу да исправим, онда бар да се претварам да владам неопходним квалитетима“. И тако, претварајући се да имамо све неопходно за једну „зрелу и здраву“ личност, остајемо један на један са сопственим осећањима и преживљавањима.

Но никуда не можемо побећи од тога, да су наша преживљавања увек неком адресирана (упућена). Када плачемо – ми плачемо неком. Нема суза, а да нису ником адресиране, било која наша преживљавања требују да их неко чује, види – и да се на њих одазову, а не да их запуше. Када умиру блиске и вољене осебе – наше сузе су адресиране не само живима, него и мртвима. Људи се обраћају мртвима, разговарају са њима, говоре о љубави према њима, о љутњи због раног одласка, или чак о радости што су мучења због тешке болести сада позади – и неважно је да ли си атеист или верујеш у загробни живот. Чак је неважно што тај, ко је умро, можда то неће ни чути – важно је просто произнети те речи, адресиране оном, ко је отишао. Просто озвучити – но по адреси… У том је суштина социјалне човекове природе – наша осећана су увек неком адресирана.

Суштина подршке јесте – прихватање сваког човековог стања, способност издржати га. „Ја видим да ти је тешко, видим да си рањива, и нећу се окренуту од тебе такве“. То је тешко. У неком моменту живота сваки човек се сусретао са неиздрживим за њега преживљавањима другог човека и окретао се од њих…

А суштина самоподршке јесте – прихватење себе самог, у било којем стању, без покушаја да умањимо, обесценимо или сакријемо од себе самог та своја преживљавања. „Нисам се увредио, само сам се мало разљутио“ (наравно – увређеност је инфантилно осећање и није баш похвално у друштву, постоји подругљива изрека – „на урвређенима воду носе“).
Уопште, ако стојимо сами против целог света и никако не можемо да почнемо то, о чему смо давно маштали – нама недостаје спољашња подршка, и неће бити срамота да то признамо. Остајући без те спољашње подршке, остајемо осуђени на стид и конзервацију нашег стања, на смишљање историје о том, како имамо све шта нам је потребно. А притом се не померамо с места, ни на корак… Прекрасно би било да су у нашој прошлости постојали такви људи, или да их имамому сада, који се од нас нису одвраћали, од којих смо увек, ма шта се у животу дешавало, добијали подршку типа: „Ти си наш. Ма шта да се деси, ти си наш“.

психолог Латипов Илија

Тада, сретнувши се са животним тешкоћама, ми можемо да се ослонимо на те речи – и да се не одрекнемо самих себе. Јер се отац (мама , брат, друг, другарица, сестра…) нису одвратили од нас. Ако пак таквог опита немамо – требаће нам доста времена да се томе научимо. Мораћеш посматрати друге људе, налазити у себи душевни одзив на њихова преживљавања и обраћати пажњу на то, како други људи реагују на твоје речи и осећања. Мораћеш ризиковати да се откријеш и да признаш нека своја „забрањена“ осећања, мисли и стања – да би открио како људи, поред свега тога, ипак остају са тобом, нису се окренули од тебе, нису искривили фацу од одвратности и у исто време нису покушали да те што пре „спасу“. Они су просто ту поред – и имају сличан опит страха и стварања историја о својој самодовољности. Варијације таквих историја су разне, но суштина је –  иста.

https://www.b17.ru/article/41494/

© Познај себе

Неиспуњива рупа у грудима (траума одбачености)

Неиспуњива рупа у грудима – то је једна од најчешћих метафора осећања недостатка љубави, коју сусрећем у мојој пракси. Неко ту рупу покушава да попуни радом или храном, да је залије алкохолом, да је зачепи полним органом или да туда суне целог партнера. Начина је много, но сви су они само привремена анастезија.

Та свегутајућа туга (чежња) за безусловном љубављу нас често враћа у стање детета, из којег налазимо одговарајући, прикладан објекат на којег обрушавамо сву своју необуздану чежњу за љубављу, топлином и нежношћу. Управо Објекат, зато што је у том моменту практично немогуће да иза својих пројекција видимо живог човека, с његовим жељама и потребама.

tamagotchiОни се у почетку старају да насите ту рупу без дна у дечје-свепрождирајућој души, све узимају с благодарношћу, облизују прсте, моле за још и говоре да нико, осим тебе, ту рупу не може да попуни. Потом требовања љубави постају све жешћа, личног пространства све мање, график живота се мења, зато што је дома родна душа о којој је потребно бринути, да не би, не дао бог, угинуо као дигитални љубимац (Tamagotchi), ако не успеш да га нахраниш на време. Даље и сами знате како бива: „Другови су ти битнији, него ја“, „Ти мени уопште не посвећујеш пажњу“, „Осећам да ме не волиш“, и сва убеђивања, типа „волим, желим, важна си ми“ проваљују се у бездани бунар, и не испуњују га, зато што га он није ни ископао.

Кaо правило, сличне „рупе“ се појављују у случајевима, ако је човек раније преживео трауму одбачености од стране за њега значајног блиског човека. Одбаченост је могла да буде директна или индиректна. Директно одбацивање се састоји из редовних вербалних и невербалних порука непосредно детету: „Дебео си, требао би да смршаш“, „Погледај, друга деца се понашају лепо, а ти како“, у систематском игнорисању потреба детета, отказу од општења с њим. Индиректно одбацивање се дешава, када родитељи обасипају дете похвалама у једној сфери живота, не пројављујући пажњу према другим његовим особинама.

На такав начин се код детета често појављује осећање да, ако учини неку грешку и падне с пиједестала, њега ће престати да воле. Тако је, на пример, једна моја клијенткиња страдала због тога што није могла да прима комплименте на рачун спољашње привлачности. Када смо истраживали историју њеног одрастања, открили смо, да су родитељи од самог детињства тако много хвалили њену лепоту, игноришући све друге стране њене личности, да је она почела мислити, да код ње не постоји ништа друго за што би је могли волети. Касније у животу, на пројаву било каквог интереса према њеној спољашњости, она је гледала као на одрицање других њених квалитета.

Сличне трауме се могу формирати и у каснијем узрасту. У датом случају је посебно осетљив период адолесценције, када је водећа делатности за децу општење с вршњацијма, и њихова оцена постаје максимално важна. Но, као правило, ако су детету у породици транслирали приближно овакву поруку: „Да, ти имаш своје квалитете и недостатке, но ми те волимо и ценимо, а ако ти неко говори гадости – он просто ништа не разуме, не слушај га“, онда је дете способно да сачува то осећање да, иако га сви на свету не могу волети, свеједно постоје људи који су способни да му подаре топлину и нежност.

психолог Екатерина Шарипова

психолог Екатерина Шарипова

Дакле, ту рупу је могуће залечити само изнутра: Стваралаштвом, новим опитом, самоистраживањем, лечењем својих дечијих траума. По мом мишљењу, важна етапа у том процесу јесте одрећи се идеје, да све твоје потребе може да задовољи један исти човек, и прихватање чињенице, да љубав можемо узимати помало, са разних страна, од разних људи: загрљаји, речи продшке, саосећања итд. Касније гледаш, кад оно и Други се појавио, не само да нас храни љубављу, него се показао и као веома занимљив са својим душевним процесима.

https://www.b17.ru/article/55684/

Снажна жена

silna-zena

Веома често жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Мушкарац, па и све њено окружење виде у њој снажну жену.
Но њена унутрашња девојчица [„True Self“, „Child Within“  – унутрашње дете/дете у нама.] жуди за пажњом и бригом.
Ретко која жена ће са благодарношћу да прихвати речи мушкарца који ју је назвао снажном. Када то чује од партнера, жена може да падне духом. Зато што се у њој појачава осећање усамљености и незаштићености пред овим огромним и страшним светом. Зашто је то тако? Она је рачунала на подршку мушкарца, често и на нешто више: на то да сада уопште неће морати да решава никакве проблеме.
Жене жуде за мушкарцем, иза којега би се могле сакрити од света као иза каменог зида. И када се партнер понаша не онако, како се очекивало, многи се одлучују на развод: шта ће им неко ко се понаша као мало дете…
У очима клијенткиња често видим збуњеност, разочарење и питања: „Где су нестали снажни мушкарци?“, „Зар мушкарци у женама траже само брижну мајку?“, „Шта уопште происходи са односима у овом свету?“
Људи у савременом свету су заражени гордошћу. А горд човек… он не сме да буде слаб. Слабост се не прихвата, она се чак и презире од стране друштва.
Јасне границе улога мушкараца и жена данас се све више бришу. И у свет улази жена која се са једне стране стреми да буде снажна, самостална, независна и успешна, а с друге стране, страда од осећања одбачености и беспомоћности, који преплављују њену малену унутарњу девојчицу.
Жена демонстрира мушкарцу своју снагу и слободу, дајући му до знања, да она о свему одлучује сама. Но њено унутрашња девојчица жуди за пажњом и бригом.

Клупко дечјих проблема

Нажалост, данас је честа појава да су женске линије породичног стабла изломљене конфликтима и унакаженим пројавама осећања: мајка не може ћерки да преда умеће да воли и прихвата себе и других, зато што њу саму није волела нити прихватала њена мајка. И тај проблем се као црвена нит провлачи кроз многа и многа покољења.
Ћерка не прихвата своју мајку и зато не може да прихвати ни своју ћерку. А као разултат жене не прихватају и не схватају своју дубоку женственост, често се оне просто не могу пробити до ње.
Односи између мајке и сина се устројавају на мало другачини начин. Жени је лакше и једноставније да прихвата сина: у односу на њега код ње се не појављује та скривена завист и супарништво. Зато се на њега управља сва сила материњске љубави, а такође и нигде не нашавши излаз, стремљења к блискости и нереализована жеља да се о неком брине. И жене буквално преплављују синове својом суперзаштитом. И они одрастају инфантилни, навикли на подчињавање у породици. Осим тога, свесно или не, неретко маме не желе да отпусте од себе одрасле момке, чиме још више код њих успоравају формирање и реализацију мужествености, снаге, и умећа да носе одговорност за друге. Такви мушкарци често не могу да се брину, не само о жени и деци, него и о себи самима.
Девојчице које у детињству нису добиле толико потребну љубав, топлину, бригу, удаљују се од своје женствености и уче се да рачунају само на себе. Оне су принуђене да рано одрасту, губећи контакт са својим унутарњом девојчицом.
Наравно да на формирање карактера детета утиче и васпитање у непотпуној породици, живот само са мамом. Када је жена принуђена да прихвати улогу главе породице, испуњује и женске и мушке функције, притом не добијајући уопште никакву подршку од мушкарца, она губи своју женственост и постаје жестока, властна (ауторитетна), све контролише. Њена мекоћа, нежност, доброта и трпељивост одлазе на друг план, а понекад и на трећи. Она је често принуђена да се буквално бори за преживљавање у социуму, решавајући све проблеме породице.
Пребивајући у таквој атмосфери, мушко дете навикава на снажну, независну маму, која свим управља и потом, да би саздао породицу, тражи за себе такве жене, с којима ће моћи да изгради тај модел односа, који је био присутан у његовој породици.
Девојчице узимају пример од маме и стреме се да постану као и оне: властне и одлучне. И у односима они реализују управо тај шаблон понашања – стреме да све контролишу и не умеју бити слабе. У исто време оне на такав начин желе да заштите од бола и страдања своје унутрашњу девојчицу.

Снажна жена. Прихватање слабости.

Да би вратили равнотежу у своје односе жене би требале да науче прихватати своју слабост, постепено померајући с главне позиције своје мушке пројаве. И то треба радити мудро: Не само да моле мушкарца за помоћ, него и да формирају такве услове, када ће мушкарац бити приморан да на себе узме решавање разних задатака.
Овде је важно ваше душевно стање и спремност да прихватате бригу другог, а не да то буде само просто изговарање прозби. Требате се научити да прихватате своју беспомоћност и незаштићеност.
imagesПослушајте на крају крајева своје унутрашње дете, окрените се к њему, поласкајте му и огрејте га. Њему је тако потрено ваша пажња и прохватање. Док не подарите подршку свом рањеном „ЈА“, ви ћете као и раније у свет да транслирате мушки начин понашања. И треба ли се онда чудити што партнери просто не виде неопходности да вам помажу?
Схватите да, ако свом мушкарцу изјавите да сте слаби и да имате потребу за подршком, а кроз неколико тренутака опет изнова почнете заповедничким гласом давати команде, ништа нећете моћи да измените. Овде је потребно трпљење и умеће чекати. Ако мушкарац није испунио то што је обећао, немојте сами то радити уместо њега. Дајте му до знања да ви очекујете обећано. Иначе ће мушкарац као и раније да беспосличи.
Ако вам се не свиђа, када вас партнер назива снажном женом, зауставите свој бег и „погледајте“ у очи своју незаштићену, малену, унутарњу девојчицу. Осетите зоне вашег душевног деикомфорта и напетости. Где је овде конфликт и унутрашње противеречење? Научите се да постепено одмотавате то клупко напетости.
Истински успешних, самоуверених, снажних мушкараца нема много. И тешко да их ви можете привући у свој живот, зато што они неће дуго ни да трпе поред себе жестоку и властну жену. Они траже меке, женствене сапутнице.
Сила женске душе је огромна. Али та сила је – женска. О таквој партнерки мушкарац може да каже, да је она самоуверена и снажна, али ће свеједно тежити да је подржи и укаже јој помоћ, мушку помоћ.


Коментари

Кирсанова Ирина Владимировна:

Седи код мене у кабинету једна таква
– Волела би да је способан да он доноси одлуке!
– Ок, а ви сте значи спремни да прихватите било коју његову одлуку?
– Па, ако буде исправна!
– А ко ће да одлучује, да ли је исправн или није?!
– Како ко, наравно ја!

http://www.irinagavrilovadempsey.ru/articles/self-development/a-strong-woman/

Смешкати се – „јефтин“ начин да се изгледа боље

ulibka

Консултација. Преда мном седи млада девојка, ноге јој преплетене тако да подсећају на неки китњаст корен извађен из земље, рукама ослањена на кауч и као да на тај начин покушава да се одржи у тој крхкој пози. На њеном лицу постојано лебди осмех, пројављујући се сад мање, сад више…

Девојка без журбе почиње да говори о том, шта ју је привело на консултацију. Говори о страшним стварима… Осмех свеједно не салази са њеног лица… Од тог историја изгледа још ужасније, напуњена таквим болом и страхом, које човек просто не може да издржи, ако се од свега не заштити изолацијом, одрицањем, дисоцијацијом… Заштитити се, заувек присвојивши себи осмех, обесивши га као вечну маску на лице. Наставите са читањем

О реакцији на критику

zelena-kosa

… Џек је на мало грубом примеру показао како и зашто ми реагујемо на критику.
Пришао је једној од учесница и рекао: „Проводим много семинара и лекција, али први пут међу слушаоцима видим толико глупих људи“. Јасна је ствар да је то девојку веома увредило. Џек ју је успокојио тиме што је све то само вежба и има свој наставак.
Опет је погледао на њу и рекао рекао јој: „Проводим много семинара и лекција, али први пут међу слушаоцима видим неког са зеленом косом“. Девојка се сада насмејала.
– Зашто се смејете, – питао је Џек?
– Зато што моја коса уопште није залена.
– А зашто сте се малопре на мене љутили?
– … Наставите са читањем