Архиве категорија: самопознање

О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак? Наставите са читањем

Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи

journaling_00Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе. Наставите са читањем

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

  1. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човекјесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи. Наставите са читањем

Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости. Наставите са читањем

„Дар“ обесцењивања

download-3Хоћу да на напишем о том „чудесном дару“ којега у разној степени поседује скоро свако до нас, или без тог скоро.
Обесцењивање. Наравно, у првом реду мислим на обесцењивање себе.
Како га препознати?
То је такво стање када почињеш да мислиш и осећаш, да све што радиш, на пример, ништа посебно не вреди. Или радим недовољно добро. Или када мислиш да други човек увек ради/живи боље, а ти некако не баш сјајно. Или када на своје успехе посебно не обраћаш пажњу, зато постојано размишљаш о неуспесима/грешкама/манама итд.
Неки то називају реализмом. Неки просто тако живе да чак и не знају да поседују такав „дар“. Наставите са читањем

„Вежбе“ против нарцизма

Резултат слика за от нарциссизмаИдеја да напишем невелик чланак родила се савршено случајно и неочекивано за мене саму. Пре неколико дана на Facebook сам налетела на пост девојке у којем је било написано отприлике – Препоручите добру књигу с ВЕЖБАМА против НАРЦИЗМА. Озбиљно. Пост ме је баш развеселио, а потом сам схватила да док заспивам размишљам о том – заиста чиме лечити? 🙂 да терапија и групе то је јасно дело. Но! Нарцизам је у питању – потребно је прецизно и јасно – најпре ово, затим то, затим ће се десити то – што значи да втреба да идете на поправни :). И ево ја пишем о свом опиту, како је то изгледало и чиме сам се ја лечила :).

Најпре сам проживљавала и испробавала све те за мене нереалне ствари на довољно безопасној територији, у две групе – терапеутској и другој за обуку. За што велико хвала свим момцима и девојкама из мојих група! Отприлике кроз годину дана сам све активно почела да интегрирам у живот уопште :).

и тако, моје „вежбе од нарцизма“) Наставите са читањем

Живот без жалби

Резултат слика за уилл боуэн фиолетовый браслетСвештеник Вилл Боуен (Will Bowen) изучавајући људе и њихово понашање дошао је до закључка да, од тог шта и како ми говоримо, зависе наше мисли, а оне опет утичу на наше емоције и поступке. Показало се да се сви ми веома често жалимо, оговарамо, критикујемо. Не верујете? Онда проверите!

Вилл Боуен је предложио свима који желе да измене свој живот у бољу страну, да надену љубичасту наруквицу и да у току 21-ог дана живе без жалби, критика, оговарања и незадовољства. Ако би у току тих дана човек заборављао и изговарао „забрањене“ речи, дужан је да пребаци наруквицу са једен руке на другу и да почне одбројавање дана изнова. Продужавати тако све док се наруквица не задржи на једној руци 21 дан заредом. Ефекат таквог експеримента превазилази сва очекивања!

Резултат слика за уилл боуэн фиолетовый браслетЉуди који су прошли тај експеримент су се променли до непрепознатљивости. То није остајало незамећено ни од околине и већ су се њихови другови и ближњи подкључили том експерименту, навлачили су наруквицу и неизоставно се мењали на боље.

Зашто је тако прост метод, као што је живот без жалби, тако ефикасан?

Као прво – важно је само настројење. Већ с момента када се пробудите ви знате да не смете говорити о негативном, а најбољи начин за то јесте – почети примећивати позитивно у себи, људима који вас окружују и у свету уопште.

Као другио – расте самоконтрола над собом, својим мислима и оним шта гооврите, а то је веома важно за сваког човека. Сада се ви само учите, но сваким даном ћете постајати све свеснији.

КРезултат слика за уилл боуэн фиолетовый браслетао треће – за време тог експеримента сазнаћете много новог о себи, о свом начину размишљања и начину живота.

Скоро да већ сви знају о сили позитивног мишљења, но жалби на живот и незадоовљства из неког разлога не постаје мање.

А ви ћете се одлучити на такав експеримент?

Извор: https://vk.com/topic-34562829_28746282

Пошто је данас недеља праштања, издвоио сам неке раније текстове о праштњу. Опростите и мени.

Опростите свима.

Праштање – Гордињице моја…

Нећу да опростим – сказка од Елфике

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Праштање, помирење и поверење

Непраштање – суд без адвоката

Како одрасти или психолошке границе личности

Larisa  Аутор: Лариса Березан

Ни за кога није тајна да је човек одвајкада стремио ка срећи. У већини случајева она се асоцира с односима и блискошћу с другим људима. Но парадокс је у томе што се човек стреми да изгради успешне односе с другима, а да до краја није схватио нити је одредио, ко је на самом делу он сам као личност. Разлог је у томе што он схвата те односе као спас од самоће, нада се да га други човек може учинити срећним и без усиља њега самог, просто већ тим једним фактом свог постојања :).

Заиста, да би се потпуно реализовао, човек има потребу за општењем с другим људима. Но да би имао контакт, везу с другима, он је дужан на почетку самоопределити се, успоставити своје границе, свесно раздвојити себе од других.

Како је то могуће определити се, питаћете ви? Шта значи самоопределити се?

Одговор лежи на површини, у самој речи «определити». Определити значи поставити предел, границе[1]. А то и јесте тема нашег данашњег разговора (чланка).

Да би се заиста сјединили с другим човеком, осетили истинскиу радост од блиског општења с њим, неопходно је, као прво – одрасти, осетити и проживети самог себе.

Близост и Самоћа – две стране ЗДРАВЕ ЛИЧНОСТИ

А да би одрасли најбоље ће вам помоћи психолошке границе, умеће правилно их установити и штитити.

Шта су то физичке границе вероватно сви занте. Оне су блиске таквим појмовима као «дистанца», а такођер «лично» и «интимно» пространство, у које можете да пуштате или да не пуштате друге људе. Код сваког је оно своје. То је оно шта се тиче нашег тела.

Но видите, и у души постоје такви граничници. Пошто ни ја ни Ви нисмо бесконечна (у времену и простору) бића, те смо дужни да се држимо у одређеним оквирима :).

У животу свако од нас влада и располаже индивидуалним набором различитих ресурса: мисли, осећања, жеља, таланата, вредности, времена, поступака итд.

Проблем настаје тек тада, када човек почне да меша своју и туђу сопственост. Њему је тешко разабрати се, где је он сам, а где је други човек и његова одговорност за свој живот. И овде су могућа два  варијанта:

  • Узети на себе одговорност за другог човека и преоптеретити се
  • Свалити своју одговрност на другог човека и постати «паразит» на његовом телу

Да су нарушене психолошке границе говоре нам следеће фразе:

«Његово трпљење нема краја»;

«Она прелази границе приличног»;

«Он је прешао преко себе» и друго.

А у завршетку чланка желела би да одговорим на следеће важно питање (свако од Вас то може да уради у коментарима у даном чланку :).

dvoje

Зашто је најпре нужно постати зрела и одговорна личност па тек потом стројити блиске односе с другим људима?

С моје тачке гледишта за то постоји неколико разлога:

– Као прво, незрео човек ризикује да постојано упада у сазависне односе.

То су такви односи који деградирају личност, који се формирају у породицама алкохличара, наркомана, а такођер и породицама где присутствује било какво физичко и/или психолошко насиље. Постараћу се да тему зависности и сазависности раскријем у следећим чланцима.

– Као друго, човек с развијеном и формираном личношћу априори је привлачнији за такве, као и он, зреле људе.

Зато се код њега на много пута поваћава шанса да сретне истинску љубав или истинске другове, да изгради јаку породицу и одрасте пуноцену, у психолошком смислу, децу.

Као што се каже, слично привлачни слично.

Наравно, може се престројити и одрасти и у самом браку, но ако постоје могућности занимати се тим раније, ја вам то топло препоручујем :).

Истинска љубав ниче само тамо где постоји карактер и личност

А то је немогуће без наличја психолошких граница.

На такав начин смо данас заједно с Вами сазнали једну важну истину:

Да би истински одрасли, неопходно је научити се правилно изградити и чувати своје личне границе, у односима с другим људима и са самим собом.  

Другови, бићу Вам признатељна (захвална) ако поделите линк на овај чланак у друштвеним мрежама, а такођер напишите своје мишљење у коментарима!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-drugim/kak-povzroslet-ili-psixologicheskie-granicy-lichnosti

[1] руска речи „предел“ – значи граница. Определити – означити (успоставити) границе.

Чланци о границама:

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Зашто се неке људи веома лако увреде, а други, чини се, никада се не вређају? Ми стремимо томе да се не вређамо, но снова и снова у срцу налазимо горак укус тог познатог нам осећања. Зашто?
Увређеност. Оптерећујуће, мучно стање. Виновник увреде је већ одавно заборавио на речено или учињено, а срце увређеног може још дуго да се мучи и страда, као птица ухваћена у кавез. Увреда може да годинама тишти човека и да постане источником злих, осветничких поступака. Она нам је позната још из детињства, но и одраставши ко се од нас није осећао као дете којег су незаслужено увредили?

О природи увреда расуђује доктор психијатар Андреј Бутко, члан омладинског православног Свето-Николајевског братства (град Минск, Белосрусија)Obida
– Андреј Владимировић, с тачке гледишта доктора-психијатра, каква је природа увреда?
– После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малиша прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања.
Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникални начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо привикли.
– Као компјутерски програм?
– Да. И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непривично, ново. Но то ће за њега да буде нешто као ноу-хау и потребоваће неког усиља, биће праћено праском енергије.
У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно пројављује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција.

– А какво васпитање може да искључи из понашања детета такву реакцију?
Мало је вероватно да се може искључити, чак није ни корисно, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће.
Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност.
Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету.
У исто време неке пројаве воље детета треба пресецати. И чинити то избиратељно (селективно), у зависности од дане ситуације. У једном случају дозвољавати пројаву директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се пројављује одговорност избора и вероватноћа грешки.
У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољњено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијаната, у којем је по суштини прописано, да јеног шаблона, на све случајеве у живота, нема. Ту је много слободе.

Резултат слика за «Обида — это агрессивная реакция»
– А ако је васпитање другачије?
– Детету може да се наметне жесток шаблон, који претпоставља узак спектар варијаната понашања. На пример: Потребно је свагда подчињавати се грубој сили, дете је – роб, који испуњава све заповести родитеља. И тада је дете принуђено да се приспособљава том шаблону. Уз помоћ те исте увређености. Увређеност претпоставља да се у онога ко нас је увредио појави осећање кривице. Он ће се „кувати“ у томе и кроз неко време ће га осећање кривице привести томе да нешто учини за онога кога је увредио.
Често се такав механизам среће у породицама алкохоличара. Видео сам такве случајеве док сам радио у наркологији. Тамо су такви односи – посебно популарни међу супрузима. Муж пије. Он је агресор, а жена је увређена. Потом, када се он протрезни, може бити обрнуто: она је – агресор, прогонилац, зато што она напада, звоца мужу, а муж – увређени, несрећна жртва.
– То јест постојана смена улога…
– Да, у породици где постоје зависни односи, својеврсан фудбал – то у један гол се шутира, то у други. У том случају шема „увреда-осећај кривице-увреда-осећај кривице“ – је начин живота, начин функционисања односа, где је све време неко увређен, а неко крив.
– А ако се вратимо к увреди, обраћеној не на чланове породице, него нпр. на сараднике на послу. Каква је тамо корист уврдити се?
– Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему.
На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да редактира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје.
Но она може и да откаже. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било који варијант одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и о томе како је за мене важна та молба, да је она малтене једини чвоек који ми може помоћи… То може да буде предложено како год угодно но суштина је у томе да ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „порджава“ такав тип односа, узима одгооврност за мој живот на себе, она ће то да уради за мене чак и на своју штету, и већ ћу ја бити крив, а она може да се „наслађује“ увређеношћу.
– Но то је све понашање на несвесном нивоу?
– Да, као правило и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје.
Још један пример: жена се љути на мужаи и, демонстрирајући своју увређеност, затвара се у купатило, алудирајући на то да ће нешто да уради са собом. Тако она хоће да издејствује своје, а ако се муж не сагласи, и ако се шта деси, онда ће он да буде крив, што ју је довео до тога да…

Резултат слика за «Обида

– То је значи чиста манипулација…
– Управо то. У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврсан начин да се сажалимо на себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, то су тамо свагда две неудовољене потребе. Једна из њих је – потреба у истинској, искреној бсликости, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. У суштини потреба за психолошким слијанијем (растварањем). То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно.
– Библиске речи „није добро човеку бити самом“?
– Да, у неком смислу. Та способност и потреба зближавати се лежи у основи истинске блискости двоје људи, у основи љубави, ако је посматрамо не у црквеном него у психолошком контексту. Мада се они негде могу и пресецати. У блискости нема „ја“ и „ти“, постоји једно цело, у којем постоји срећа од преживљавања „ми“, но истовремено постоји и сисно смућење од тога што се толико блиско један човек приближио другом!
Овде се пројављуе страх губљења сопствене идентичности, страх тога да ћу се ја сада растворити у другом, и мене као личности ће нестати. То је страх да ће нас други прогутати. Истинска блискост подразумева делимично растварање у другом. И праћњна је страхом губљења самог себе.
Идење у супротном правцу – то је потреба бити „ја“, жеља за аутономијом, слободом. Но када се ја одељујем и ничим нисам везан с другим човеком, тада се појављује страх усамљености. То су две крајности.
Само што су у сазависним односима обе те потребе хронично неудовољене. И ако је немогуће бити „ми“ у пуној мери и немогуће је бити самосталним „ја“, то свеза увреда-кривица регулише такве односе, обезбвеђује умишљено „ми“, илузорно једнинство. А агресивност која свагда присуствује у односима с алкохоличарем и његовом половином, изазива као неко замишљено разделење. Но на самом делу нема ни једног ни другог. То је илузорно јединство и илузорно разделење – када жена звоца алкохоличару или алкохоличар бије жену. У даном процесу увређеност – је механизам адаптације, начин регулисања односа.
– Из тога се може закључити да увређеност може да одигра и неку позитивну улогу?
– Да, она регулише односе. Све наше реакције су наш најбољи избор из асортимана реакција којим свако од нас влада. Само што је асортиман понекад исувише сиромашан…
– Реците, а човек, у којега се навика да се вређа формирала као заштитна реакција и стала неодељиви део душе, он шта – без увређености већ у принципу не може да живи?
– Ако код чевека постоји неки начин регулисања односа, ако он испуњава своју функцију – то је у реду. Слава Богу да смо способни да се адаптирамо на разне услове живота. Ако одузмемо од човека неки шаблон понашања и ништа му не дамо заузврат, за њега ће то да буде катастрофа. И он се неће тако једноставно отказати од својих старих шаблона! Важно је схватити да је то његов начни живљења, и он му реално помаже да живи.
Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једнини начин регулисања односа с онима који га окружују. Када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност.
– Но ипак је увређеност – мучитељно стање. И хришћанин је, уопште, призван да се учи да прашта увреде, да се не вређа. Ето и Васкрсно праштање нам сваке година то напомиње. Но зар је могуће у један дан одједном свима све опростити?
– Ја мислим да када ми гоовримо о Васкршњем праштању, то реч не иде о том да у један дан узмемо све – и опростимо. Пре ће бити да ми гоовримо о правци движенија (кретања) наше душе. Означавамо тај правац као нешто истинско, као значајно, битно, ауторитетно за нас. И колико је у нашим силама, можемо покушати да опростимо.
А сам чин Васкршњег праштања – на видљив начин изражава то да су наше мисли, осећања и поступци устремљени ка праштању увреда, израз наше жеђи и тежње за другачијим односима, односима заповеђеним Христом. И главно је да смо се трудили, старали се, покушавали, чак и ако нам није успело да опростимо.
– И тако, ви тврдите да је преодолети дефекте шаблона понашања формираних још у детињству, као на пример лака увредљивост, веома сложно. Значи, немогуће је човеку нагло се изменити на боље и преодолети своје комплексе?
– Ако човек одједном сам за самог себе реши проблем, на који би му требале године психотерапије, за мене је то – чудо. И може се претпостављати да нешто подобно происходи не без учешћа Господа.
– Значи – то је изузетак из правила?
– Да. Зато што ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то може бити. Занимања, рад с психотерпеутом претпостављају осазнавање свог асортимана реакција и њихове мотиве, а такођер и добијање новог опита односа и самим тим ширење могућности. На то је потребно уложити много усиља и потрошити доста времена. Колико – то је свагда индивидуално. Ако се деси нагли прорив, помак на боље, мислим да то Бог на наки начин дарује човеку то, што је требало бити одстрадано и зарађено муктрпним радом.

https://www.miloserdie.ru/article/obida-eto-agressivnaya-reakciya/

—————————————–

Мали додатак чланку:
Ф. М. Достојевски у „Браћа Карамазови“ пише: „Увредити се, понекад је веома пријатно, зар не? И зна човек да га нико није увредио, него да је он сам увреду намислио и налагао ради украса, сам преувеличао да би саздао што јарчу слика, ухватио се за реч и од грашка направио гору, – зна то и сам, и свеједно се вређа, увређује се до пријатности, до осећања великог задовољства, а самим тим долази и до истинског непријатељства…“


Драги читаоци да ли се вама дешавало да сте уз помоћ увређености покушавали да достигнете неки циљ?
Ја ћу се, на пример, увредити, ако не оставите коментар.

Разумевање себе  (рефлексија)

Резултат слика за Понимание себя (рефлексия)

Можемо да гледамо на свој живот као на школу. Ту су лекције, домаћи задаци, учитељи и другари. Школа – то је одлично место где људи уче – у нашем случају, уче живети. Но у тој школи најважније оцене себи даје сам ученик (самооцена). Савки дан нам даје лекције, које ми треба да савладамо – и тада живот прелази ка следећој лекцији, или ако не савладамо – онда то треба да се исправи, и све је то потребно заметити. Као разултат, како би живот «успео», потребно је заметити у њему самог себе, научивши се притом живети исправно.

А како је то – исправно? Зар нам неко може рећи, како живeти исправно? Да, основна правила су позната. Учимо им се цео живот, спорећи са њима, но сада можемо да признамо: то је исправно. Показало се да је то исто тако тачно као правила аритметике или закони физике. Узгред речено верујући људи знају те законе као Закон Божији. Но и ти који су живели без вере, такођe су упознавали те законе «из треће руке». На пример: лаж само штети. Или: с људима се треба опходити као са самим собом. Или: очајање – је свагда грешка. Нарушавање тих закона ће засигурно повредити нас саме, чак ако у првим минутама и осетимо облегчење – касније ће нас то исувише скупо стајати. Када би знали разултат ми никада не би… Но могуће је и научити те законе. Као у школи: научим закон и добијем домаћи задатак да га применим. И ту настају тешкоће.

Као прво ми често нисмо сагласни са тим законима. Падајући са лествице доле, ми би хтели да закони физике не фукционишу. Упадајући у тешке животне ситуације ми одбацујемо и законе живота: лажемо («а како другачије?!»), хвалимо се (да би знали како сам ја добар, и да би се боље према мени односили»), очајавамо («ту нико не може помоћи!»). Но закони свеједно раде, а ми добијамо нову «јединицу» из живота, примивши све негативне последице својих поступака.

Често ми не знамо како да поступимо – исто као и ђаци у школи, који не знају како да поступе при решавању задатка из геометрије. Тада молимо за савет, и задатак постепено постаје све јаснији и јаснији. На крају, ми иако нисмо уверени да знамо разултат, покушавамо да решимо – и по првим разултатима видимо радимо ли исправно или не – и можемо све да изменимо. Ради тога је потребна рефлексија.

Рефлексија, самоанализа, раумевање себе самог – то је окретање свог сазнања са спољашњег света на унутарњи. То је осазнавање својих поступака: зашто смо тако поступили, шта смо на самом делу урадили, шта смо добили као разултат, да ли је разултат, по нашим мерама, добар? То осазнавање својих цености, «правила», сложених као конструкција од готових «туђих» блокова: да ли су они исправни? И какви су разултати? Свет рефлексије је богат, разноврсан и индивидуалан у свакога човека. Само тако ми можемо да схватимо живот и себе у њему, видљив смисао поступака и самог живота, да схватамо, шта је исправно – а шта не… Рефлексија – и то је веома важно! – се чини по одређеним правилима, који одражавају законе живота. Просто говорећи, дело није само у томе да би увидели, какви моји поступци ми доносе корист, а какви – штету, то је само примитивни први степен, рано дјетињство. Ствар је још и у томе, да схватимо, зашто је то управо тако, и да схватимо законитости, како се каже «да научимо живети».

Разматрајући такве законитости, које се пројављују у нашем одељеном животу, ми се срећемо са законима, установљеним Богом. Значи у одређеном степену ми се срећемо са Њим лично. Ми се учимо да кроз сујету, «земни шум» и ситнице, ништавност посведневног живота замећујемо трагове присутства Бога у нашем животу. То, што ми називамо случајношћу, срећом или несрећом, има виши смисао. Јер, ми смо у школи – сетите се? И Учитељ не може давати случајне или бесмислене задатке.

Јасно је зашто у програму «12 корака» рефлексија заузима огромно, веома битно место. Њој је посвећен цео 10-и корак, и не само он: у сваком кораку Програма у основи лежи пажња над собом и разматрање свог прошлог ради тога, да би наше будуће могло бити другачије. Зато нам је тако важно да се научимо навикама рефлексије и да их примењујемо.

О помоћи и саветима

Бива веома тешко, ако осећања, савест, и разум – сви говоре у разнобој. Силна осећања скачу у мени, надјачавају једни друге, и комадићи мисли сметају да поставим све на своја места, а савест спава или просто чека, када ћу се успокојити и бити у стању да слушам њен тихи глас. Тада ми је без даљњег нужан други човек, у кога осећања нису тако снажна, и може да мисли. Опит му помаже да увиди познате ситуације и може да буде у дијалогу са својом савешћу. Зато, када нам је тешко, потребно је саветовати се, говорити о својој ситуацији, може бити, и не само с једним човеком, да би сопствена осећања, разум и савест пришли у поредак, и да би могли донети сопствену одлуку.

Биће грешка, ако без разматрања примимо и применимо туђе савете, туђи опит. У метафори с школом то значи да је задатак решио неко други, и дао мени да препишем. У бољем случају објаснивши ми своје решење… У школи се поступа другачије: тај, ко је решио, објашњава своје решење, а ја се старам да схватим и да проверим, да ли је то исправно? И ако је тако, онда узмем и изнова решавам свој задатак, старајући се да применим то, чему сам се научила из објашњења другог човека. У нашем животу то значи, да, с благодарношћу слушајући и обучавајући се на опиту других људи, ја постајем свесна, да се мој живот разликује од живота других људи, и зато њихова решења могу да мени не одговарају у потпуности.  Зато користећи принципе, којима се они руководе, и њихов опит, ја се старам да схватим како да поступам, и покушавам опет и опет изнова, рефлексијом проверавајући разултате.

Рефлексија је – неопходна навика у преодолењу сазависности. Њој је могуће научити се, и нужно је. Она се треба практиковати сваки дан.

Ми Вам предлажемо да сваки дан писмено одговорите на проста питања:

  • Који важни догађаји су се данас догодили у мом животу? Размотрите по следећим питањима не више од два догађаја на дан:
  • Због чега су они важни?
  • Шта сам тада осећала?
  • Како сам поступила?
  • Да ли је то било исправно? Због чега тако мислим?
  • Могу ли да поправим нешто, ако је то потребно?
  • Да ли ми је потребна помоћ?
  • Шта је још потребно заметити за тај дан? Неки нови опит? Преживљавања? Догађаје?
  • Коме и за шта сам ја данас благодарна?

Могу да буду и друге варијанте рефлексија, нарочито посебне ће оне да буду после 4 и 5 корака.

Желим вам радости и успеха у упознавању себе и Бога у Вашем животу!

http://zebra-center.ru/semya-i-blizkie/120-ponimanie-sebya-refleksiya.html