О инертности нашег сазнања

Промене у животу почињу променама у сазнању, свести. Када одједном, можда и неочекивано за себе, почињемо да размишљамо другачије него што је то било до сада. И, сходно томе, понашамо се другачије. Али ово није цела истина. Поента је у томе да је код човека све повезано. И мисли, и осећања, и поступци. Тако да одредити што следи након чега често није могуће. Овде се ради о томе да се процес промена у сазнању може покренути након неког неког неочекиваног поступка. Он можда да буде нека врста окидача (тригера). Да, наравно, ако се том поступку посвети довољно пажње, ако га максималн освестимо. Тада освешћен, проживљен поступак може довести до стабилних промена у сазнању. Такве промене утичу на промене у карактеру, а затим и на промену човекове судбине у целини.

Знаш шта ја видим у теби?

Много људи долази код мене и углавном проблем није у томе што човек не верује у Бога, већ што не верује у себе. Не види никакву вредност у себи, не види смисао у себи. И ако само успем да му пренесем како ја, полуслеп, неосетљив, глуп, недухован, могу, упркос свему овоме, да видим слику Божију у њему, да могу да верујем у њега, то може играти пресудну улогу. Ту улогу ми можемо да играмо једни према другима, свако за свакога.

То понекад бива врло једноставно, када кажете човеку: „Ти себе не видиш, а знаш шта ја видим у теби. Видим бистар ум, видим велико срце, видим толико других особина.“

Митрополит Антоније Сурошки

О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак?

Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи

Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе.

Зашто толико страдам?

Фредерика де Граф

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово je основно питање новe књиге Фредерике де Граф «Растанка неће бити». Пореклом Холанђанка, духовна кћи митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година радила као неговатељица умирућих пацијената и била подршка њиховим сродницима у Првом московском хоспису[1].

24. септембра 2015. г у Културном центру «Покровска врата» одржан је сусрет са ауторком и презентација њене књиге. Пред вама је један одломак из књиге.

Бити човек — јесте изазов

Овде бих се радо подсетила лекара—психијатра Виктора Франкла. Када је почео Други светски рат, он је био главни лекар у бечкој болници за сиромашне. Франкл је био Јеврејин и убрзо је доспео у конц-логор. У концентрационом логору је провео скоро три године, али је успео да преживи.

Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости.

„Дар“ обесцењивања

Хоћу да на напишем о том „чудесном дару“ којега у разној степени поседује скоро свако до нас, или без тог скоро.
Обесцењивање. Наравно, у првом реду мислим на обесцењивање себе.
Како га препознати?
То је такво стање када почињеш да мислиш и осећаш, да све што радиш, на пример, ништа посебно не вреди. Или радим недовољно добро. Или када мислиш да други човек увек ради/живи боље, а ти некако не баш сјајно. Или када на своје успехе посебно не обраћаш пажњу, зато постојано размишљаш о неуспесима/грешкама/манама итд.
Неки то називају реализмом. Неки просто тако живе да чак и не знају да поседују такав „дар“.

„Вежбе“ против нарцизма

Идеја да напишем невелик чланак родила се савршено случајно и неочекивано за мене саму. Пре неколико дана на Facebook сам налетела на пост девојке у којем је било написано отприлике – Препоручите добру књигу с ВЕЖБАМА против НАРЦИЗМА. Озбиљно. Пост ме је баш развеселио, а потом сам схватила да док заспивам размишљам о том – заиста чиме лечити? 🙂 да терапија и групе то је јасно дело. Но! Нарцизам је у питању – потребно је прецизно и јасно – најпре ово, затим то, затим ће се десити то – што значи да втреба да идете на поправни :). И ево ја пишем о свом опиту, како је то изгледало и чиме сам се ја лечила :).

Најпре сам проживљавала и испробавала све те за мене нереалне ствари на довољно безопасној територији, у две групе – терапеутској и другој за обуку. За што велико хвала свим момцима и девојкама из мојих група! Отприлике кроз годину дана сам све активно почела да интегрирам у живот уопште :).

и тако, моје „вежбе од нарцизма“)

Живот без жалби

Свештеник Вилл Боуен (Will Bowen) изучавајући људе и њихово понашање дошао је до закључка да, од тог шта и како ми говоримо, зависе наше мисли, а оне опет утичу на наше емоције и поступке. Показало се да се сви ми веома често жалимо, оговарамо, критикујемо. Не верујете? Онда проверите!

Вилл Боуен је предложио свима који желе да измене свој живот у бољу страну, да надену љубичасту наруквицу и да у току 21-ог дана живе без жалби, критика, оговарања и незадовољства. Ако би у току тих дана човек заборављао и изговарао „забрањене“ речи, дужан је да пребаци наруквицу са једен руке на другу и да почне одбројавање дана изнова. Продужавати тако све док се наруквица не задржи на једној руци 21 дан заредом. Ефекат таквог експеримента превазилази сва очекивања!

Људи који су прошли тај експеримент су се променли до непрепознатљивости. То није остајало незамећено ни од околине и већ су се њихови другови и ближњи подкључили том експерименту, навлачили су наруквицу и неизоставно се мењали на боље.

Зашто је тако прост метод, као што је живот без жалби, тако ефикасан?

Као прво – важно је само настројење. Већ с момента када се пробудите ви знате да не смете говорити о негативном, а најбољи начин за то јесте – почети примећивати позитивно у себи, људима који вас окружују и у свету уопште.

Као другио – расте самоконтрола над собом, својим мислима и оним шта гооврите, а то је веома важно за сваког човека. Сада се ви само учите, но сваким даном ћете постајати све свеснији.

Као треће – за време тог експеримента сазнаћете много новог о себи, о свом начину размишљања и начину живота.

Скоро да већ сви знају о сили позитивног мишљења, но жалби на живот и незадоовљства из неког разлога не постаје мање.

А ви ћете се одлучити на такав експеримент?

Извор: https://vk.com/topic-34562829_28746282

Пошто је данас недеља праштања, издвоио сам неке раније текстове о праштњу. Опростите и мени.

Опростите свима.

Праштање – Гордињице моја…

Нећу да опростим – сказка од Елфике

„Увредити се – то је агресивна реакција“

Праштање, помирење и поверење

Непраштање – суд без адвоката

Како одрасти или психолошке границе личности

  Аутор: Лариса Березан

Ни за кога није тајна да је човек одвајкада стремио ка срећи. У већини случајева она се асоцира с односима и блискошћу с другим људима. Но парадокс је у томе што се човек стреми да изгради успешне односе с другима, а да до краја није схватио нити је одредио, ко је на самом делу он сам као личност. Разлог је у томе што он схвата те односе као спас од самоће, нада се да га други човек може учинити срећним и без усиља њега самог, просто већ тим једним фактом свог постојања :).

Заиста, да би се потпуно реализовао, човек има потребу за општењем с другим људима. Но да би имао контакт, везу с другима, он је дужан на почетку самоопределити се, успоставити своје границе, свесно раздвојити себе од других.

Како је то могуће определити се, питаћете ви? Шта значи самоопределити се?

Одговор лежи на површини, у самој речи «определити». Определити значи поставити предел, границе[1]. А то и јесте тема нашег данашњег разговора (чланка).

Да би се заиста сјединили с другим човеком, осетили истинскиу радост од блиског општења с њим, неопходно је, као прво – одрасти, осетити и проживети самог себе.

Близост и Самоћа – две стране ЗДРАВЕ ЛИЧНОСТИ

А да би одрасли најбоље ће вам помоћи психолошке границе, умеће правилно их установити и штитити.

Шта су то физичке границе вероватно сви занте. Оне су блиске таквим појмовима као «дистанца», а такођер «лично» и «интимно» пространство, у које можете да пуштате или да не пуштате друге људе. Код сваког је оно своје. То је оно шта се тиче нашег тела.

Но видите, и у души постоје такви граничници. Пошто ни ја ни Ви нисмо бесконечна (у времену и простору) бића, те смо дужни да се држимо у одређеним оквирима :).

У животу свако од нас влада и располаже индивидуалним набором различитих ресурса: мисли, осећања, жеља, таланата, вредности, времена, поступака итд.

Проблем настаје тек тада, када човек почне да меша своју и туђу сопственост. Њему је тешко разабрати се, где је он сам, а где је други човек и његова одговорност за свој живот. И овде су могућа два  варијанта:

• Узети на себе одговорност за другог човека и преоптеретити се
• Свалити своју одговрност на другог човека и постати «паразит» на његовом телу

Да су нарушене психолошке границе говоре нам следеће фразе:

«Његово трпљење нема краја»;

«Она прелази границе приличног»;

«Он је прешао преко себе» и друго.

А у завршетку чланка желела би да одговорим на следеће важно питање (свако од Вас то може да уради у коментарима у даном чланку :).

Зашто је најпре нужно постати зрела и одговорна личност па тек потом стројити блиске односе с другим људима?

С моје тачке гледишта за то постоји неколико разлога:

– Као прво, незрео човек ризикује да постојано упада у сазависне односе.

То су такви односи који деградирају личност, који се формирају у породицама алкохличара, наркомана, а такођер и породицама где присутствује било какво физичко и/или психолошко насиље. Постараћу се да тему зависности и сазависности раскријем у следећим чланцима.

– Као друго, човек с развијеном и формираном личношћу априори је привлачнији за такве, као и он, зреле људе.

Зато се код њега на много пута поваћава шанса да сретне истинску љубав или истинске другове, да изгради јаку породицу и одрасте пуноцену, у психолошком смислу, децу.

Као што се каже, слично привлачни слично.

Наравно, може се престројити и одрасти и у самом браку, но ако постоје могућности занимати се тим раније, ја вам то топло препоручујем :).

Истинска љубав ниче само тамо где постоји карактер и личност

А то је немогуће без наличја психолошких граница.

На такав начин смо данас заједно с Вами сазнали једну важну истину:

Да би истински одрасли, неопходно је научити се правилно изградити и чувати своје личне границе, у односима с другим људима и са самим собом.  

Другови, бићу Вам признатељна (захвална) ако поделите линк на овај чланак у друштвеним мрежама, а такођер напишите своје мишљење у коментарима!

P.S. Ако Вам се свидео чланак, и хоћете да сазнате још више о том како ОБРЕСТИ СЕБЕ и побољшати своје односе с блиским људима, потпишите се на новости сајта!   

http://obresti-sebya.ru/otnoshenie-k-drugim/kak-povzroslet-ili-psixologicheskie-granicy-lichnosti

[1] руска речи „предел“ – значи граница. Определити – означити (успоставити) границе.

Чланци о границама:

О границама

Ситуације нарушавања лучних граница