Архиве категорија: савест

Стање неконтролисаног страха, панике

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Наставите са читањем

Advertisements

Сенка по Jунгу и завист

К. Г. Јунг, оснивач Аналитичке психологије личности, увео је појам „Сенка“ – центар личног несвесног, оно ниже (инфериорније) у нашој личности, то што у себи одричемо, чему не дамо да се развија. Сенка имају сви. Сенка је опасна, ако је одричемо. Тада је пројецирамо на друге, окривљујемо друге, критикујемо их, боримо се с њима.

Када се на неког љутимо или окривљујемо, ми имамо дело са својом Сенком. Наше негативне особине, које у себи одричемо, несвесно приписујемо неком другом.

Уосталом, ми и не завидимо свима, него онима, на кога пројецирамо своје потенцијално „Ја“, којему нисмо дали да се развије. Ми завидимо само онима, чија су достигнућа могли бити нашим достигнућима. Изванредни људи, звезде светског значаја у својим областима нису адресати наше зависти. Наставите са читањем

«Подчињавање ауторитету» Стенли Милгрaм и његов експеримент

О суровости из послушности

Реч је о познатом психологу Стенли Милгрaму и његовом експерименту који расветљава неке мање познате сране социјалне писхологије.

Истраживања психолога Стенли Милгрaма (Stanley Milgram; 1933-1984) су почела 1961 године, три месеца после отварања судског процеса над нацистичким вијним преступником Адолфом Ејхманом. Милгрaма је заинтересовало питање, како су људи могли да испуњавају тако нечовечна наређења да погубљују друге људе. Наставите са читањем

Писмо учитељу

 

Резултат слика за письмо каждому учителю

Један директор школе ово писмо је слао сваком учитељу којег је примао на посао:

Уважавани учитељу!

Преживео сам конц-логор, моје су очи виделе то што не би требало да види ни један човек:

– како учени инжињери граде гасне коморе;

– како квалификовани доктори трују  децу;

– како обучене медицинсек сестре убијају одојчад;

– како студенту виших школа стрељају и живе пале децу и жене…

Зато ја не верујем образованости.

Молим вас: помозите ученицима да постану људи. Ваше усиље никако не би требало да доведе од појаве учених чудовишта, истренираних психопата, образованих Еицхманна. Читање, писмо, аритметика су важни само тада, када помажу нашој деци да постану више ЧОВЕЧНИЈИ.

Источник:  https://vk.com/wall112387257_26490

Говорити „Не“ «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti Мелоди Битти

Говорити „Не“  07 Аугуст. 

За многе од нас је сложено произнети ту реч, која је тако кратка и најпростија за написати. То је реч «не». Напред! Реците громко: «Не». «Не» – је једноставна реч но тешко ју је рећи. Ми се бојимо да нас људи неће волети, или да ћемо имати осећај кривице. Можда смо ми у убеђењу да добар радник, дете, родитељ, супруг или хришћанин никада не говори «не». Проблем је у томе што, ако не научимо да говоримо «не», то ћемо престати да волимо и себе и те људе којима све време желимо да угодимо. Ми чак можемо да кажњавамо друге својом увређеношћу. Када ми говоримо «не»? Тада, када је «не» – то што подразумевамо. Када се учимо да говоримо «не», ми се учимо да не лажемо. Људи могу да нам верују, и ми можемо да имамо поверења у себе. Многе различите, лепе ствари, происходе када почнемо да говоримо то што подразумевамо. Ако нам је страшно тешко произнети «не», то можемо да задржимо одговор, одемо у страну, прорепетирамо ту реч, затим се вратимо и кажемо «не». Нисмо дужни да прибегавамо дугим објашњењима наше одлуке. Када умемо да говримо «не», ми умемо да говоримо «да» нечему доброме. Наше «не» и «да» почињу да примају озбиљно. Стичемо контролу над собом. И нама се открива тајна: испоставља се, није тешко рећи «не».

Данас ћу да говорим «не» ако је то то што хоћу да кажем.

 

Хоћу да напоменем као преводилац, да је текст намењен, као и остали чланци из књиге Мелоди Битти, онима који су одраслим у дисфункционалној породици и који имају проблем да кажу «не» ако их неко нпр. присиљава, културно или не, на нешто са чим нису сагласни, и од чега им је лоше. То је исто једна врста претераног човекоугодништва, и то из страха, а не из хришћанске љубави. Уопште се не ради о томе како не треба помагати другима. Извините и хвала што пратите сајт.

Алтернатива заједничком рукоблуђу!?

Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

Православни Форум Украине

Теме раздела „Питајте свештеника“, саздана корисником Елизавета, 29 дец 2010.


elisaveta  Елизавета

Здраво, Молим да ми помогмете да се разаберем у вези решења проблема интимних односа. До удаје нисам била са мушкарцем, у полним питањима сам неискусна, и моја неопитност је разочарала мужа, мада је и тражио девственицу. Тако, он ме је приучио да једно другог узбуђујемо средствима рукоблудија: он мене, ја – њега. Мене веома узнемирује то питање, раније сам грешила тим грехом, затим сам сазнала да је то грех, исповедила се и била радосна што се више тим нећу бавити, што нећу да црвеним на исповести. А сада не знам како да поступам. Питала сам мужа постији ли други начин припреме к близости, он ћути. У православној литератури нема НИШТА, НИКАКВЕ препоруке ни савета како ТО правилно радити, где је граница међу грехом и нормој. Молим вас, по могућности, да ми детаљно све разјасните, као „почетнику“, зато што се стидим да питам на исповести, а грешити не желим.

И друго, муж ме периодично наговара на орални секс, ја отказујем, он не разуме, вређа се, ја сам објашњавала да то није дозвољено чинити, мада га ја уопште не презирем он мисли да га ја не волим. Упутите ме, молим вас, како да сачувам мир с мужем и с Богом!? Молим за опроштај ако је моје питање некога увредило, но ја сам се заиста запетљала, за мене је то јако важно. Хвала.


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Не мислим да ваше питање може неког увредити, може највише мало смутити, зато што је разговор о сексу за црквеног човека нешто као контакт с инопланећанима – веома необично, мало вероватно и уопште највероватније неистина.

По поводу узајамног рукоблуда. Колико ја разумем, тај се грех сагласно канонима кажњава епитимијом на 80 дана, но нема никаквог односа ка хришћанском браку. А из контекста уопште може се извући закључак да реч иде о узајамном рукоблуду лица истог пола. Ево шта пише у Номоканону:

Правило 50

Рукоблуд ко твори по 58 правилу Номоканона епитимише се на сухоједење 40 дана, и на 100 поклона на дан, или, ако не може то да чини, одлучује се на годину дана од причешћа. Ако је монах, онда све за још половину више, тј. на 60 дана. Ако двоје једно другом чине рукоблудије, тада се такође епитимише на 80 дана, или се одлучује на две године од причешћа, по 59 правилу Номоканона.

Да Вас не би збунио још више, прелазим ка црквеној пракси. По мом мишљењу, карактер интимних односа међу супружницима, колико често да бивају и на који начин, треба да се регулишу управо хришћанском савешћу обоје супружника. Управо зато већина парохијских свештеника никада не питају на исповести: а како сте ви ступали у интимне односе с Вашим супругом? О томе, нажалост, чешће питају монаси (уосталом то је већ друга тема).

Ако су супружници обоје уцрковљени, имају своје духовнике, или је можда духовник заједнички, онда они наравно могу да питају за савет код свог духовника, како да што боље оваплоћују врлину целомудрија у свом брачном животу. Тада ће им опитан духовник указати на ту меру на коју су они већ спремни. За некога ће то да буде уздржање од супружанских односа за веме свих постова, а другом пару може бити по сили само једнодневно уздржање пред Причешће (нпр. за тек уцрковљених младенаца у периоду „меденог месеца“).

Ако хришћанин већ нема духовника, а то је веома распрострањена ситуација, онда се он треба руководити Светим Писмом, сопственом савешћу и традицијом Цркве. Пред сваким од нас стоји идеал целомудруја, који нам је показао свети Јован Кронштадски. Но тај идеал није за свакога могућ ни остварив.

Веома је важно како стремљење ка целомудрију и сурови степен уздржања не би погубно утицао на  духовни живот самог хришћанина(-анке) и на духовни, породични и физиолошки живот супруге(а). Дешавало ми се да слушам жалбе мужева неких ревносних православниих хришћанки, о томе, како су за време поста приморани да се баве онанизмом, зато што за уздржање још нису спремни, а жене им отказују близост, из страха да наруше пост. Мислим да такав неразуман приступ провођењу поста приноси не малу штету не само мужевима, који греше рукоблудијем, него и тим ревносним хришћанкама, које су заборавиле на речи апостола Павла о уздржању по УЗАЈАМНОЈ сагласности.

Колико сам схватио из вашег саопштења, – Ваш супруг није дубоковерујући хришћанин, нити постојани посетилац неког од храмова. Зато ће у Вашој позицији бити неисправно да захтевате од њега стремљење ка озбиљном степену уздржања. Ваш основни задатак је на почетку помоћи мужу да позна Бога, зато што познавши Бога, ми не можемо, а да не стремимо ка њему. Касније већ на тој основи, на основи заједничког стремљења ка Богу обоје супружника, могуће је изграђивати уздржање и друге добродетељи (врлине).

Што се тиче црквених правила и канона који регулишу карактер и форме односа међу супрузима у хришћанском браку, могу да кажем да се у општеобавезним правилима, а то су апостолска правила, правила васељенских сабора, помесних сабора и светих отаца древне Цркве, регулишу само те форме блискости које већ излазе ван граница брака. А то су неверност супружника, поновљени брак и остало.

Мени позната правила, која се односе на карактер интимних односа међу супружницима, су каснијег датума, отприлике, после 15 века. У некима из њих сам сусретао набрајање тих поза које су за хришћанина грех. Но ја лично са опрезом се односим према таквој православној кама-сутри, зато и нећу да овде набрајам та правила, која код мене изазивају доста сумње.


elisaveta  Елизавета

Хвала Вам за одговор. Но мени свеједно није до краја јасно. У чему тада треба да се састоји „предигра, ласке“ и на какав је начин онда неопходно настројити једно другог ка томе. Мој муж је поприлично слабо покретан, с мало сувишних килограма, можда то и снижава његову способност да се узбуди, и треба чисто „механичких припрема“? Као што и знате, веома је тешко изменити себе, тим више другог човека, штавише, он је неколико година старији од мене. Тј. мени су по даном питању потребне конкретне препоруке, по корацима – да се тако изразим, које је могуће применити у животу. До брака, мени се чинило да је све дужан да ради мушкарац, као „највише заинтересован“ за то, а овде он очекује од мене акцију. К сексолозима не желим да се обраћам, вероватно ће ми предложити све могуће „експерименте за што разноликији полни живот“, и сами разумете. А борити се с његовом слабом покретљивошћу мени је немогуће – он је тако слабо покретљив већ више од 10 година… А до брака нисам желела да живим с њим, хтела сам да све буде по правилима. Хвала.


jerej pavel   јереј  Павел Флагман

Са Вашим питањем нисте се обратили на праву адресу. Мада сте исправно поступили што са њим нисте пошли обичном сексопатологу[1]. На срећу сада постоје хришћански психолози[2]. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којима се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици. Добро би било када би те књиге прочитао и Ваш супруг.

Сада о Вашем питању о оралном сексу.

Директних, јасно одређених црквених забрана на таква дејства ја нисам нашао. Постоје само индиректне.

Нпр. Правило 37 Номоканона.

Ономе ко се осквернио само устима, ђакону и свештенику забрањује се свештенослужење 75 дана, правило Василија Великог. Ово оскверњење уста тумачи свештених правила различито тумаче, од похотног целивања мушкарца с туђом женом, до целивања срамотних делова тела једно другом, – или ако би неко покушао да блуди с девицом, уставши са постеље не растлевши ону.

Део тумача, како видимо, под тим оскврњењем уста разуме управо та дејства, која се данас називају орални секс, уосталом, оскверњење уста може другачије да се разуме. Да додамо још да се у том правилу заправо говори о свештенослужитељима.

Осим тога у три-томној студији Алмазова „Тайная исповедь“ таква форма супружанскох односа се сматрала грехом, о чему је требало питати духовника и исповедати се. Но поред тога, у том списку су били набројани и такви нелепи греси као – „помочилась на восток“ и томе слично, због којих темељност и актуелност даних спискова може да изазове сумњу.

Идеал супружничких односа у Православљу, како сам већ говорио, јесте потпуно уздржање или ступање у интимне односе ради зачећа деце. Мислим да се управо због тога у изрекама духовних ауторитета веома мало може наћи на тему разноликости у супружничким односима. У реалности тај идеал скоро нико у свом животу не оваплоћује. Одатле и ничу таква и подобна питања, на које је тешко наћи одговор.

Сада о главном – о црквеној пракси. Могу да издвојим два различита приступа к таквим темама у савременој духовној пракси. Део свештеника се старају да некако регулишу интимне односе међу супружницима, помажући им саветом, или светоотачким цитатима да се приближавају ка врлини уздржања. Понекад ти савети бивају корисни, а понекад руше породицу. Други део свештеника, којима припадам и ја, се старају да се никако не мешају у ту област.

Мени је савршено свеједно на какав начин, с којом учесталошћу, са својом законитом женом, ступа у супружничке односе православни хришћаник који се код мене исповеда. Или какве форме блискости они претпостављају. Да ли се то дешава у посту или ван поста, и друге подробност. Све је то на исповести, по моме, неумесно. Посебно ако је супруга оног ко се исповеда, далека од Цркве.

Ако савест говори хришћанину да он превише времена и снаге у свом животу посвећује супружничкој блискости, притом, његова супруга већ одавно НИЈЕ ПРОТИВ већег уздржања (а можда је чак и не једном просила о мањој периодичности интимних односа), то у таквој ситуацији може се принети Богу покајање за неуздржљивост у супружничким односима, да би после исповести поступали по другом.


elisaveta   Елизавета

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.


nadezda  Марија Леонтева Мисс Спорт

јереј Павел је написао: ?

На срећу сада постоје хришћански психолози, и чак хришћански сексопатолози. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којим се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици.

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Елизавета је написала: ?

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.

 То и није потребно исповедати. Све што происходи између мужа и жене по узајамном сагласју тиче се само мужа и жене. Не треба обремењивати свештенике подробностима свог интимног живота.

А од прићешћа да се отказујете, то сигурно не треба. Једина норма, односно, евхаристиског поста и полног живота супруга, која не изазива сумњу – то је уздржање од супружничких односа у дан пред причешће. Тј. ако су у вас ти односи били у суботу, онда је у недељу неопходно да се уздржавате од учешћа у Тајинству Евхаристије.

Марија Леонтева је написала: ?

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!

Назив ћу Вам отправити на личну пошту, зато што су аутори тих књига – протестанти, нећу да их постављам у општем форуму да се не саблазне слаби у вери.


ruža  Жанна

ХВАЛА ВАМ!

Хвала Вам ВЕЛИКО за НЕРАВНОДУШНОСТ!!!


ona   Она

Спаси Вас Господ, Отец Павел!

А ја већ мислила да напустим мужа да не би „горела вечно у огњу“. Осећала сам се постојано оскверњеном. А отказати не могу, знајући да је то важно за њега. Такав камен са душе ми је спао!


путић у шумарку   Надежда Кулинар

Спаси вас Господ! Толико озбиљних недоумица је отпало.


Овде изостављамо неке коментаре

У међувремену је било доста обраћања са жељама да се добију називи књига.


jerej pavel  јереј Павел Флагман

Назив теме се неће мењати зато што довољно тачно одражава њен садржај. Жена је тражила алтернативу и таква алтернатива постоји – то је целомудрије. Но да би се узрастало у тој врлини нужно је почињати не с отказа од брачних односа и не с разрушења свог брака. Сви ти спољашњи откази ништа не мењају унутра. Човек се може тако из сујете уздржавати од брачних односа, градећи из себе строгог постника, а потом поћи и узети проститутку. То се дешава због тога што уместо да преодоли страст, он ју је сатерао у угао, уз помоћ друге страсти.

А правилан пут је сада свима доступан. Читајте Лествицу Јована Лествичника, читајте друга аскетска дела светих отаца Цркве, оваплоћавајте у животу. А када почнете да се помало уздижете од земље и у време молитви лаки сјај вас још буде окруживао, тада ће се проблеми вашег сексуалног живота просто решавати, ви чак нећете ни заметити како су сви они исчезли. Томе што ви сада нисте свети не смета ваш муж, с његовим бригама, него страсти унутар вас. Како се само ви са страстима разаберете, и стање мужа ће се, такође, привести у поредак.

Бог да вам је у помоћи!

Линк на књиге за које постојано питате су (на руском језику) –

https://vk.com/topic-36577858_26965467

Артерберн С. Борьба каждого мужчины (Борва сваког мушлкарца)

Шеннон Этридж – Искушение каждой девушки (Искушење сваке девојке)


bokal s cvecem  АЊУТА

Осећала сам се постојано оскврњеном – и ја имам такву дилему постојано… Од 15-те године с мужем заједно… Осим њега није било другог… Сви експерименти и остало заједно… До свадбе и после… А када је почело уцрковљење (више моје него муж) одмах све прекратили… Муж, изгледало је, покорио се… Но како се касније показало веома је у себи страдао… Сада су све страсти поново изашле напоље… И све опет морам испочетак да радим… Зато што схватам да је то за њега веома-веома важно… А он ми је веран (верујем) ништа лоше неће да уради… Он ће веома да страда… Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

[1] (У сексологији орални С се сматра нормом, а уздржавање од њега – неуротизирајућим фактором.)

[2] Православни психолог Сања Станковић уторком консултује волонтерски у ВДС- у (www.starateljstvo.rs/  Београд. ул. Француска 31, први спрат).

http://pravoslavie.org.ua/threads/alternativa-sovmestnomu-rukobludiju.1005/

Немој се љутити на себе и не сакривај се од себе

Престани да ропћеш! Престани да си стално незадовољан, престани се жалити, преживљавати «неправду» и понашати се као да ти је неко крив. Знадеш ли колико људи тренутно страда, баш у овај моменат? Колико је болесних који с мукама умиру у болницама… То је страшно.

Архимандрит Андреј (Конанос)

ruka i sunce

Недавно ми је позвонио јед­ан човек и рекао: «Сутра ујутро идем у болницу – ћерку ће да ми оперишу». Да ли си ти некад седела у болници у исчекивању новости о стању блиског човека? Мимо тебе пролазе доктори, сестре, а ти седиш и с ума силазиш од узнемирености (брига)…

А ти ми ту причаш да имаш проблем.

Молим те, хајде да будемо озбиљнији, јер ми често бивамо просто неблагодарни. Реци бар једном «Хвала!».

Када сам био мали прочитао сам у једној књизи такву фразу: «Мучило ме  то што немам новца за нове чизме, док нисам угледао човека без ногу». И тада сам почео да размишљам о тим речима. Човек је хтео да купи себи обућу, но није имао новаца, и то га је мучило. И тада је угледао човека који није имао ноге. И, вероватно је рекао себи: «Неблагодарни! Не можеш да купиш себи чизме и узроптао си. Но тај човек нема ноге. А ти си здрав, и имаш ноге!»

Не говорим сада o том да си ти – просто мученица у свом трпљењу (мада то тако и јесте). Говорим ти o томе да је код тебе све у реду. Ти добро спаваш, не мораш да узимаш лекове, немаш тако озбиљних проблема као други штo имају. И, свеједно, теби се чини да ти је неко (или нешто) крив(о).

Треба да схватиш да се живот састоји из проблема. Они никуда не изчезавају. Ако мислиш да ће твој проблем изчезнути, да, ти си у праву, он ће заиста исчезнути, но, на његово место ће се појавити други проблем.

Проблеми се не завршавају. Такав је живот. Живот – то је бол, труд, брига, и скорби. Схвати то, добро то утуви себи у главу и реци: «ја ћу да научим живети са својим проблемима, као са својим друговима. И ако успем да превазиђем данашњи проблем, онда ће се кроз месец, или три, или кроз годину појавити нови проблем, и поново ћу да се учим таквим речима као «трпљење», «смирење», «духовна зрелост», «мудрост». Мом уму ће се придодати мудрости зато што управо кроз страдања постајемо мудрији». Схвати то.

Нема таквог човека који би живео на нашој планети, а да притом никада не заплаче, да не осети бол, да не претрпи неуспех. А ти гледаш и завидиш – постојано гледаш на друге и завидиш им. И теби се свагда чини да с тобом поступају неправедно, да вечно вегетираш на маргинама живота… Но ниси у праву. Ко је, по твоме, срећан?

Једна жена ми је рекла:

– Вероватно сте ви срећан човек када тако лепо говорите о срећи!

Прекрасно је мислити да је код других све лепо. Но, на самом делу свако има – свој бол. Ти се нпр. бринеш о својој малој деци. Да, и сви ми преживљавамо тешке тренутке због нечег, то је неоспорив факт. И шта нам је чинити? Ништа. Научити се живети са свим тим, благодарећи Бога и сваког тренутка радујући се Његовим даровима.

Ја то говорим свима ко тренутно страда и коме је тешко. Сви ми страдамо. И теби ћу рећи: тај коме ти завидиш такође има свој бол. Један човек ми је рекао: «Ја завидим тој девојци зато што ми се чини да је она веома срећна!» Ја сам одговорио: «Не могу да ти причам о њеном животу и о животу других људи, зато што је то њихово лично дело. Но знај, да сви ти људи веома страдају. Они имају своје проблеме. Њихови проблеми нису као твоји. Може бити да су они и болесни од рака, нису тако сиромашни као што си ти, код њих немо тог сиромаштва што је тебе посетило. Но, код њих су други проблеми». – «Но да, шта је све то у поређењу с мојм проблемима?»

И то је истина. Свако сматра, да је његов проблем – највећи. Но Бог ти говори: «Ја долазим у твој живот не да те избавиом од тешкоћа, него да би изменио твој однос према њима».

И тада по другоме почињеш да гледаш на своје проблеме – више оптимистички, са више смирења, трпељивије, храбрије. Прогони од себе униније које ти говори да ће ти свагда бити тако тешко. Дете моје, проблем ће да исчезне, немој да преувеличаваш. Ти толико преувеличаваш своје тешкоће да размишљајући постојано о њима, осећаш ужас и падаш у панику. А то је неправилно.

Наравно, бива да је човек просто тако устројен. То је већ одређени тип личности, одређени карактер. Неки људи чак и када им предлажеш решење проблема, не могу да га прихвате и да се успокоје. Не! Они ће свеједно да цвиле и ропћу. Дајеш им савет, они се на почетку мало насмеше, а затим говоре: «Не, не могу, такав сам се родио». Еј, но види рекао сам ти ако на свој проблем погледаш са те стране, он ће се решити. Не, ти људи су опет мислено тамо, у својој бризи, где су већ и навикли.

Човек сам себе гуши грижом савести и забрињавајућим осећањем кривице. Понекад осећамо забринутост (нелагодност) због тога што смо у дани момент срећни. Тј. ако си срећан, теби ће се неминовно десити нешто лоше. Ја не могу да будем срећан! Кроз неколико дана нешто ће се десити! Ти се не можеш просто наслађивати и радовати се. А погледај на све добро у твом животу, како нам је заповедио и Христос. Погледај с оптимизмом, с надом и реци: «Хвала!».

Задивљујуће је то што они који заиста силно страдају (нпр. један мој познаник који сада пролази процес хемотерапије), никад се не жали. Једном сам питао тог човека:

– Да ли се ти оупште некад узнемирујеш? Осуђуејш ли Бога?

То сам га питао да би му дао прилику да избаци из себе свој бол, да искаже своју огорченост, ако је има. Зато што се неким људима чини да их је Бог увредио, и зато им се хоће да Му кажу то што осећају, да Га окриве, да похуле. Ја сам хтео да то  изведем напоље, и зато сам питао свог познаника:

– Вероватно си спорио с Богом? Вероватно си се смућивао? Вероватно си говорио: «Какав си ти Бог, ако тако поступаш са мном?»

А он је одговорио:

– Што, ја би требао да се свађам с Богом? У чему је Он овде крив? Зар је само мени једином лоше?

Ја сам му рекао:

– Наравно, није само теби једином лоше, но, видиш ли, није у сваког са двадесет и четири године дијагноза рак.

– Да, – одговорио је он, – у томе нема људске логике, но постоји и друга лигика, коју и сам не могу да постигнем (схватим).

Тај човек није роптао и није изливао напоље неке тамо увреде.  И то је дивно што постоје такви прекрасни људи.

И теби се ја такође дивим. Ти се оупште не узбуђујеш због тешког карактера свог мужа. А видиш, ту је правда у потпуности на твојој страни. И потресно је то што по том питању ти не требујеш (тражиш) праведности. Не требујеш што бих ти ја указао на твоја права. Овде ти пројављујеш невероватно трпљење и не тајиш у себи никакву увређеност (огорченост).

Но, дај да ти нешто посаветјем. Могуће је и да погрешим – ти ми тада слободно напомени.

Ако те захвати злоба и захтедне ти се да ступиш у расправу с Богом – учини то! Пожали Му се, искажи Му своју огорченост на Њега, но начни разговор с Њим, установи везу с Њим.

– Но ако ја тако с Њим почнем да говорим, значи да се у то време нећу молити! Ја ћу тада само да исказујем своје увреде и огорченост! Тада ћу Му говорити само о мојим страдањима, и само ћу се још више смутити, жалећи се и исказујући масу недоумица!

– А ја мислим да је све то заправо и веома добро за молитву.

– Ма каква је то молитва! То је пре свађа (препирање).

– Препири се! А ја узимам на себе смелост да ти то посаветујем, ослањајући се на речи самог пророка Давида, и не само на њега, него и на мноштво других светих. Св. Силуан Атонски је говорио Вогу: «Ти си неумољив!» Да ли ти знаш, шта значе те речи упућене Богу? «Боже, ти мене не жалиш, Ти си жесток и немилосрдан». Може бити да те смућује и само слушање тих речи – добро, ти не говори тако. Ти си добра, примерна хришћанка. Но зар си ти боља од св. Силуана, који је то говорио? Боља од пророка Давида који је противречио Богу? Прочитај псалтир! Сваки дан читај по један псалам или по једну катизму (то је неколико псалама, који се читају сваки дан). Прочитај да би увидела како пророк Давид разговара с Богом. Он се и огорчава, и жали, и препире се с Њим: «Боже мој, зашто си ме оставио (Пс. 21)? Зашто си ме одбацио (Пс. 42)? Докле Господе, када ћеш ме заштитити (Пс. 6)? На мени се утврди јарост Твоја (Пс. 87). Једно сам просио у Тебе, и то ћу искати (Пс. 26).

Реци тако нешто Богу. Установи с Њим везу. Говори с Њим, изли сву своју горчину, зато што је ти иначе држиш у себи, и она те пече. Ти сакупљаш све увреде унутар у себи, а потом се оне пробијају напоље, и ти ћеш да експлодираш и страдаш.

Твоја је кривица у томе, што ти не причаш о томе. Не делиш с другима своја преживљавања. Немаш човека, којем би се могла поверити и говорити све што би ти се хтело рећи. Износи напоље свој бол, не држи све у себи. То није грех – озвучити неку своју мисао или помисао, исказати своју горчину или увреду. И све се то може рећи или Богу или свом брату (како по телу тако и по духу), сестри, другу…  И то не значи да ћемо се ми тада превише погрузити у своје увреде. Како ми је говорио један монах: «Није да то тако много утиче на мене, но када се оно појављује ја сам дужан да о томе кажем». Кажи и ти о том!

Један човек, који се код мене исповеда годинама, једном ми је овако рекао:

– Оче, понекад ми долази у главу да ти кажем да говориш глупости, но затим схватам да сам вероватно то ја глупав. Свеједно, ето, такве мисли ми падају на ум. Представите себи, докле сам дошао, да тако нешто мислим о теби!

Ја сам одговорио:

– Мени се то свиђа!

– Шта ти се свиђа?!

Свиђа ми се то што можеш са мном о томе да говориш.

А други човек ме је једном питао овако:

– Оче, шта ти се највише свидело у мојој данашњој исповести?

И ја сам му одговорио:

– Када си говорио о томе шта је теби раније било тешко озвучити (рећи). Неке мисли, помисли, све те глупости, које су ти долазиле у главу – свакакве, чудне. Да, и то о чему мислиш у дани момент. Искажи то зато што се оно накупља, накупља, и у неки момент ти ћеш просто прснути и разболети се – и душевно и телесно.

Ти знаш како се стрес, осећај кривице, неки унутарњи конфликти одражавају на наш организам. Људи, који не умеју да открију своје срце, просто тону под тежином тог терета. И, на крају крајева, то се одражава на здравље. Од стреса и напетости се појављују разне болести – нпр. чир или рак. Често овде није ствар у неком тамо нарушавању режима, него, пре, у душевном «распореду». Ми себе натоваримо свим тим, вучемо тај воз, а како лепо говори Господ: «Приђите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт. 11,28). Ако све будеш држао унутра, нећеш да издржиш и сићи ћеш с ума. Скини са себе то бреме, ослободи се.

Ми постојано осећамо како сами вршимо притисак на себе изнутра. Имамо много тог сакривеног у себи и притом то не можемо да озвучимо, не можаемо да откријемо своју душу. А ако би то чинили, наши проблеми би се решавали.

Када говориш своје проблеме наглас тада сам себе слушаш. Ти се делиш – с другима или с духовником (ако то питање треба исповести). А рекавши о том свештенику, ти ћеш осетити избављење од свега тог кроз блаогдат Таинства. Јер она потврђује да ти је Господ опростио на Голготи. Христос посматра на све што происходи с љубављу, снисхођњењем, милосрђем. Он те не грди и не кажњава. И то је заиста запањујуће – то што Он не кажњава.

На Атосу су ми причали да је у манастиру светог Павла живео један монах, који је био толико искрен у својим помислима, да је о свему говорио наглас – о свим својим бригама и проблемима. Ништа није држао у себи. И једном је рекао игуману: «Старче, дошла ми је помисао да пљунем на тебе. Истина, ја то нећу да урадим, но ето, говорим ти о том шта ми понекад долази у главу».

А ти све држиш у себи. Ти никад ниси говорила о том шта се скупља код тебе унутра, чак и на исповести. Зар је тај унутарњи притисак, та обмана, лицемерје и спољашња исправност – боље? Када се показујеш таквом каква на самом делу ниси. «Но то је тако ужасно, тако мрско и скверно!» Но види, дете моје, ти ниси то што мислиш. То су само мисли. И ако их ти проговориш наглас, знаш ли калико ће ти потом бити лакше?

Не знаш. Зато што ћеш да кажеш наглас о заиста страшним стварима – о жељи за осветом која је у теби, о зависти, мржњи, љубомори, злоби.

А твој живот после тога ће да постане истински, светлији. Ти испушташ из себе све то што је унутра, у мраку подсазнања, дубоко у души. Проговоривши то, очистићеш се и биће ти лакше.

Један дечак ми је рекао:

– Једном су ме мама и тата тако силно увредили да сам помислио: ако они умру, ја ћу се обрадовати!

Разуме се да се дечак у том случају не би обрадовао. То је била помисао која се појавила у његовој глави у тај моменат. Она се појавила из жеље да се освети родитељима, због умора и напетости. Дете није могло да своја осећања изрази речима. Зато су се осећања обликовали у такву мисао о родитељима. И то није била истинска жеља дечака, зато што, да се његовој мајкци заиста нешто десило, он би сишао с ума од жалости. Но у тај моменат дечак је дошао до таквог стања да је управо тако помислио.

А ако будемо све остављали унутра, то касније почињеш да окривљујеш себе и да говориш: «Што сам је то помислио о својој мами! Како ме није срамота! Ја сам ужасан син!» А ако се потом с мајком заиста нешти и деси, онда ћеш да кажеш: «То сам ја крив, зато што сам тада  то помислио! Ето ја сам помислио и то се и догодило».

Појављује се порочни круг. И одакле све почиње? Од нежелења проговорити све то, што други човек озвучује с лакоћом, откривајући своју душу, своје срце, не изображавајући од себе неког другог, што он у ствари није.

 Разуме се, не треба све то делити с било ким ко налети. Зато што људи могу да се изненаде од онога што чују, могу да почну да силазе с ума и да криче: О-о-о-о!!!» И ако чујеш такву реакцију – готово је. Ништа им више не говори. Ти говри о тим стварима само оном у кога имаш поверења – нпр. свом духовнику, којега си ти изабрао. А ако још ниси изабрао, изабери. Да би свагда имао на уму то да: ја имам духовника којег сам сам изабрао и у којега имам поверења, и с којим могу да поделим чак и моје најчудније и најужасинје мисли».

Једном, много година назад, посетили смо Метеоре. У то време смо се занимали мисионарском делатношћу, и зато смо важили за обрасце најпримернијих момака на свету. И један нам је игуман тада рекао:

– Сви ви имате један велики проблем којег сте дужни да преодолите. Тај проблем – је већи од тих проблема које имају грешници у аду. Он је огроман.

– Који је то проблем?

– Ваш проблем је у томе што сте ви веома добри. И зато ће вам бити веома тешко видети у себи лоше ствари и говорити о том. Ви сте толико самоуверени у свом савршенству, ви тако благочестиво изгледате, да сте изградили лажну представу о себи самима и сматрате себе идеалнима. Такав идеалан хришћанин не може да каже на исповести: «Оче, ја, сав тако савршен, у ствари нисам такав какав сам дужан да будем. На самом делу ја сам такав свакакав, то сам помислио, то сам рекао, то сам урадио и то сам урадио…» Ви ћете помислити: «Како ја могу да кажем све то? Па ја сам образац, сви ме сматрају светим и савршеним!»

У томе и јесте наш фалш. У том је наша лаж и лицемерје. И управо зато се Господ ни на шта друго не гневи тако јако као на лицемерје. То је страшно. И мени је досадило моје лицемерје. Сви смо ми заиста велики лицемери, и веома фалшиви. Христос говори: «Ако је неко без греха нека први баци камен!» (Јн 8.7). А ти – си без греха?

Тј. испада да сам дужан признати, Господе, да сам грешан? «Ако Ми то признаш, Ја ћу те волети још више». А ако Ти ја кажем да сам безгрешан, зар ме нећеш више волети? «Не нећу. Зато што у том случају ти ниси безгрешан. Ти си тада лажов». Колико је у таквом случају бољи грешник, који је свеједно искрен, смирен, отворен, прозрачан, који говори: «Да, ја сам такав. Осећам своју слабост и своје зло». А шта ако ме одједном други човек одгурне од себе – тако да ја паднем још више и нађем се у још већем блату?

Да, а зар тако не бива? Да ли си ти тако поступао с људима. Човек ти прилази открива ти своју душу, а ти се демонстративно ужасаваш томе што си чуо, мада, када би био частан пред самим собом, био би принуђен признати да и ти мислиш исто то, чак и горе.

Кога ја (од себе) изобаражавам када се вређам и у ужасу говорим другом човеку: «Не могу да поверујем, да ти тако размишљаш! Тешко теби!»

Зато и нећеш наћи свештеника, таквог духовника, ка којем када приђеш на исповест, да ти он притом покаже колико је он шокиран и поражен твојим речима. Такође и равнодушност ти овде нећеш да сретнеш. Свештеник ти никада неће рећи: «Дете моје, немој ми сметати, прави се добар!» Но и ужасавати се он неће. Ја се не ужасавам ако нешто земно произрасте из земље; или када видим како се глинена посуда прави од глине. «Но је нисам земља!» – рећи ћеш ти. Заиста, ти ниси земља, у теби је душа. Ти си нетрулежан (нетљен). И ти се бориш. Прилажеш усеље, кајеш се за своје грехе и раскриваш своју душу.

О том нам је и говорипо игуман Метеора. „Сада је ваш проблем – раскрити душу на исповести: Разговарати с духовником слободно и искрено се кајати. Вама је то тешко урадити зато што сте ви „добри момци“.

То је све равно као кад би школски учитељ дошао на исповест и рекао духовнику: «Оче, је пушим. А на часовима сам говорио деци, да пушење није дозвољено». А затим дође још једном и каже: «Оче, на часовима сам причао о томе да код нас не би требало бито страсти, зависности од било чега. А дошавши кући, нисам издржао и попушио сам три цигарете једну за другом, једноставно, нисам издржао». И како тако нешто испричати на исповести…

И то је један од разлога због чега је човек постојано незадовољан.

Он не може спокојно сести и поговорити о том што држи у себи, о том шта га мучи, узнемирава. А један од разлога због чега се одлучуејмо да тако поступамо је у том што нам је страшно од самих себе и нисмо у стању признати какви смо ми на самом делу. Теби се чини да је немогуће рећи о себи сву истину – о својим осећањима, жељама, мислима и делима. Нпр. како рећи на исповести: „Чула сам да су моју другарицу отпустили с посла и ја сам се томе обрадовала“? Теби није лако то признати за себе, но тако је и било, теби је заиста било пријатно када си то чула.

Или, сазнајеш да се неко од твојих познаника развео, и говориш за себе: «Да, жалосно, но часно говорећи, заслужио је то зато што ми се једном наругала. И ето сада сам потпуно задовољна. Ја се због тог осећам добро и нико о том не зна». Ето тако. И таква стања ти накупљаш у себи, дакле, живиш у лажи. А потом почињу комплекси, болести, психичка растројства, лекови…

Мени се веома свиђа поглед Константина Ганотиса који говори да психолози раде с осећањем кривице. Ти идеш к психологу и говориш о томе шта те узнемирава, у чему се осећаш кривим. А Црква, говори Ганотис, узима (скода) са човека његову кривицу, његов грех, што је, наравно, исправно и природно.

Но, често ли ми то сусрећемо у пракси? Може ли човек «отдати» сву своју кривицу Цркви, или он наилази на противречење, осуђивање?

И следеће питање се односи к родитељима, и к учитељима, и к свештеницима. Но у првом реду ја говорим о себи. Када ми човек прилази и говори о неком свом поступку, помажем ли је том човеку да се избави од осећања кривице? Ето, ја сам свештеник, ти – учитељ, тамо неко има неку другу дужност… И, ето, прилази човек и раскрива пред тобом своју душу. Прихваташ ли га ти таквог какав је? Хоћеш ли моћи да га успокојиш, или ће он да оде од тебе у још горем стању? Да ли ћеш успети да урадиш тако, што би човек после исповести рекао себи: «Ну, како је добро што сам му све рекао и он није почео да ме грди! Баћушка није дозволио да се осетим као потпуно ништавило».

Запитај себе самог: да ли смо ми верујући слободни од самоједства (самоосуђивања)? Од тога што у нама порађа унутарње незадовољство, осећање неиспуњености и што нас тера да се жалимо на живот? Једно се качи на друго, као карике.

Незадовољство животом се појављује када човек није испуњен, када је дозволио да се толико испрља, умрља његов унутарњи свет (душа), да се на крају потпуно запетљао. И веома је тешко размрсити тај «чвор», зато што размишљаш: «Ако ја почнем да се размршавам пред другима, мени ће се смејати; мене ће одбацити, прогањати, нећу више имати другова».

Да, то је заиста трагедија. Јер поред Христа ми смо дужни да се ослобађамо од греха. Тј. да постајемо слободнији и спокојнији. Да, ми смо грешници. Но – спокојни грешници. Спокојни зато што је наша душа откривена и прозрачна. «Оче, сагрешио сам, украо сам. И ја се тиме не гордим, него се кајем. Опрости Господе». А ми дубоко подављени својим осећањима, држимо све своје страхове и проблеме унутра, у себи. Како у таквом случају човек може да се покаје и да се исповеди?

Још ћу ти нешто рећи.

Понекад ми пројављујемо прекомерну нетрпељивост ка греху других. «Не  могу то да слушам! То је неподносиво!» Итд. Као да је грех о којем смо чули – неко невероватно зло и најстрашнинији преступ на свету. Но, хвала вам велико. Знате ли чему приводе такве наше реакције? Човек се толико уплаши, а почиње да мисли: «Пресвета Дјево! Сачувај ме од тог греха. А ако га свеједно учиним, онда ме сачувај од неопходности да о њему говорим неком. Је не би издржао!»

Будимо часни пред собом. Зар нисмо сви ми – грешници? Грешници свих замаља, уједините се! Бацимо се на колена пред Голготом, не гледајући једно на другог, зато што ако погледаш на тога ко је поред, ко зна шта ћеш да угледаш… Јер, твој ближњи је такав као и ти. Идеалних нема. Сви смо ми и добри, и грешни; и страсни, и чисти. Свако носи све то у себи. Мислиш, ти си у блату, а други – савршенство?

Један ми је човек испричао: «Када сам ишао на Атос, угледао сам тамо много људи светог живота. И знао сам да, по сравњењу с њима – ја сам ничтожество (ништаван), грешник, лош човек, који је учинио толико лоших поступака».

Када сам се учио на универзитету, на лекцијама педагогике су нам говорили да се пред децом требамо понашати као да ти никада не правиш грешке. Зашто? Зато што, објаснили су нам, у противном случају ти ћеш престати да будеш за њих образац.

Добро, но зар то није фалш? Да и ја – тај кога ти сматраш за образац – периодично падам,  а затим се кајем. А зар то не може да буде образац? Образац покајања.

А ако унутар тебе тврдо седи убеђање да «други људи никада тако нешто не чине – никада тако не мисле – немају таква осећања», онда то значи да си учинио своју уобразиљу фалшивом. И мислиш, да ево шта је – истинско хришћанство. А на земљи никад није било искренијег, отворенијег, часнијег земног човека, од Христа. Толико се Он понашао приземљено. До таквог степена приземљено, да је једном сео и прљајући руке Своје у прашини, почео да пише слова по земљи. Док су сви около гледали на грешну жену, Његова рука је шарала по земљи. И Христос као да говори: «Ево ја се спокојно дотичем прљаве земље, а поред мене се налази друга земља – жена, коју сте ви спремни да помешате (саставите) са земљом! Ви, који се претварате преда Мном безгрешни, ви мислите да Ја завидим вашој праведности и да не примећујем сву ту лаж? Чему лагати?

Зато и нема промена у твојој породици, зато су и у детета такви проблеми, зато се и твој живот све више усложњава. Ти хоћеш да се покажеш другим људима – не таква каква си на самом делу. Спољашње си таква, а на самом делу – сасвим друга. А то је – хаос.

Лично мени се много свиђају такви људи, с којима могу да будем сам свој. Наравно то не значи да се у таквим случајевима не требамо борити са страстима и пороцима, уопште не! Но, постојано бити фалшивим је немогуће.

Једном, када смо путовали колима, возач је уључио радио. Емитовали су неку савремену музику. Но, кроз неко време возач је искључио радио и рекао ми:

– Оче, кад би у колима, сада, уместо тебе био неко други, ја не би укључивао ту музику. А сада сам радостан што сам био сам свој, онакав какав сам. Ја – сам ја, и нека,  ја понекад и слушам такву музику, но то сам ја. А да је на твом месту седео тамо неки други уважавани човек, ја то не би урадио. – Вероватно би те тај други човек надахњивао на молитву, саздавао би посебну духовну атмосферу. А ја изазивам жељу за светским забавама.

– Не, није у томе ствар. Ја се не би молио. Ја бих возио и бојао бих се да укључим музику, тј. бојао бих се бити самим собом. И у таквом случај, ја бих био већ неко други.

– Не могу да ти кажем за све остале људе, – одговорио сам му, – но лично мени се у сваком случају свиђа то што се ти не бојиш бити самим собом. И мени се свидело што си искључио радио када су у песми кренуле глупе и бесмислене речи.

А ево шта пише отац Епифаниј Теодоропулос: «Ја волим када је људима пријатно поред мене».

Другим речима, када људи, који су поред, могу у мом присустству да биду то што јесу. Опет, то не значи да, када нам је пријатно, ми можем да будемо груби. Или лажљиви.

Ми себе постојано обмањујемо, када изражавамо негодовање по поведу једног, а уствари хоћемо да кажемо сасвим друго. Схваташ? Нпр. муж виче на жену зато што му се није свидело спремљено јело, но проблем није у јелу. Неразумевање – је у нечему другом. Јело – је само повод – то што је на површини. А што је лакше видети за то се лакше и закачити. Или нпр. спорите с мужем по поводу новца. Но, сам новац ту не игра никакву улогу. Дело је у нечему другом што вам је стидно и расуђивати једно с другим. Ви не можете да се откријете једно другом, да о томе поговорите, шта сваком од вас недостаје, шта би хтели, шта осећате, зашто вам је болно.

Загледај се у себе и упитај се: «Шта је са мном? Шта ја хоћу у ствари?» Тачно тако помажи и ближњему видети и признавати грешке, но немој га бити после тога, како ти он раскаже о њима. У том је – величина и красота наше везе с Богом.

А ако погледамо на то како ми људи обично гледамо на Бога, то испада да је он веома добар, но, истовремено и веома зао. Но, тај Бог којег ми себи представљамо, нема ничег општег с Истинитим Богом.

Но, ти узимаш и изједначаваш своју представу о Богу (тј, своју фантазију) с Реалношћу која је изнад сваке фантазије. Зато ти и говориш: «Бог је такав, ја Га себи управо таквог представљам». Да, ти Га себи таквог представљаш, но Он – није такав. И Бог се никада не срди на тебе.

Ја ти све то говорим зато што си ми написала то писмо. У њему си говорила о осећању кривице, које те потпуно захаватило у моменту када си се најмање надала и гуши те.

Не, дете моје! Диши! Ослободи се! Буди своја, буди таква, каква си и престани жалити се на живот. Уради то!

Један човек (сада је он изврстан митрополит), када је био млад, пришао је свом духовнику и рекао:

– Ја више не могу!

Ето, како је он то добро урадио – просто је пришао и сам признао.

– Више не могу!

– Шта не можеш?

– Не могу више тако да живим! Под страшним сам искушењем.

– И шта хоћеш?

– Хоћу да сагрешим!

Он је мислио да ће духовник рећи: «Не, не може!» А свештеник је погледао на њега и рекао – веома просто и спокојно:

– Ну, онда сагреши!

– Шта-а-а? Поново је упитао млади монах.

– Ну, а то што хоћеш? Хоћеш да будеш добар на силу? Зар ниси слободан?

– Но Ви узимате на себе смелост…

– А шта да радим? Јер очито да се теби не свиђа што те ја приморавам да будеш добар.

И у то исто време, када је духовник рекао: «Ну, онда сагреши!», та мисао је моментално изчезла из главе његовог чада.

Притисак који вршимо на саме себе је веома подмукао. Он изазива код нас злобу, напетост, бригу, роптање… Не дави себе. Један је човек говорио, да када не би то радили, могли би чак постати свештеници. И у сваком случају – живети веома, веома добро.

Потребно је помирити се са самим собом, постати себи друг, заволети себе и признати да си ти – ти. Како је рекао Господ: «Возљуби ближњега свог као самог себе»? Тј. како волиш себе, тако воли и свог брата. Значи, постоји и добра љубав према самом себи.

Нпр. ако ја прилегнем по дану на пола сата, то ће да буде моја брига, моја љубав према самом себи. И она ми је на добро. Јер ако ја не одморим мало, ја потом нећу имати снаге, бићу сличан на развалину и нећу моћи ништа да урадим –нити да се молим , нити да читам. Тако да добра љубав према себи постоји.

Воли себе. Не страши се свог «ја». Разговарај с својим духовником, моли га да одваја време за тебе и да ти одговара на питања којд те обеспокојавају – и лична и она који се тичу твоје породице, и везана за протекли дио живота, и било која друга.Сви смо ми људи. И човек може свашта од себе да очекује. Може се и до небеса подигнути, а може се и у блато завалити. Нећу да кажем да је ваљати се у блату – добро, но то се заиста дешава. Читајте Лествицу св. Јована Лествичника, читајте свете оце, читајте Добротољубље, и увидећете како су искрени били сви ти људи говорећи о себи: «Да, ја сам такав, ја тако осећам и не сакривам се од себе!» И после тога они су се утешавали и исцељивали се. Они су се мењали. Њихова душа се успокојавала, ослобађала се од тешког бремена.

И ја сам схватио, да после тога, како човек увиди себе, прихвати себе таквим какав јесте, и покаже се Богу, а такође и часним, праведним, добрим и светим људима, – он ће увидети обраћену к њему љубав других.

И пре других, Бог ћете загрлити и рећи: «Глупавко, Ја те толико времена знам и толико врмена продужујем да ти дарујем живот! Види, када бих те Ја хтео казнити, Ја бих те казнио у тај исти моменат када си учинио грех. Зар ниси схватио да те Ја волим, када сам те после тога оставио међу живима? Ти дишеш – значи, Ја те волим. Твоје срце бије – значи, Ја те волим. Ја те волим! Ја те волим! Ја те волим! Колико пута још треба да ти поновим?» Ето како ће рећи Господ.

Молићу се како би и ти слушала о себи те речи. Да би у тај моменст, када будеш забринута и постане ти страшно, чула како Господ говори: «Ја те волим!»

Иди напред. Размишљај, но не мрзи себе. Размотри своју душу. И не живи варљивим представама о Богу и о себи.

http://www.pravmir.ru/arhimandrit-andrey-konanos-ne-zlis-na-sebya-i-ne-pryachsya-ot-sebya/