Архиве категорија: религија

Опседнута девојка. Ретке фотографије и њена историја

Веома необично лице, зар не?  По једној из верзија, та опседнута демонима девојка истовремено је постала светитељка.
На основу истинитих догађаја у вези са девојком Анелизе Михел, (21 септембра 1952 — 1 јула 1976.) снимљен је филм „Егзорцизам Емили Роуз.

 

Део обреда изгнања демона је био снимљен на камеру и ти су записи касније били демонстрирани на суду. У отвореном доступу су документоване фотографије.

Уопште, обреди егзорцизма (изгнање демона) се све до сада практикуеје и код католика и православних. Али  чак ни код свештеника нема сагласности о тој теми. Неки од њих заступају чисто медицинску тачку гледишта, неки говоре о феномену опседнутости демонима, но већина њих немају јасног мишљења и избегавају да се упетљавају у такве случајеве. Међутим, постоје свештеници који се специјализују по даном питању и, ако себи поставите за циљ, такви свештеници се могу наћи.
Препуручујем да погледате споменути филм, тамо се даје и мишљења оних који сматрају да је то чисто психијатријски, медицински феномен, и тачка гледишта оних што сматрају да случаји опседнутости демонима излазе из оквира компетенције науке. У целини, филм је биографски и одговара историјским фактима који су познати о Аннелизи Михел (у филму је зову Емили Роуз). Наставите са читањем

Религија vs психотерапија. Да ли је могућа синтеза?

Од аутора: Инспирисано личним искуством поклоничког путовања и насталих унутрашњих промена.

Околности су се сложиле тако да сам пре извесног времена, тада сам већ била практикујући психотерапеут, отишла на поклоничко путовање, хришћанску ескурзију по светим местима Русије.
Никада нисам била велики верник, у цркву сам ишла веома ретко, чак ни молитву Оче наш нисам знала сву напамет, већ само првих неколико речи.
Али у том периоду мог живота је код мене наступила криза, мучио ме је губитак смисла живота, кривица за смрт недавно преминуле вољене особе, и већи део мог живот ми је изгледао као узалуд протраћен. Уз све то, догодио ми се и лични женски неуспех, који ме је сасвим докрајчио. И самом психотерапеуту је била потребна помоћ. Ситуација, наравно, није претила самоубиством, али не мери се само тиме дубина кризе?

Наставите са читањем

Од дечје исповести до шизофреније – лично искуство

Аутор: Наталија Разувакина.

Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.

Саша сада има седамнаест година и о њему се може написати цела књига. Он је просто невероватан. Да ли знате много деце која са своје две године својевољно до краја стоје на дугим манастирским службама? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која са три године могу да се пробуде усред ноћи и да се моле Бога да не урачуна мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола као због свог, који могу мирно да кажу, као о суседу: „Мама, Бог ми је управо рекао…“.

И то га све не спречава да од старије сестре узме и чита уџбеник физике и математике, да са пет година нашој маци говори о структури атома и проводи вечери са лемилицом у рукама над електронским штампаним плочама.

Али, сада о исповести.

Наставите са читањем

О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак? Наставите са читањем

Треба ли нам Православна психотерапија?

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic

Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Наставите са читањем

Највеће искушење

Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“. Наставите са читањем

Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем. 

Први део: Интервју са Филипом Стојковићем

Филип Стојковић

Филип Стојковић

Ви пишете: Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.  Наставите са читањем

Интервју са Филипом Стојковићем

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Наставите са читањем

Шта ће хришћанину психологија?

Свештеник Глеб Курскиј, професор библистике на Православном Свето-тихоновском универзитету. Предговор књизи Валентине Москаленко «Када је љубави сувише «много».

Валентина Москаленко u својим књигама покушава да оговори на нимало једноставно питање, како теорија и пракса психологије као науке могу да буду сједињене са хришћанским погледом на свет. Наставите са читањем

«Само не преступајте границу!». Исповест и разрушени брак

0001Анонимна прича о том како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У ранијем чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајучи адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурзама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о том шта се дешава с уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, не говорећи своје име и не давајући се у подробности по којима ме могу препознати, испричам о том шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту. Наставите са читањем