Архиве категорија: религија

Од дечје исповести до шизофреније – лично искуство

Аутор: Наталија Разувакина.

Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.

Сада Саша има седамнаест година. О њему се може написати књига. Невероватан је. Да ли знате много деце која својевољно стоје на дугим манастирским слушбама са своје две године? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која се са три године пробуде усред ноћи и моле Бога да не узме мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола, као због свог, који говоре мирно, као о суседу: „Маме, Бог ми је сада рекао…“.

Наставите са читањем
Advertisements

О стајању на молитви – А. Ф. Лосев

Манастир Зочиште, други дан Васкрса 2019. г.

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак? Наставите са читањем

Треба ли нам Православна психотерапија?

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic

Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Наставите са читањем

Највеће искушење

Највеће искушење у нашем животу – није успех, популарност или власт, него неприхватање себе. Успех, популарност и влат заиста могу да буду велика искушења, али њихова саблазан је често само део једног још већег искушења – неприхватања себе. Када се саглашавамо и верујемо гласовима, када нас називају бескорисним и недостојним људима, успех, популарност и власт се лако прихватају као успешни методи решења проблема. Али истински проблем и замка је ипак у неприхватању себе, онаквим какав си. Не могу престати да се дивим томе, како брзо уступам пред тим искушњем. Када ме окривљују или критикују, одбацују, издају, ја опет говорим себи: „Ето ти, сада је опет јасно да си нико и ништа“. Уместо да критички размотрим све околности или да размислим о својим способностима и способностиама других, ја сам склон да окривљујем себе не само за то што сам урадио, него и за то што сам такакв какав сам. Моја тамна страна ми шапће: „Ја сам бескористан човек…. Ја заслужујем само да ме одгурну од себе, одбаце и забораве“. Наставите са читањем

Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем. 

Први део: Интервју са Филипом Стојковићем

Филип Стојковић

Филип Стојковић

Ви пишете: Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.  Наставите са читањем

Интервју са Филипом Стојковићем

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Наставите са читањем

Шта ће хришћанину психологија?

Свештеник Глеб Курскиј, професор библистике на Православном Свето-тихоновском универзитету. Предговор књизи Валентине Москаленко «Када је љубави сувише «много».

Валентина Москаленко u својим књигама покушава да оговори на нимало једноставно питање, како теорија и пракса психологије као науке могу да буду сједињене са хришћанским погледом на свет. Наставите са читањем

«Само не преступајте границу!». Исповест и разрушени брак

0001Анонимна прича о том како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У ранијем чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о том, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајучи адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурзама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о том шта се дешава с уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, не говорећи своје име и не давајући се у подробности по којима ме могу препознати, испричам о том шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту. Наставите са читањем

„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

Повремено срећем људе, на које је лоше утицао црквени живот – код њих се развила депресија, несигурност у себе и друга стања, која им сметају у животу. Неки људи су због тога потпуно напустили Цркву. Ја сам сама преживела сусрет с Богом и Његовом Љубављу. Мој сусрет с хришћанством је био веома радостан, али после преласка у Православље, оно је постало поприлично мрачније. Благодарећи блогу психолога Гелени Савицкој и идејама когнитивне психотерапије, коцкице су се сложиле.
Гелена пише да је основа депресије, а исто тако и неурозе – преживљавање стања као што су – беспомоћност, ништавност (осећање да ниси ни за шта способан), безнадежност. Когнитивна психотерапија између осталог, говори да осећајно стање сваког човека зависи у првом реду од његових мисли, од тога како он вреднује, оцењује ситуацију и себе самог. Когнитивна терапија лечи когнитивне поремећаје – неодговарајућа убеђења која воде ка депресији, нападима  панике и другим растројствима. Сада ћу вам показати како управо та убеђења, која човек стиче у Православној цркви у Русији, потпомажу настанку депресије.

Ништавност

nikchemnostСви уцрковљени православни верници знају да „све добро у нама треба приписивати, не себи, него Богу“. Наставите са читањем

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije

Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.

Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају. Наставите са читањем