Архиве категорија: Радост

Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Наставите са читањем
Advertisements

Духовни дневник – Сергеј Булгаков

9/22.III.1924

Цео дан ме опседала тама и узалуд сам из дубине душе призивао Господа. А вече ми је донелo пун сноп светлости. Упокојила се жена свештеника К. Она је била, тачније мислила је да је неверујућа. Господ ју је удостојио, из руку мене грешног, да се причести светим тајнама. Још је на исповеди блебетала о свом неверовању, а њено предивно, чисто, верно срце је већ волело и познавало Господа. А пред смрт молила је да се стави са њом у сандук та марамица (убрус) са којом је она брисала усне после причешћивања. Радости моја, рођена моја, то је Господ сам дошао да вечера са тобом. И ставићу са тобом у сандук не само марамицу него и стаклени сасуд и кашичицу којом сам те причешћивао. Огради се њима , да те се не дотакну демони и иди блистава на последњи суд. И лежи она, рођена – светла, спокојна, као да спава, одлепршала је њена душа као птица и ту је негде, овде међу нама. Осетио сам да се и мог грешног срца дотиче Господ рукама и молитвама новопредстављене Јекатерине и задрхтало је срце моје због радосног зова. Праведан си Ти Господе и праведни су путеви Твоји.

220px-Sbulgakov

отац Сергеј Булгаков

Духовни дневник Сергеја Булгакова

Превела Светлана Веселиновић