Вера Чехова – Лудолф Мјуллер

На крају драме „Галеб“, на растанку са некада вољеним Треплевом, Нина, главни лик, каже: „Сад знам, разумем Костја, да у нашем послу није битно играмо ли на сцени или пишемо, није главна слава, ни сјај, ни оно о чему сам сањала, већ умети трпети. Умети носити свој крст и веровати. Ја верујем, и мене не боли много, и кад размишљам о свом позиву не бојим се живота“. Треплев јој одговара („тужно“): „Пронашли сте пут, знате куда идете, а ја још увек јурим у хаосу снова и слика, не знајући ради чега и коме је то потребно. Не верујем и не знам које је моје призвање“.
Овде се Чехов користи са три појма, иако међусобно повезана они, ипак, они не значе исто: вера, трпљење и призив.
Реч „трпети“ у овом случају треба разликовати од „страдати“, „патити“.
Патња значи физичко или ментално стање које нам се дешава без нашег учешћа. Трпети значи подносити патњу на начин који је описан код јеванђелиста Луке (Лука 14:27) .

Трка

За викенд сам трчао дуж Воробјовског насипа. Тридесет метара испред мене је жовахно трчало мршаво девојче. Почела је да тражи нешто по џеповима спортске јакне, и одједном су из џепа полетели неки папири на све стране. Она то није приметила, трчала је даље.
Додао сам гас, видим – новчанице пресавијене на пола. Не нешто много, можда око хиљаду – две. Добро је што нема ветра. Спретно сам их сакупио све и кренуо напред да сустигнем девојку. Када се растојање међу нама повећало, а ја се поштено задихао, почео сам да вичем: „Девојко, сачекај!!!“
Због мог дисања, глас ми је звучао некако злослутно и привукао је пажњу пролазника, неки су изгледали уплашили, неки збуњени.
А тркачица се није ни окренуо. Схватио сам да носи слушалице.

Лична молитва

Када живиш у заједници и свакодневни живот је испуњен журбом и стресом, сасвим је неопходно одвојити време за мир, за осамљивање, да би се помолили и срели с Богом у ћутању и покоју. Ако ли не, „локомотиву“ активности нећемо успети да зауставимо и човек постаје  сличан обезглављеним кокошкама.

Мале сестре Исуса[1] имају правило молитве, осамљивања, када су разрешене од обавеза: сат на дан, пола дана у недељи, 1 недеља у години, година на сваких 10 година. Када живиш у заједници, узајамна зависност се повећава, али треба избегавати лошу зависност. Потребно је имати времена бити сам, сам са Оцем, сам са Исусом. Молитва – то је позиција поверења према Оцу, тражење Његове воље, тежња да се живи ради браће и сестара у љубави. Потребно је да свако од нас зна да се одмори и опусти у ћутању и сазерцању, „срцем“ бити с Богом.

„Немој да мислиш да ћеш, издвојивши се мало из активног живота заједнице, нашкодити јој; немој да мислиш да ће јачање твоје личне љубави према Богу ослабити твоја љубав према ближњем. Напротив, то ће је оснажити“[2].

Надахнуће

Свратила сам јуче до продавнице. У реду испред мене стоји жена са ћерком. Девојчица има око пет година.

– Мама, могу ли ја сама да ставим намирнице на траку? – пита она.

Веома жели да помогне.

Мама је нервозна, можда негде жури или је неиспавана.

– Ајде, али само брже… – каже ћерки расејано.

Девојчица брзо почиње да вади намирнице из колица на траку. Жури. Мама јој је поверила тако велику ствар! Треба оправдати очекивања!!! И одједном…

Пакет са пиринчем пада на под и пуца. Пиринач скоро да се није ни просуо, али је пакет поцепан. Девојчица је замрла од страха. Шта је урадила!

– Ето ти – уздише мама – Знала сам! Па јој повери нешто! Обе леве! Чега год се прихватиш… Треба сада да узмемо нови пакет пиринча!

Ја не волим своје дете

Лако ли је бити мама?!

Максинјамсик 19 јануар 2011, 19:10 , Мурманск

Често наилазим на такве текстове. Од трудних жена па до већ родивших мама, са детеетом од годину дана или са већ одраслим. И… осећам према њима искрено поштовање. Ретко која мајка скупи снаге да каже, да она „не воли…“. Ретко која жена ће се на то осмелити, између осталог да призна самој себи… Сећам се да је сличних текстова било јако много, али и ја желим да кажем, можда ће неком бити корисно. Код нас се из неког разлога сматра да је мајка ОБАВЕЗНА да воли. Инстинкти и остало. И затрудневши, а често и родивши, не осећајући те емоције, жена се погружава главом у такво самоједство да је то страшно. Управо у то време почињу да се појављују комплекси, пада осећање личне вредности, руше се породице, и да не паметујем, рећи ћу о себи…
Негде пре пола године, нашла сам у себи снаге да признам да, вероватно, ја њу и не волим много. Веома смо желели дете. Током четири године смо испробали све начине, молили се светима, посетили све врачаре и гатаре… без детета смо себи изгледали као нека крња породица. Али једном тест и //… И … Невероватна паника „шта смо то урадили“ и „како то и због чега“… „јој, па још је рано“… завршено је са животом, свет ће се окренити наопачке и воде ће се излити… Ходала сам и знала сам да сам трудна, али ништа нисам осећала, осим страха, и сви су говорили, сачекај – када почне да се мрда у стомаку… Замрдао… Забавно… у мом стомаку живи оправдање тога што, ако ми се у 2 сата ноћи једу мандарине, значи да треба хитно ићи купити црног хлеба са сланим харингама, зато што ћу управо њих желети следеће минуте…

Духовни дневник – Сергеј Булгаков

9/22.III.1924

Цео дан ме опседала тама и узалуд сам из дубине душе призивао Господа. А вече ми је донелo пун сноп светлости. Упокојила се жена свештеника К. Она је била, тачније мислила је да је неверујућа. Господ ју је удостојио, из руку мене грешног, да се причести светим тајнама. Још је на исповеди блебетала о свом неверовању, а њено предивно, чисто, верно срце је већ волело и познавало Господа. А пред смрт молила је да се стави са њом у сандук та марамица (убрус) са којом је она брисала усне после причешћивања. Радости моја, рођена моја, то је Господ сам дошао да вечера са тобом. И ставићу са тобом у сандук не само марамицу него и стаклени сасуд и кашичицу којом сам те причешћивао. Огради се њима , да те се не дотакну демони и иди блистава на последњи суд. И лежи она, рођена – светла, спокојна, као да спава, одлепршала је њена душа као птица и ту је негде, овде међу нама. Осетио сам да се и мог грешног срца дотиче Господ рукама и молитвама новопредстављене Јекатерине и задрхтало је срце моје због радосног зова. Праведан си Ти Господе и праведни су путеви Твоји.

отац Сергеј Булгаков

Духовни дневник Сергеја Булгакова

Превела Светлана Веселиновић