Архиве категорија: психотерапија

Побочни ефекат психотерапије

Аутор текста: Арина Воскресенскаја, новинар и уредник.

Била је главни уредник портала – “ Православље и свет“, пише у разним православним журналима. Када треба ићи са својим проблемима свештенику, а када психологу? Арина Воскресенскаја нам говори о свом личном искуству. Наставите са читањем

Advertisements

Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

 – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести. Наставите са читањем

Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1. део – Ф. Е. Васиљук

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања? Наставите са читањем

Противљење променама

„Постоји једна истина, која је многим терапеутима одавно позната, али о њој не говоре јавно тако често.

Без обзира што је потребно 10 година праксе и хиљаде клијената, да би је открили, већина терапеута не жели да о њој пишу у својим књигама или да је помињу у разговорима.

Која је то истина?

Врло једноставно: клијенти се не мењају све дотле, док не буду морали да то ураде.

Већина клијената чак и ако се мења, раде то уз много бола и малим корацима, настављају да страдају због свог проблема, док год их нека криза не натера да учине избор.

Чак и у време кризе клијент ће да растеже избор до последњег момента. До последњег момента ће да одлаже избор везан за промене.

Одлагаће промене све дотле, док апсолутно не буду истрошене све могућности да их избегну.“ Наставите са читањем

Како писати терапеутска писма?

Пракса писања терапеутских писама помаже, када:

  • Осећате да имате много неисказаних речи, емоција и бола према неком човеку;
  • Не можете да решите проблем у односима с неким човеком, зато што вам се не открива или вас игнорише;
  • Потребно вам је решити проблем у односима, али не желите да увлачите друге људе

Како писати терапеутска писма: инструкција
1. Купите посебну свеску А4 формата.
2. Напишите писмо максимално искрено, немојте да филтрирате ништа, немојте се ограничавати литералним језиком.
3. За време писања немојте се враћати на већ написано, немојте редактирати.
4. Пожељно је да рукопис буде читљив.
5. После завршавања свог писма можете почети писати одговор од лица другог човека.
6. Водите преписку док се не разреше сви конфликти у односима.
7. Када је исписано све што сте имали рећи, писма се могу спалити. Наставите са читањем

Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем. 

Први део: Интервју са Филипом Стојковићем

Филип Стојковић

Филип Стојковић

Ви пишете: Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.  Наставите са читањем

Интервју са Филипом Стојковићем

Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.

Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Наставите са читањем

Освестити и исцелити потиснута осећања. Да ли је то могуће?

Потискивали смо своја осећања, почев од раног детињства па надаље. Многи од нас. Потискивање је један од незрелих, примитивних механизама одбране личности од осећања која су јака, дубока, значајана, али нису добро обрађена, јер нам у моменту настанка тих осећања нису у довољној мери развијене способности за обраду осећања, а нема неког другог (родитеља, васпитача, старијег пријатеља, стручног лица) који би нам помогли да препознамо осећања, затим потребе иза осећања, а онда и начин задовољавања баш тих потреба које и стоје иза јаких осећања. Али, осећања не могу тек тако да нестану, као ни незадовољене потребе, можемо их потискивати, гурати у несвесно, али уз њих везујемо и велику количину психичке енергије. Највећи проблем је што смо осећања склонили у несвесно, али она ће, као када лопту гурнемо испод воде, имати тенденцију да се испоље, најчешће у неком тренутку који је само окидач, који ће нас само подсетити на неки догађај који се давно десио, изазвао осећања и потребе које нису препознате, обрађене и задовољене у прошлости. Наставите са читањем

О користи групне терапије

grupa

Многи клијенти долазе на терапију веома забринути мишљу да се нико не мучи као они, да се само они тако плаше, страдају од проблема и неприхаватљивих мисли, порива и фантазија. У томе су, наравно, делимично у праву, пошто многи имају свој сопствени «списак» стресних фактора који на њих утичу и онога шта је сакривено у њиховој подсвести. Њихов осећај сопствене уникалности је тесно везан са социјалном изолацијом, с тешкоћама, које осећају у међуљудским односима, с немогућношћу да досигну искреност и отворености у интимним односима.

У групној терапији, посебно на њеном почетном етапу, разубеђивање клијента у уникалности његовог проблема јесте моћан фактор, способан да побољша његово старње. Но када човек чује друге чланове групе и открије, да он није усамљен у својим страдањима, он почиње да се открива за људе који га окружују, и почиње процес који можемо назвати «Добро дошао међу људе» или «Сви смо ми у једном броду» или ако би хтели да се изразимо клинички – «Страдање воли друштво».

Ни један поступак, ни једна мисао не могу бити сасвим недоступни опиту других људи. Слушао сам како су чланови група признавали да су крали, расипнички живели, покушавли самоубиства и многе друге још страшније ствари чинили. Но остали чалнови групе их нису одбацивали. – Ирвин Јалом

Људи у групи могу осетити такву слободу изражавања мисли на коју нису навикли чак ни у разговору са самим собом. Код многих, који су обично суздржани, у присутству других се понашање мења, када се налазе у соби с људима које сматрају равним себи или ниже себе. Када човек нешто говори многима, а не само једном човеку, ехо сопствених речу у његовом сазнању постаје гласнији.

Познато је да је многим људима својствено да од других захтевају повишену пажњу, да не би опет преживљавали то осећање беспомоћности, које су осећали у раном детињству, у супарништву са «браћом» и «сестрма». Такви проблеми могу бити решени само у групи.grupa3

И тако, пет предности – пет начина, помоћу којих групна терапија може донети људима ефективнују помоћ, него индувидуална консултација.

Група открива саморазрушавајућe понашање учесника. У групи се пројављују форме понашања које могу да остану ван предмета пажње у процесу индувидуалне терапије. Посебно је пожељно да се пројаве они начини саморазрушавајућег понашања, који су присутни код клијента у реалном животу.

Група помаже својим члановима да схвате, како их виде други. У групној терапији клијент има преимућство, које се састоји у том, да људи на његово понашање реагују отворено, директно, често онако како то не може да уради његов лични аналитик, у крајњој мери док још терапија не почне да даје позитивне разултате.

Група је корисна човеку јер му дозвољава да увиди не просто неку реакцију на његово понашање, него много разних реакција – укључујући спонтане реакције људи, који га не баш увек схватају тако јасно као волећи родитељ илу терапеут. Чак и раздражени испади против њега, између осталог, неадекватно бурне реакције, ако су типичне за људе који окружују клијента у реалном животу, бивају корисне, тим пре што се групни процес налази по дпажљивим оком терапеута.

Групна терапија даје могућност самоопределења. Човек добија шансу да открије како он у ствари изгледа, како се понаша, шта он на самом делу осећа када има посла с људима. То и јесте главна обука.

Група даје шансу да се покушамо понашати на другачији начин – да добијемо нови опит контакта с људима. На крају крајева, групна терапија саздаје «животну ситуацију», у којој клијент може да покуша да на другачији начин устроји своје понашање; група може да предложи нови пут враћања својој индивидуалности.

Учесник се може да искористи групу, испричавши јој о својим односима с спољашњим светом, шта је често тешко и немогуће у процесу индивидуалне тереапије. Прелазак из просторија групе у свет је далеко краћи пут, него такав прелазак у свет из кабинета индивидуалног терапеута.

Основне функиције оног ко води групу:

Формирање и подржавање граница групе (путем одабирања и припреме чланова групе, инвертар простора итд.). Саздавање такве групне културе, за коју је карактеристичан висок степен узајамне толерантности и прихватања чланова групе међусобно; Пружање помоћи члановима групе да боље схвате догађаје и процесе што происходе у групи; Напомињање члановима групе о достигнутим променама; Стимулисање чланова да узимају на себе одговорност за своје поступке;

Вођа групе треба да: предвиди (и, по могућности, да предупреди) нежељене пројаве, као што су виктимизација, несвесно реаговање, некоректна повратна веза и друго; Да подстиче пасивне и ћутљиве учесника на стваралачку делатност и општење; Да оснажењу јединства групе путем истицања сличности међу чалновима; Да код учесника групе ојачава наду на позитивне премене.

У самој групи су заложене јединствене психотерапеутске могућности, које су одсутне или заузимају сасвим незначајно место у индивидуалној психотерапији. То је пре свега међуличносно (социјално) обучавање, које дозвољава да се дубље упознамо са стилом свог општења с другим људима, а такође и да стекнемо ефективније социјалне навике. Група даје могућност да очима других погледамо на себе и своје проблеме, да моделирамо своје сопствено понашање «овде и сада».

Значи – у групи је могуће добити различите реакције других учесника на своје понашање, с њиховом помоћу увидети последице свог понашања не само у групи, него и ван ње. Група не само да учесницима дозвољава да увиде себе, него и да дају подршку при испробавању нових начина понашања.

Група у значајнијој мери боље одговара посведневној реалности индивидуе, него контакт психотерапеут – клијент. У групи се без напора «ствара» посведневни живот сваког учесника – овде (на групи) они бивају такви, какви обично бивају у односима с другим људима. То дозвољава да «опширније» увидимо њихов живот, између осталог и особитости проблема и тешкоћа у односима.

Узајамна повезаност међуличносних процеса у групи и међуличносних односа ван групе увеличава вероватноћу да ће усвојене у групи нове навике понашања, ново измењено схватање себе и својих односа с другима, бити пренесене и у ситуације реалног живота.

Група даје могућност учесницима да размењују животна искуства, начине «саздавања» и решавања проблема, да се уче на опиту других учесника.

Извор: Групповая терапия

 П.С. Вероватно се сећате да смо покушавали да саздамо скајп групу. Већ неко време она функционише, са мало измењеним правилима програма 12 Корака. Ако сами имате неку врсту проблема о којима се писало на овом блогу, можда би вам одговарала наша група. Било би нам драго упознати се са читаоцима блога и поразговарати са вама. Ако имате питања о том како група функционише, питајте у коментарима или пишите на личну адресу. (На групи имамо студента психологије, професора теологије, монаха…)  С поштовањем Мург.

Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

 

text78

Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.

Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Наставите са читањем