Архиве категорија: прав. психологија

Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге „Ја га волим…“

2150040Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)

Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре. Наставите са читањем

Advertisements

Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак

психолог Светлана Продановић

Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.

 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи. Наставите са читањем

„Ја сам грешница“

ogledalo

Пре много година дошла је код мене једна млада жена да поразговарамо. Села је у ризници на кауч, спустила је главу и са горким и киселим изразом лица рекла је загробним гласом: «Ја сам грешница». Одговорио сам јој бодро: «То није никаква новост, јасно је, ви сте грешница – сви смо грешници!». «Да, – рекла је она, – али ја сам нарочито одвратна». Одговорио сам: «То је већ гордост! Али шта је то посебно одвратно код вас?» — «Када се погледам у огледало ја видим себе као врло лепу». Одговорио сам: «То је у сваком случају истина; и како ви на то реагујете?» — «Осећам сујету!» Рекао сам јој: «Ако је само у томе проблем, онда ћу вам објаснити како да се носите са тим. Станите испред огледала, погледајте на сваку црту свога лица, и када видите да вам се она свиђа, ви кажите: «Хвала Господе што си створио такву лепоту, као што су моје очи, моје обрве, моје чело, нос, уши» – или било што друго. И сваки пут када нађете нешто лепо на себи – захвалите Господу. И постепено ћете видети да је захвалност победила сујету. Као резултат тога, кад год погледате на себе ви ћете се обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али додајте још нешто: пажљиво се загледајте у кисели израз вашег лица и реците: «Опрости Господе – мој јединствени допринос овој лепоти коју си ти створио јесте овај кисели израз лица» – то је једина ствар која је на њему заиста ваша.

Митрополит Антоније Сурожски.

Шта ће хришћанину психологија?

Свештеник Глеб Курскиј, професор библистике на Православном Свето-тихоновском универзитету. Предговор књизи Валентине Москаленко «Када је љубави сувише «много».

Валентина Москаленко u својим књигама покушава да оговори на нимало једноставно питање, како теорија и пракса психологије као науке могу да буду сједињене са хришћанским погледом на свет. Наставите са читањем

Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити – Други део

%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82Аутор: Скуратовскаја Наталија Станиславовна

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако исправоцирати код човека, посебно ако je он на то привикао из детињства. Ако је мама пропустила напредовање у каријери зато што је себе посветила деци, она говори: „Сав живот живим ради породице, ради вас“. И наводницима се подразумева, да сте то дужни одрадити, а то је дуг на сав живот. Осећање кривице се често провоцира у супружанским односима, зато што: „Због тебе нисам успео/ла у том и том, због тебе сам се одрекао/ла таквих могућности“. Човек којему се предлаже да узме на себе осећање кривице, приморан је да се оправдава и да некако искупи своју кривицу. Наставите са читањем

Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити

Аутор: Наталија Скуратовскаја

Крст.jpg

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећања кривице. Док неко други усваја манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почиње и сам да их примењује.
Но постоји и други пут – да својевремено распознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање). Наставите са читањем

Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?

 

text78

Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.

Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Наставите са читањем

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма

svestenik AgapijeНа прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако: Наставите са читањем

„Управо православни су слаби са искреношћу“

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.

МАЈА КУЧЕРСКАЈА

 Татјана Борисовна Крамаренко

Видети себе: у плену «православних погледа на свет»

– Код вас чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?

– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном. Наставите са читањем

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

 

Marina F

Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Наставите са читањем