Архиве категорија: правда

Истина – није тако важна ствар, да би је сакривали

strahovi

„Ћутање ломи судбине“ (Пауло Коељо)

Колико сам пута у својој пракси сусретала клијенте чији су односи лоше функционисали, а често су се и сасвим рушили, зато што им је било тешко да директно и наглас говоре другом о својим жељама, о својим маштама и плановима. Они су ћутали. Они могу да трпе и да веома дуго ћуте, притом не престајући  да се недају да ће се други досети сам. Човек тако красноречиво ћути, и свим својим ћутљивим изгледом то показује, да је просто немогуће не десетити се! „Свакo други на његовом месту би се већ десетио!“ А, ако не схвата, значи да не воли, не осећа или чак игнорише и пакости, укратко, не жели да схвати, а зато и јесте недостојан човек.

Или у зависности од тога како се развијала лична историја, може се, тешко уздишући, донети дргуи закључак: „То сам ја! Ја! – сам недостојан човек, ако он не жели да испуни моју жељу“. Затим опет тешко уздишући још једном додаје: „да, нема везе, мало ли шта ја желим. Рашта и уста отварати“. Наставите са читањем

О растајању с илузијама

психолог Лариса Вертишева

Веома често се у различитим психолошким чланцима сусрећем с призивом на растајање са илузијама. То обећава оздрављење и истински живот, потпуну осмишљеност и радост. То је тачно и није тачно истовремено.

Из сопственог опита сам убеђена да је, избавити се од илузија, могуће само тада, када је код тебе накупљено довољно неопходног ресурса, како би могао прихватити ситуацију онаквом каква јесте, у свој њеној страшној истини. Зато што се истина показује управо као страшна, а понекад и неиздржива, иначе ми не би ни бежали у спасавајућу илузију. Наставите са читањем

Благодарност. «Дан за даном из сазависности»

 Благодарност.  01 Аугуст.

Melodi Bitti

 «Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

„Усвојили смо чудесну лекцију: Извлачећи најбоље из тога што имамо, ми увеличавамо то што имамо“.

Оздрављење од сазависности.

Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене.

Хвала Богу, животу, васељени за све и свја што Вам је послано на Вашем путу.
Благодарност – то је кључ ка пуноћи живота. Она обраћа то што имамо, у „довољно и више од тога“. Она обраћа одрицање у прихватање, хаос – у поредак, сумњу у јасност. Благодарност може да обрати трпезу у пир (гозбу), кућу у – топли кутак, странца – у друга. Она обраћа проблеме у дарове, неуспехе – у победе, несвоевременост – у беспрекоран временски графикон, грешке – у важне догађаје. Благодарност може да обрати пасивно постојање у реалан живот, а случајне ситуације – у важне лекције које воде ка успеху. Благодарност даје смисао нашему прошлом, приноси мир садашњем дану и дозвољава гледати у будуће.
Благодарност све ставља на своје место.
Благодарност обраћа негативну енергију у позитивну. Нема ситуације или околности сувише мале или сувише велике, да она не би била подвластна енергији благодарности. Можемо да почнемо од тога, ко смо ми и шта имамо данас, постати благодарни за све то, затим тому дозволити да чини чуда.
Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене. Ако их будете говорили довољно дуго, то ћете у њих и поверовати.

Данас ћу да пролијем светлост благодарности која све мења, на све околности мог живота.

 Погледајте слично: Шта је то срећа? – мишљење психолога – психолог О.М. Красникова

Непраштање – суд без адвоката

Олга Седакова | 20 февраля 2015 г.

Историја о том како су људи праштали, када простити није било лако.

кућа гори

Ја имам другарицу из Свенетии, Вика Невериана. Њен отац Ардеван (на крштењу Пантелејмон) је био истински праведник. У његовом роду је било много свештеника. У послератној Свенетии – скоро до рехабилитације Цркве, негде до 90-тих – није остало ни једног дејствујућег храма, и већ се нису ни сећали када је последњи пут свешеник посетио село (бар како би покрстио новорођенчад).

Ардеван, који је – једва ле не једини у селу – знао мноштво молитава, читао их је и благосиљао разна дешавања: градњу новог дома, сабирање плодова.. Њега су ради тога звали суседи. Осим тога, њему су долазили и за савет, и говорили су да је успео да измири много људи и породица које су биле у дугом непријатељству. Никад нећу заборавити како је он у кући читао молитве пре сваког јела, како је ломио и раздавао први комад хлеба. И говорио је свагда исту здравицу: «За све добре људе!» – и чинио је чашом покрет крстообразно осењујући стол.

У старости његово занимање је било – правити колевке (по свенском обичају, свеки младенац је требало да има своји сопствену колевку). Када сам била код њих у гостима, уставши видела сам у дворишту Ардевана који је већ одавно мајсторисао нечију колевку. Било је немогуће не сетити се другог дрводеље, Јосифа.

Ардеван је праштао свима који су са њим неправедно поступали. Вика је причала да су му се због тога често смејали, и она као девојчица била је спремна да се присаједини општем мишљењу.

– Ма зашто, зашто си опростио том човеку. Сви ти се смеју.

– Таквог брата ми је послао Бог, – спокојно је одговарао Ардеван.

А ево чега се он сетио пред смрт као свог тешког греха. Једном је један човек из другог села поступао са њим некако посебно гнусно. И Ардеван је рекао:

– Ну, нека Бог поступи с тобом по правди!

Вративши се тај човек је увидео да му је дом изгорео.

Ардеван га уопше није проклињао – он га је просто предао Божијој правди без адвоката. Његово опроштање би било заступништво на том суду.

Морам признати, и ја сам у студентским годинама учинила тако – као предала човека вишој правди. Разултат је био брз и упечатљив.

 http://www.pravmir.ru/neproshhenie-sud-bez-advokata/