Архиве категорија: покајање

Од дечје исповести до шизофреније – лично искуство

Аутор: Наталија Разувакина.

Саша – моја бол и моја песма, и не дај Боже некоме да прође оно што сам прошла са њим… Или -дај Боже, али додај и снаге.

Саша сада има седамнаест година и о њему се може написати цела књига. Он је просто невероватан. Да ли знате много деце која са своје две године својевољно до краја стоје на дугим манастирским службама? И то с таквим сјајем у очима и пажњом. Која са три године могу да се пробуде усред ноћи и да се моле Бога да не урачуна мами за грех што купује алкохол за тату. Која са шест година уче Псалтир напамет, плачу због туђег бола као због свог, који могу мирно да кажу, као о суседу: „Мама, Бог ми је управо рекао…“.

И то га све не спречава да од старије сестре узме и чита уџбеник физике и математике, да са пет година нашој маци говори о структури атома и проводи вечери са лемилицом у рукама над електронским штампаним плочама.

Али, сада о исповести.

Наставите са читањем

Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

 – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести. Наставите са читањем

Исповест и психотерапија – 2. део. Опасност «јуридизма»

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)

Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

Исповест и психотерапија – 1. део – Ф. Е. Васиљук

При разматрању теме узајамних односа исповести и психотерапије врло се често говори о њиховој конкуренцији у контексту савремене културе, где је психотерапија тобоже заузела место исповести. У томе вероватно има и део истине, али… ја бих данас хтео да поставим питање у сасвим другој равни: шта нам може дати опит савремене психотерпаије у делу исповести и покајања? Наставите са читањем

Како писати терапеутска писма?

Пракса писања терапеутских писама помаже, када:

  • Осећате да имате много неисказаних речи, емоција и бола према неком човеку;
  • Не можете да решите проблем у односима с неким човеком, зато што вам се не открива или вас игнорише;
  • Потребно вам је решити проблем у односима, али не желите да увлачите друге људе

Како писати терапеутска писма: инструкција
1. Купите посебну свеску А4 формата.
2. Напишите писмо максимално искрено, немојте да филтрирате ништа, немојте се ограничавати литералним језиком.
3. За време писања немојте се враћати на већ написано, немојте редактирати.
4. Пожељно је да рукопис буде читљив.
5. После завршавања свог писма можете почети писати одговор од лица другог човека.
6. Водите преписку док се не разреше сви конфликти у односима.
7. Када је исписано све што сте имали рећи, писма се могу спалити. Наставите са читањем

Како исправно замолити за опроштај, да би нам било опроштено?

Чланак за оне који осећају кривицу, који моле за опроштај (просе опроштај), но не добијају га. Постоји неколико развојних стања у том поступку. Тачније, неколико саставних делова.

Прво: Треба усмено затражити опроштај. И ту почиње оно најзанимљивије. Молимо за опроштај тако да не само да нам не опраштају, него се још више увреде. Чињеница је да је човек устројен тако да чим осети кривицу одмах жели да умањи њену јачину, да се „растерети“, да подели ту кривицу с неким, у најбољем случају са оним према коме осећа кривицу. И прво, што се обично дешава – посредно оптужујемо оног коме смо скривили: „Опрости… Но ти си сам све то и учинио: Опрости… Но сам си за све крив…“ – то није молба за опроштај, него осуђивање, које вама самима помаже да „себе растеретите кривице“. Наставите са читањем

Обавезни сте да опростите!

49

Зашто мислим да су коментари типа, “дужни сте да опростите!“ – погрешни и токсични? Ако су још написани испод чланака у којима се говори о родитељима, ја то приписујем Штокхолмском синдрому или страху коментатора, да ће се можда и његова деца такође појавити са оптужбама о њиховом васпитању у детињству. И зато они хоће унапред да се ограде од тога. Но, када сам данас прочитала испод текста жену коју је муж тукао током много година, и њу и малу децу заједно, избацивао их на улицу, уопште, чинио то што чине мужеви – насилници у филмовима ужаса, а они њој одмах: опростите му и сажалите се над њим!

И тако, зашто не треба опраштати: Наставите са читањем

„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

 

Марина Филоник

Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је, увредђеност – дечија привичка коју је могуће преодолети. 

Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде увредљивих људи. Но ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је от могуће исправити и олакшати живот себи и другима.

Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?

Та и друга питања је разабирала у првом делу своје лекције, психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши? Наставите са читањем

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

 

Marina F

Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.

О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Наставите са читањем

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2

Први део  чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Mrina Filonik

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије

Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.

Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо. Наставите са читањем

Алтернатива заједничком рукоблуђу!?

Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

Православни Форум Украине

Теме раздела „Питајте свештеника“, саздана корисником Елизавета, 29 дец 2010.


elisaveta  Елизавета

Здраво, Молим да ми помогмете да се разаберем у вези решења проблема интимних односа. До удаје нисам била са мушкарцем, у полним питањима сам неискусна, и моја неопитност је разочарала мужа, мада је и тражио девственицу. Тако, он ме је приучио да једно другог узбуђујемо средствима рукоблудија: он мене, ја – њега. Мене веома узнемирује то питање, раније сам грешила тим грехом, затим сам сазнала да је то грех, исповедила се и била радосна што се више тим нећу бавити, што нећу да црвеним на исповести. А сада не знам како да поступам. Питала сам мужа постији ли други начин припреме к близости, он ћути. У православној литератури нема НИШТА, НИКАКВЕ препоруке ни савета како ТО правилно радити, где је граница међу грехом и нормој. Молим вас, по могућности, да ми детаљно све разјасните, као „почетнику“, зато што се стидим да питам на исповести, а грешити не желим.

И друго, муж ме периодично наговара на орални секс, ја отказујем, он не разуме, вређа се, ја сам објашњавала да то није дозвољено чинити, мада га ја уопште не презирем он мисли да га ја не волим. Упутите ме, молим вас, како да сачувам мир с мужем и с Богом!? Молим за опроштај ако је моје питање некога увредило, но ја сам се заиста запетљала, за мене је то јако важно. Хвала.


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Не мислим да ваше питање може неког увредити, може највише мало смутити, зато што је разговор о сексу за црквеног човека нешто као контакт с инопланећанима – веома необично, мало вероватно и уопште највероватније неистина.

По поводу узајамног рукоблуда. Колико ја разумем, тај се грех сагласно канонима кажњава епитимијом на 80 дана, но нема никаквог односа ка хришћанском браку. А из контекста уопште може се извући закључак да реч иде о узајамном рукоблуду лица истог пола. Ево шта пише у Номоканону:

Правило 50

Рукоблуд ко твори по 58 правилу Номоканона епитимише се на сухоједење 40 дана, и на 100 поклона на дан, или, ако не може то да чини, одлучује се на годину дана од причешћа. Ако је монах, онда све за још половину више, тј. на 60 дана. Ако двоје једно другом чине рукоблудије, тада се такође епитимише на 80 дана, или се одлучује на две године од причешћа, по 59 правилу Номоканона.

Да Вас не би збунио још више, прелазим ка црквеној пракси. По мом мишљењу, карактер интимних односа међу супружницима, колико често да бивају и на који начин, треба да се регулишу управо хришћанском савешћу обоје супружника. Управо зато већина парохијских свештеника никада не питају на исповести: а како сте ви ступали у интимне односе с Вашим супругом? О томе, нажалост, чешће питају монаси (уосталом то је већ друга тема).

Ако су супружници обоје уцрковљени, имају своје духовнике, или је можда духовник заједнички, онда они наравно могу да питају за савет код свог духовника, како да што боље оваплоћују врлину целомудрија у свом брачном животу. Тада ће им опитан духовник указати на ту меру на коју су они већ спремни. За некога ће то да буде уздржање од супружанских односа за веме свих постова, а другом пару може бити по сили само једнодневно уздржање пред Причешће (нпр. за тек уцрковљених младенаца у периоду „меденог месеца“).

Ако хришћанин већ нема духовника, а то је веома распрострањена ситуација, онда се он треба руководити Светим Писмом, сопственом савешћу и традицијом Цркве. Пред сваким од нас стоји идеал целомудруја, који нам је показао свети Јован Кронштадски. Но тај идеал није за свакога могућ ни остварив.

Веома је важно како стремљење ка целомудрију и сурови степен уздржања не би погубно утицао на  духовни живот самог хришћанина(-анке) и на духовни, породични и физиолошки живот супруге(а). Дешавало ми се да слушам жалбе мужева неких ревносних православниих хришћанки, о томе, како су за време поста приморани да се баве онанизмом, зато што за уздржање још нису спремни, а жене им отказују близост, из страха да наруше пост. Мислим да такав неразуман приступ провођењу поста приноси не малу штету не само мужевима, који греше рукоблудијем, него и тим ревносним хришћанкама, које су заборавиле на речи апостола Павла о уздржању по УЗАЈАМНОЈ сагласности.

Колико сам схватио из вашег саопштења, – Ваш супруг није дубоковерујући хришћанин, нити постојани посетилац неког од храмова. Зато ће у Вашој позицији бити неисправно да захтевате од њега стремљење ка озбиљном степену уздржања. Ваш основни задатак је на почетку помоћи мужу да позна Бога, зато што познавши Бога, ми не можемо, а да не стремимо ка њему. Касније већ на тој основи, на основи заједничког стремљења ка Богу обоје супружника, могуће је изграђивати уздржање и друге добродетељи (врлине).

Што се тиче црквених правила и канона који регулишу карактер и форме односа међу супрузима у хришћанском браку, могу да кажем да се у општеобавезним правилима, а то су апостолска правила, правила васељенских сабора, помесних сабора и светих отаца древне Цркве, регулишу само те форме блискости које већ излазе ван граница брака. А то су неверност супружника, поновљени брак и остало.

Мени позната правила, која се односе на карактер интимних односа међу супружницима, су каснијег датума, отприлике, после 15 века. У некима из њих сам сусретао набрајање тих поза које су за хришћанина грех. Но ја лично са опрезом се односим према таквој православној кама-сутри, зато и нећу да овде набрајам та правила, која код мене изазивају доста сумње.


elisaveta  Елизавета

Хвала Вам за одговор. Но мени свеједно није до краја јасно. У чему тада треба да се састоји „предигра, ласке“ и на какав је начин онда неопходно настројити једно другог ка томе. Мој муж је поприлично слабо покретан, с мало сувишних килограма, можда то и снижава његову способност да се узбуди, и треба чисто „механичких припрема“? Као што и знате, веома је тешко изменити себе, тим више другог човека, штавише, он је неколико година старији од мене. Тј. мени су по даном питању потребне конкретне препоруке, по корацима – да се тако изразим, које је могуће применити у животу. До брака, мени се чинило да је све дужан да ради мушкарац, као „највише заинтересован“ за то, а овде он очекује од мене акцију. К сексолозима не желим да се обраћам, вероватно ће ми предложити све могуће „експерименте за што разноликији полни живот“, и сами разумете. А борити се с његовом слабом покретљивошћу мени је немогуће – он је тако слабо покретљив већ више од 10 година… А до брака нисам желела да живим с њим, хтела сам да све буде по правилима. Хвала.


jerej pavel   јереј  Павел Флагман

Са Вашим питањем нисте се обратили на праву адресу. Мада сте исправно поступили што са њим нисте пошли обичном сексопатологу[1]. На срећу сада постоје хришћански психолози[2]. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којима се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици. Добро би било када би те књиге прочитао и Ваш супруг.

Сада о Вашем питању о оралном сексу.

Директних, јасно одређених црквених забрана на таква дејства ја нисам нашао. Постоје само индиректне.

Нпр. Правило 37 Номоканона.

Ономе ко се осквернио само устима, ђакону и свештенику забрањује се свештенослужење 75 дана, правило Василија Великог. Ово оскверњење уста тумачи свештених правила различито тумаче, од похотног целивања мушкарца с туђом женом, до целивања срамотних делова тела једно другом, – или ако би неко покушао да блуди с девицом, уставши са постеље не растлевши ону.

Део тумача, како видимо, под тим оскврњењем уста разуме управо та дејства, која се данас називају орални секс, уосталом, оскверњење уста може другачије да се разуме. Да додамо још да се у том правилу заправо говори о свештенослужитељима.

Осим тога у три-томној студији Алмазова „Тайная исповедь“ таква форма супружанскох односа се сматрала грехом, о чему је требало питати духовника и исповедати се. Но поред тога, у том списку су били набројани и такви нелепи греси као – „помочилась на восток“ и томе слично, због којих темељност и актуелност даних спискова може да изазове сумњу.

Идеал супружничких односа у Православљу, како сам већ говорио, јесте потпуно уздржање или ступање у интимне односе ради зачећа деце. Мислим да се управо због тога у изрекама духовних ауторитета веома мало може наћи на тему разноликости у супружничким односима. У реалности тај идеал скоро нико у свом животу не оваплоћује. Одатле и ничу таква и подобна питања, на које је тешко наћи одговор.

Сада о главном – о црквеној пракси. Могу да издвојим два различита приступа к таквим темама у савременој духовној пракси. Део свештеника се старају да некако регулишу интимне односе међу супружницима, помажући им саветом, или светоотачким цитатима да се приближавају ка врлини уздржања. Понекад ти савети бивају корисни, а понекад руше породицу. Други део свештеника, којима припадам и ја, се старају да се никако не мешају у ту област.

Мени је савршено свеједно на какав начин, с којом учесталошћу, са својом законитом женом, ступа у супружничке односе православни хришћаник који се код мене исповеда. Или какве форме блискости они претпостављају. Да ли се то дешава у посту или ван поста, и друге подробност. Све је то на исповести, по моме, неумесно. Посебно ако је супруга оног ко се исповеда, далека од Цркве.

Ако савест говори хришћанину да он превише времена и снаге у свом животу посвећује супружничкој блискости, притом, његова супруга већ одавно НИЈЕ ПРОТИВ већег уздржања (а можда је чак и не једном просила о мањој периодичности интимних односа), то у таквој ситуацији може се принети Богу покајање за неуздржљивост у супружничким односима, да би после исповести поступали по другом.


elisaveta   Елизавета

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.


nadezda  Марија Леонтева Мисс Спорт

јереј Павел је написао: ?

На срећу сада постоје хришћански психолози, и чак хришћански сексопатолози. Вама чак ни к њима није потребно ићи, послаћу Вам на личну адресу наслове неколико књига у којим се лепо говори о решењу сличних проблема и других проблема везаних с интимним животом супруга у хришћанској породици.

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!


jerej pavel   јереј Павел Флагман

Елизавета је написала: ?

Благодарна сам Вам оче Павел за одговор, за то што сте ми уделили време. Од мене последње питање за вас, (разумем да сте написали све што сте ми хтели рећи). Како са причешћем, и уопште с исповешћу, јер када исповедам тај грех, знам да ћу га опет изнова учинити, 99,9 %… Испадам лицемерка, и то ме узнемирује. Читала сам да се не треба причешћивати, тада, када знаш да ћеш поновити исповедани грех. Шта да радим, да се не причешћујем? Јер ја не могу потпуно сву кривицу за грех да свалим на мужа, зато што схватам да нисам пројављивала дужну чврстину и одлучност, дајем му повод да манипулише са мном.

Постараћу се да литературу обавезно пронађем. Велико Вам хвала.

 То и није потребно исповедати. Све што происходи између мужа и жене по узајамном сагласју тиче се само мужа и жене. Не треба обремењивати свештенике подробностима свог интимног живота.

А од прићешћа да се отказујете, то сигурно не треба. Једина норма, односно, евхаристиског поста и полног живота супруга, која не изазива сумњу – то је уздржање од супружничких односа у дан пред причешће. Тј. ако су у вас ти односи били у суботу, онда је у недељу неопходно да се уздржавате од учешћа у Тајинству Евхаристије.

Марија Леонтева је написала: ?

Отац Павел, Напишите овде молим вас називе тих књига. И хвала Вам велико за тако потпун одговор на не тако једноставно и деликатно питање!!!

Назив ћу Вам отправити на личну пошту, зато што су аутори тих књига – протестанти, нећу да их постављам у општем форуму да се не саблазне слаби у вери.


ruža  Жанна

ХВАЛА ВАМ!

Хвала Вам ВЕЛИКО за НЕРАВНОДУШНОСТ!!!


ona   Она

Спаси Вас Господ, Отец Павел!

А ја већ мислила да напустим мужа да не би „горела вечно у огњу“. Осећала сам се постојано оскверњеном. А отказати не могу, знајући да је то важно за њега. Такав камен са душе ми је спао!


путић у шумарку   Надежда Кулинар

Спаси вас Господ! Толико озбиљних недоумица је отпало.


Овде изостављамо неке коментаре

У међувремену је било доста обраћања са жељама да се добију називи књига.


jerej pavel  јереј Павел Флагман

Назив теме се неће мењати зато што довољно тачно одражава њен садржај. Жена је тражила алтернативу и таква алтернатива постоји – то је целомудрије. Но да би се узрастало у тој врлини нужно је почињати не с отказа од брачних односа и не с разрушења свог брака. Сви ти спољашњи откази ништа не мењају унутра. Човек се може тако из сујете уздржавати од брачних односа, градећи из себе строгог постника, а потом поћи и узети проститутку. То се дешава због тога што уместо да преодоли страст, он ју је сатерао у угао, уз помоћ друге страсти.

А правилан пут је сада свима доступан. Читајте Лествицу Јована Лествичника, читајте друга аскетска дела светих отаца Цркве, оваплоћавајте у животу. А када почнете да се помало уздижете од земље и у време молитви лаки сјај вас још буде окруживао, тада ће се проблеми вашег сексуалног живота просто решавати, ви чак нећете ни заметити како су сви они исчезли. Томе што ви сада нисте свети не смета ваш муж, с његовим бригама, него страсти унутар вас. Како се само ви са страстима разаберете, и стање мужа ће се, такође, привести у поредак.

Бог да вам је у помоћи!

Линк на књиге за које постојано питате су (на руском језику) –

https://vk.com/topic-36577858_26965467

Артерберн С. Борьба каждого мужчины (Борва сваког мушлкарца)

Шеннон Этридж – Искушение каждой девушки (Искушење сваке девојке)


bokal s cvecem  АЊУТА

Осећала сам се постојано оскврњеном – и ја имам такву дилему постојано… Од 15-те године с мужем заједно… Осим њега није било другог… Сви експерименти и остало заједно… До свадбе и после… А када је почело уцрковљење (више моје него муж) одмах све прекратили… Муж, изгледало је, покорио се… Но како се касније показало веома је у себи страдао… Сада су све страсти поново изашле напоље… И све опет морам испочетак да радим… Зато што схватам да је то за њега веома-веома важно… А он ми је веран (верујем) ништа лоше неће да уради… Он ће веома да страда… Како је тешко живети тако двојако… Плотски се радовати, а душевно страдати… Баћушка, ви сте бар на мало умањили та страдања… !

[1] (У сексологији орални С се сматра нормом, а уздржавање од њега – неуротизирајућим фактором.)

[2] Православни психолог Сања Станковић уторком консултује волонтерски у ВДС- у (www.starateljstvo.rs/  Београд. ул. Француска 31, први спрат).

http://pravoslavie.org.ua/threads/alternativa-sovmestnomu-rukobludiju.1005/