Архиве категорија: поверење

Надахнуће

Свратила сам јуче до продавнице. У реду испред мене стоји жена са ћерком. Девојчица има око пет година.

– Мама, могу ли ја сама да ставим намирнице на траку? – пита она.

Веома жели да помогне.

Мама је нервозна, можда негде жури или је неиспавана.

– Ајде, али само брже… – каже ћерки расејано.

Девојчица брзо почиње да вади намирнице из колица на траку. Жури. Мама јој је поверила тако велику ствар! Треба оправдати очекивања!!! И одједном…

Пакет са пиринчем пада на под и пуца. Пиринач скоро да се није ни просуо, али је пакет поцепан. Девојчица је замрла од страха. Шта је урадила!

– Ето ти – уздише мама – Знала сам! Па јој повери нешто! Обе леве! Чега год се прихватиш… Треба сада да узмемо нови пакет пиринча! Наставите са читањем

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 2. део

Своји се не остављају. Како живети са тешким супружником? – 1. део

originalОтићи да би се вратили

— Недавно нам је стигло писмо од жене. Муж је упорно вређа и то пред дететом, свако мало па говори — губи се из моје куће, али она све трпи: „Трудим се да према њему будем што је могуће боља, а он о мене брише ноге!“, мислећи да тако спашава породицу. Наставите са читањем

Колико нам jе дозвољено бити отвореним?

Од аутора: И ви можете да од лимуна направите лимунаду!

Отвореност….откровење….откривеност….откриј….
Код свих тих речи је исти корен.
А људи их разумеју другачије.
Једни у том виде наивност и простоту…
Други чак лукавство и корист.
Да ли jе лако бити отворен?
Шта отвореност даје ономе ко је поседује?
Сигурно је да отвореност уништава страхове. Зато што, чим се човек открио – више нема шта да изгуби, „осим својих окова“.
Значи – човек стичу неку слободу.
Но поред тога пролази и испит.
Зато што, за све у овом свету треба платити.
А за отвореност тродупло.

Што је боља душа
то је компликованија судбина

Као минимум, човек ће за своју отвореност добити одобрење, или ће га осудити. Као максимум – завист, са свима последицама које из ње проистичу. Наставите са читањем

«Подчињавање ауторитету» Стенли Милгрaм и његов експеримент

О суровости из послушности

Реч је о познатом психологу Стенли Милгрaму и његовом експерименту који расветљава неке мање познате сране социјалне писхологије.

Истраживања психолога Стенли Милгрaма (Stanley Milgram; 1933-1984) су почела 1961 године, три месеца после отварања судског процеса над нацистичким вијним преступником Адолфом Ејхманом. Милгрaма је заинтересовало питање, како су људи могли да испуњавају тако нечовечна наређења да погубљују друге људе. Наставите са читањем

Мене нико не разуме

Корепанова Анастасија Александровна

Често људи говоре да никако не наилазе на разумевање. То је посебан тип клијената, који долазе и почињу управао том фразом: «мене нико не разуме». Они се веома боје да ће се и психолог, такође, показати као некомпетентан и неће их моћи «разумети». Када им почињеш задавати питања, Управо се са тим и сусрећеш. Убрзо сазнајеш, да ниси у праву, да ништа ниси схватио, да си као и сви остали, да не схваташ ствари зато што задајеш не та питања, а требао би…

Стоп! Ако не радиш то што ја хоћу, онда ниси у праву. Управо тај принцип руководи сличним људима. Шта се онда добија? Људи који тако много страдају од несхваћености – просто не желе да схвате друге! За њих постоји само један пут развоја догађаја – онај који они хође.

Немојте журити да осудите такве људе. На самом делу они су, најчешће, дубоко истраумирани. Дечије увреде, недостатак љубави и осећање унутарње опустошености постојано требују компензацију. Такви људи погрешно претпостављају да, ако се са њима буду у свему слагали и трпели све њихове испаде (а они ће се постарати да буду сасвим неподношљиви), тада ће то доказати са су они нужни и важни. Значи, није све тако лоше.

Њиховим ближњим уопште није лако, зато што су подвргнути постојаним манипулацијама и провокацијама. Које их с временом измотавају до таквог степена да пропада свака жеља за било какво саосећање, састрадавање, а тим пре за разумевање.

Резултат слика за Меня никто не понимаетЊима самима «несхваћенима» је неопходно схватити и признати себи у чему је ствар на самом делу. Ма колико топлоте, љубави, бриге, подршке Вам давали људи – сва та енергија одлази у никуда и тако ће бити све док не разрешите свеоје унутарње увреде (конфликте). И нико није обавезан да то решава за Вас. Зато не доводите ситуацију до критичне тачке, обратите се за помоћ специјалисту, који ће вам помоћи отпустити и простити прошло, да би се на крају почели наслађивати садашњим. Постаните срећни Овде и Сада.

Знајте да, ако желите да вас разумеју, и вама самима је потребно научити се разумети и уважавати друге.

https://www.b17.ru/article/meny_nikto_ne_ponimaet/

Контрола. Шта је то?

%d1%81%d0%bc%d0%b5%d0%bb%d1%98%d0%b0%d0%bd%d0%b5%d1%86-%d1%98%d1%83%d0%bb%d0%b8%d1%98%d0%b0

Породични психолог – Смелјанец Јулия Андреевна

 

Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима.

Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава.

„Од претеране контроле  изумире поверење“

Резултат слика за Контроль. Что это?Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге).

Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност  помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.

 Да ли је контрола свагда зло?

Контроль Что этоВероватно би, док читате те редове, хтели да изразите несагласност, јер постоје ситуације када су брига, управљање и контрола неопходни. И то је заиста тако, постоје малена деца, људи које се налазе у неадекватном стању, нпр. халуцинацији, који угрожавају свој живот и безопасност околине, или почетници у неком послу који се без нас не би снашли. Не могу да преживе без наше помоћи. Тај пример и јесте тај сигнал који раздељује природну/здраву контролу од наметљиве жеље за управљањем другим помоћу бриге о њему.

Прозба о помоћи је први критеријум да је наша помоћ умесна. Чешће је сазависан човек сам намеће, не оставља могућност другом да га замоли, убрзава процес, жури се да «простре сламу», и самим тим не даје могућност другом (свом партнеру, мужу, детету) да сноси одговорност за свој живот и своје грешке. Ми себе обмањујемо када сматрамо да други има потребу за нашом подршком. Ми губимо везу с реалношћу, нама се чини да су унаоколо сви мали и беспомоћни. Без наших инструкција и савета они ће «хаос направити», и много ће се  напатити.

Контролишући живот других ми губимо контролу над својим животом.

Важно је схватити то да је оштра потреба држати све и свја око нас под контролом, механизам који се зародио веома давно. Сазависни људи происходе из дисфункционалних породица. Из породица где је нешто нарушило обичан ход развића детета. Могуће је да је неко од блиских боловао (зависност, психичке болести), или су физичке казне била норма, или је неко од родитеља био емоционално хладан. Можда су у породици биле веома жестоке мере васпитавања. У сваком случају механизам је био адаптирајући и обезбеђивао је човеку у тамо неком моменту могућност да преживи, а касније је то постао сценариј, јединствени начин живљења и узајамног односа са собом и другима.

Природно је да су могућности човека ограничене, немогуће је истовремено живети два живота, зато, занимајући се другим људима, ми престајемо управљати сопственим животом. Сазависан човек, подржаван сопственим перфекционизмом, игнорише сопствени умор и од тога се разбољева. У првом реду се нарушава сан, то је сигнал да се човек налази у тешком стресном положају. Његов сопствени, лични живот страда, он губи могућност свог померања по каријерној лествици, зато што се занима проблемима других људи, а не својим. Иза свега тога стоји неопходност у томе, да ништа не осећамо.

Пошто смо навикли да се наша обична преживљавања тичу негативног спектра преживљавања (бол, усамљеност, туга, очајање). Уместо тога да радимо нешто са својим болом у души, сазависан човек се «баца» да спасава другог. Тада код њега постоји илузија да ће спољашња дешавања која га окружују исправити његово, и без тога, тешко дишевно стање. Потребно је само се мало више него обично напрегнути и овај пут ћу добити то потребно задовољење од тога како ја добро помажем другом. При свему томе – ја сам сам заборављен, усамљен, самом себи непотребан човек. Био, јесам и остаћу такав. Све док ми не желимо или не можемо да организујемо свој живот, ми ћемо се занимати животима других.

Начин конторле у породици помоћу осећања.
«Ако не урадиш тако како ја говорим, наљутићу се!», «Не говори баби, узнемриће се», «Како се то понашаш, ти си лоше дете», «Треба да се стидиш свог понашања, безобразниче». Познате су вам те фразе? Ако да, онда Вам је могуће познато и такво стање када се не жели ништа осећати. Зато што се та осећања са оштрим болом забадају у срце, њих је немогуће преживети, неподношљиво је тешко са њима живети. Веома често родитељи користе осећање кривице и стида, као инструмент у процесу васпитања. Жалосно је то када родитељ има само тај начин да би утицао на дете. Тада та осећања излазе из реда обичних преживљавања, неопходних свим људима. Постају бич, начин управљања маленим човеком, јединствени начин утицања на њега. «Мама ће се наљутити на тебе, ако не сакупиш играчке», – таква фраза постаје свакодневни инструмент манипулације маленим човеком.

Укратко речено, ту главна порука маме звучи тако: «Ја ћу престати да те волим, ако не будеш радио тако како ја кажем». И наравно детету је страшно да прихвати одбацивање од стране маме, оно није спремно да буде одбачено од човека од кога у датом моменту зависи његов живот. Сви људи се уче односима са светом кроз први контакт, контакт са својим блиским (значајним људима, по правилу то су његови родитељи). Чему се учи дете у тој ситуацији? Томе, да су његова осећања и жеље неважни, постоји страх, који га тера да дејствује. Да дејствује тако како од њега очекује окружење. Веома често се у својој пракси сусрећем са ситуацијом да је већ поодрастао човек «погружен у самоконтроли». Под контролом су његове мисли, осећања и телесна пројављивања. Размишљати је «лоше», осећати је «непријатно», плакати «стидно». Притом све то живо и истинско, све природне пројаве се пробијају напоље, и сударају се са социјалним стереотипима «мушкарци не треба да плачу», очекивањима блиских «он/она је снажан човек, он/она ће да се избори».

Резултат слика за Контроль. Что это?Вероватноћа да ће дете који је одрасло у ситуацији, када се њиме управљало помоћу увреда, покушавати да својим партнером управља на исти такав начин (кроз увреду), је веома велика. Себе ће да контролише, гушиће своју природност, да не би којим случајем изазвао према себи гнев или љутњу других, за њега важних људи.

Многолика контрола
Много се може говорити о том како се пројављује контрола, и примера те пројаве у различитим ситуацијама може бити мноштво. Ради лакшег схватања форме контролирајућег понашања се могу разделити у две категорије. Контрола одозго и контрола одоздо.

Контрола «одозго».

  1. – осуђивање («ти увек», «ти никада»).
  2. – спасавање, помоћ, хиперзаштита, инструкције, савети.
  3. – требовања, питање «А зашто ти не би?» – то ће ставити човека у одбранбену позицију.
  4. – одлазак (из собе или куће).
  5. – коришћење новца-поткупљивање.
  6. – ласкање, даривање поклона с подтекстом, циљајући на нешто.

Контрола «одоздо».

  1. – говорити «не знам», не одговарати на питања, иза тога стоји нежељење да се носи одговорност за свој живот.
  2. – чекати сувише подробних инструкција од других људи.
  3. – контрола помоћу увреде.
  4. – налазити се у позицији «жртве».
  5. – тешко уздисати и не говорити ништа/ не тржити директно.
  6. – бити слаб(а)/ мален(а)/ зависан(на).

Савршено је очигледно да и један и други начин дају могућност да се сачува власт над ситуацијом. Плата за власт може да буде различита. Можемо веома много да се умарамо, да будемо незадовољни зато што други људи не желе да поступају тако како смо ми «за себе» одлучили да они треба да поступају. Огорчење, бес, немоћ – су вечни пратиоци оног ко покушава да контролише не свој, него туђи живот.

Начини да се контрола победи
Овакве начине предлаже Џ. Б. Уанхолд у својој књизи «Ослобођење из замке сазависности».
Начини да се избавимо од тежњи за контролисањем

  1. Пре него што приступите да пружате помоћ, уверите се да ли је она заиста потребна. Ту ће бити умесно питање упућено вашем партнеру, «Шта ти желиш од мене да урадим?»
  2. Оставите ту навику да мислите, како су други беспомоћни и како неће моћи без Вас. Сносите сопствену одговорност и немојте сметати другом да сноси своју. «Ја знам да ти можеш решити тај проблем. Да ли желиш да подробно размотримо?»
  3. Предлажите подршку људима који се осећају беспомоћни, раскривајте њихов сопствени потенцијал. «Размисли најпре сам о могућим начинима да решиш проблем, а потом ћемо заједно да размотримо».
  4. Не испуњавај више од половине посла над неким проблемом или задатком. Закључите с Вашим партнером договор о том, да ће он да испуњава најмање половину посла. «Ја могу да урадим то и то, а шта си ти спреман да урадиш?»
  5. Будите пажљиви према својим осећањима, не чините то што заиста не желите. Будите часни према себи самима: «Не желим то да радим».
  6. Избагавајте понашање које ће Вас ставити у положај превасходства (не дајте савете без прозби за њих, немојте да прекидате човека док говори).
  7. Не будите у улози жртве (у 100% случајева тражите то што желите, намојте да прећуткујете).

Извор https://www.b17.ru/article/9711

Ако вам се чланак чини корисним не заборавите рећи хвала.

«Ех, кад би…»

Резултат слика за ах если бы

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

«Траума» – болно место у души

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

fg   Аутор: Олга

Објављено:  (29 аугуста 2015)

Блог: Радуј се животу!!!

Рубрика: Буди свој.

«Траума» – тако психолози скраћено називају болно место у души. Таква се места формирају када дете није успело (могло) да проживи и изрази снажна осећања изазвана неким догађајем. Када његова осећања нису била прихваћена и подељена с неким одраслих. Тада се та осећања подављују или потискују и сакривају негде тамо у души. Они не нестају, него нагризају човека изнутра у виду туге, депресије, досаде од живота, подављености, психосоматских болести.

Траума – то је као бол, отворена рана, одозго прекривена одећом или марамом ради заштите. Ако додирнеш здраву руку – не боли, а ако додирнеш отворену рану – бол је таква да вриштиш. Мада је додирнута случајно и с истом снагом.

Траума изазива неадекватне реакције.

Она добавља к невином (безазленом) догађају своје тумачење и изазива најснажнија осећања. Обично су то непроживљена и неизражена осећања из детињства – у односу према родитељима или другим траумирајућим фигурама.

Нормална реакција бива – као када те кишица мало покваси, а траума – као да на тебе излију буре воде. Таквом снагом осећања преплављују човека при трауми.

И одговорност траумираног је у томе да та осећања не истреса на невином човеку, када већ схвата да је то траума, да то нема везе са њим.

Рећи партнеру: «Ја сам у трауми, опрости, потребно ми је да будем сама док осећања не утихну». Или: «Мени је тренутно веома болно, и веома сам нервозна (љута), но ти за то ниси крив, то су се побудила моја осећања из детињства. Не узимај на свој рачун».

Или: «Ја сам у трауми, да ли би могао просто загрлити ме?»

Или још нешто слично томе, што помаже да се изађе из тог стања.

Ако је траума било много и то дубоких, може да се формира општа заштита – откључе се сва осећања. Буквално говорећи као да се изранављени војник пузећи увуче у тенк и тамо закључа. Он ништа не осећа – и као да живи спокојно, но минус је у томе, што је досадно, и све некако сиво, и усамљено и хладно. Тешко је налазећи се у тенку ступати с људима у блиске, топле односе.

Од траума лечи схватање, какве су оне, како су настале, но само схватање је недовољно. Још је потребно проживети и изразити подављена осећања. Обично то захтева времена. И најбрже и најефективније то происходи у блиским и топлим опдосима.

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватан у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.
И са временом траума зараста и исцељује се, остаје само ожиљак. А неадекватне реакције постепено јењавају и постају потпуно одговарајуће ситуацији.

Коментари (3)


nopic   МамУшка 30 аугуста 2015 у 11:29

Да, док не одтугујеш, не одплачеш, не одсузиш – оно се никуда неће померити…


fg  Олга 30 аугуста 2015 у 11:35

Када човек стекне нови опит (искуство), да се може и љутити, и показивати свој бол, и плакати и бити неадекватним у својим реакцијама, но тај неко га не напушта, него остаје поред њега. Воли га, и када може бриме о њему и подржава га. То је то чега није било у детињству и то што исцељује.

Ја сада схватам да без обзира на много тога проживљеног у детињству, моје најболније и најотвореније трауме нису дечије, него с осамнаестих. А навика болно реаговати на раздражитеље је из детињства.


ana  Анна 30 аугуста 2015 у 12:15

Ја сам схватила из својих траума да сам као за последицу тога постала огорчена, сматрала сам да ми све треба бити спремљено као на тањиру. Када сам смогла погледати муци право у лице, схватила сам да мој живот нико није одузимао од мене, ја сама, сам се погрузила у увреде у замену за пун живот. Нажалост прошло је много година, многе животне навике нису биле стечене, изгубњене су, док сам се ја напијала траумом. Сада заново живим, преодолевам баријере живота, схватам да ако се ја коме не свиђам, ту моје кривице нема – то су само њихова осећања, а одговорност ја носим у првом реду само за свој живот. Значај живота сам истински схватила с појавом на свет детета. У мојим је рукама како могу да помогнем детету да постане потпуна личност са способношћу да се реализује у животу. И при свим тим околностима више немам жељу да се и даље напијам траумом, прихватила сам своју неспособност да све правилно оценим. Без обзира на све то, данас сам овде са вама, значи да сам ишла правилним путем.


http://www.fgump.ru/blogs/raduisja-zhizni/kak-rabotaet-travma.html

Чудеса активног слушања – Разговарати са дететом. Како?

Разговарати са дететом. Како? –  Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. 

    Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?     Психолог  Јулија Борисовна Гиппенрејтер

Анотациja

Активно слушање – је уникална техника општења уведена у нашу културу познатим психологом Јулијом Борисовном Гипенрејтер. Активно слушање је неопходно свима, оно помаже да се оствари истински, дубоки контакт родитеља с децом и одраслих једно с другим, да би се уклонили конфликти који се појављују и да се сазда топла атмосфера узајамног прихватања.

У овом издању, читатељи ће наћи руководство, корак по корак, ка савлађивању уметности активног слушања, одговоре на питања која се најчешће појављују и мноштво примера из живота, у којима се пројављује „магија“ тог психолошког метода.

Резултат слика за Общаться с ребенком. Как?

Први део  –  Како слушати дете

Шта је то „активно слушање“ и када је потребно слушати дете?

Узроци разних тешкоћа код детета често бивају сакривени у сфери његових осећања. Тада практичним дејствима – показати, научити, упутити – нећеш моћи да му помогнеш. У таквим случајевима најбоље је – послушати га. Истина, не онако како смо навикли. Психолози су нашли и веома подробно описали начин „помагајућег слушања“, још га називају и „активно слушање“.

Шта то значи – активно слушати дете? Почећу од конкретне ситуације.

  • Мама седи у парку на клупи, притрчава јој њен трогодишњи малиша у сузама: „Узео је мој аутић!“

auti'

  • Син се враћа из школе, са врата баца торбу на под, на питање оца одговара: „ја тамо више не идем!“

kapa

  • Ћерка се спрема за шетњу; Мама напомиње да се треба обући топлије, но ћерка се инати: отказује да обуче ту „шашаву капу“.

У свим случајевима када је дете растројено, увређено, претрпело неуспех, када му је болно, стидно, страшно, када су се према њему понашали грубо или неправедно чак и када је веома уморно, шта треба урадити – учинити како би схватио да ви знате за његова преживљавања (или стање), „слушајте“ га. Ради тога је најбоље рећи, шта тачно по вашем мишењу, дете тренутно осећа. Пожељно је назвати „по имену“ то његово осећање или преживљавање. Поновићу речено краће. Ако дете има емоционални проблем, требамо га активно саслушати.

Активно слушати дете – значи „враћати“ му у разговору то, шта је он вама причао, при том означити његово осећање:

СИН: Он узео мој аутић!

МАМА: Ти си веома огорчен и љут на њега.

СИН: Ја тамо више не идем!

ТАТА: Ти више не желиш да идеш у школу.

ЋЕРКА: Нећу да носим ту „шашаву капу“!

МАМА: Теби се она баш не свиђа.

torba

Одмах да додам: највероватноје да нисте навикли на такав начин одговорања па ће вам се такви одговори показати неприродним. Далеко лакше и природније би било рећи:

  • Добро, ништа страшно, поиграће се и вратити…
  • Како то да нећеш ићи у школу?!
  • Престани да се инатиш, капа је баш лепа!

При свом наличју правичности тих одговора они имају општи недостатак: остављају дете насамо с његовим преживљавањима. Својим саветом или критичком примедбом родитељ као да саопштава детету да су његова преживљавања неважна, не узимају се у обзир.

Насупрот томе одговори на начин активног слушања показују да је родитељ схватио унутарњу ситуацију детета,  и да је спреман, када чује о њој више, да је прихвати. Такво буквално саосећање родитеља оставља на дете савршено посебан утисак (додаћу да ништа мање, а понекад далеко више оно утиче и на самог родитеља, о чему ћемо да поговоримо ниже). Многи родитељи који су први пут покушали да спокојно „озвуче“ осећања детета, говоре о неочекиваним, понекад чудесним разултатима. Привешћу два реална случаја.

ћерка

Мама улази у ћеркину собу и тамо види неред.

МАМА: Нина, још ниси средила своју собу?

ЋЕРКА: Ну мама, касније ћу.

МАМА: Теби се баш неда да је сада средиш.

ЋЕРКА (неочекивано се баца око врата матери): Мамице, како си дивна

Други случај прича отац седмогодишњег дечака.

Он и син су журили на аутобус. Аутобус је био последњи и никако нису смели да закасне. Успут је дечак просио да купе чоколаду но отац је отказао. Тада је увређени син почео да саботира журбу: заостајао је, гледао на страну, заустављао се због неких “неодложних“ послова. Пред оцем је био избор: закаснити не сме, а вући сина на силу за руку њему се такође није хтело. И ту се он сетио нашег савета.

  • Денис, – обратио се к сину, – ти си се растројио због тога што ти нисам купио чоколаду, растројио си се и љут си на мене.

Десило се то што отац уопште није очекивао: дечак је мирољубиво дао оцу руку и брзим корацима су кренуки на аутобус.

син

Конфликт се не решава увек тако брзо. Понекад дете, осећајући спремност оца и мајке да га слушају и схвате, радо наставља да прича о ономе шта се догодило. Одраслом остаје само то да га и даље активно слуша.

Привешћу пример мало дужег разговора, у којем је мама неколико пута „озвучила“ то шта је она чула и видела, беседујући с плачућим дететом.

мамаи ћерка

Мама је заузета послом. У суседној соби се играју њена петогодишња ћерка и десетогодишњи син. Одједном се разлеже громки плач. Плач се приближава маминим вратима, и са стране ходника почиње да се помера квака. Мама отвара врата, пред њом стоји ћерка са болним лицем и у палчу, а позади – збуњени син.

ЋЕРКА: У-у-у-у!

МАМА: Миша те је увредио… (Пауза.)

ЋЕРКА: (наставља да плаче): Он ме је срушио!

МАМА: Он те је гурнуо, ти си пала и ударила си се… (Пауза.)

ЋЕРКА: (Престала је да плаче, но још увек говори увређеним тоном): Не, он ме није придржао.

МАМА: Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала… (Пауза.)

Миша с видним осећањем кривице стоји позади и потврдно клима главом.

ЋЕРКА: (сад већ спокојно): Да… Ја хоћу к теби. (Седа мами на колена.)

МАМА: (кроз неко време): Хоћеш да будеш са мном, а на Мишу си и даље љута и нећеш са њим да се играш.

ЋЕРКА: Нећу. Он тамо његову музику слуша, а мени није занимљиво.

МИША: Добро, хајде идемо, поставићу твоју музику… 

на коленима

Додатна правила активног слушања

Тај дијалог нам даје могућност да обратимо пажњу на неке важне особине и допунска правила разговора на начин активног слушања.

Прво. Ако желите да саслушате дете, обавезно се окрените к њему лицем. Веома је важно да се његове и ваше очи налазе у истом нивоу. Ако је дете мало, седните око њега, узмите га на руке или на колена, можете да га лагано привучете к себи, прићи или примакнити своју столицу к њему поближе. Избегавајте да комуницирате с дететом налазећи се у другој соби, окренувши лице судопери или шпорету, гледајући телевизор, читајући новине, седећи обесивши се на крај фотеље или лежећи на каучу. Ваш положај у односу на њега и ваша поза, су – први и најјачи сигнали о томе, колико сте спремни да га слушате и чујете. Будите веома пажњиви према тим сигналима које дете било ког узраста врло добро „чита“, чак и ако тога није ни свестан.

на столици с

Друго. Ако разговарате с узнемиреним или огорченим дететом, не треба му задавати питања. Пожељно је како би важи одговори звучали потврђујуће.

Кухиња

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Ти си се на њега наљутио.

Могуће неправилне реплике:

  • А шта се десило?
  • Ти шта, наљутио си се на њега?

Зашто је прва фраза родитеља успешнија? Зато што она одмах показује, да је родитељ настројен на „емоционалну фреквенцију“ сина, да га он чује и прихвата његово огорчење, у другом случају дете може да помисли, да родитељ уопште није с њим, него као спољашњи учесник интересује се само „фактима“, и само пита о њима. На самом делу то може и да не буде тако, и отац може задавајући питање потпуно да саосећа сину, но дело је у томе што фраза, оформљена као питање, не одражава саосећања.

Рекло би се да је разлика између потврдне и упитне реченице сасвим незначајна, понекад је то само нијасна у интонацији, а реакција на њих бива веома различита. Често на питање „Шта се десило?“ огорчено дете одговара „Ништа!“, а ако ви кажете „Нешто се десило…“, детету бива лакше испричати о оном што се десило.

Треће. Веома је важно у беседи „направити паузу“. После сваке ваше реплике најбоље је да мало сачекате. Сетите се да то време припада детету, не оптерећујте га својим претпоставкама и закључцима. Пауза помаже детету да се разабере са оним што преживљава и да истовремен осети да сте ви поред њега. Добро је направити паузу и после одговора детета – може бити да ће оно нешто да дода. Схватити да дете још није спремно да чује вашу реплику, могуће је по његовом спољашњем изгледу. Ако његове очи гледају не у вас него у страну, „унутра“ или у даљину, то продужите са ћутањем – у њему сада происходи веома важан и нужан унутарњи рад.

Четврто. У вашем одговору је такође понекад корисно поновити, шта и како сте ви схватили да се дегодило с дететом, а  потом означити његово осећање. Тако се одговор оца у претходном примеру могао састојати из две фразе:

СИН (с мрачним изгледом): Нећу више да се играм с Петром.

РОДИТЕЉ: Не желиш да се с њим више дружиш. (Понављање оног што је чуо.)

СИН : Да, не желим.

РОДИТЕЉ (после паузе): Ти си се на њега наљутио. (Означавање осећања.)

Отац

Понекад се родитељи плаше да ће дете њихово понављање његових речи схватити као подругивање. То се може избећи ако се искористе друге речи са истим тим смислом. У нашем примеру реч „играти“ отац је заменио са „дружити“. Пракса показује да ако ви користите чак и исте фразе, но при том тачно погађате шта дете преживљава, он као правило не примећује ништа необично, и беседа се успешно наставља. Наравно, може се десити да као одговор ви не погодите сасвим тачно шта се десило или осећање детета. Немојте се тим смућивати, у следећој фрази он ће вас исправити. Будите пажљиви према његовој исправки и покажите да сте је прихватили.

Тако на примеру с двоје деце мама је тек из трећег пута погодила, шта је произашло с девојчицом и њеним братом. (Ти си однекуд скочила, а он те није прихватио и ти си пала“.) После тога девојка се одмах успокојила.

Три разултата активног слушања

Хоћу још једном да напоменем да ми нисмо навикли водити разговор на начин активног слушања, веома је необичан за нашу културу и овладати њиме уопште није једноставно. Свеједно, тај начин ће брзо да освоји ваше симпатије, чим увидите разултате које она даје. Њих је по крајњој мери три. Они, такође, могу да служе признаком да сте успели да правилно слушате дете. Набројаћу их.

  • Изчезавају или по крајњој мери много слабе негативна преживљавања детета. Овде се показује предивна законитост: раздељена радост се удвостручује, а раздељена жалост се умањује на двоје.
  • Дете уверивши се да су одрасли спремни да га слушају, почиње да говоре о себи све више: тема беседе (жалбе) се мења, развија се. Понекад се у једној беседи неочекивано разматра цело клупко проблема и огорчења.

на спавање

Мама полаже четверогодишњу Машу на спавање, девојчица проси да поседи са њом.

ЋЕРКА: Мамице, још само капљицу, само мало-мало!

МАМА: Машице, већ је касно, сва деца спавају.

ЋЕРКА: Цео дан сам сама па сама, нећу тако више.

МАМА: Цео дан си се са децом у вртићу играла… (Напомиње активно слушање.) Ти се осећаш усамљена…

ЋЕРКА: Да, деце је много, а маму у вртић не пуштају.

МАМА: Теби је досадно без мене.

ЋЕРКА: Да, досадно ми је, а Саша Петров се туче.

МАМА: Ти си на њега љута.

ЋЕРКА: Он је моју играчку сломио!

МАМА: И теби је жао…

ЋЕРКА: Не, ја сам њега гурнула да ми не ломи играчке, а он је мене ударио са штапом по леђима.

МАМА: Било је болно… (Пауза.)

ЋЕРКА: Да, болно, а тебе нема!

МАМА: Ти си хтела да те мама утеши.?

ЋЕРКА: Ја сам хтела с тобом поћи…

МАМА: Поћи… (Пауза).

ЋЕРКА: Ти си обећала да ћеш нас, Игора и мене, водити у зоолошки врт, ја све чекам и чекам, а ти нас не водиш!

Како често ми остављамо децу насамо с товаром разних преживљавања својим одлучним „Касно је!„, „Време је за спавање“, у то време када би неколико минута слушања могли истински успокојити дете пред сном. Многи родитељи причају како им је активно слушање помогло да по први пут установе контакт са својом децом.

Ево примера из књиге Т. Гордона.

на окупу

Отац петнаестогодишње девојчице, вративши се с родитељског курса, где се упознао с начином активног слушања, нашао је своју ћерку у кухињи како ћаска са својим школским другаром. У доста неприличним тоновима су разглабали о школи. „Сео сам на столицу, – говори потом отац, – И решио сам да их активно слушам, ма чега да ме то буде стајало. Као разултат деца су се разговорила, нису затварали уста два и по часа, и за то време сам о својој ћерки сазнао више него за неколико претходних година!“ 

  • Дете само напредује у решавању својих прблема.

мама и кћи

прича

Приводим скоро дословно причу младе жене – слушатељке наших курсева:

Мојој сестри Лени је четрнаест година. Она понекад долази код нас у госте. Пред једним од њених долазака мама је позвонила и казала да је Лена упала у лоше друштво. Момци и девојчице у том друштву пуше, пију, измамљују једно од другог новац. Мама је била веома узнемирена и молила ме је да покушам да некако утичем на сестру.

У разговору с Леном, креће реч о њеним друговима. Осећам да јој се расположење квари.

  • Лена, видим да ти није баш пријатно говорити о свом друштву.
  • Да, и није баш.
  • Но ти имаш истинску другарицу.
  • Наравно да имам – Галка. А остали… Не знам.
  • Ти осећаш да те остали могу подвести.
  • Нажалост, да.
  • Ти не знаш како да се према њима односиш.
  • Да…
  • А они се према теби добро односе.

Лена бурно реагује:

  • Не баш, чини ми се. Када би се они према мени добро односили, не би ме терали да позајмљујем од суседа новац за вино, а касније да просим од маме да бих вратила.
  • Да-а. Ти сматраш да нормални људи тако не поступају.
  • Наравно да не постипају. Ето Галка се не дружи са њима и учи добро. А ја чак ни домаћи немам времена да урадим.
  • Ти си почела да учиш лошије.
  • Учитељица је чак и кући звала, жалила се мами.
  • Мама се, наравно, веома узнемирила. Теби је ње жао.
  • Ја веома волим маму и не желим да се она узнемирава, но ништа не могу са собом да урадим. Мој карактер је мени постао ужасан. За ситницу почињем с разним грубостима.
  • Ти разумеш да је грубост лоша, но нешто унутар тебе подстиче те да кажеш грубост, да увредиш човека…
  • Ја не желим никога да вређам. Напротив, мени се све време чини да мене хоће да увреде. Све време ме нечему уче…
  • Теби се чини да родитељи тебе вређају и уче…
  • Ну да. Затим, ја схватам да они хоће што боље и делимично су у праву.
  • Ти схваташ да су они у праву, но не желиш то да показујеш.
  • Да, они могу помислити да ћу их ја у свему и свагда слушати.
  • Друштво из компаније такође не желе да слуашају своје родитеље…
  • Они њих чак и обмањију.
  • Чак и обмањују. Ако обмањују родитеље, то шта их кошта да обману и другове…
  • Да-да! Сада сам схватила. Они су ме за новац обманули: а да врате и не помишљају. Уопште они су ми досадили, и ја ћу им у очи рећи какви су.

Лена је отишла дома. Кроз неколико дана звони мама.

  • Оља, Лена ми се извинила. Рекла је да је све схватила. И уопште је постала други човек – ласкава, добра, са старом компанијом се не дружи, чешће седи дома, ради домћи, чита. И што је најважније – сама је веома задовољна. Хвала ти!
  • задовољна

Још два изванредна разултата

Упознали сте се са три позитивна разултата који се могу увидети (један од њих или одједном сви) при успешном активном слушању детета већ током беседе. Но родитељи постепено почињу да откривају још најмање два изванредна разултата.

Прво: родитељи саопшавају као о чуду, да деца сами довољно брзо почињу активно да слушају њих (родитеље). Прича мама четворогодишње Надје.

Једног дана седамо за сто да једемо, ставила сам пред Надју тањир с храном, но она се одвраћа, неће да једе. Спуштам поглед и размишљам како исправно да кажем. Но ту чујем речи ћерке:

НАДЈА: Мамице, ти ћеш се расплакати сада…

МАМА: Да, Надја, ја сам огорчена зато што ти нећеш да једеш.

НАДЈА: Ја разумем, ти си се увредила. Ти си спремала јело, а ја нећу да га једем.

МАМА: Да, ја сам веома жељела да се теби свиди јело. Баш сам се трудила.

НАДЈА: Добро, мамице, све ћу да поједем све-све до последње капљице.

И заиста – све је појела!

јело

Друго: Промена се тиче самих продитеља. Веома често, на почетку рада на задацима о активном слушању, они препричавају нека своја непријатна преживљавања. Ви говорите, – обраћају се они к психологу, – да активно слушање помаже схватити и осетити проблем детета, поговорити с њим по души. У то време нас учите начину и методу како то радити. Учите да градимо фразе, изабирамо речи, држимо се правила. Какав је то разговор „по души“? Испада сува техника, и при том неудобна, неприродна. Речи не долазе у главу, фразе испадају кљасте, измучене. И уопште – нечасно је: ми желимо да нам дете открије нешто сакривено, да се отвори, а сами „примењујемо“ према њему неке чудне технике“.

Таква или приближно такве примедбе често имамо прилику да чујемо на првих два-три занимања. Но постепено утисци родитеља почињу да се мењају. Обично се то дешава после првих успешних покушаја водити беседу с дететом по-другому. Успех даје крила родитељима, почињу другачије да се односе према „техници“ и истовремено примећују у себу нешто ново. Они откривају да су постали осетљивији према потребама и проблемима детета, лакше прихватају његова „негативна“ осећања. Родитељи говоре, да с временом почињу да налазе све више трпљења, мање се раздражују на дете, боље виде како и од чега му бива лоше. Испада тако да „техника“ активног слушања постаје средство преображења родитеља. Ми мислимо, да је примењујемо ка деци, а она мења нас саме. У томе је – њено чудесно скривено својство.

Што се тиче неспокојства родитеља у односу према уметности, „пријема“ и „техника“, да би га  преодолели помаже једно упоређивање које често приводим на курсу.

Добро је познато да балерине почетнице многе часове проводе на вежбама, далеко не природним с тачке гледишта наших обичних представа.

На пример, оне вежбају позиције при којима се стопала стављају под различитим угловима, између осталог и под углом од 180 степени.

балерина

При таквом „изврнутом“ положају ногу балерине требају да слободно држе равнотежу, ходају, прате покрете руку… И све је то нужно да би оне играле лако и слободно, не размишљајући већ ни о каквој техници. Тако је и са навикама општења. Они су с почетка тешки и понекад необични, но када овладате њима, „техника“ исчезава и прелази у уметност општења.

Домаћи задаци

Задатак бр.1

Пред вама је таблица у којој треба да попуните графикон „Осећања детета“.

У левој колони наћи ћете описане ситуације и речи детета, десно напишите каква су, по вашем мишљењу, код њега осећања у даном случају. Још не морате да размишљате о вашем одговору.

Ситуација и речи детета
Осећања детета
Ваши одговори
   1.
„Данас када сам излазила из школе, дечак-хулиган ми је избио новчаник и све из њега се просуло“.  
Огорчење, увреда
Увредили су те и ти си се веома огорчила.
   2. 
(Детету су дали инекцију, плаче): „Доктор није добар!“
   3.
(Старији син – мами): Ти њу свагда штитиш, говориш „малена моја, малена“, а мене никада не жалиш“.
   4.
„Данас на часу математике ништа нисам схватила и рекла сам то учитељу, сви су ми се смејали“.
   5.
(Дете је испустило чашу и она се разбила): „Ој!!! Моја шољица!“.
   6.
(Улеће на врата): „Мама, знаш шта, данас сам први написао и предао контролни!“.
7.
„Како сам смотана, заборавила сам да укључим телевизор, а тамо је био продужетак филма!“

Задатак бр.2

У суштини је то продужетак првог задатка. Запишите у трећој колони ваш одговор на речи детета. Означите у тој фрази осећања која (по вашему мишљењу) он осећа (погледај пример).

Напомена. Исправне одговоре на тај и претходни задатак наћи ћете на крају лекције.

Задатак бр.3

Почните то да радите и у вашем посведневном општењу са дететом: примећујте моменте његових различитих преживљавања, када је он увређен, узнемирен, када се боји, када не жели да ради нешто, када је уморан, љут, радостан, нетрпељив, страсно увучен… И називајте та осећања у вашем општењу с њим. Немојте заборављати о наративној (не упитној) форми ваше реплике и о паузи после ваших речи.

kak 3

Питања родитеља

ПИТАЊЕ: Да ли дете увек треба активно слушати? На пример, јуче је син дошао кући у исцепаним хлачама. Њему свеједно, а ја у очајању: треба нове куповати! Зар је требало и овде да га активно слушам?

ОДГОВОР: Не, не треба. Када је детету „свеједно“, а ви преживљавате, то је ситуација супротна тој коју смо имали у виду до сада. Како у том случају реаговати расудићемо у следећој глави.

Други случај када није потребно активно слушати – јесте питање типа: „Мама, колико је сати?“ Не би било лепо одговорити: „Ти хоћеш да знаш колико је сати…“

вопрос

ПИТАЊЕ: Да ли је обавезно, слушајући дете, одговарати дугим фразама?

ОДГОВОР: Уопште није обавезно. Једна мама пише: „Моја ћерка дошавши кући прича, уста не затвара, о свему шта се десило. Мени остане само да климам главом и говорим да-да“.

причалица

Та мама се понаша природно и сасвим исправно. Када је дете препуно утисака, говори „не затварајући уста“, све у чему оно имају потребу, – то је ваше присутство и пажња. Психолози то називају „пасивно слушање“ – пасивно, наравно, само спољашње. Овде се користе кратке фразе и речи, узречице, просто мимички знаци, који говоре о том да ви слушате и да се одазивате на дечија осећања: „Да-да..“, „Аха!“, „Заиста?“, „Испричај ми још…“, „Интересантно“, „Тако си и рекао!“, „Види-види…“, „И шта онда?“, „Предивно!“, „Тако и треба“ итд.

Кратке речи су згодне и при разговору о негативним преживљавањима.

У опери „Снегурочка“[1] постоји сцена-дует: к старом цару Берендеја прилази девојка. Она се жали на то како ју је вољени оставио, заволео је Снегурочку. Лију се горке речи девојке, а мудри старац меко одговара: „Причај, причај…“, „Причај, девојчице…“, „Причај, мила…“, „Причај, слушам те“. Није ли то заиста право очаравајући пример уметности слушања, који нам је дошао из дубине народне културе! А мудре бабушке[2] које нам сада свима недостају, – нису ли и оне теко слушале?

ПИТАЊЕ: А како слушати дете, ако се нема времена? Како да га прекинемо?

ОДГОВОР: Ако немате времена боље је не почињите. Потребно је да имате неку резерву слободног времена. Од започетих и прекунутих покушаја слушати дете, оно може само да се разочара. Најгоре је ако добро започети разговор родитељ нагло прекида:

  • Васја, време је ићи кући.
  • Тата, молим те још само мало!
  • Ти би хтео још мало да се поиграш… (Активно слушање.)
  • Да, тако је занимљиво!
  • Колико још?
  • Ну, бар пола сата?
  • Не може, то је превише. Одмах кући!

понављање

При понављању сличних ситуација код детета може да нарасте само неповерење ка оцу, и покушај активног слушања он почиње да оцењује као начин уласка у поверење, да би га потом јаче ударио. Такве грешке су посебно опасне ако код вас до сада није било доброг контакта с дететом, и ви чините тек прве кораке ка његовом успостављању.

ПИТАЊЕ: А шта ако активно слушање не помаже? На пример, пре неки дан говорим ћерки: „време је да радиш домаћи“. А она  одговара. „Не, још није време, не могу сада, не да ми се“. Ја њој: „Теби се сада не да…“ Она: „Да, не да ми се“, – тако и није села за домаћи! 

ОДГОВОР: То питање помаже да се разјасни једно често погрешно мишљење родитеља, као да је активно слушање – начин да се од детета добије то шта ви од њега хоћете. Уопште не, активно слушање је – пут установљења бољег контакта с дететом, начин да се покаже да га ви безусловно прихватате са свим његовим отказима, бедама, преживљавањима. Да би се појавио такав контакт можда ће бити потребно неко време, током којег ће се дете убедити да сте се ви почели пажљивије односити према његовим проблемима. Ако, напротив, он посумња да ви рачунате да на неки нови начин утичете на њега „у своју корист“, тада ће противљење вашим покушајима само да се појача.

Одговори на питања 1 и 2

Могући одговори родитеља:

  • Увредили су те и ти си се веома растројила.
  • Тебе боли и ти си се расрдио на доктора.
  • Ти би хтео да ја и тебе, такође, штитим.
  • Било је веома непријатно и увредљиво.
  • Уплашио си се, и много ти је жао шоље.
  • Одлично! Видим да си веома задовољан.
  • Много ти је жао…

[1] «Снегурочка» – руска бајка, Снегуљици но без патиљака.

[2] Бабушка = баба, на руском

«Гиппенрейтер, Юлия Борисовна Чудеса активного слушания»: АСТ; Москва; 2014

Чудеса активног слушања –  Шта нам смета да слушамо дете – Други део

Праштање, помирење и поверење

Из Књиге  „Уметност тешког разговора“ – Хенри Клауд, Џон Таусенд

Глава 14. Праштање, помирење и поверење

зависимост

– Знам да сам дужна да опростим, – рекла је учесница једног од наших семинара, – но ја просто нисам у стању да поново откријем своје срце за такав бол. Ја сам хришћанка, ја сам дужна да му опростим и да му верујем… Но ако ја то урадим све ће поћи по прошлом сценарију, а ја не могу кроз то да пролазим изнова. Ја се плашим да нећу моћи да издржим.

– Ко говори о томе да треба да му верујете? – питао сам. – Ја исто мислим да не треба да му верујете.

– Но ви сте рекли да треба да му опростим, а зар опростити не значи – дати му нову прилику? Зар ја нисам дужна да га опет пустим у своју душу?

– Наравно да не. Нисте дужни. Праштање и поверење су сасвим различити појмови. На самом делу То што не умете да их разликујете – је дио вашег проблема. Сваки пут када је поступао недостојно, враћао се, и тражио је опроштај. И ви сте га опет пуштали у свој живот, и ништа се није мењало. Све је остајало ка о и пре, ви сте му давали поверење, и он вас је изнова мучио. Мислим да нисте изабрали најмудрији начин деловања.

– Да све је како сте рекли, – казала је, – но како ја могу да му опростим – и да му не верујем? И како опростити – и не дати му да ми изнова причини бол?

Добро питање.

И ми га по ко зна који пут слушамо. Људима причињавају бол. Шта они могу да предузми?

Чини се да избор није велик, свега два варијанта.

  • Пострадавши ступа у конфронтацију с партнером који је учинио нешто неприлично, тај моли за опроштај и добија га. Пострадавши се изнова открива пред партнером и слепо му верује.
  • Не желећи нову бол, пострадавши не жели више да се раскрива. Он избегава разговор и држи се за своју увреду, боји се да ће га праштање поново учинити рањивим.

Разуме се да ни први ни други варијант неће помоћи да се проблем превазиђе. Постоји ли онда излаз из тог тупика (ћорсокака)? Да постоји. Но да би се њим могли користити неопходно је себи појаснити разлику између праштања, помирења и поверења.

Прошло, садашње и будуће

Најпростији начи да се реше проблеми везани за праштање, помирење и поверење основан је на три просте поставке. Када будете размишљали о својим конкретним условима, памтите ево шта:

  1. Праштање. Поље његовог деловања је – прошло. Праштање – то је отпуштање увреде. Једино дејство које је овде потребно урадити јесте – одлучити и дати опроштај. Господ је опростио свима нама, и ми смо дужни поступати исто тако. (Матеј 6:12; 18:35).
  2. Помирење. Његово поље деловања је – садашњост. Помирење происходи када човек моли за опроштај и добија га. Двоје чине корак у сусрет једно према другом.
  3. Поверење. Оно се односи на будуће. Поверење је непосредно везано за ризик, на који ћете ви поћи ако поново откријете соје срце другом човеку. И зато је тај човек на делу дужан да докаже да је он достојан вашег поверења. Само тада ћете моћи да му верујете. (Матеј 3:8, Приче 4:23).

Провођење конфронтације зависи од ваших конкретних услова. Неком су потребна три засебна разговора, да би расудили сваку тему понаособ. Ако одлучите да посветите свакој теми посебан разговор, онда се постарајте да се придржавате те одлуке. Најпре проводитe разговор о праштању. У њему ћете да разговарате само о догођајима која су се догодила, и ставите сабеседнику до знања да му ви опраштате и да желите да оставите уведу као нешто прошло. Ако никне питање «А шта даље?», одговорите примерно овако: «Хајде да поговоримо о том други пут. Сада је важно да смо отворено размотрили наш проблем. Неби желела да мислиш, како ја у себи тајим злобу према теби».Очигледно је да, ако реч иде о озбиљној душевној трауми, на искрено праштање може да оде доста времена. Понекад се не успрева опростити одмах.

Може се повести разговор, у којем ћете да се дотакнете било које две од три теме, или чак све три. У конструктивном разговору о границама ви можете да опростите другом човеку за прошло, да се помирите с њим у садашњем и затим да расправите, какве се границе поверења претпостављају за убудуће. Главно је јасно разграничити времена и ни у ком случају не мешати будуће и прошло.

Разматрајући будуће, јасно означите ваша надања, формулишите услове, определите границе које сте ви саздали, и објасните какве ће да буду последице њиховог нарушавања. (Овде реч треба да иде како о позитивним, тако и о негативним последицама ових или оних дејстава.) Имајте на уму речи приче: «Праведник указује пут свом ближњему, а пут нечастивих води их у заблуду» (Приче 12:26).

Неретко се дешава да људи опраштају њима важном човеку и измирују се с њим, но не желе да продуже поверљиве односе. Праштање и помирење не задају структуру узајамних односа за убудуће: они само помажу да се расчисти поље за даље дејствовање. Праштање и помирење – то су важни услови за личносни раст и изградњу здравих односа. Њихово воплоћење (остварење) у животу зависи од нас. Но будући односи претпостављају нешто више, него праштање и помирење. Зато ако желите да продужите односе, треба да размотрите неке важне моменте. Тада ваш разговор межете да устројите нпр. овако:

«Хоћу да размотримо, какви ће неко време да буду наши односи. Као- прво, Хоћу да знаш: да сам прихватила твоја извињења и опростила ти за обману и прељубу. Ја би желела да поново будемо блиски. Прошло – је прошло. Зато немој да мислиш да тајим  у себи увреду и злобу. Жељела би да то схватиш». «Но то се с нама не дешава први пут. Ти си и раније молио за опроштај, ми смо успостављали односе, и ништа се није мењало. Зато ја сада желим, како би ми нашли начин да заједно преодолимо тај проблем. Мени је животно важно осећати и видети да си ти почео да дејствујеш. Само твоји поступци могу ми дати увереност да ти поново могу веровати».

«О нашим будућим односима хоћу да говорим само у присутсву консултанта (свешетника). Треба да одлучим колико времена је поребно да прође пре него што схватим, да се можеш вратити. Но уопште могућност твога враћања ћемо да разматрамо само у том случају ако ти будеш посећивао групе самопомоћи. Ја ти опраштам, но мени је потребно научити се да ти поново верујем, и та вера може да буде засновна искључиво на твојим поступцима».

Умеће разликовати праштање од поверења дозвољава да се дође до жељеног разултата. Као прво, ви тако не дајете другом човеку могућност да вам каже, да ваша затвореност у односу према њему означава то да у себи таите злобу према његму.

Као друго, ви проводите јасну границу између прошлог и могућношћу срећног (благопријатног) будућег, чији почетак ви постављате данас, скицирајући нови план и одређујући нова очекивања. Ако у прошлости и нисте постављали поуздане границе – данас ви јасно саопштавате сабеседнику да ће убудуће све бити другачије.

Као треће, ви дајете вашим односима могућност да се развијају. Ви разрађујете и предлажете нови план, и ваш партнер осећа, да је њему заиста опроштено: прошло више не утиче на ваше односе. Он је – човек коме су опростили. Он се неће осећати као крив и осуђен. Он неће имати потребу да троши снагу на то да добије помиловање. Те ће снаге да се троше на реализацију наде коју сте му ви подарили, на личносни раст и изградњу здравих односа. И ви ћете се такођер осетити слободни, не оптерећени горчином и увредама. Ви нећете да мучите своју душу предавајући се болесним сећањима и окривљујући другог човека. А нелак опит страдања кроз која сте прошли, превратиће се за вас као добар дар – мудрост.