Послушање духовнику: где је граница?

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим.

„Празник по сопственом сценарију“

„Неки људи се боје празника.“
  Консултант: психолог Олга Красникова

Празник – (назив потиче од старославенске речи праздно, празан – што значи „незапослен“ или „докон“) у најширем смислу представљају дане када се „празнује“, односно не ради.

Ријеч празник или благдан у ужем смислу означава дан који је у некој држави, друштвеној групи или верској заједници одређен за прославлање неког важног догађаја или личности.

Уколико је реч о празнику који је одређеним државним законима или неким другим прописима, реч је о државном празнику. Уколико је реч о празнику који се слави у складу с прописима неке верске заједнице, реч је о верском празнику. У многим државама су одређени верски празници истовремено и државни празници, при чему је најраширенији пример Божић. (wikipedia.org)

Уобичајена педстава код људи о празновању (стереотип) – породично окупљање око заједничке трпезе и народна окупљања.

Постоје следећи празниц:

– црквени (Васкрс, Божић…)

– традиционални и државни (Нова година) везано с историским догађајима и важним датума (Дан победе),

– међународни (Дан жена…),

– професионални (Дан учитеља…),

– пороцични (свадба, крштење,годишница свадбе…),

– лични (рођендан, имендан…).

Неки људи се боје празника. Узроци тог страха су многи, например:

 

• Страх усамљености – у празничне дане се може изоштрити осећање усамљености (као контраст на туђе весеље);
• Страх општења – људи зависни од туђег мишљења се често боје општења у неформалним околностима с непрописаним правилима понашања: „сигурно ћу рећи нешто што не треба, урадићу нешто погрешно, осудиће ме, понизити, смејаће ми се“;
  Разноликост страха општења – страх конфликта: «вероватно ћу се посвађати с неким, неко ће ме увредити, или ћу ја неког увредити и нећемо се више моћи дружити»;
• Страх да ће ми бити досадно (често под себом скрива друге страхове): «А шта ћу ја тамо радити? Ја са њима немам о чему разговарати! Мене то не занима»;
  Страх губитака везаних с празником (физичке снаге и материјалних ресурса, времена) – представа је многих људи да празник обавезно захтева велике трошкове;
• Страх од поклона, изазван неумећем (или нежељењем) изабирати и даривати поклоне, неки такођер не воле да примају поклоне (непријатно им је, не желе да се осећају обавезни или дужни некоме);

Тај списак страхова се може продужити. Задивљујуће је то да смо се тако умудрили, да понекад чак празнике, којих је задатак да доносе радост, сматрамо као искушење или казну.

Шта радити, ако човек «не воли» – боји се празника? Добро би било разабрати се с узроком те «нељубави».

Но поред тога, можемо задати себи питање: а какав празник би се мени свидео? Јер нисмо обавезни да живимо у свету разних стереотипа и да се саглашавамо на то што је од «свих» прихваћено, ако мени то «као у свих» није блиско. Или да преживљавамо због тога што код мене «није као код других».

Проблему празника се може приступити творчески (стваралачки)! Напишите свој сценариj празника по корацима, свој „алгоритам радовања“. Како би лично ви желели да проведете свој празнични дан? Чиме се занимати, куда поћи, с ким се видети, а може бити просто одморити дома или се помолити у тишини храма? Лични празник је, наравно, једноставније испланирати, него породични. Но и с блиским људима се такођер можемо договорити. Могуће је да је још неком из Ваше породице досадило да једе руску салату седећи пред телевизором? Ако одбацимо мисли „Тако није уобичајено! Шта ће о мени помислити? А шта ако се увреде…“, тада се може десити супер-провод, који ће остати у сећану на сав живот. Празници су још и стазе у нашем животу.

Срећни вам празници!

http://www.fapsyrou.ru/publications/krasnikova/tezisy_k_video_1351/