То је толико одвратна тврдња, лажљива по својој суштини, јер човек је друштвено биће. Уласком у било коју врсту односа ви постајете дужни. Зато што сте дали наду, обећање, запечатили га печатом или речју. На крају крајева, зато што постоји савест.
Пустили сте особу у своје окружење, дозволили сте јој да уђе у ваш живот и ви сте ушли у њен – на тај начин сте се обавезали. Обавезали сте се према њему и према себи. Од једног тренутка, вас више не може да вас не буде брига шта се дешава са човеком – ви сте повезани. Замислите себе као алпинисту и како вичете свом партнеру с којим се пењете: „Хеј, пријатељу, предомислио сем се, уморио сам се, искључујући те – не дугујем ти ништа. „Дугујеш ми, кретену, јер смо екипа“.
Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље.
Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време.
Страх од напуштања рађа се из очајања због наше немогућости да контролишемо будућност и да утичемо на поступке нашег партнера, а што сматрамо за нежто животно важно.
Да, ми заиста не можемо да контролишемо будућност, али можемо да контролишемо своје емоције и поступке у садашњости. Можемо, на пример, да убедимо себе да се ова особа лоше односи према нама, да нас не цени, не воли, да је генерално насилна и опасна.
На тај начин обесцењена особа већ престаје да представља опасност за нас, престаје да буде значајна за нас и, сходно томе, лакше је прекинути односе с њом. А ако нема односа – нема ни страха да ће вас напустити, издати. И тако, стичемо илузију контроле над ситуацијом.
Међутим, по којој цени нам се даје та илузија контроле? Отсутство задовољавајућих односа, стални осећај усамљености.
једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато?
Шта се заправо дешава:
– прва особа је поделила неко своје искуство
друга особа:
– заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања
– није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала
– почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања
прва особа:
– није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку)
– била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
друга особа:
– не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање.
Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима…
Шта учинити да се ово не догоди:
– упамтите да сте ви и друга особа различити.
– пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња.
– немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес.
Одбијање као прихватање. Особа се у основи слаже са предлогом, али се из различитих разлога не слаже да то учини одмах (формално одбијање попут: „Да ли желите да попијете чај?“ – „Хвала, али не бих да вас узнемиравам“ или „Хвала, сада журим“ или „Идемо сутра у позориште?“ – „Са задовољством, али сутра имам изборни предмет.“)
Одбијање као обећање. Особа се у принципу слаже са предлогом, али га тренутно не може прихватити. Овом опцијом се избегава конфликт. На пример: „Молим те, изнеси смеће“ – „У реду, изнећу га чим завршим домаћи задатак.“
Одбијање као алтернатива. Овај облик одбијања не утиче на осећања предлагача и омогућава давање алтернативног предлога. „Хоћемо ли сутра на базен? „Не, не волим пливање. Боље прошетајмо шумом“.
Одбијање као неслагање. Обично је усмерено на сам предлог или предлагача. Особа јасно ставља до знања да се ни под којим околностима неће сложити. Овде могу бити погођена лична осећања предлагача, може се увредити. Међутим, ова опција драстично смањује вероватноћу добијања нежељене понуде у будућности. „Да ли могу да оставим код вас неке ствари?“ – „Не, не желим да одговарам за ваше ствари“ или „Хајде да побегнемо са последњег часа?“ – „Не, остаћу – желим да поправим оцену.“ Или можете да не објашњавате разлог свог одбијања: „Дај ми твој телефон да одиграм једну игрицу“ – „Не дам.“
Одбијање као сукоб (конфликт). То је крајња опција одбијања. По форми агресивно, може садржати претњу. Ефикасно је у случају грубог негативног спољашњег притиска. „Ако наставиш да инсистираш, мораћу да престанем да комуницирам с тобом.
Синоћ сам се чудом нашао на Zoom видео конференцији – интервју је давао Ирвин Иалом, познати психијатар, психотерапеут и писац, заслужни професор на Универзитету Станфорд. Интервју у организацији једне холандске образовне институције, позиву је присуствовало 5000 професионалаца из целог света.
Попут истинског научника, Јалом иде у својим истраживањима до краја. Тренутно има 89 година, не тако давно је чудом преживео снажан срчани удар миокарда, спокојно говори о сопственој смрти настављајући да ради са клијентима и пише своју следећу књигу. Пре годину дана је сахранио супругу коју је упознао када је имао петнаест година. Последњих месеци њеног живота били су апсолутно нераздвојни и заједно су писали Њихову књигу. Наизменично пишући поглавља о томе како она и он доживљавају њен предстојећи одлазак. Као што је Ирвин јуче рекао на састанку: „књигу смо назвали „А Matter of Death and Life“, парафразирајући познату енглеску фразу А Matter of Life and Death – питање живота и смрти, пошто књига говори о њеној смрти и мом животу“.
Права љубав не нестаје у потпуности. Она је попут Сунца – час се сакрије, час се поново појави. Тачније, она прелази на нови ниво.
Неопходно је помагати јој да се врати, константно додавати дрвца у ватру љубави: праштати, излазити у сусрет другом без обзира на све. Трудитe се да дистанца између вас не расте. Чим приметите и најмању хладноћу у односима, одмах се потрудите да кренете у сусрет другом, да загревате ваша осећања. Да сами тражите помирење не мислећи о томе ко је крив. Наставите са читањем →
Осећај кривице рађа други, секундарни осећај – увређеност. Осећај кривице није пријатан осећај. Жена је несрећна због тога што ју је до таквог стања довео он, кривац, отац детета. У многим случајевима код жене се појављује убеђеност да је он крив. Кривица се пребацује на другу особу бар делимично.
Објективно, то је јасно, пошто у томе има и његове кривице, веома често управо он учествује у одлуци о абортусу, у многим случајевима вршећи на жену притисак.
Истина, често се дешава да је жена без знања оца детета урадила абортус, али такав положај ствари такође је ненормалан и указује или на то да или међу родитељима нема сагласности или се на тај начин показује женин страх. Жена се већ унапред боји да саопшти свом партнеру о својој трудноћи и као „ради сигурности“ одлучује се да је прекине. Такво понашање видимо нарочито онда када жена има већ негативно прошло искуство и у прошлости отац детета се изјаснио против детета које је жена родила, он и даље не преузима своју улогу оца; или када је прошлог пута жена прекинула трудноћу попустивши његовим наговорима и другу реакцију од њега не очекује. Наставите са читањем →
Из књиге „ЊЕГОВАЊЕ САОСЕЋАЊА“ – Александра Колмановског
Иако код нас у Русији имамо десет девојака на девет момака, нико не жели да буде баш та десета девојка. Али шта радити ако вам прилазе „погрешни“? Како знати ко је „онај прави“? И постоји ли тајни рецепт помоћу којег се може лакше удати?
Припремила Жана Семјонова
Основни критеријум
Жана Семјонова: А можда треба бити мало једноставнији? Не реаговати одмах на недостатке, већ натерати себе да видимо оно позитивно код људи?
Александар Колмановски: Ја сам уверен да је немогуће „натерати“ себе да заволимо некога. Али заљубљеност је посебна тема. Мислим да је веома важно успети видети свог потенцијалног партнера у непријатним ситуацијама – како се љути, како разговара са људима које не воли, да ли се лако одваја од новца. Видети његове слабости и схватити свој однос према њима – да ли вас то нервира или изазива саосећање? На пример, дешавало ми се да од мушкарца чујем следеће: „Ја тешко подносим женске хирове и сузе. Осим код Јелене. Кад видим њене сузе, одмах имам потребу да је заштитим.“ То значи – само напред!
Мислим да прави изабраник није онај чије нас врлине одушевљавају, већ онај чији су нам недостаци симпатични.Наставите са читањем →
Чути бујицу увреда исто је што и примити гомилу удараца по глави. И то није преувеличавање – наш мозак, како показује компјутерска томографија, не уочава разлику између физичког насиља и словесне агресије речима.
Како се одбранити?
„Многи годинама живе у условима вербалног насиља, али не сумњају да нешто није у реду, зато што су увреде и понижења одавно постали део њиховог живота“ – каже Патрисија Еванс, аутор књига „Како се избавити од вербалне агресије“[1].
Међутим, такви односи наносе озбиљну штету психи човека – наш мозак доживљава вербалну агресију као физичко насиље. „Компјутерски томограм великог мозга, човека који слуша гневне увреде на своју адресу и томограм човека кога само што су ударили по глави, изгледа исто,“ – каже Еванс.
Још две озбиљне последице агресије речима – стална понижења изједају наше осећање личне вредности и слабе пажњу, постајемо расејани, тешко нам се сконцентрисати. Наставите са читањем →
Познај себе 