Архиве категорија: ОДА

Списак симптома скривеног гнева (незадовољства)

Списак се не односи на бес. Бес – је гнев који је се отео контроли. Списак се пре односи на осећање „раздражености“, „незадовољства“, „изнервираности“. Сва та осећања имају нешто опште. Њих сматрају у бољем случају – непожељним, у горем случају греховним и разрушујућим. Уче нас да их избегавамо, ако је могуће (но то није могуће), и наравно, да их изражавамо. Нажалост, многи људи не успевају да контролишу своја негативна осећања, зато што они, не само да контролишу изражавање тих осећања, већ и контролишу своју свест о њима.

Та чињеница, да не осећате своју љутњу, не значи да се ви не љутите. Највећу штету вама и вашим односима може да нанесе љутња које ви нисте свесни, зато што она ипак налази начин да се изрази, али на неумесан, неприличан начин. Симптоми са списка су – сигнали за опасност, који упозоравају да су негативна осећања загушена. Наставите са читањем

Advertisements

Када нема ресурса за љубав

Одрасла Деца Дисфункционалних Породица

Одговор на публикацију Не умем да волим 

Аутор: Јеромонах Агапије

испНе умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад…
Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици?
У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата.
За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком. Наставите са читањем

ОДА или родом из детињства…

imagesАутор: психолог Елена Викторовна

Алкохолизам – је болест целог система, породице. Често људи, одрасли у дисфункционалним породицама постају алкохоличари, зависници.

Било ком алкохоличару је познат осећај јаке жудње пити – та неиздржива жеља избавити се од неког неподношљивог унутарњег стања. Макар то било и ценом сопственог живота.

Алкохоличара на пиће тера не само стремљење ка задовољству. Понекад је пијанка – једини знан начин избавити се од унутарњег бола, пустоте и узнемирености. Разабирати се са узроцима таквог стања захтева дубок и дуг рад.

Постоје два пута и оба су потпуно пуномоћна:

Први – допити до дна и убедити се да од те пустоте која нас све више усисава и стремљења «не постојати», алкохол не спасава. Потом одатле испливавати, сад већ, на горком опиту многолетног пијанства, убедивши се да од пустоте на такав начин не можеш побећи.

Други – прихватити са вером то да опивши се, од себе нећеш побећи. Ја лично видим огромни смисал у удружењима ОДА. Наставите са читањем

Почети од себе?

 

poceti od sebe

 

Научити децу да буду срећна и успешна? Без сопственог примера тешко ћете успети.

Карактер човека, његов однос према самом себи, према људима и труду формира се пре свега под утицајем блиских људи. Па и гени су у наше деце од тате и маме. А оца и матер свом детету ми бирамо. Зато ја свагда говорим пацијентима: «Ако хоћете да видите разлоге својих несрећа – станите испред огледала».

Но часно погледати на себе и оценити себе није лако. На пример, једна мајка ми говори: «Ја васпитавам сина како би одрастао срећан, успешан, трудољубив, самоуверен – и уопште, прави мушкарац!» «А Ви сами сте срећни?» – «Не». – «Успешни? Самоуверени?» – «Не». На крају се испоставило да она живи с мужем алкохоличарем. Жена се као теглеће магаре, упрега у породична «кола», на којима седи незапослен, вечно пијан муж и деца која од њега узимају пример, она сама вуче, с маштом о прекрасном будућем.
Жена не схвата да се ни до каквог светлог «раја» она неће добрати. Ако се она разболи, чланови породице ће јој уместо саосећања, образно говорећи, дати бичем по леђима, вуци даље! А најстрашније у тој ситуацији је то што она несрећница и не жели другачујег живота – јер тада ће нестати осећања своје битности (незамењивости). Можете замислити, она се у души горди својим херојским страдањима, њој саосећају исто тако загнане животом другарице. И ето таква жена, делимично страдајућа од депресије, скандала, па и од мужевих песница, уверена је да ће научити децу да буду срећни и успешни.
Но речи уче само у том случају када је пред очима достојан пример. Вечно нервозна матер у улози куварице и перачице судова, и отац који се с пивом ваља на каучу или посипа жену грдњама, не могу да буду ауторитети за децу. Где таква деца налазе себи ауторитете? На улици. А то нису баш увек најдостојнији људи.
Карактер се формира од 5 до 7 године, даље происходи његово брушење, оштрење једних особина и тупљење других. После 5-7 године могуће је променити само једног човека на свету. Погодите кога? Себе. Но наша деца не журе мењати себе, нотације (придике) родитеља, учитеља улазе на једно ухо, а излазе на друго. Јер због њиховог слабог учења код њих на тањиру не бива мање хране, џинси, компјутер, нови телефон, златни накит, купљени од родитеља не нестају.
Човек се, као правило, почиње замишљати о свом понашању тек тада када га кажњава живот, а не мама и тата. Ми се старамо да чувамо децу од свих тешкоћа, пишући испочетка уместо њих школске задатке, потом – «ослобађајући» их од армије или их добро женећи, тражимо за њих престижан посао. Но све то их не чини срећнима.
Учи не реч, него пример. Смешно је говорити ћерки или сину о штетности пушења с цигаретом у зубима или о користи бављења спортом, када је ваш најбољи пријатељ – телевизор. Почнито од себе. Престаните бити за децу тиранин или слуга. Тиране мрзе – слуге презиру. Престаните цмиздрити, клети судбу и људе око себе. И ваше ће дете да израсте радујући се живту. Ако је вама занимљивије сатима брбљати с другарицама, него проводити време с децом, онда се немојте чудити што је вашој деци занимљивије бити у виртуалном свету интернета него с вама. Деца треба да виде како родитељи грле једно друго, а не како се гађају тањирима проклињући дан када су се упознали. Уопште, ако желиш да твоје дете буд срећно, постани сама срећна, а оно ће тебе да скопира.

психолог Нестерова Лариса Васиљевна

https://www.b17.ru/blog/26062/

Žene koje suviše vole – Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?

zene koje suvise vole

Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?
Žene koje se zaljubljuju u muškarce sa problemima (tipa: alkoholičari, nasilnici, kockari, ženskari, emotivno distancirani…) sklone su vjerovati da će ih snagom svoje ljubavi promijeniti i „pomoći im“. Nakon što detektiraju njihovu „grešku“ one se bacaju na misiju promjene njegovog ponašanja ili osećaja. Razlog zašto ih privlače „muškarci sa greškom“ je u njihovoj potrebi da budu potrebne što smanjuje rizik da će biti ostavljene. Bitan faktor magične vezanosti za ovakvog muškarca je izazov, sadržan u zadatku korekcije njegovog ponašanja i nada da će ih on na kraju voleti onako kako zaslužuju. Ženskice moje, POMOZITE SEBI A NE NJEMU. S njime je sve OK (barem dok ima žena koje su kao vi).

Ovakve žene seksualno ne privlače muškarci s kojima se ne bore. Takvi su joj dosadni. Zabrinutost, strah i bol povod su ostanka u takvoj vezi s kojom su svi nezadovoljni. Očekivane promjene se izjednačavaju s ljubavlju a do njih ne dolazi. Mučnina u želucu koju žena osjeća u ovakvoj vezi za nju je glavni pokazatelj ljubavi. Muškarci koji su joj emotivno dostupni i bez ozbiljnijih životnih problema za nju nisu izazovni… Sa njima nema borbe, neizvesnosti i mučnine pa samim tim ni ljubavi. One ne znaju kako se ponašati sa muškarcima koji su nježni, pažljivi i stvarno zainteresirani za nju. Baš takvu kakve je. Spremne su za izazov ali ne i za jednostavno uživanje u muškarcu i zdrav partnerski odnos. U vezi u kojoj ne mora da manervrirati i manipulirati da bi je održala, takva žena ne zna što da radi. Navikla na uzbuđenje i bol, borbu, poraz, veza koja nema ove komponente za nju je previše krotka da bi bila značajna. Takva žena se čak osjeća nelagodno u prisustvu stabilnih i pouzdanih muškaraca, pa iz sebe imaju niz bezuspješnih veza. Često nakon ovih ljubavnih brodoloma pitaju šta sa njima nije u redu, da li ih je „nemoguće voljeti“, da li su vrijedne ljubavi… Ne shvaćaju da su njihovi izbori takvi da su unapred osuđeni na propast. Sve dok ne odustanu od koncepta fatalne ljubavi i potrebe da pomažu partneru u „mijenjanju nabolje“ i dok se ne nauče osećati lagodno sa muškarcem kojem je njezina dobrobit jednako važna kao i njegova, one neće uspjeti da ostvariti uspješnu vezu.
Zašto se onda kvalitetne žene uopće zaljubljuju u pogrešne muškarce?

  • Jedan od je romantiziranje patnje zbog ljubavi koja je prisutna u našoj kulturi. Od pop pjesama do opere, od sapunica do block-bustera i kazališnih predstava, okruženi smo sa bezbroj primjera neuzvraćene i bolne ljubavi koja se glorificira. Takvi kulturni modeli stalno nam govore da se dubina ljubavi može mjeriti bolom koji ona stvara i da oni koji iskreno pate-iskreno vole.
  • Pored toga, uverenost u terapijsku moć ljubavi takođe ih navodi da biraju one partnere kojima su njihove terapijske usluge potrebne. One ljubav izjednačavaju sa mijenjanjem partnera i ako nemaju osobu pored sebe kojoj pomoći, nemaju ni ljubav. Izvor ovakvih vjerovanja prvi puta nam serviraju u bajkama. Sjetite se bajke „Princeza i žaba“ u kojoj princeza poljubi ružnu, ljigavu i krastavu žabu, nakon čega se ona pretvara u prekrasnog princa. Poljubac kao simbol ljubavi predstavlja terapijsku moć koju ljubav ima i koja pretvara ružno u lijepo, zlo u dobro. Ovaj motiv i prikaz ljubavi kao moćnog sredstva da se neko promeni na bolje vidimo i u bajkama: Uspavana ljepotica, Ljepotica i zvijer…

Dakle, uverenost da ljubav znači mijenjanje partnera na bolje, je jedan od razloga zašto se neki ljudi opredeljuju za problematične partnere sa kojima ostvaruju odnos. Ipak, to nije jedini razlog…

  • Djetinjstvo. Preciznije -tata. Ženskice koje su imale očeve alkoholičare, nasilnike koje su u svom ljubavnom životu birale iste takve partnere. Nije rijetkost da žena koja je imala oca alkoholičara svaki put iznova bira partnera sa istim problemom. Žena čiji otac nikada nije bio emocionalno prisutan, nalazi muškarca za čijom pažnjom žudi, a ne može ga osvojiti. Žena iz nasilne porodice pronalazi muškarca koji je zlostavlja. Svako bi se normalan zapitao, što je tjera da se ponovo stavlja u situaciju u kojoj će patiti zbog istih stvari zbog kojih je patila u djetinjstvu. Ono što se dešava, naravno na nesvjesnom nivou, je da ih upravo taj bol navodi da biraju iste muškarce kao što su bile osobe koje su voljele u djetinjstvu a koje im ljubav nisu uzvraćale ili su je čak zloupotrebljavale. To nužno ne mora biti otac već i neka druga značajna figura… Žene sa bolnim iskustvima sa osobama koje su u djetinjstvu voljele, pogrešno su shvatile da je razlog zašto im ljubav (najčešće očeva) nije bila uzvraćena. Kao djevojčice nisu si mogle objasniti da sa njihovim očevima nešto nije u redu, da su oni ti koji imaju emocionalne probleme zbog kojih ih zanemaruju ili zlostavljaju. Ono što je njihov dječiji um, zaključio je da sa njima nešto nije u redu i da su one te koje nešto rade pogrešno.

Kod tih žena prisutan je osećaj inferiornosti zato što su sebe ubijedile da nepravedan tretman kome su bile izložene u djetinjstvu i zaslužuju. Njihovo samopoštovanje je klimavo a ljubavi prema sebi, gotovo da nemaju… Uvjerene da zbog svog ponašanja nisu dobile ljubav koju zaslužuju one se upliću u vječnu borbu za ljubav. I ne samo da se kod njih na osnovu ovakvog iskustva u djetinjstu razvila težnja da se za ljubav opsesivno bore nego i da se za tu ljubav bore na pogrešnom mjestu, pored muškarca sličnog onome od koga tu ljubav nikada nisu dobile. Na taj način, one u sadašnjosti obnavljaju one odnose koje su imale u djetinjstvu u nadi da će ovog puta uspjeti izboriti se za ljubav koja im je u djetinjstvu uskračena.

Zapravo… Birajući ovakve muškarce od kojih je ljubav nemoguće dobiti, sebe utvrđuju u uvjerenju da sa njima nešto nije u redu i da su „nevoljive“. Kada im to ne uspije sa jednim (alkoholičarem, nasilnikom…), nakon što ne uspiju da ga promijene i izbore se za njegovu ljubav, one iznova biraju sličnog i ponovo se upuštaju u borbu koja je unapred osuđena na poraz. Idući iz jednog u drugi neuspjeh, njihovo samopoštovanje je sve manje, sve su više uvjerene da nemaju sreće u ljubavi i da vjerojatno ljubav i ne zaslužuju..

Ključni korak u napuštanju ovog disfunkcionalnog ponašanja je izgradnja osećanja vlastite vrijednosti i ljubavi prema sebi, koja je glavni preduvijet za ostvarenje uspješnog i ispunjavajućeg emotivnog odnosa.

Izgradnja ljubavi prema sebi vodi oslobađanju od opsesivne potrebe da se uspostavi odnos koji će biti obojen potrebom da drugome budu potrebne, da mijenjaju partnere i na taj način sebi dokažu da su vrijedne ljubavi.

Robin Norwood „Žene koje previše vole“ 

Alma Draganić-Brkić 

http://www.ladylike.hr/kolumna-vise/zene-koje-previse-vole-208 

http://www.centaruspjeha.com/zene-koje-previse-vole-1-jeste-li-i-vi-jedna-od-njih/

Говорити „Не“ «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti Мелоди Битти

Говорити „Не“  07 Аугуст. 

За многе од нас је сложено произнети ту реч, која је тако кратка и најпростија за написати. То је реч «не». Напред! Реците громко: «Не». «Не» – је једноставна реч но тешко ју је рећи. Ми се бојимо да нас људи неће волети, или да ћемо имати осећај кривице. Можда смо ми у убеђењу да добар радник, дете, родитељ, супруг или хришћанин никада не говори «не». Проблем је у томе што, ако не научимо да говоримо «не», то ћемо престати да волимо и себе и те људе којима све време желимо да угодимо. Ми чак можемо да кажњавамо друге својом увређеношћу. Када ми говоримо «не»? Тада, када је «не» – то што подразумевамо. Када се учимо да говоримо «не», ми се учимо да не лажемо. Људи могу да нам верују, и ми можемо да имамо поверења у себе. Многе различите, лепе ствари, происходе када почнемо да говоримо то што подразумевамо. Ако нам је страшно тешко произнети «не», то можемо да задржимо одговор, одемо у страну, прорепетирамо ту реч, затим се вратимо и кажемо «не». Нисмо дужни да прибегавамо дугим објашњењима наше одлуке. Када умемо да говримо «не», ми умемо да говоримо «да» нечему доброме. Наше «не» и «да» почињу да примају озбиљно. Стичемо контролу над собом. И нама се открива тајна: испоставља се, није тешко рећи «не».

Данас ћу да говорим «не» ако је то то што хоћу да кажем.

 

Хоћу да напоменем као преводилац, да је текст намењен, као и остали чланци из књиге Мелоди Битти, онима који су одраслим у дисфункционалној породици и који имају проблем да кажу «не» ако их неко нпр. присиљава, културно или не, на нешто са чим нису сагласни, и од чега им је лоше. То је исто једна врста претераног човекоугодништва, и то из страха, а не из хришћанске љубави. Уопште се не ради о томе како не треба помагати другима. Извините и хвала што пратите сајт.

Како заволети људе?

Резултат слика за • Как полюбить людей

Како заволети људе. Просто, дозволи свакоме да буде то што јесте. Одреци се свих представа о томе какав би тај човек, као, требао да буде, каквим би га ти хтео видети, чак и тог образа кaквим га ти видиш – и он је неистинит… Сваком човеку је својствена слобода, промене са временом, сваки човек је дете у души, но скрива га… Видевши човека у неком таквом образу, ти гледаш не у његову дубину него спољашност, ти видиш маску, но не суштину… Одреци се жеље да подагнаш човека под тај образ у којем би га ти хтео видети…, одреци се жеље да га учиниш таквим каквим би се теби хтело, а сам просто посматрај, уживај у општењу, радуј се разноликости без права да нешто мењаш. То рађа огромну радост, дозволити свакоме да буде то што јесте, рађа љубав.

https://vk.com/happiness_in_you

Рањивост. «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti Мелоди Битти

Рањивост. 04 Аугуст.

Схватила сам једно, да што више себе контролишем, то сам више рањивија.

Анонимни сазависни.

Многи од нас сматрају да ми можемо показивати само своје јаче стране. Ми смо убеђени да свету  можемо показивати само такве особине као што су учтивост, спокојство, снага, савршенство и умеће контролисати себе. Да, све је то наравно лепо. Често је потребно себе контролисати, бити спокојна, и снажна, али код свих нас постоји и друга страна – тај део нас који се осећа беспомоћно, који је уплашен, који је сумњичав и која се гневи. Тај део нас има потребу за бригом, љубављу и увереношћу да ће све бити добро. Исказивање тих потреба чини нас рањивима и мање савршенима, али неопходно је, такође, прихватити и тај део себе. Дозвољавајући себи да будемо рањиви ми себи помажемо да градимо дуготрајне односе. Показујући своју рањивост, постајемо ближи људима и помажемо другима да буду ближе к нама. То нам помаже да растемо у љубави према себи и у прихватању себе. То нам помаже да поделимо своје оздрављења са другима. То нам помаже да постанемо целосни и доступни за друге.

Данас ћу дозволити себи да будем рањива када је то безопасно и одговара ситуацији.

Опростите свима.

 

Резултат слика за Простите всех

Праштање.

Опростите свима ко вас је увредио. Не ради њих, него ради вас.

Ми, одрасла деца, могли би саставити дуг списак правомерних жалби на оне који су нас некад повредили. Без преувеличавања или драматизације, ми смо преживели такве ужасне ствари које су неопростиве у општеприхваћеном смислу те речи. Но да ли је то зиста немогуће опростити?
Мада су нас лишили нечега заиста важног или нас насилно пунили оним шта нас је разрушавало, дужни смо да озбиљно размислимо о последицама непраштања. Чак и ако нам се вечно памћење увреда чини не само емоционално неопходним , него и разумним, треба да схватимо, да затаjивши увреду, ми изнова опет и опет бивамо жртве.
Праштање је у нашим сопственим интересима. Отказ од њега нас може насвагда приковати ка тој одвратној, ужасној ситуацији, коју ми не отпуштамо. Ми не можемо да будемо слободни док год не опростимо.

Шта је урађено, урађено је! Када опраштам ја скидам са котла не неког другог, него самог себе.

Трпљење.

Трпљење је способност мирења са оним шта нам се посебно и не свиђа. Да би остали при здравом уму, покушавамо то да игноришемо или одмахујемо руком од таквих ствари које нас раздражују, као што су бука транспорта, причљиви колега, препуштање деци да бирају тевепрограме. Не желимо да раздувавамо из мухе слона, не желимо да све време будемо узнемирени. На такав начин ми говоримо себи  да све то нема неког значаја, понекад кроз стиснуте зубе.
Прихватање иде на корак даље него трпљење. Један гигантски важан корак. Прихватити нешто значи узети, сагласити се добровољно – без стиснутих песница и зуба. Прихватање иде из срца, а не из главе. Прихватити то што вас раздражује означава нешто више него напето противљење или злобна слепота и глухост, игнорисање нечега. То значи загрлити нешто и самим тим га лишити силе да наруши наше спокојство.

Моје спокојство неће бити принесено на жртву непријатностима посведневног живота. Ја прихватам живот такав какав јесте.

Аутор Хариет Нелсон

Благодарност. «Дан за даном из сазависности»

 Благодарност.  01 Аугуст.

Melodi Bitti

 «Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

„Усвојили смо чудесну лекцију: Извлачећи најбоље из тога што имамо, ми увеличавамо то што имамо“.

Оздрављење од сазависности.

Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене.

Хвала Богу, животу, васељени за све и свја што Вам је послано на Вашем путу.
Благодарност – то је кључ ка пуноћи живота. Она обраћа то што имамо, у „довољно и више од тога“. Она обраћа одрицање у прихватање, хаос – у поредак, сумњу у јасност. Благодарност може да обрати трпезу у пир (гозбу), кућу у – топли кутак, странца – у друга. Она обраћа проблеме у дарове, неуспехе – у победе, несвоевременост – у беспрекоран временски графикон, грешке – у важне догађаје. Благодарност може да обрати пасивно постојање у реалан живот, а случајне ситуације – у важне лекције које воде ка успеху. Благодарност даје смисао нашему прошлом, приноси мир садашњем дану и дозвољава гледати у будуће.
Благодарност све ставља на своје место.
Благодарност обраћа негативну енергију у позитивну. Нема ситуације или околности сувише мале или сувише велике, да она не би била подвластна енергији благодарности. Можемо да почнемо од тога, ко смо ми и шта имамо данас, постати благодарни за све то, затим тому дозволити да чини чуда.
Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене. Ако их будете говорили довољно дуго, то ћете у њих и поверовати.

Данас ћу да пролијем светлост благодарности која све мења, на све околности мог живота.

 Погледајте слично: Шта је то срећа? – мишљење психолога – психолог О.М. Красникова